Odbijena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog dugog trajanja upravnog postupka legalizacije objekta. Sud je zaključio da podnosilac nije koristio raspoloživa pravna sredstva protiv 'ćutanja administracije', te stoga ne može prigovarati dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Filipa Ševa iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Filipa Ševa izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Sekretarijatom za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara u predmetu XXXI- 10 broj 351.21-53662/2010, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Filip Ševo iz Beograda, preko punomoćnika advokata Milana Petkovića iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 8. maja 20 15. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Sekretarijata za poslove legalizacije objekata Gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara XXXI-10 broj: 351.21-24468/2014 od 15. jula 2014. godine, r ešenja Gradsko g već a grada Beograda br. 351-483/14-GB od 21. avgusta 2014. godine i p resude Upravnog suda U . 12169/14 od 12. marta 2015. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, te zbog povrede člana 86. Ustava.

Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Sekretarijatom za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara u predmetu XXXI- 10 broj 351.21-53662/2010.

U ustavnoj žalbi i dopuni od 1. marta 2016. godine se navodi: da je podnosilac 2003. godine podneo zahtev za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za svoj objekat u skladu sa tada važećim zakonom; da u prilog tome da su u vreme podnošenja zahteva za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole bili ostvareni uslovi za legalizaciju predmetnog objekga govori i to što je podnosilac, po nalogu primljenom od ko risnika sporne katastarske parcele, uplatio taksu za legalizaciju . Podnosilac ističe da je zahtev za legalizaciju predmetnog objekta odbijen sa obrazloženjem da je objekat izgrađen na površinama javne namene, a da pri tom ne postoji Plan detaljne regulacije koji bi uredio namenu sporne parcele. Takođe ističe da nadležni upravni organ nije u roku propisanom u članu 208. ZUP-a doneo odluku po podnetom zahtevu, da je bilo „mnogo ponavljanja postupka, grešaka, ćutanja uprave“ i da su za to vreme više puta promenjeni zakoni iz oblasti legalizacije i građevinarstva, koji su za njega bili sve nepovoljniji.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da je postupanjem državnih organa Republike Srbije d oveden u neravnopravan položaj, da je zbog postupka koji je trajao nerazumno dugo „ izgubio prava koja je imao prilikom podnošenja“, te da je njegova imovina stavljena u neravnopravan položaj sa državnom, ali i sa imovinom drugih fizičkih i pravnih lica u slično j situacij i, po čijim je zahtevima za legalizaciju objekta blagovremeno rešeno u njihovu korist.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte i celokupnu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. novembra 2003. godine nadležnom organu podneo zahtev za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za objekat bespravno izgrađen u ulici Braće Krsmanović 28d u Beogradu, na k.p. 1508/1, KO Savski venac.

Sekretarijat za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara je 31. maja 2012. godine doneo rešenje XXXI-07 broj 351.21-53662/2010, kojim je odbio kao neosnovan zahtev Milana Ševa za legalizaciju spornog objekta, iako je to lice u predmetnom upravnom postupku imalo svojstvo punomoćnika podnosioca ustavne žalbe. O zahtevu je odlučeno primenom odredbe člana 187. stav 1. tačka 3) Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik PC“, br. 72/09...24/11), prema kojoj se za objekte izgrađene , odnosno rekonstruisane ili dograđene be z građevinske dozvole ne može naknadno izdati građevinska dozvola, ako je objekat izgrađen na površinama javne namene, odnosno na zemljištu planiranom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene ili površina javne namene, za koje ce, u skladu sa odredbama posebnog zakona, utvrđuje javni interes. Gradsko veće grada Beograda je rešenjem od 13. septembra 2012. godine odbilo kao neosnovanu žalbu Ševo Milana, a Upravni sud je, odlučujući o tužbi podnosioca ustavne žalbe, doneo presudu U. 14644/12 od 28. aprila 2014. godine, kojom je uvažio tužbu i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Imajući u vidu da je pobijanu odluku doneo kolegijalni organ, Upravni sud je našao da je zapisnik sa sednice o većanju i glasanju nepotpun, jer se iz njega ne može utvrditi kakva je odluka doneta. Taj sud je, takođe, utvrdio da je učinjena očigledna omaška u vezi sa označavanjem imena stranke, koja nije ispravljena do okončanja upravnog spora i upozorio upravni organ na to da je odredba Zakona o planiranju i izgradnji, na koju se poziva prvostepeno rešenje, prestala da važi na osnovu Odluke Ustavnog suda.

U izvršenju navedene presude drugostepeni organ je 5. juna 2014. godine doneo rešenje kojim se poništava rešenje prvostepenog organa od 31. maja 2012. godine i predmet vraća istom organu na ponovno odlučivanje. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku, primenom odredaba Zakona o legalizaciji, doneo rešenje od 15. jula 2014. godine, kojim je odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan. U postupku donošenja navedenog rešenja utvrđeno je: da je podnosilac ustavne žalbe sa JŽTP „Beograd“ zaključio 12. februara 2003. godine ugovor o zakupu dela k.p. 1508/1, KO Savski venac, za potrebe skladištenja i obavljanja kancelarijskih poslova; da je od navedenog preduzeća kupio dve betonske kontejner kućice i kućicu mokrog čvora; da je kao korisnik sporne parcele upisano JP „Železnice Srbije“. Prvostepeni organ je, polazeći od navedenog, našao da dostavljeni dokazi ne predstavljaju pravni osnov u smislu odredbe člana 21. stav 3. Zakona o legalizaciji objekata, odnosno dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima. Žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog rešenja odbijena je rešenjem drugostepenog organa od 21. avgusta 2014. godine, kojim su u potpunosti prihvaćeni razlozi navedeni u pobijanom rešenju.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 12169/14 od 12. marta 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba podneta 22. septembra 2014. godine, kojom je podnosilac ustavne žalbe pobijao zakonitost navedenog konačnog rešenja. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude ocenio pravilnom odluku tuženog organa da odbije žalbu podnosioca, polazeći od odredaba člana 21. stav 3. i člana 24. Zakona o legalizaciji objekata, a imajući u vidu da je u postupku koji je prethodio donošenju pobijanog rešenja na nesumnjiv način utvrđeno da podnosilac nije vlasnik, odnosno da nije upisan kao imalac prava korišćenja na katastarskoj parceli 1508/1, KO Savski venac, na kojoj je izgrađen sporni objekat, odnosno da podnosilac nema imovinsko-pravni osnov za legalizaciju predmetnog objekta. Upravni sud je prihvatio u svemu razloge tuženog organa za donošenje odluke, nalazeći da su detaljn i i pravilno obrazloženi.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je : da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) ; da se jemče privatna, zadružna i javna svojina i utvrđuje da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave, te da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu (član 86. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda o povredi označenog ustavnog prava od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o legalizaciji objekata („Službeni glasnik RS“, broj 95/13 ), koji je bio na snazi u vreme donošenja prvostepenog rešenja od 15. jula 2014. godine, bilo je propisano: da se k ao dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima na zemljištu smatraju - pravosnažna sudska presuda kojom je utvrđeno pravo svojine na zemljištu, ugovor o prenosu prava korišćenja, odnosno kupovini zemljišta koji je zaključen do 13. maja 2003. godine, ugovor o kupovini objekta ili objekta u izgradnji , ugovor o suinvestiranju izgradnje objekta , pravosnažno rešenje o nasleđivanju, odnosno pravosnažno rešenje o statusnoj promeni privrednog društva iz koga se na nesporan način može utvrditi pravni kontinuitet podnosioca zahteva (član 21. stav 3. tač. 1) do 6)) ; da kada nadležni organ utvrdi da je uz zahtev podneta sva propisana dokumentacija i dokazi, pristupa odlučivanju o mogućnosti legalizacije, u skladu sa ovim zakonom (član 24. stav 1.), s tim da će rešenjem odbiti zahtev, ako utvrdi da ne postoji mogućnost legalizacije (član 24. stav 2.); da će se postupci za legalizaciju započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona po zahtevima koji su podneti do 11. marta 2010. godine, a koji nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, okonča ti po odredbama ovog zakona (član 39.).

Odredbom člana 208. stav 2. Z akona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br . 33/97 i 31/01 i “Službeni glasnik R S“, broj 30/10) propisano je da ako nadležni organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen.

Prema odredbama člana 24. st. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“ broj 46/96), koji je bio na snazi do 30. decembra 2009. godine, ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka je imala pravo da podnese zahtev drugostepenom organu. Protiv rešenja drugostepenog organa stranka je mogla pokrenuti upravni spor, a , pod uslovima iz stava 1. ovog člana , i ako ovaj organ ne donese rešenje. Slične sadržine je i odredba č lana 19. stav 1. važećeg Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 119/09).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je nepostupanjem nadležnih organa po njegovom zahtevu za legalizaciju predmetnog objekta povređeno prav o na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava .

Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu navedenog ustavnog prava započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u navedenom predmetu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak za legalizaciju predmetnog objekta pokrenut zahtevom podnosioca ustavne žalbe od 3. novembra 2003. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 12169/14 od 12. marta 2015. godine.

Ustavni sud konstatuje da činjenica da je osporeni postupak trajao jedanaest godina i četiri meseca može ukazivati na to da o predmetnom zahtevu podnosioca nije odlučeno u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa u predmetnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da su, nakon donošenja rešenja sekretarijata od 31. maja 2012. godine, upravni organi i Upravni sud postupali u roku koji Ustavni sud ocenjuje razumnim, jer je u periodu od dve godine i devet meseci pravnosnažno okončano odlučivanje o zahtevu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud nalazi da u predmetnoj upravnoj stvari nije bilo posebno složenih činjeničnih ili pravnih pitanja, kao i da je odluka o predmetnom zahtevu bila od materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe.

Prilikom ispitivanja da li je podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama doprineo predugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka , čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke.

Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava, u vezi sa propuštanjem nadležnog organa da u razumnom roku odluči o podnetom zahtevu, izrazio sledeće stavove:

- da podnosilac treba samo da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na nj ega, da se uzdrži od upotrebe taktike odugovlačenja i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (presuda u predmetu Unión Alimentaria Sanders SA protiv Španije, 11681/85, od 7. jula 1989. godine ).

- da je podnositeljka zahteva imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ona ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (Odluka o dopuštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99 );

- da tokom upravnog postupka podnosilac nije ni pokušao da iskoristi dostupna domaća pravna sredstva, uprkos činjenici da nije nikad osporavao njihovu delotvornost (odluka o dopuštenosti u predmetu Grčar protiv Hrvatske, 22715/09, od 17. septembra 2013. godine ).

Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak odlučivanja o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole mogao trajati kraće da je podnosilac ustavne žalbe iskoristio pravo na žalbu, odnosno pravo na tužbu zbog “ćutanja administracije“. Budući da on navedena pravna sredstva uopšte nije koristio, Ustavni sud nije mogao oceniti ni eventualnu delotvornost tih pravnih sredstava u konkretnoj upravnoj stvari, niti može da, in abstracto, ispituje da li bi njihovo podnošenje dovelo do drugačije dužine trajanja konkretnog upravnog postupka. U sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je doneo Odluku Už- 7773/2014 od 15. septembra 2016. godine, kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu V.S, I.S. i M.S. izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen po zahtevu tih podnosilaca za legalizaciju objekta.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-drugi zakon i 103/15) , odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Sekretarijatom za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara u predmetu XXXI- 10 broj 351.21-53662/2010, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je osporenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Podnosilac ističe da je njegov zahtev za legalizaciju spornog objekta odbijen sa obrazloženjem da je objekat izgrađen na površinama javne namene, iako ne postoji Plan detaljne regulacije koji bi uredio namenu sporne parcele.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je ocena o predmetnom zahtevu za legalizaciju u osporenim aktima upravnog organa i Upravnog suda obrazložena isključivo time da dokazi koje je dostavio podnosilac ne predstavljaju pravni osnov u smislu odredbe člana 21. stav 3. Zakona o legalizaciji objekata, odnosno dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima na katastarskoj parceli na kojoj je izgrađen sporni objekat. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da se razlozi ustavne žalbe o povredi označenog prava ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih akata.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na imovinu obrazlaže time da je podnosilac „izgubio prava koja je imao“ prilikom podnošenja zahteva , te da je njegova imovina stavljena u neravnopravan položaj sa državnom, ali i sa imovinom drugih fizičkih i pravnih lica u slično j situacij i, po čijim je zahtevima za legalizaciju objekta blagovremeno rešeno u njihovu korist. Krećući se u granicama navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije izneo ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava. Ustavni sud , takođe, ukazuje da se garancije prava na imovinu odnose na zaštitu postojeće imovine , odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava. Na istom stanovištu je i Evropski sud za ljudska prava (videti, npr. predmet Prince Hans-Adam II of Liechtenstein protiv Nemačke, broj 42527/98, st. 82 i 83, 2001-VIII i predmet Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke, broj 39794/98, od 10. jula 2002. godine).

Kako se odredbama čl ana 21. Ustava, na čiju se povredu podnosi lac ustavne žalbe poziva, ne jemči nijedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje jedno od osnovnih načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, to Ustavni sud ukazuje da do povrede označen ih ustavnog načela može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode. Imajući u vidu prethodno iznete ocene o istaknutim povredama označenih prava garantovanih Ustavom , Ustavni sud konstatuje da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu ni sa povredom načela iz člana 21. Ustava .

Ustavni sud, takođe, ukazuje da odredbe člana 86. Ustava ne mogu biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe, pošto se njima ne jemči nijedno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo o ravnopravnosti svih oblika svojine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio ustavnu žalbu u delu u kome su osporeni akti nadležnih upravnih organa i Upravnog suda, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti