Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja poseda

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je postupak zbog smetanja poseda, koji je po zakonu hitan, trajao preko sedam godina. Zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbijen zbog malog značaja spora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . C . iz sela D, V . H, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. C . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju - Sudska jedinica u Surdulici u predmetu P. 3946/10 (inicijalno predmet P. 621/04 ranijeg Opštinskog sud a u Surdulici), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. C . iz sela D, V . H, izjavio je 17. aprila 20 12. godine, preko punomoćnika A. K, advokata iz V, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 642/11 od 23. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na nepovredivost stana, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 40. U stava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. U stava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju - Sudska jedinica u Surdulici u predmetu P. 3946/10 (inicijalno predmet P. 621/04 ranijeg Opštinskog sud a u Surdulici).

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac 28. decembra 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Surdulici, zajedno sa suprugom L.C, protiv tuženog V.S. iz Surdulice, radi smetanja poseda; da je spor pravnosnažno okončan posle više od osam godina, iako se radilo o sporu u kome je sud dužan hitno da postupa; da je osporenim rešenjem preinačena prvostepena presuda i pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev, iako je u toku tog postupka dva puta u prvom stepenu presuđivano u njegovu korist. Podnosilac smatra da mu nije pružena državinska zaštita kao neposrednom držaocu suterenskih prostorija, da je pogrešno primenjeno materijalno pravo iz čl. 70. i 78. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer je on morao da bude zaštićen od samovoljnog ulaska tuženog u suterenske prostorije i teranja radnika koji je trebalo da izvrše zamenu električnog brojila. Po mišljenju podnosioca, drugostepeni sud je pogrešno ocenio izvedene dokaze i izveo zaključak da u ponašanju tuženog nema akta smetanja državine, jer se radilo o verbalnoj zabrani, koja nije bila propraćena ozbiljnim pretnjama. Pored povrede prava na pravično suđenje osporenim rešenjem, podnosilac ističe i povredu prava na nepovredivost stana, s obzirom na to da je tuženi samovoljno ušao u suterenske prostorije, čiji je podnosilac isključivi držalac. Po mišljenju podnosioca, ovakvim postupanjem sudova došlo je do povrede označenih ustavnih prava, pa predlaže da Sud usvoji ustavnu žalbu i preinači osporeno rešenje tako što će potvrditi prvostepeno rešenje ili da poništi osporeno rešenje i predmet vrati na ponovni postupak, te mu naknadi nematerijalnu štet u zbog povrede označenih prava, kao i troškove ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju - Sudska jedinica u Surdulici u predmetu P. 3946/10 (inicijalno predmet P. 621/04 ranijeg Opštinskog sud a u Surdulici) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je zajedno sa suprugom L.C, 28. decembra 200 4. godine podneo tužbu Opštinskom sud u u Surdulici (u daljem tekstu: Opštisnki sud) protiv tužen og V.S. iz S, zbog smetanja poseda. U tužbi je navedeno da je tuženi smetao tužioce u mirnoj državini prava svojine prizemlja porodične stambene zgrade, predsoblja ispod lokala čiji je pod tavanica stambenog prostora tužilaca i jednotarifnog brojila za merenje potrošnje električne energije, koje se nalazi na spoljnom zidu predsoblja ispod lokala tuženog, na taj način što je 27. decembra 2004. godine, tokom rada tužilaca na zameni brojila novim brojilom zabranio dalji rad rečima: "to je moje, sklanjajte se iz predsoblja i brojila", s tim da se naloži tuženom da prestane sa smetanjem i omogući tužiocima nastavak rada i normalno korišćenje svog stambenog dela objekta. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 621/04.

Do donošenja prve po redu prvostepene odluke 13. septembra 2007. godine, bilo je zakazano 15 ročišta za glavnu raspravu. Održano je deset ročišta, dok preostalih pet ročišta nisu održana iz sledećih razloga: punomoćnik tužioca i tužilac su tri puta tražili odlaganje, jednom su sa ročišta izostale obe parnične stranke, a jedno ročište nije održano jer se pozivu suda nisu odazvali svedoci. Na održanim ročištima, saslušani su tužioci i tuženi u svojstvu parnične stranke i deset svedoka, te izvršen uviđaj na licu mesta. U ovom delu postupka 20. juna 2005. godine bilo je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom, ali je po predlogu tužilaca dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje i ovo rešenje stavljeno van snage. Po zahtevima obe parnične stranke za izuzeće postupajućeg sudije, predsednik suda je dva puta donosio rešenja kojima su ti zahtevi odbijeni.

Opštinski sud u Surdulici je rešenjem P. 612/04 od 13. septembra 2007. godine usvojio tužbeni zahtev tužilaca. Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 11/08 od 8. januara 2008. godine ukinuo navedeno prvostepeno rešenje, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa nalogom da treba utvrditi čiji je zid na kome se nalazi električno brojilo koje je trebalo zameniti.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 39/08 i do donošenja druge po redu prvostepene odluke od 31. januara 2011. godine, postupak je, usled reorganizacije pravosuđa iz 2010. godine, vođen i pred Osnovnim sudom u Vranju - Sudska jedinica u Surdulici pod brojem P. 3946/10. U ovom delu postupka, prvostepeni sud je zakazao osam ročišta, od kojih je održano pet, dok preostala tri ročišta nisu održana zbog dva odlaganja koje je tražio punomoćnik tuženog i sprečenosti postupajućeg sudije. Na održanim ročištima, sprovedeno je građevinsko veštačenje i dat dopunski nalaza veštaka, te saslušan sudski veštak, a Opštinski sud je, po predlogu punomoćnika tuženog, ročište od 22. jula 2009. godine odložio do pribavljanja spisa istoga suda u predmetu P. 616/04 - parnici koja se vodi između istih stranaka. Sledeće ročište je bilo zakazano pred Osnovnim sudom u Vranju - Sudska jedinica u Surdulici 25. novembra 2010. godine i na tom ročištu je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, preuzeo parnicu nakon smrti svoje žene - tužilje u ovom predmetu, dok je na narednom ročištu, kada je i zaključena glavna rasprava, otklonjeno izvođenje dokaza uvidom u spise predmeta, sada broj P. 4904/10, jer ta parnica, koja se vodi između istih stranaka, još uvek nije pravosnažno okončana.

Osnovni sud u Vranju - Sudska jedinica u Surdulici je rešenjem P. 3946/10 od 31. januara 2011. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio prema tuženome da je smetao tužioce u mirnoj državini prava svojine prizemlja porodične stambene zgrade, predsoblja ispod lokala čiji je pod tavanica stambenog prostora tužilaca, na katastarskoj parceli 994, po Pl. 854 KO S, i jednotarifnog brojila za merenje potrošnje električne energije, koje se nalazi na spoljnom zidu predsoblja ispod lokala tuženog, na taj način što je 27. decembra 2004. godine, tokom rada tužilaca na zameni brojila novom brojilom zabranio dalji rad rečima: "to je moje, sklanjajte se iz predsoblja i brojila", pa je naloženo tuženome da prestane sa smetanjem i omogući tužiocima nastavak rada i normalno korišćenje svog stambenog dela objekta. Protiv navedenog rešenja tuženi je izjavio žalbu.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 642/11 od 23. februara 2012. godine preinačeno je prvostepeno rešenje tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca i on obavezan da naknadi troškove tuženom. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da, iako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tuženi 27. decembra 2004. godine zabranio tužiocima zamenu starog brojila novim brojilom rečima: "to je moje, sklanjajte se iz predsoblja i brojila", zaključak prvostepenog suda da je tuženi na taj način smetao tužioce u posedu prava korišćenja navedenih prostorija i brojila je pravno neodrživ, jer, po nalaženju drugostepenog suda, verbalna zabrana ne predstavlja čin smetanja državine i sud pruža zaštitu samo ako je takvo uznemiravanje državine ozbiljno i ako je dovelo do prestanka državine stvari ili vršenja prava državine. Drugostepeni sud, pozivajući se na sudsku praksu, ističe da ozbiljno smetanje državine verbalnim putem postoji kada treće lice držaocu prava ili stvari stavlja u izgled da će napasti na njegov život, telo ili imovinu ili da će držaocu naneti neko veće zlo. Po nalaženju drugostepenog suda, radilo se o običnoj zabrani, koja u sebi nije sadržala bilo kakvu pretnju, zbog čega je i tužbeni zahtev kao neosnovan valjalo odbiti. Navedeno rešenje je uručeno punomoćniku tužioca 16. marta 2012. godine.

4. Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će pri određivanju rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja poseda sud uvek obraćati pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 440.); da će se raspravljanje o tužbi zbog smetanja poseda ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja poseda i nastalog smetanja i da je isključeno pretresanje o pravu na posed, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti poseda ili o zahtevima za naknadu štete (član 441.) .

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg ZPP koje se odnose na efikasno postupanje parničnog suda i posebna pravila postupka u parnicama zbog smetanja poseda, a odredbom člana 448. stav 2. Zakona je propisano da će sud doneti odluku o tužbi zbog smetanja državine u roku do 90 dana.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 28. decembra 200 4. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Surdulici, te da je okončan 16. marta 2012. godine, kada je tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, uručeno drugostepeno rešenje kojim je preinačeno prvostepeno rešenje i pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o sedam godina i skoro tri meseca.

Imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja predmeta po tužbi zbog smetanja državine, i to u roku od 90 dana, saglasno odredbi člana 448. Zakona o parničnom postupku, navedeno trajanje parničnog postupka neposredno ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obimniji dokazni postupak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on, bez obzira na to koliko je čin tuženog objektivno upućivao na izvršeno smetanje poseda, imao legitiman interes da postupajući sudovi u razumnom roku odluče o osnovanosti nj egovog tužbenog zahteva.

Ispitujući ponašanje podnosioca , Ustavni sud je utvrdio da on kao tužilac i njegov punomoćnik nisu značajnije doprineli trajanju postupka time što su tri puta tražili odlaganje, a jednom sa suprotnom stranom zajedno izostali sa ročišta.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od odlučujućeg uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda. Iako je Opštinski sud u Surdulici prvu prvostepenu odluku doneo posle posle dve godine i devet meseci, to rešenje je ukinuto, te je do pravnosnažnog okončanja postupka došlo posle više od četiri godine, što se u postupku koji zahteva hitnost ne može smatrati efikasnim postupanjem. U prilog ovome govori i period neaktivnosti nadležnog prvostepenog suda u trajanju od godinu i četiri meseca, a radi uvida u parnične spise predmeta istih stranaka, iako je sud od izvođenja ovog dokaza na kraju i odustao, s obzirom na to da predmet nije pravnosnažno rešen. Na strani drugostepenih sudova, u žalbenim postupcima u dva navrata, nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka, jer je o žalbama tuženog odlučeno za godinu, odnosno za godinu i jedan mesec.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da su u konkretnom slučaju povređen a prav a podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu usvojio , kao u prvom delu tačke 1. izreke i utvrdio da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od toga da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odlučivano o pravu koje je, po mišljenju Suda, bilo od malog značaja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je usvajanje ustavne žalbe i utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe i da je primeren okolnostima konkretnog predmeta. Ustavni sud je stoga odbio kao neosnovan zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Nasuprot navodima ustavne žalbe, o cenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 642/11 od 23. februara 2012. godine, Ustavni sud smatra da je nadležni sud dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom, najpre, osporava navedeno rešenje u pogledu ocene izvedenih dokaza i pravnog zaključka od strane postupajućeg suda, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporene odluke.

Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova ni u pogledu primene materijalnog prava ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Vranju, ocenjujući žalbene navode tuženog, jasno i dovoljno obrazložio razloge nedostatka stvarnog protivpravnog akta tuženog. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje, da u smislu prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke, ali da sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Ustavni sud stoga nalazi da je osporena odluka zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava.

U vezi sa navodima podnosioca da mu je povređeno pravo na nepovredivost stana, Ustavni sud je ocenio da se osporena sudska odluka, niti navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa istaknutom povredom prava iz člana 40. Ustava, te da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu ovog prava, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema zakonskog osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.