Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse. Sud je poništio osporenu presudu, nalazeći da je primena materijalnog prava o prenosu akcija bila proizvoljna i u suprotnosti sa praksom drugih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nadežde Arsenović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nadežde Arsenović i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Kruševcu Gž. 618/13 od 27. novembra 201 3. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Kruševcu Gž. 618/13 od 27. novembra 201 3. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13582/12 od 5. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nadežda Arsenović iz Beograda izjavila je Ustavnom sudu, 8. aprila 201 4. godine, preko punomoćnika Aleksandra S. Momirskog, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 618/13 od 27. novembra 2013. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenih članom 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije .

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da je Viši sud u Kruševcu u osporenoj presudi pogrešno našao da se obaveštenje može smatrati izjavom o prenosu akcija, a kako je prenos hartija od vrednosti strogo formalan posao, u konkretnoj situaciji nije poštovana forma propisana napred navedenim zakonskim odredbama, te prenos akcija između podnositeljke i tužioca nije obavljen na zakonit način.

Podnositeljka navodi i da joj je osporenom presudom povređeno i pravo na pravnu sigurnost iz člana 32. stav 1. Ustava, jer su drugi drugostepeni sudovi (u presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8057/10 od 8. jula 2010. godine, Gž. 9239/10 od 25. avgusta 2010. godine, Gž. 1214/10 od 6. oktobra 2010. godine, Gž. 14919/10 od 8. decembra 2010. godine, Gž. 15159/10 od 13. januara 2011. godine, Gž. 12039/10 od 19. januara 2011. godine, Gž. 8243/10 od 15. septembra 2011. godine, presude Višeg suda u Beogradu Gž. 5658/10 od 28. marta 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5407/12 od 6. decembra 2013. godine, koje dostavlja kao dokaz uz ustavnu žalbu) uzimali u obzir činjenice koje su od presudnog značaja za presuđenje, a Viši sud u osporenoj presudi nije, čime je uticao na pravnu nesigurnost i nejednakost u postupanju.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da su joj osporenom presudom povređena navedena ustavna prava, da osporenu presudu poništi i naloži Višem sudu u Beogradu da donese novu odluku o žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je presudu P. 13582/12 od 5. decembra 2012. godine, kojom je obavezao tuženu Nadeždu Arsenović, ovde podnositeljku ustavne žalbe da tužiocu Dragoslavu Okilju na ime naknade štete isplati iznos od 207.432,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. januara 2006. godine, kao i obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

U toku prvostepenog postupka utvrđeno je: da je u toku postupka svojinske transformacije, koja je sprovedena u Ugostiteljskom preduzeću „Tri Grozda “ (u daljem tekstu: Preduzeće), tužena u prvom krugu svojinske transformacije stekla deonice ovog preduzeća; da je Centralni registar hartije od vrednosti doneo reše nje o asimilaciji hartije od vrednosti upisanih u ovaj registar; da je u spisku Preduzeća, koji sadrži podatke o svim akcionarima, broj akcija koje poseduju, seriju tih akcija u ukupnoj nominalnoj vrednosti akcija za svakog akcionara, tužena evidentirana pod rednim brojem 44, kao vlasnik 201 akcije, nominalne vrednosti 20.100,00 dinara ; da je obaveštenjem o prodaji i indosiranju deonica, koje je zavedeno kod Preduzeća pod brojem 3297/3 od 1. novembra 1993. godine, tužena obavestila Upravni odbor da je svoje dve deonice prodala tužiocu Dragoslavu Okilju i da moli Upravni odbor Preduzeća da sva prava po osnovu deonice prenese na njega; da je navedeno obaveštenje svojeručno potpisala tužena, te da je od ustupanja istih primila određeni iznos od tužioca ; da je 15. januara 2006. godine, putem javne ponude za preuzimanje preko Brokersko-dilerskog društva „Darik Broker“ AD Čačak, za klijenta Nadeždu Arsenović izvršena prodaja 593 akcije u ukupnom iznosu od 601.976,00 dinara ; da je bila praksa da se deonice (kasnije akcije) prenose među zaposlenim licima kod emitenta Preduzeća, te da je prenos vršen na način koji je primenjen u konkretnom slučaju između tužioca i tužene; da je učešće u prometu imao emitent, a p oslatim obaveštenjem o prenosu je prihvatio učešće u upravljanju kao pravo iz deonica onih lica koji su deonice stekli na predmetni način, kako je to stekao tužilac od tužene ; da s hodno važećoj regulativi, emitent nije bio u obavezi da u određenim rokovima štampa deon ice u formi hartije, a dokaz u smislu isprave predstavljala je potvrda emitenta koja nije imala karakter hartije od vrednosti i evidencija emitenta o uplaćenim i upisanim deonicama. Prvostepeni sud je zaključio da, u konkretnom slučaju, prenos prava svojine na akcijama izvršen izjavom (obaveštenjem tužene) u pismenoj formi upućenoj Preduzeću, kao emitentu, predstavlja valjan prenos, jer je učinjen u formi koja ima sadržinu propisanu članom 244. Zakona o obligacionim odnosima.

Viši sud u Kruševcu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 618/13 od 27. novembra 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu.

Drugostepeni sud je našao da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je prenos deonica sa tužene na tužioca izvršen na zakonit način, u skladu sa čl anom 10. Zakona o hartijama od vrednosti, koji je važio u vreme izvršenog prenosa, a u vezi sa odredbama čl. 243. i 244. ZOO. Shodno tome, drugostepeni sud je našao da nisu osnovani navodi u žalbi tužene da njeno pismeno obaveštenje od 1. novembra 1993. godine Upravnom odboru Preduzeća nema snagu punog indosamenta, jer prenos nije upisan na poleđini deonica i da je na taj način nezakonito izvršen suprotno Zakonu o društvenom kapitalu. Ovo stoga što je prenos akcija (tada deonica) tužiocu od strane tužene izvršen pismenim obaveštenjem koje sadrži izjavu tužene (indosanta) o prenosu, ime lica na koje se pravo iz hartije od vrednosti prenosi (indosatara) i potpis tužene kao prenosioca, što su sve elementi za puni indosament kojim je tužena prenela po naredbi svoje pravo iz akcija (deonica), kao hartija od vrednosti na tužioca. Takođe, drugostepeni sud je našao da je b ez uticaja na pravilnost odluke prvostepenog suda navod iz žalbe tužene da je odlukom Upravnog odbora Preduzeća deonica proglašen ništavim, kao i da je odlukom direktora emitenta deonica privremeno obustavlj en promet deonicama. Drugostepeni sud je našao i da je neosnovan navod iz žalbe da tužena nikada nije raspolagala deonicama ( kasnije akcijama) u korist tužioca, kod činjenice da u spisima postoji obaveštenje tužene od 1. novembra 1993. godine o prodaji svoje dve deonice (kasnije akcije) tužiocu.

3.2. Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 9162/05 od 4. decembra 2007. godine, kojom je odbio kao neosnovane tužbeni zahtev tužioca V.Ć. kojim je tražio da se utvrdi da je, kao kupac, vlasnik 161 akcije Preduzeća, po zaključenom ugovoru o kupoprodaji od 2. avgusta 1993. godine sa tuženom M.V. kao prodavcem, koje su na njeno ime upisane u spisak akcionara kod Agencije za privatizaciju i tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena na ime naknade štete isplati traženi iznos.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 9239/10 od 25. avgusta 2010. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Preduzeće je tokom 1990. godine započelo privatizaciju i donelo Odluku o izdavanju internih deonica. Tužena je upisala jednu internu deonicu, što joj je priznato kao 161 akcija i upisana je u spisak akcionara navedenog Preduzeća. Dopisom od 19. avgusta 1993. godine tužena je obavestila Upravni odbor Preduzeća da je svoju deonicu prodala tužiocu, te da se sva prava po istoj prenesu na njega bez ograničenja. Preduzeće je 8. novembra 1993. godine, prvo donelo Odluku o obustavljanju prodaje internih deonica, a zatim 27. decembra 1993. godine i Odluku kojom se utvrđuje da je do tada izvršen prenos internih deonica ništav i obavljen na nelegalan način. Tužena je naknadno prodala akcije.

Drugostepeni sud je pošavši od toga da su interne deonice hartije od vrednosti koje se izdaju u pismenoj formi, a kako glase na ime, prenose se punim indosamentom koji se upisuje na samoj hartiji, našao da tužena, u vreme kada je potpisala i uputila dopis kojim je izdavaoca internih deonica obavestila da je svoju internu deonicu prenela na tužioca, nije posedovala tu deonicu u pismenoj formi, tj. nije posedovala pismenu ispravu koja je glasila na njeno ime. U takvoj situaciji nije ni bilo moguće izvršiti prenos prava iz interne deonice na tužioca, jer se prenos interne deonice vrši punim indosamentom koji se ubeležava na poleđini deonice, uz overu nadležne službe Preduzeća kod koje se registruje promena vlasništva na deonicama, što podrazumeva postojanje pismene isprave. Obaveštenje o prodaji deonice predstavlja radnju koju, shodno članu 11. Odluke o izdavanju internih deonica, vlasnik deonice mora preduzeti pre nego što istu proda, ali se ne može smatrati da taj dopis ima značenje punog indosamenta. Pošto tužilac na način na koji je tužena na njega prenela svoju deonicu nije mogao steći vlasništvo na istoj, ne može osnovano zahtevati ni naknadu štete zato što je tužena iste akcije naknadno prodala. Tužilac nije postao vlasnik interne deonice – akcije, tako da je tužena kao njihov vlasnik istima mogla slobodno raspolagati i u njenim radnjama u vezi sa prodajom akcija nema protivpravnosti zbog kojih bi postojala njena obaveza na naknadu štete. Drugostepeni sud je našao da dopis od 2. avgusta 1993. godine, koji sadrži izjavu tužene o prenosu interne deonice, ime tužioca na kojeg se pravo prenosi, potpis podnosioca kao i datum i mesto sačinjavanja tog dopisa koji je dostavljen izdavaocu deonica nema značaj i važnost punog indosamenta, niti se istom može upodobiti, kao i da nije postojala smetnja da tužena zatraži od emitenta izdavanje deonice u materijalizovanom obliku i zatim izvrši prenos iste na tužioca, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj. Identični stavovi su zauzeti u presudi Višeg suda u Beogradu Gž. 5658/10 od 28. marta 2012. godine.

3.3. Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 1818/08 od 24. oktobra 2008. godine , kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca D.O. kojim je tražio da se utvrdi da ima pravo svojine na 465 akcija Preduzeća, što je tuženi V.U. dužan da prizna i trpi, te da tužilac na osnovu ove odluke izvrši upis prava vlasništva na tim akcijama.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 15159/10 od 13. januara 2011. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Preduzeće je tokom 1990. godine započelo privatizaciju i donelo Odluku o izdavanju internih deonica. Tuženi V.U. je kao zaposleni u Preduzeću stekao pravo da kupi interne deonice, sa popustom, koje nisu mogle biti u prometu na tržištu hartija od vrednosti, prema u to vreme važećoj odredbi člana 1a stav 2. Zakona o društvenom kapitalu. Deonice nisu bile izdate od strane nadležne službe društva, a radnicima su izdate potvrde o broju deonica koje poseduju. Tuženi je pre izdavanja potvrde, tačnije 13. jula 1993. godine, obavestio Preduzeće da je svojih 10 deonica prodao tužiocu. Upravni odbor Preduzeća je na sednici održanoj 20. novembra 1993. godine doneo jednoglasnu odluku u kojoj je određeno da se prenos internih deonica, koji je izvršen do donošenja ove odluke, proglašava ništavim, jer je izvršen na nelegalan način, a ovu odluku je potpisao tužilac, kao predsednik upravnog odbora.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, navodeći da hartije od vrednosti ne mogu postojati bez pismene isprave, čija je sadržina određena propisima, a da je pravo sadržano u hartiji u tesnoj vezi sa postojanjem same isprave, te da promet hartijama od vrednosti predstavlja formalni pravni posao. Shodno navedenom, pravilan je zaključak prvostepenog suda da obaveštenje od 10. jula 1993. godine, nema snagu punog indosamenta, zbog čega prenos internih deonica i nije mogao biti obavljen na ovaj način, a što je u skladu sa internim propisima Preduzeća, kojima je propisano da se prenos vlasništva na internim deonicama upisuje indosamentom na poleđini deonica, uz overu nadležne službe društva kod koje se registruje promena vlasnika deonica. Takođe, drugostepeni sud je našao da sudu nije dostavljen dokaz da je prenos izvršen u skladu sa odredbom člana 244. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima (kojim je propisana stroga forma za prenos prava svojine na hartijama od vrednosti), pa je polazeći od toga da kako kod formalnih pravnih poslova usled nepoštovanja forme ne može ni doći do realizacije tog posla, da se izvršenoj predmetnoj prodaji akcija ne može dati pravna snaga i tužilac nije mogao postati njihov vlasnik. Drugostepeni sud je takođe našao da su neosnovani žalbeni navodi tužioca kojima ističe da je Odluka Preduzeća kojom je prenos deonica proglašen ništavim protivustavna jer je doneta nakon što je izvršena prodaja predmetnih deonica, polazeći od toga da je Odluku doneo zvanični organ upravljanja Preduzeća, a zakonitost te Odluke nije osporavana. Identični stavovi su zauzeti u presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8057/10 od 8. jula 2010. godine, Gž. 14919/10 od 8. decembra 2010. godine, Gž. 12039/10 od 19. januara 2011. godine i Gž. 8243/10 od 15. septembra 2011. godine.

3.4. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1214/10 od 6. oktobra 2010. godine odbijena je žalba tužioca V.Ć. i potvrđena prvostepena presuda, kojom je tužilac tražio utvrđenje prava svojine na akcijama Preduzeća iz razloga što tužilac, tokom postupka, nije dokazao da je tuženi M.I. potpisao obaveštenje o prodaji svoje deonice, pa samim tim nije mogao da dokaže ni da je do prodaje uopšte i došlo.

3.5. Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5407/12 od 6. decembra 2013. godine, doneta je nakon osporene drugostepene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o društvenom kapitalu („Službeni list SFRJ“, br. 84/89 i 46/90) bilo je propisano: da preduzeće može izdavati deonice u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuje izdavanje hartija od vrednosti, kao i da preduzeće može radi pribavljanja dodatnog kapitala ili prodaje preduzeća, izdavati deonice sa popustom koje ne mogu biti u prometu na tržištu hartija od vrednosti (interne deonice), a da se interne deonice mogu prodavati radnicima zaposlenim u preduzeću, licima koja su bila zaposlena u preduzeću, drugim domaćim fizičkim licima i penzionim fondovima (član 1a st. 1-3.); da interna deonica glasi na ime i može se prenositi punim indosamentom koji vrši preduzeće, ako odlukom o izdavanju interne deonice nije drugačije određeno (član 1z).

Zakonom o hartijama od vrednosti („Službeni list SFRJ“, broj 64/89), bilo je propisano da se hartija od vrednosti koja glasi na ime prenosi punim indosamentom, ako na njoj nije izričito označeno da ne može da se prenosi (član 10. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), propisano je: da je hartija od vrednosti pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezi upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu (član 234.); da hartija od vrednosti mora sadržavati sledeće bitne sastojke: označenje vrste hartije od vrednosti; firmu, odnosno naziv i sedište, odnosno ime i prebivalište izdavaoca hartije od vrednosti; firmu, odnosno naziv ili ime lica na koje, odnosno po čijoj naredbi hartija od vrednosti glasi, ili označenje da hartija glasi na donosioca; tačnu označenu obavezu izdavaoca koja proizlazi iz hartije od vrednosti; mesto i datum izdavanja hartije od vrednosti, a kod onih koje se izdaju u seriji i njen serijski broj; potpis izdavaoca hartije od vrednosti odnosno faksimil potpisa izdavaoca hartije od vrednosti koje se izdaju u seriji, kao i da isprava koja ne sadrži bilo koji od bitnih sastojaka ne važi kao hartija od vrednosti (član 235. st. 1. i 3.); da hartija od vrednosti može glasiti na donosioca, na ime ili po naredbi (član 236.); da je potraživanje iz hartije od vrednosti vezano za samu hartiju i pripada njenom zakonitom imaocu (član 239. stav 1.); da se pravo iz hartije od vrednosti na ime prenosi cesijom, ali da posebnim zakonom može biti određeno da se pravo iz hartije od vrednosti na ime može prenositi i indosamentom, ubeležavanjem na samoj hartiji firme, odnosno naziva, odnosno imena novog imaoca, potpisivanjem prenosioca i upisom u registar hartija od vrednosti, ako se takav registar vodi kod izdavaoca (član 242.); da puni indosament sadrži izjavu o prenosu i firmu, odnosno naziv ili ime lica na koje se prenosi pravo iz hartije od vrednosti (idnosatar) i potpis prenosioca (indosant), a može da sadrži i druge podatke (mesto, datum i drugo), a da je delimični indosament ništav (član 244. st. 2. i 6.).

5. Ustavni sud je najpre cenio navode ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, tj. na različito postupanje sudova, te odlučivanje Višeg suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije. Saglasno izloženom, Ustavni sud je pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Prema tome, Ustavni sud je utvrdio da je Viši sud u Kruševcu osporenom presudom potvrdio prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, a podnositeljka ustavne žalbe obavezana da mu naknadi materijalnu štetu koju mu je pričinila prodajom svojih akcija, koje je već ranije otuđila tužiocu (punim indosamentom), dok su u više istovetnih postupaka koji su se vodili pred Apelacionim sudom u Beogradu i Višim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudovima, ujedno i sudovima poslednje instance, ti sudovi potvrdili prvostepene presude kojima su odbijani tužbeni zahtevi tužilaca kojima su tražili utvrđenje prava svojine na kupljenim akcijama i/ili naknadu štete (presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8057/10 od 8. jula 2010. godine, Gž. 9239/10 od 25. avgusta 2010. godine, Gž. 14919/10 od 8. decembra 2010. godine, Gž. 15159/10 od 13. januara 2011. godine, Gž. 12039/10 od 19. januara 2011. godine, Gž. 8243/10 od 15. septembra 2011. godine i presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 5658/10 od 28. marta 2012. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da iz utvrđenog činjeničnog stanja u ovom predmetu, proizlazi da su Apelacioni sud u Beogradu i Viši sud u Beogradu, kao sudovi poslednje instance, odbili tužbene zahteve tužilaca (kupaca internih deonica), kojima su tražili utvrđenje prava svojine na kupljenim deonicama i/ili naknadu štete, jer su našli da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za prenos deonica (kasnije akcija) punim indosamentom, tj. da „obaveštenje“ kojim je takav prenos izvršen nema snagu punog indosamenta, jer nije sadrža lo sve elemente propisane zakonom koji su neophodni za ovakav prenos, a koji su se nalazili u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnositeljka ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom predmetu. U obrazloženjima uporednih presuda je istaknuto da se prenos interne deonice vrši punim indosamentom koji se ubeležava na poleđini deonice, uz overu nadležne službe Preduzeća kod koje se registruje promena vlasništva na deonicama, što podrazumeva postojanje pismene isprave. Obaveštenje o prodaji deonice predstavlja radnju koju, shodno članu 11. Odluke Preduzeća o izdavanju internih deonica, vlasnik deonice mora preduzeti pre nego što istu proda, ali se ne može smatrati da taj dopis ima značenje punog indosamenta i na taj način se ne može steći vlasništvo na istoj, niti se može osnovano zahtevati naknada štete i pored toga što su te deonice (kasnije transformisane u akcije) naknadno prodate. Suprotno navedenom, Viši sud u Kruševcu je u osporenoj drugostepenoj presudi tužbeni zahtev tužioca usvojio, te podnositeljku ustavne žalbe obavezao da mu naknadi materijalnu štetu, ocenjujući da je u konkretnom slučaju prenos akcija (tada deonica) tužiocu od strane tužene izvršen pismenim obaveštenjem koje sadrži izjavu tužene (indosanta) o prenosu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su navedeni drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance u postupku donosili različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na istom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnositeljka ustavne žalbe (kao tužena), koja je osporenom drugostepenom presudom obavezana da tužiocu naknadi materijalnu štetu, dovedena u bitno različit položaj od onoga u kome su bili drugi tuženi, u odnosu na koje su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od sadržine odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim postupanjem Višeg i Apelacionog suda u Beogradu , te Višeg suda u Kruševcu povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravnu sigurnost.

6. Ocenjujući ostale navode ustavne žalbe koji se odnose na povre du prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je vođen radi naknade štete bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim akt om povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnositeljke.

Ustavni sud dalje konstatuje da je njegov zadatak da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrarnost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Navedena očigledna arbitrarnost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova i posledično povreda prava na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, postojaće uvek u situaciji kada redovni sudovi proizvoljno primene materijalno i/ili procesno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, u kom slučaju će Ustavni sud utvrditi povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Prema stanovištu izraženom u prvostepenoj presudi, prenos prava svojine na akcijama izvršen izjavom - obaveštenjem podnositeljke ustavne žalbe, u pismenoj formi upućenoj Preduzeću, kao emitentu, predstavlja valjan prenos, jer je učinjen u formi koja ima sadržinu propisanu članom 244. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema stanovištu izraženom u osporenoj drugostepenoj presudi, pismeno obaveštenje od 1. novembra 1993. godine Upravnom odboru Preduzeća ima snagu punog indosamenta. Ovo stoga što je prenos akcija (tada deonica) tužiocu od strane podnositeljke ustavne žalbe izvršen pismenim obaveštenjem koje sadrži njenu izjavu (indosanta) o prenosu, ime lica na koje se pravo iz hartije od vrednosti prenosi (indosatara) i njen potpis kao prenosioca, što su sve elementi za puni indosament kojim je podnositeljka prenela po naredbi svoje pravo iz akcija (deonica), kao hartija od vrednosti na tužioca.

Ustavni sud je u svojoj oceni pošao od pravne prirode hartija od vrednosti. Sud konstatuje da iz samog teksta Zakona o obligacionim odnosima proizlazi da je hartija od vrednosti pismena isprava, kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu (član 234. navedenog zakona), shodno čemu pravo bez pismene isprave uopšte ne nastaje i ne može se preneti na drugo lice, niti se može ostvariti. Iz navedenog proizlazi da pismena isprava koja predstavlja hartiju od vrednosti nije samo dokaz o postojanju određenog posla, već i da bez postojanja hartije nema ni obaveza iz hartije. Prema pravnoj teoriji, hartije od vrednosti spadaju u formalne pravne poslove, ali se njihova formalnost ne iscrpljuje samo u tome što po zakonu moraju da imaju pismenu formu, već se ogleda i u tome što zakon određuje koje bitne sastojke mora da sadrži svaka hartija od vrednosti, pa isprava koja ne sadrži bilo koji od bitnih sastojaka ne važi kao hartija od vrednosti (član 235. Zakona o obligacionim odnosima) .

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud primećuje da je drugostepeni sud u osporenoj presudi prihvatio ocenu prvostepenog suda da je podnositeljka „preko platnog spiska“ stekla pravo svojine na jednoj deonici, te da „obaveštenje“ kojim prenosi pravo svojine u svemu ispunjava uslove za puni indosament u skladu sa zakonskim normama u vreme izdavanja. Polazeći od toga da je hartija od vrednosti pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu, te da pravo bez pismene isprave uopšte ne nastaje i ne može se preneti na drugo lice, Ustavni sud nalazi da su sudovi pošli od proizvoljne pretpostavke da je podnositeljki, u konkretnom slučaju, uopšte i bila izdata deonica, tj. hartija od vrednosti podobna za prenos prava na drugo lice. Takođe, i majući u vidu da je hartija od vrednosti pismena isprava koja mora u sebi sadržati sve bitne sastojke, između ostalih i označenje vrste hartije od vrednosti, te da isprava koja ne sadrži bilo koji od bitnih sastojaka ne važi kao hartija od vrednosti, Ustavni sud nalazi da je pogrešan zaključak sudova o tome da navedeno „obaveštenje“ ima snagu punog indosamenta, jer prenos prava nije ni mogao biti izvršen bez postojanja hartije od vrednosti. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, primena materijalnog prava od strane Višeg suda u Kruševcu bila očigledno proizvoljna, što je za posledicu imalo da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje. (Ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojoj Odluci Už-3659/2013 od 4. februara 2016. godine.)

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporen om presudom podnositeljki ustavne žalbe povređen o pravo na pravično suđenje iz član a 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 618/13 od 27. novembra 201 3. godine i određivanjem da drugostepeni sud u ponovnom postupku done se novu odluku o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13582/12 od 5. decembra 201 2. godine, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Gž 245/2024: Naknada štete zbog izmakle koristi usled ponovne prodaje akcija
• Už 3659/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse
• Už 9863/2016: Usvajanje ustavne žalbe zbog neujednačene sudske prakse o ništavosti ugovora
• Už 2809/2009: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv revizijske presude Vrhovnog suda
• Už 6532/2013: Ustavna žalba zbog pobijanja sudskog poravnanja u stečajnom postupku
• Už 8751/2012: Povreda prava na pravično suđenje zbog retroaktivne primene zakona o privatizaciji
• Už 1733/2009: Odbijanje ustavne žalbe u sporu o zakonitosti prodaje akcija