Odbijanje ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud nalazi da navodi u obrazloženju osporenog rešenja ne povređuju pretpostavku nevinosti, jer samo opisuju stanje osnovane sumnje i ne prejudiciraju konačnu odluku o krivici.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bojana Todorovskog iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bojana Todorovskog izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 2357/10 od 10. juna 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Bojan Todorovski iz Beograda, preko punomoćnika Aleksandra D. Popovića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 5. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 2357/10 od 10. juna 2010. godine, zbog povrede prava u vezi sa pritvorom i pretpostavke nevinosti, zajemčenih odredbama člana 30. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je urgirao postupanje Ustavnog suda podnescima od 23. septembra 2010. godine i 2. novembra 2010. godine.

U ustavnoj žalbi je navedeno:

- da je pravo iz člana 30. stav 1. Ustava podnosiocu ustavne žalbe povređeno time što Apelacioni sud u Beogradu „nijednom jedinom reči ne kaže na koji način će Todorovski Bojan ometati dalje vođenje krivičnog postupka i zbog kojih razloga istog i dalje zadržavaju u pritvoru u smislu odredbe člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP“;

- da je pravo iz člana 34. stav 3. Ustava, odnosno pretpostavka nevinosti, podnosiocu ustavne žalbe povređena navodima na drugoj strani osporenog rešenja i to, između ostalih, posebno formulacijom: „ ... da bi okrivljeni, ukoliko bi se našli na slobodi mogli ponoviti izvršenje krivičnog dela“, kojom su svi okrivljeni „praktično oglašeni krivim pre pravnosnažne presude“;

- da je Ustavni sud svojom Odlukom Už - 1036/2008 od 4. maja 2010. godine usvojio ustavnu žalbu „u identičnom slučaju“.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud poništi osporeno rešenje i odredi mu naknadu štete radi neosnovanog lišenja slobode.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor v.f. predsednika Višeg suda u Beogradu i, na osnovu toga, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

U trenutku podnošenja ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu, vodio se krivični postupak protiv više okrivljenih, među kojima i protiv podnosioca ustavne žalbe, u predmetu K. 3072/10 po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1520/09 od 19. februara 2010. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) (u daljem tekstu: KZ).

Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 1011/09 od 8. oktobra 2009. godine protiv okrivljenih je određen pritvor, iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), a koji im se računa od 6. oktobra 2009. godine kada su lišeni slobode.

Pritvor protiv okrivljenih je produžavan više puta, a poslednja dva puta rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 3072/10 Kv. 1695/10 od 24. marta 2010. godine, iz razloga predviđenog odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP i rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 3072/10 Kv. 2983/10 od 24. maja 2010. godine, iz razloga predviđenog odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP.

Protiv navedenog rešenja Višeg suda u Beogradu K. 3072/10 Kv. 2983/10 od 24. maja 2010. godine branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, 31. maja 2010. godine je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 2357/10 od 10. juna 2010. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja, između ostalog, stoji i da „okolnosti navedene u obrazloženju osporenog rešenja i to da iz spisa predmeta proizlazi osnovana sumnja da su krivično pravne radnje krivičnog dela koje im se (okrivljenima) stavljaju na teret preduzimali organizovano, na osnovu prethodnog dogovora sa okrivljenima D.V, S.Š. i B.B, pri čemu je određena uloga svakome od njih, i to u dužem vremenskom periodu, a s obzirom da se radi o velikoj količini različitih vrsta opojnih droga, te da su okrivljeni lica bez redovnih izvora prihoda, a kako je okrivljeni M. ranije osuđivan, to sve ove okolnosti i po oceni ovog suda predstavljaju osobite okolnosti koje opravdavaju bojazan da bi okrivljeni, ukoliko bi se našli na slobodi, mogli ponoviti izvršenje krivičnog dela, a što opravdava njihovo dalje zadržavanje u pritvoru, iz razloga propisanih odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP ... Apelacioni sud u Beogradu je imao u vidu žalbene navode branioca okrivljenog Todorovski Bojana da ne stoje razlozi za produženje pritvora prema istom, jer okrivljeni nije do sada osuđivan, a okolnosti navedene u pobijanom rešenju nisu od značaja za produženje pritvora ... te je ocenio da su isti neosnovani i bez uticaja na drugačiju odluku ovog suda, s obzirom da je prvostepeno rešenje pravilno i na zakonu zasnovano“.

Odlukom Ustavnog suda Už-1036/2008 od 19. marta 2009. godine usvojena je ustavna žalba N.B. i utvrđeno je da mu je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž.II 1776/08 od 15. jula 2008. godine povređeno pravo na pretpostavku nevinosti u krivičnom postupku, zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

U obrazloženju navedene Odluke, Ustavni sud je utvrdio da je u rešenju osporenom u tom postupku, kojim je N.B. određen pritvor, Vrhovni sud Srbije izneo i stav da „imajući u vidu spise krivičnog predmeta, kao i dosadašnja rešenja kojima je pritvor produžavan optuženom N.B, ove okolnosti nisu dovoljna garancija, niti mogu izgraditi čvrsto ubeđenje suda, da optuženi boravkom na slobodi neće ponoviti ili nastaviti sa vršenjem krivičnih dela, koja je do sada činio“. Ustavni sud je u tom predmetu našao da se ovi navodi mogu odnositi samo na krivična dela koja su optužnicom okrivljenom stavljena na teret, ta da stoga iz sadržine rešenja koje je osporeno sledi da se uzima kao utvrđena činjenica da je okrivljeni učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret, iako u trenutku donošenja tog rešenja krivični postupak u kome se razmatra postojanje krivične odgovornosti N.B. nije pravnosnažno okončan, čime mu je povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće potrebno vreme (član 16. stav 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, te da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP propisano je da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti.

Odredbama člana 246. KZ propisano je: da ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge, kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina (stav 1.); da će se, ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno od strane grupe, ili je učinilac ovog dela organizovao mrežu preprodavaca ili posrednika, učinilac kazniti zatvorom od pet do petnaest godina (stav 3.).

5. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 30. stav 1. Ustavni sud ukazuje na to da su navedenom odredbom Ustava utvrđeni sledeći uslovi za određivanje pritvora prema nekom licu: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i da pritvor može biti određen samo na osnovu odluke suda. Ustavni sud je u Odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose „na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor prethodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta. U daljem toku krivičnog postupka više se ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi“.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe, izjavljene preko punomoćnika koji je advokat, u delu kojim se ističe povreda prava iz člana 30. stav 1. Ustava, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom tog prava. Ustavni sud je, stoga, krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, iznete navode ocenio neosnovanim i utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem o produženju pritvora nije moglo biti povređeno označeno ustavno pravo.

6. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu pretpostavke nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, koju je obrazložio citiranjem dela navoda iz osporenog rešenja, u kome su, kako navodi, „svi okrivljeni praktično oglašeni krivim pre pravnosnažne presude“.

Po oceni Ustavnog suda, navodi iz obrazloženja osporenog rešenja, prema kojima „okolnosti navedene u obrazloženju (prvostepenog) rešenja i to da iz spisa predmeta proizlazi osnovana sumnja da su krivično pravne radnje krivičnog dela koje im se (okrivljenima) stavljaju na teret preduzimali organizovano, na osnovu prethodnog dogovora sa okrivljenima D.V, S.Š. i B.B, pri čemu je određena uloga svakome od njih, i to u dužem vremenskom periodu, a s obzirom da se radi o velikoj količini različitih vrsta opojnih droga, te da su okrivljeni lica bez redovnih izvora prihoda, a kako je okrivljeni M. ranije osuđivan, to sve ove okolnosti i po oceni ovog suda predstavljaju osobite okolnosti koje opravdavaju bojazan da bi okrivljeni, ukoliko bi se našli na slobodi, mogli ponoviti izvršenje krivičnog dela, a što opravdava njihovo dalje zadržavanje u pritvoru, iz razloga propisanih odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP“, ne odražavaju unapred mišljenje postupajućeg suda da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe kriv, niti prejudiciraju konačnu odluku o tome, već samo sadrže ocenu postojanja osobitih okolnosti za dalje produženje pritvora protiv njega. Ustavni sud je našao da Apelacioni sud u Beogradu, pozivajući se na navode prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu, nije ni na koji način utvrđivao da li su okrivljeni zaista izvršili krivična dela koja im se stavljaju na teret, odnosno da li ih postojanje navedenih činjenica čini krivim za krivična dela za koja im se sudi po predmetnoj optužnici.

Ustavni sud je, stoga, ocenio da iz obrazloženja osporenog rešenja ne proizlazi da se kao utvrđena uzima činjenica da je podnosilac ustavne žalbe, kao jedan od okrivljenih u krivičnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu, učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret. Apelacioni sud u Beogradu je u navedenom delu osporenog rešenja samo razmatrao okolnosti navedene u obrazloženju prvostepenog rešenja o produženju pritvora protiv okrivljenog, izričito označavajući postojanje osnovane sumnje u odnosu na te okolnosti i nalazeći da sve te okolnosti, odnosno osnovana sumnja da su „krivično pravne radnje krivičnog dela koje se okrivljenima stavljaju na teret oni preduzimali organizovano, na osnovu prethodnog dogovora sa okrivljenima D.V, S.Š. i B.B. ... u dužem vremenskom periodu“ i po oceni Apelacionog suda predstavljaju osobite okolnosti iz člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da Apelacioni sud u Beogradu navedenom formulacijom u osporenom rešenju nije prekoračio granicu osnovane sumnje u okviru koje se može kretati procesno odlučivanje o postojanju objektivnih i subjektivnih razloga koji produženje pritvora čine osnovanim i opravdanim, jer se ni de facto ni de iure nije izjasnio o krivici okrivljenog protiv koga je pritvor produžen, te je ovaj sud tvrdnje podnosioca ustavne žalbe kojima se ističe povreda pretpostavke nevinosti ocenio neosnovanim.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je, po ovom pitanju, istakao da „načelo pretpostavke nevinosti zahteva da članovi suda prilikom obavljanja svojih dužnosti nemaju nikakvu unapred stvorenu predstavu o tome da je podnosilac predstavke izvršio prekršaj za koji je optužen (Barbera, Messegué i Jabardo protiv Španije, od 6. decembra 1988. godine). Međutim, i Evropski sud pravi razliku između izjava koje ispoljavaju mišljenje da je lice krivo i izjava koje samo opisuju „stanje sumnje“, gde se na poslednje ne može dati prigovor pre konačnog odlučivanja suda (Lutz protiv Nemačke, od 25. avgusta 1987. godine). U konkretnom slučaju, upravo se i radi o „izjavama koje samo opisuju stanje sumnje“, bez iznošenja mišljenja o krivici okrivljenog od strane žalbenog suda.

Ustavni sud je cenio i tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je konkretna pravna situacija „identičan slučaj“ pravnoj situaciji u ustavnoj žalbi Už-1036/2008, koja je usvojena Odlukom Ustavnog suda od 19. marta 2009. godine, a na koju se podnosilac i poziva. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje na to da je Vrhovni sud Srbije u tom predmetu izneo stav da „nije izgrađeno čvrsto uverenje suda da optuženi boravkom na slobodi neće ponoviti ili nastaviti sa vršenjem krivičnih dela, koja je do sada činio“, čime se taj sud u predmetnom rešenju nedvosmisleno, bez označavanja stepena sumnje u odnosu na iznete navode, izjasnio o krivici okrivljenog za dela u odnosu na koja teče krivični postupak. Za razliku od navedene formulacije, u ovom ustavnosudskom predmetu i u osporenom rešenju, takvih formulacija nema, te je Ustavni sud utvrdio da su neosnovani i navodi podnosioca ustavne žalbe da se radi o „identičnom slučaju“.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju osporenim rešenjem podnosiocu ustavne žalbe nije povređena pretpostavka nevinosti, zajemčena odredbom člana 34. stav 3. Ustava.

7. Imajući u vidu sve navedeno u tač. 5. i 6. obrazloženja ove odluke, Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

8. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević