Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Parnični postupak u radnom sporu trajao je deset godina, prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog i drugostepenog suda, što je neopravdano dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. B. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. B. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 395/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosi oca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. B. iz Beograda podneo je, 13. januara 2012. godine, preko punomoćnika B. M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 395/07 (inicijalno predmeti P1. 564/01 i P1. 755/01), kao i zbog povrede prava na rad iz člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe kao tužilac tokom 2001. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu dve tužbe za poništaj rešenja tuženog poslodavca, po kojima su formirani predmeti P1. 564/01 i P1. 755/01; da su postupci, započeti u navedenim predmetima, spojeni u jedan, koji je spojen sa drugim postupcima, koji su po istom osnovu i protiv istog tuženog pokrenuli i drugi radnici, tako da je vođen jedinstveni postupak; da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1871/10 od 14. septembra 2011. godine.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete, pravo na naknadu materijalne štete nastale usled troškova koje je imao tokom vođenja parničnog postupka, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 395/07 (inicijalno predmeti P1. 516/01, P1. 564/01 i P1. 755/01), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Lj. B. iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 28. avgusta i 9. novembra 2001. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbe protiv tuženog poslodavca – M. „P.“ iz Beograda, radi poništaja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, broj 700 od 15. avgusta 2001. godine i broj 953 od 25. oktobra 2001. godine. Povodom podnetih tužbi formirani su predmeti P1. 564/01 i P1. 755/01. Na ročištu održanom 22. februara 2002. godine, na predlog tužioca, određeno je da se spajaju parnice P1. 564/01 i P1. 755/01, tako što će se ubuduće postupak voditi pod brojem P1. 564/01.

Navedeni postupak je, na ročištu za glavnu raspravu od 25. septembra 2002. godine, spojen sa drugim postupcima, koji su po istom osnovu i protiv istog tuženog pokrenuli i drugi radnici, tako da je vođen jedinstveni postupak pod brojem P1. 516/01. Do donošenja presude zakazana su tri ročišta - 15. maja, 22. i 25. septembra 2002. godine, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem predloženog svedoka i uvidom u pismenu dokumentaciju.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 516/01 od 30. oktobra 2002. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca, poništena su osporena rešenja v. d. direktora tuženog, pa je obavezan tuženi da tužioce vrati na radna mesta na poslove koji odgovaraju njihovoj stručnoj spremi, i da tužiocima solidarno naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude. Tužioci su izjavili žalbu protiv prvostepene presude u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1171/03 od 18. juna 2003. godine ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 516/01 od 30. oktobra 2002. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P1. 351/03. Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Na održanim ročištima saslušani su tužioci u svojstvu parnične stranke i predloženi svedok.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 351/03 od 5. oktobra 2005. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca.

Tužioci su izjavili žalbu protiv prvostepene persude.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 491/07 od 8. februara 2007. godine predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 351/03 je vraćen istom sudu na dopunu postupka.

Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 351/03 od 19. marta 2007. godine ispravio očigledne greške u presudi istog suda P1. 351/03 od 5. oktobra 2005. godine.

Tužioci su izjavili žalbu protiv navedenog rešenja.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3231/07 od 29. juna 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca, potvrdio rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 351/03 od 19. marta 2007. godine , ukinuo ožalbenu presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 351/03 od 5. oktobra 2005. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P1. 351/03 od 19. marta 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmetu je u ponovnom postupku dodeljen broj P1. 395/07. Do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazano je šest ročišta, od kojih dva ročišta nisu održana, zbog dostavljanja na samom ročištu podnesaka suprotnoj strani. Na održanim ročištima, pored ostalog, sud je dozvolio preinačenje tužbe, isticanjem pored postojećeg i novog tužbenog zahteva za isplatu naknade štete zbog izgubljene zarade i uplate odgovarajućih doprinosa, za određeni period.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 395/07 od 17. jula 2008. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca, poništena su rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa tužilaca, obavezan tuženi da tužioce vrati na rad i rasporedi na radna mesta koja odgovaraju njihovoj stručnoj spremi, obavezan tuženi da tužiocima naknadi štetu u vidu izgubljene zarade, da im uplati odgovarajuće doprinose – za pio, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, kao i da im naknadi parnične troškove.

Tuženi je 21. oktobra izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 6303/08 od 3. decembra 2008. godine vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu P1. 395/07, radi dopune postupka, nakon čega je rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 395/07 od 14. januara 2009. godine ispravljena greška počinjena pri pismenoj izradi otpravka presude istog suda P1. 395/07 od 17. jula 2008. godine.

Podneskom od 3. aprila 2009. godine tužioci su urgirali da prvostepeni sud dostavi spise predmeta Okružnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi koja je izjavljena protiv prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je održao ročišta za glavnu raspravu 16. septembra, 13. oktobra, 6. novembra i 1. decembra 2009. godine, nakon čega je doneo presudu Gž1. 3532/09 od 1. decembra 2009. godine, kojom je ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 395/07 od 17. jula 2008. godine ispravljenu rešenjem istog suda P1. 395/07 od 14. januara 2009. godine, odbio tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili poništaj određenih rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, da se obaveže tuženi da im isplati materijalnu štetu na ime izgubljene zarade i uplati odgovarajuće doprinose, i odbio zahtev tužilaca da se obaveže tuženi da im naknadi troškove postupka po žalbi.

Tužioci su izjavili reviziju protiv navedene drugostepene presude.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1871/10 od 14. septembra 2011. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3532/09 od 1. decembra 2009. godine, tako što je odbijena kao neosnovana žalba tuženog, potvrđena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 395/07 od 17. jula 2008. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1. 395/07 od 14. januara 2009. godine, i odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka.

Pismeni otpravak revizijske presude je 15. decembra 2011. godine dostavljen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbi, 28. avgusta i 9. novembra 2001. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu, po kojima je vođen jedinstveni postupak, a da je pravnosnažno okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1871/10 od 14. septembra 2011. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao deset godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođen radni spor za poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, vraćanju na rad i isplati materijalne štete u vidu izgubljene zarade i uplate odgovarajućih doprinosa. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je ročišta za gla vnu raspravu zakazivao u periodima od po ne koliko meseci, pa i godinu dana. Pored toga, drugostepeni sud je dva puta, nakon što su mu spisi predmeta dostavljeni na odlučivanje o žalbama izjavljenim protiv prvostepenih presuda, vraćao predmet prvostepenom sudu na dopunu postupka, radi ispravke greške u izradi pismenog otpravka prvostepene presude, što je nužno dovelo, nakon toga, do produženja postupka odlučivanja o izjavljenim žalbama. Prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari, doneo tri presude, i to: P1. 516/01 od 30. oktobra 2002. godine, P1. 351/03 od 5. oktobra 2005. godine i P1. 395/07 od 17. jula 2008. godine, od kojih su prve dve presude ukinute odgovarajućim drugostepenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu, zbog povrede pravila postupka, a treća po redu prvostepena presuda je ukinuta presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3532/09 od 1. decembra 2009. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, a nakon toga, po reviziji tužilaca, presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1871/10 od 14. septembra 2011. godin e, preinačena je navedena presuda Okružnog suda u Beogradu tako što je potvrđena prvostepena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 395/07 od 17. jula 2008. godine.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i Okružni sud u Beogradu, jer je dva puta ukidao prvostepene presude, dok nije iskoristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“, od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka, kao i da je okončanje predmetne parnice u razumnom roku bilo od naročitog značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je postupak vođen radi poništaja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa i njegovom vraćanju na rad.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedeletvornog i neefikasnog postupanja Trećeg opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 395/07.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Usta va, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno značaj predmeta spora, dužinu trajanja osporenog postupka , postupanje nadležnih sudova i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe istu vezuje za troškove parničnog postupka, zbog čega je ocenio da nema Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U odnosu na istaknutu povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno pozvao na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tome nije naveo argumentovane ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine tog prava, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanjem tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 4 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

10. Na osnovu svega iznetog i odreda ba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Usta vnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti