Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog nedozvoljenosti revizije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja redovnih sudova kojima je odbačena revizija u radnom sporu. Sud potvrđuje da je revizija bila nedozvoljena jer vrednost predmeta spora nije prelazila zakonom propisani cenzus, čime nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3176/2010
18.10.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Srećka Belića iz Trstenika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Srećka Belića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Trsteniku P1. 243/08 od 23. marta 2009. godine, rešenja Okružnog suda u Kruševcu Gž1. 926/09 od 28. maja 2009. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2 589/10 od 14. aprila 20 10. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Srećko Belić iz Trstenika je 2. jula 20 10. godine podneo ustavnu žalbu preko punomoćnika Svetozara M. Nedeljkovića, advokata iz Trstenika, protiv rešenja Opštinskog suda u Trsteniku P1. 243/08 od 23. marta 2009. godine, rešenja Okružnog suda u Kruševcu Gž1. 926/09 od 28. maja 2009. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2 589/10 od 14. aprila 2010. godine, zbog povreda načela i prava iz čl. 21, 23, 32. i 58. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije , odnosno čl. 6, 8. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

U obrazloženju ustavne žalbe je, pored ostalog, navedeno: da su sudovi pogrešno pošli od činjenice da je njemu u parničnom postupku naloženo da plati taksu na vrednost spora manju od revizijskog cenzusa, zaboravljajući da se u radnopravnom sporu ne plaća taksa u postupku koji se ne odnosi na novčano potraživanje i da je u tom postupku dozvoljena revizija bez obzira na vrednost predmeta spora, kao i to da doprinosi ne spadaju u novčano potraživanj e; da su postupajući sudovi povredili odredbe postupka iz člana 394. i člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer nisu uzeli u obzir da je tužbenim zahtevom, osim novčanog potraživanja u iznosu od 213.629,31 dinara, traž eno i da se tuženi obaveže da nadležnom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje u ime podnosioca ustavne žalbe uplati odgovarajuće doprinose; da je , takođe i taj deo tužbenog zahteva odbijen pobijanim presudama protiv kojih je izjavljena revizija. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Opštinski sud u Trsteniku (u daljem tekstu: Opštinski sud) je osporenim rešenjem P1. 243/08 od 23. marta 2009. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Kruševcu (u daljem tekstu: Okružni sud) Gž. 20/09 od 29. januara 2009. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud je osporenim rešenjem Gž1. 926/09 od 28. maja 2009. godine potvrdio rešenje Opštinskog suda P1. 243/08 od 23. marta 2009. godine i žalbu tužioca odbio kao neosnovanu.

Protiv pravnosnažnog drugostepenog rešenja Okružnog suda , tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka. Postupajući po reviziji, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev2 589/10 od 14. aprila 2010. godine istu odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je presudom Okružnog suda Gž. 20/09 od 29. januara 2009. godine potvrđena presuda Opštinskog suda P1. 243/08 od 25. septembra 2008. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu dela zarade, naknadu troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora i troškova ishrane u ukupn om iznos u od 213.629,31 dinara, kao i za uplatu doprinosa nadležnom Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje; da tužilac u tužbi podnetoj 24. aprila 2008. godine, preinačenoj 25. septembra 2008. godine , nije novčano opredelio deo tu žbenog zahteva za uplatu doprinosa; da, takođe, nije označio ni vrednost predmeta spora, a da je po opomeni Opštinskog suda od 13. februara 2009. godine, obavezan da plati taksu u iznosu od 10.770 dinara, što prema Tarifnom broju 1 Taksene tarife Zakona o sudskim taksama važećim u vreme podnošenja tužbe, odgovara vrednosti predmeta spora od 213.500 dinara; da , kako se ra di o imovinskopravnom sporu koji se delimično odnosi na potraživanje u novcu, pravilno su nižestepeni sudovi odbacili reviziju kao nedozvoljenu, u smislu člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer je vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ispod revizijskog cenzusa od 500.000 dinara; da revizijski navod tužioca da pored novčano opredeljenog imovinskopravnog zahteva ima i zahtev za uplatu doprinosa u korist nadležnih fondova , nije od uticaja na zakonitost pobijanog rešenja, jer ne utiče na dozvoljenost revizije; da, kako tužilac nije novčano opredelio ovaj deo zahteva, taj zahtev ima karakter poziva na činidbu, pa se dozvoljenost revizije ceni na osnovu člana 394. stav 3. Zakona o parničnom postupku; da prema navedenoj odredbi, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kada se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaji stvari ili izvršenju neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara; da, u konkretnom slučaju, vrednost predmeta spora utvrđena prema plaćenoj taksi ne prelazi 500.000 dinara, tako da revizija nije dozvoljena ni prema članu 394. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava na čije povrede se ukazuje ustavnom žalbom, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da je lj udsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa , kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1, člana 13. i člana 14. Evropske konvencije, kao i odredbe člana 1. Protokola 1 i člana 1. Protokola 12 uz Evropski konvenciju , na čije se povrede ustavnom žalbom, takođe, ukazuje suštinski ne razlikuju od odredaba Ustava kojima se zabranjuje diskriminacija, jemči pravo na pravično suđenje, pravo na pravno sredstvo i pravo na imovinu , te postojanje eventualne povrede navedenih prava Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava Republike Srbije.

Odredbom člana 8. Evropske konvencije na čiju se povred u, takođe, ustavnom žalbom ukazuje, je garantovano da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, kao i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava, sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih .

Pored navedenih odredaba Ustava i Evropske konvencije, za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) i Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS “, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/ 02, 29/04 i 61/05 ).

Odredbama člana 394. ZPP, pored ostalog, bilo je propisano revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (stav 2.), kao i da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara (stav 3.), dok je odredbom člana 439. istog zakona bilo propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Odredbama člana 21. Zakona o sudskim taksama je bilo propisano: da se u parničnom postupku takse plaćaju prema vrednosti predmeta spora, da ako ovim zakonom nije drugačije određeno, odredbe propisa o parničnom postupku na osnovu kojih se utvrđuje vrednost spora radi određivanja stvarne nadležnosti i sastava suda primenjuju se i prilikom određivanja vrednosti spora radi naplate takse, da se vrednost predmeta spora radi naplate takse utvrđuje prema vrednosti koju predmet spora ima u vreme podnošenja tužbe, kao i da se pod vrednošću predmeta spora u smislu stava 2. ovog člana podrazumeva vrednost glavnog zahteva.

Odredbama člana 29. Zakona o sudskim taksama je bilo propisano: da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija - predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje (stav 2.); da se kontrola iz stava 2. ovog člana vrši na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, pri čemu će i spitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena sud će rešenjem odrediti iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 3.); da kada se radi o naplati takse i tuženi može podneti prigovor da je u tužbi vrednost predmeta spora previsoko određena i tada će sud rešenjem odrediti vrednost merodavnu za naplatu takse i iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 4.).

Tarifnim brojem 1. stav (1) Taksene tarif e, koja je bila sastavni deo Zakona o sudskim taksama, bilo je propisano da se za tužbu, protivtužbu i prigovor prebijanja podnet pred sudom opšte nadležnosti taksa plaća prema vrednosti predmeta spora i to za vrednost spora preko 100.000 do 500.000 dinara vrednosti – 6.500 dinara uvećano za 2% od vrednosti predmeta spora.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta člana 32. stav 1. Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenj ima nije povređeno ustavno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Naime, podnosiocu ustavne žalbe je u postupku po reviziji bilo obezbeđeno pravično suđenje, jer su osporen a rešenja done li sudovi ustanovljen i Ustavom i zakonom, koji su postupa li u granicama svoje nadležnosti u propisanom sastavu i u postupku sproveden om u skladu sa zakonskim odredbama. Podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku pred prvostepenim sudom, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje redovnog i vanrednog pravnog leka. Po oceni Suda, osporena rešenja se zasniva ju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni procesnog prava. Suprotna podnosiočeva tvrdnja je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca da je u radnopravnim sporovima revizija uvek dozvoljena, bez obzira na vrednost predmeta spora . Naime, odredbom člana 439. ZPP bilo je propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Međutim, predmetna parnica nije vođena iz navedenih razloga, već radi isplate zarade, naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora , troškova ishrane i uplat e odgovarajućih doprinosa Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje. U takvoj situaciji sudovi su zauzeli stav, koji je prihvatljiv i za Ustavni sud, da je u sporovima o novčanom potraživanju iz radnog odnosa, revizija dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Ocenjujući da li izjavljena revizija ispunjava novčani cenzus, sudovi su na osnovu visine sudske takse za tužbu u iznosu od 10.770 dinara, koja je utvrđena nalog om – opomen om od 13. februara 200 9. godine, odredili i vrednost predmeta spora u iznosu od 213.500 dinara . Podnosilac tokom parničnog postupk a nije sporio sudsku taksu , niti je protiv navedenog naloga – opomene izjavio prigovor saglasno odredbi člana 29. stav 4. Zakona o sudskim taksama . Kako je vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude bila ispod revizijskog cenzusa od 500.000 dinara, sudovi su opravdano zaključili da je revizija nedozvoljena. Takođe, odgovarajući na revizijske navode, Vrhovni kasacioni sud je istakao da zahtev za uplatu doprinosa u korist nadležnih fondova ne utiče na dozvoljenost revizije, jer podnosilac ustavne žalbe nije novčano opredelio ovaj deo zahteva, i da stoga takav zahtev ima karakter poziva na činidbu. Ovakav stav Vrhovnog kasacionog suda je, sa stanovišta zaštite navedenog Ustavom zajemčen og prava, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud nalazi da kako osporenim rešenjima Opštinskog suda u Trsteniku P1. 243/08 od 23. marta 2009. godine, Okružnog suda u Kruševcu Gž1. 926/09 od 28. maja 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2 589/10 od 14. aprila 2010. godine n ije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to nije moglo biti ni povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po izjavljenoj ustavnoj žalbi u delu u kome se ističe povreda prava na dostojanstvo, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu iz člana 23, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, kao i povreda načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 170. Ustava sledi da se navodi o povredi prava zajemčenih moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da se sadržina osporenih akata ne može dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava zajemčenih članom 23. Ustava, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju navodi o povredi ovog prava.

Ustavni sud ocenjuje da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo, jer je u revizijskom postupku u kome su doneti osporeni akti, podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno ne samo da izjavi žalbu protiv prvostepenog rešenja kojim je revizija odbačena, već i da podnese reviziju protiv drugostepenog rešenja donetog po žalbi.

Takođe, kako se ustavnom žalbom osporavaju sudske odluke koje su po svojoj prirodi procesnog karaktera, jer je njima odlučivano samo o dozvoljenosti vanrednog pravnog leka, Ustavni sud ukazuje da se ovi akti ne mogu dovesti u vezu isticanjem povrede zajemčenih prava na imovinu, niti povrede prava na poštovanje priv atnog ili porodičnog života koje je garantovano članom 8. Evropske konvencije.

Konačno, Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nek og konkretnog prava ili sloboda, za koju je u konkretnom slučaju, Ustavni sud našao da ima osnova.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio ustavnu žalbu u odnosu na povrede čl. 21. i 23, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, kao i u odnosu na član 8. Evropske konvencije, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog nedozvoljenosti revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti