Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 14 godina. Povreda je nastala zbog neefikasnog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda, kojima je trebalo osam, odnosno pet godina za odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Ivanovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. oktobra 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ivana Ivanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3526/12 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2044/01) podnosiocu ustavne žalbe povređeno p ravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivan Ivanović iz Beograda podno je Ustavnom sudu, 9. maja 2015. godine, preko punomoćnika Nikole Uroševića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2044/01 od 14. aprila 2009. godine, ispravljene rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2044/01 od 30. oktobra 2009. godine i rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3526/12 od 17. maja 2012. godine i od 29. jula 2014. godine, i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 24/15 od 4. marta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu zajemčeno g članom 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3526/12 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2044/01 ).

U ustavnoj žalbi je u bitnome interpretirano činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku i istovremeno je ukazano na dugo trajanje parničnog postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih usta vnih prava i poništi osporene akte . Podnosilac ustavne žalbe je tražio naknadu nematerijalne štete, kao i naknadu materijalne štete zbog povrede prava na imovinu .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3526/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci „Grampex“ i Samostalna stolarsko-građevinska radnja za završne radove u građevinarstvu, čiji je vlasnik Ivan Ivanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneli su tužbu 29. marta 2001. godine Prvom opštinskom sudu protiv tuženih Ane Omeragić i sedam drugih tuženih, radi utvrđenja prava svojine i predaje više različitih nepokretnosti. Predmet je formiran pod brojem P. 2044/01.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 2044/01 od 14. aprila 2009. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, a koja presuda je ispravljena rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2044/01 od 30. oktobra 2009. godine i rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3526/12 od 17. maja 2012. godine i od 29. jula 2014. godine.

Tužioci su podneli žalbu protiv prvostepene presude 2. oktobra 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 24/15 od 4. marta 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 9. aprila 2015. godine.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je 36 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu 15 ročišta nije održano (devet ročišta nije održano zbog neuredne dostave poziva za glavno ročište tuženima, a šest ročišta zbog izostanka tuženih), pri čemu je izveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka, svedoka i uvidom u obimnu pismenu dokumentaciju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada su tužioci pokrenuli predmetni parnični postupak , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih lju dskih prava (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je podnosilac ustavne žalbe , zajedno sa tužiocem prvog reda, podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, 29. marta 2001. godine, do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 24/15 od 4. marta 2015. godine . Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao skoro 14 godina .

Navedeno trajanje postupka pred sudom može da ukaže na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosica , te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedene okolnosti uticale na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, da je tužba bila podneta protiv osam tuženih koji su imali različite punomoćnike i da je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje prava svojine i ispražnjenje više različitih nepokretnosti, što je iziskivalo izvođenje dokaza za svaku posebnu nepo kretnost.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe ima o nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud o njego vom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka, pri čemu podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda. N ajpre, devet ročišta za glavnu raspravu nije održano zbog neuredne dostave poziva za glavno ročište tuženima. Zatim, prvostepena presuda je doneta nakon osam godina od dana podnošenje tužbe. Na kraju , Ustavni sud ukazuje da je o žalbi podnosioca ustavne žalbe i drugog tužioca meritorno odlučeno tek nakon pet godina i pet meseci od dana podnošenja (žalba je podneta 2. oktobra 2009. godine, a presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 24/15 doneta je 4. marta 2015. godine). Navedeno trajanje žalbenog postupka, u ovom konkretnom slučaju, predstavlja, takođe, bitan razlog za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Markoski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj 22928/03, od 2. novembra 2006. godine, stav 38. i Plazonić protiv Hrvatske, broj 26455/04, od 6. marta 2008. godine, st. 60-63.).

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3526/12 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2044/01) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretr peo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanj a predmetnog parničnog postupka, kao i činjeničnu i pravnu složenost spora. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2044/01 od 14. aprila 2009. godine, ispravljenu rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2044/01 od 2044/01 od 30. oktobra 2009. godine i rešenj ima Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3526/12 od 17. maja 2012. godine i od 29. jula 2014. godine, i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 24/15 od 4. marta 2015. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mo gu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijsk i parnični sud još jednom oceni zakonitost osporen ih parničnih presuda. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odbijanja žalbe i neosnovanosti navoda sadržanih u njoj .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Budući da je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete vezan za istaknute povrede prava koje su učinjene osporenim presudama, u kom delu je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu, to nije bilo uslova da se Sud upusti u razmatranje ovog zahteva.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti