Odluka Ustavnog suda o disciplinskoj i krivičnoj odgovornosti policijskog službenika

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu policijskog službenika kome je prestao radni odnos zbog teške povrede službene dužnosti. Iako je kasnije oslobođen krivične odgovornosti, disciplinska odgovornost je šira i samostalno se utvrđuje, te oslobađajuća krivična presuda nije obavezujuća za disciplinski postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, mr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Đorđevića iz Pirota , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Aleksandra Đorđevića izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 9212/10 od 13. maja 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Đorđević iz Pirota je 2. jula 20 10. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 9212/10 od 13. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je protiv njega vođen disciplinski postupak pred starešinom uprave Granične

policije zbog disciplinskog prekršaja koji je prema činjeničnom opisu i „prema događaju identičan sa sadržinom krivičnog postupka“ pred Okružnim sudom u Pirotu; da je presudom tog suda oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela neovlašćene proizvodnje, držanja i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 246. stava 3. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 30 dana; da je Apelacioni sud u Nišu usvojio njegovu žalbu i oslobodio ga optužbe da je učinio navedeno krivično delo.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da mu je rešenjem prvostepenog organa izrečena mera prestanka radnog odnosa i da je odbijen njegov prigovor protiv tog rešenja, a da je u toku upravnog spora pred Upravnim sudom doneta navedena oslobađajuća presuda, „koja je morala biti obavezujuća “ i u postupku pred Upravnim sudom.

Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, pogrešan je stav Upravnog suda da presuda Apelacionog suda u Nišu „nije validna kao dokaz na osnovu koga bi se usvojio tužbeni zahtev“ i da ishod krivičnog postupka ne utiče na disciplinsku odgovornost. Prema navodima ustavne žalbe, prvookrivljeni u navedenom krivičnom postupku je na glavnom pretresu izjavio da je njegov iskaz pred policijom bio lažan i da je podnosiocu podmetnuo jedan paketić droge pre dolaska policije, „što je bilo dovoljno za (moje) oslobađanje od krivične odgovornosti“. S obzirom na to da je u disciplinskom postupku odgovarao za povredu službene dužnosti „ponašanje koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima“, podnosilac smatra da je zbog navedenog priznanja morao biti oslobođen disciplinske odgovornosti da se ponašao na način koji bi mogao da šteti ugledu službe.

Podnosilac zaključuje da je Upravni sud „povredio pravnu sigurnost u kaznenom pravu predviđenu“ članom 34. Ustava i pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. Ustava, jer je „presuda u krivičnom postupku jača od bilo kog disciplinskog postupka“, pa isto činjenično stanje koje je dovelo do oslobađajuće presude u krivičnom postupku, ne može u disciplinskom postupku biti osnov za prestanak radnog odnosa.

Podnosilac je u dopuni ustavne žalbe naveo da je posle podizanja optužnice bio suspendovan sa posla i da je posle šest meseci vraćen na rad, pa zaključuje da je morao biti obustavljen disciplinski postupak protiv njega . Dalje je naveo da mu nije dostavljeno rešenje ministra o prestanku radnog odnosa, „tako da su u mom slučaju rađene dosta mutne radnje“.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu presudu Upravnog suda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Disciplinskog starešine Uprave granične policije 03/9 broj 116-91/09 od 10. marta 2009. godine utvrđena je disciplinska odgovornost policijskog službenika Aleksandra Đorđevića (ovde podnosilac ustavne žalbe), jer je učinio tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. tačka 7 ) Zakona o policiji („Službeni glasnik PC", br oj 101/05), zbog čega mu je izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je u postupku utvrđeno: da je podnosilac 11. oktobra 2008. godine zatečen u porodičnoj kući V.J., kojom prilikom je nad njim izvršen lični pregled i pronađen paketić u kome se nalazila opojna droga heroin, te je protiv njega podneta krivična prijava zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 246. stav 3. Krivičnog zakonika, č ime je izvršio tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. tačka 7) Zakona o policiji, ponašanje koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima; da je podnosilac ustavne žalbe u pismenoj izjavi naveo da je V.J. imao nameru da ga „navuče na drogu“ kako bi postao njegova mušterija, a na usmenoj raspravi je izjavio da mu je poznat o da prema Kodeksu policijske etike policijskim službenicima nisu dozvoljeni neslužbeni kontakti da licima iz kriminogene sredine, ali da nije znao o kakvom se licu radi; da je podnosilac ustavne žalbe u pismenoj izjavi , objašnjavajući prisustvo paketića sa drogom u njegovom džepu, naveo da mu je V.J. podmetnuo paketić sa drogom, jer je mislio da je on umešan u akciju policije, kao i zbog toga što je bio delimično ljut na njega jer je „sumnjao da se udvara njegovoj ženi“, a da je na usmenoj raspravi u vezi s tim odgovorio da je „zato što mu je B.J. podmetnuo paketić sa drogom u džep, posumnjao da mu je nekada nešto verovatno sipao u piće“. Prvostepeni disciplinski organ je, polazeći od navedenog, utvrdio da su se u radnjama podnosioca stekla sva obeležja teške povrede službene dužnosti, jer su zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova dužni da se uvek i na svakom mestu pridržavaju priznatih i uobičajenih društvenih normi ponašanja, da vode računa o svojim postupcima i da čuvaju ugled ministarstva i svoj lični ugled i dostojanstvo. Takođe je navedeno da se, pri odmeravanju i izricanju disciplinske mere, vodilo računa o odgovornosti zaposlenog, težini posledice učinjene povrede, subjektivni m i objektivnim okolnostima pod kojima je povreda učinjena, kao i o tome da je podnosilac do sada više puta disciplinski kažnjavan.

Prigovor podnosioca ustavne žalbe izjavljen protiv navedenog prvostepenog rešenja odbijen je kao neosnovan rešenjem Disciplinske komisije Ministarstva unutrašnjih poslova DK broj 116-43/2009 od 21. aprila 2009. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je u tužbi podnetoj Vrhovnom sudu Srbije protiv rešenja d rugostepenog disciplinsk og organ a, pored ostalog, naveo da mu je stavljeno na teret da se druži sa licima iz kriminogene sredine, ali da u toku postupka nije utvrđeno koja su to lica i na koji način je utvrđen njihov status, jer u jedinici ne postoji spisak tih lica. Takođe je naveo da je disciplinski postupak traj ao duže od šest meseci, zbog čega ga je trebalo obustaviti. Vrhovn i sud Srbije o podnetoj tužbi nije odlučio do 31. decembra 2009. godine, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmet je ustupljen Upravnom sudu. Taj sud je u upravnom sporu doneo osporenu presudu U. 9212/10 od 13. maja 2010. godine, kojom se tužba odbija kao neosnovana. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude naveo: da iz spisa predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi da je u disciplinskom postupku vođenom pred Disciplinskim starešinom Uprave granične policije zbog teške povrede službene dužnosti iz člana 157 . tačka 7 ) Zakona o policiji, utvrđeno da je podnosilac 11. oktobra 2008. godine zatečen u porodičnoj kući V .J, da je tom prilikom od strane policijskih službenika policijske uprave Pirot nad njim izvršen lični pregled i u levom džepu donjeg dela trenerke pronađen paketić u kome se nalazila opojna droga heroin. Taj sud je dalje naveo da je pravilna ocena tuženog organ a da je prvostepeni postupak sproveden u skladu sa zakonom i da su izvedeni svi potrebni dokazi na osnovu kojih je potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje i iz istog izveden pravilan zaključak o disciplinskoj odgovornosti tužioca za učinjenu tešku povredu službene dužnosti. Upravni sud je, ocenjujući navode tužbe da je osporeno rešenje doneto po proteku roka u kome se moglo odlučivati, našao da su isti neosnovani, jer zastarelost za pokretanje discilinskog postupka za tešk e povrede službene dužnosti u smislu odredbe člana 118. stav 2 Zakona o državnim službenicima, nastupa protekom roka od dve godine od pokretanja disciplinskog postupka. Upravni sud je, takođe, ocenio da je bez značaja z a ocenu zakonitosti pobijanog rešenja , činjenica da je naknadno donetom presudom Apelacionog suda u Nišu Kž.1 br. 74/10 od 2. marta 2010. godine, tužilac oslobođen optužbe za krivično delo „neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga“ iz č lana 246. stav 3. Krivičnog zakonika. Upravni sud je navedenu ocenu zasnovao na tome što je izmenama Krivičnog zakonika prestalo da postoji, kao poseban oblik, krivično delo neovlašćeno držanje opojne droge. Taj sud je, pored toga, ocenio da je disciplinska odgovornost šira od krivične odgovornosti , a da je u konkretnom slučaju identičan opis radnji krivičnog dela i teške povrede službene dužnosti.

Presudom Okružnog suda u Pirotu K. 32/08 od 25. decembra 2008. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim što je, dok se nalazio u kući V.J, u levom džepu donjeg dela trenerke čuvao količinu od 0,16 grama neto mase heroina pr oglašenog za opojnu drogu, zamotanu u beli papir, na koji je način, kao uračunljivo lice, svestan da je preduzeo opisane nezakonite radnje , neovlašćeno držao navedenu količinu i vrstu opojne droge, čime je izvršio krivično delo „neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga“ iz člana 246. stav 3. Krivičnog zakonika . Za navedeno krivično delo podnosiocu ustavne žalbe je izrečena kazna zatvora od 30 dana. Okružni sud u Pirotu je u obrazloženju presude naveo da se optuženi V.J. u pretkrivičnom postupku i u prethodnom postupku na zapisniku Ki. 27/08 od 13. oktobra 2008. godine decidirano izjasnio da paketić sa heroinom nije podmetnuo podnosiocu ustavne žalbe, a da je na glavnom pretresu izjavio da ranije nije želeo da kaže da je taj paketić njegov, jer je bio ubeđen da je policija došla „zbog njega i po njihovom dogovoru“, pa je želeo da podnosioca n a taj način kazni. Okružni sud u Pirotu je oce nio da je optuženi V.J. svoju odbranu na glavnom pretresu podredio interesima podnosioca ustavne žalbe i da je, pokušavajući da objasni navedenu promenu iskaza, zapadao u kontradiktornosti i nelogičnosti u kazivanju , pogotovo imajući u vidu da se intervencija policije navedenog dana ticala isključivo optuženog V.J i da je na osnovu operativnih saznanja bila očekivana kupoprodaja opojne droge , te da je u kući nakon izvršenog pretresa pronađena veća količina ove vrste droge.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž. 74/10 od 2. marta 2010. godine podnosilac ustavne žalbe je oslobođen optužbe da je učinio krivično delo „neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga“ iz člana 246. stav 3. Krivičnog zakonika, s obzirom na to da je na osnovu člana 95. Zakon a o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik PC" , broj 72/09), koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine, neovlašćeno držanje opojne droge prestalo da postoji kao poseban oblik krivičnog dela , do tada propisanog odredbom stav a 3. člana 246. Krivičnog zakonika.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (član 34. stav 4.).

Odredbama Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 63/09), u tekstu koji je važio na dan pokretanja disciplinskog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da je teška povreda službene dužnosti, pored ostalog, ponašanje koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima (član 157. tačka 7)); da zaposleni u Ministarstvu može biti privremeno udaljen iz službe kada je protiv njega pokrenut krivični postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ili kada je protiv njega podnet zahtev za utvrđivanje disciplinske odgovornosti za teške povrede službene dužnosti i da udaljenje iz službe iz stava 1. ovog člana može trajati do okončanja disciplinskog postupka a najduže šest meseci (član 165. st. 1. i 2.); da se na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno (član 169.).

Odredbom člana 111 . Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 i 67/07), na čiju primenu upućuje Zakon o policiji, propisano je da državnom službeniku kome je izrečena disciplinska kazna prestanka radnog odnosa prestaje radni odnos danom konačnosti rešenja kojim je disciplinska kazna izrečena.

Saglasno odredbi člana 118. stav 2. Zakona o državnim službenicima, v ođenje disciplinskog postupka za lakše povrede dužnosti zastareva protekom jedne godine od pokretanja disciplinskog postupka, a za teže povrede dužnosti protekom dve godine od pokretanja disciplinskog postupka.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je presuda doneta u krivičnom postupku „jača od bilo kog disciplinskog postupka“ i da isto činjenično stanje koje je dovelo do oslobađajuće presude u krivičnom postupku, ne može u disciplinskom postupku biti osnov za prestanak radnog odnosa. Podnosilac stoga zaključuje da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. Ustava, jer je Upravni sud ocenio da ishod predmetnog krivičnog postupka nema uticaja na odlučivanje u ovoj upravnoj stvari, a to je, po oceni podnosioca, dovelo i do povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. Ustava .

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre ispitivao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li su osporenim pojedinačnim aktom povređena ustavna prava podnosioca. Ustavni sud naglašava da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, te ako je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup sudu, pravo na obrazloženu odluku i dr.) ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje valjanost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je ocenio da su u predmetnom upravnom postupku razjašnjene sve činjenice od značaja za utvrđivanje disciplinske odgovornosti podnosioca i da su dati detaljni razlozi za ocenu o postojanju te odgovornosti, kao i razlozi koji su opredelili disciplinski organ da izrekne najtežu disciplinsku kaznu.

U vezi sa navodima podnosioca ustavne žalbe da je Upravni sud morao imati u vidu da je Apelacioni sud u Nišu doneo presudu kojom se on oslobađa optužbe u krivičnom postupku , Ustavni sud najpre ukazuje da kontrola zakonitosti upravnih akata podrazumeva ocenu zakonitosti akta u vreme njegovog donošenja. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je u disciplinskom postupku podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. tačka 7) Zakona o policiji, ponašanje koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima, jer je utvrđeno da je, protivno Kodeksu policijske etike, održavao neslužbene kontakte sa licem iz kriminogene sredine i da je za vreme boravka u porodičnoj kući tog lica, kod podnosioca pronađen paketić sa opojnom drogom heroin. Ustavni sud je, polazeći od navedenog, našao da je ustavnopravno prihvatljiva ocena prvostepenog disciplinsk og organa da su se u navedenim radnjama stekla sva obeležja navedene teške povrede službene dužnosti, jer su zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova dužni da se uvek i na svakom mestu pridržavaju priznatih i uobičajenih društvenih normi ponašanja, da vode računa o svojim postupcima i da čuvaju ugled ministarstva i svoj lični ugled i dostojanstvo.

Ustavni sud ističe da su netačni navodi ustavne žalbe da je „priznanje prvookrivljenog u tom krivičnom postupku dato na glavnom pretresu da je podnosiocu podmetnuo jedan paketić droge pre dolaska policije, bilo dovoljno za oslobađanje od krivične odgovornosti“. Ustavni sud je , naime, utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Nišu Kž. 74/10 od 2. marta 2010. godine podnosilac ustavne žalbe oslobođen optužbe da je učinio krivično delo „neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga“ iz člana 246. stav 3. Krivičnog zakonika, s obzirom na to da je neovlašćeno držanje opojne droge prestalo da postoji kao poseban oblik navedenog krivičnog dela . Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je u predmetnom disciplinskom postupku utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe održavao neslužbene kontak te sa licem koje neovlašćeno kupuje i stavlja u promet opojne droge, što samo po sebi predstavlja ponašanje koje šteti ugledu službe , tako da ishod predmetnog krivičnog postupka, po oceni ovog suda, nije ni mog ao biti od uticaja na odl učivanje Upravnog suda. Ustavni sud, takođe, ukazuje da su disciplinska i krivična odgovornost različite vrste pravne odgovornosti, koje se utvrđuju u posebnim postupcima , te da ishod krivičnog postupka protiv podnosioca nije prethodno pitanje za utvrđivanje nj egove disciplinske odgovornosti, jer disciplinski organi imaju ovlašćenje da samostalno, u skladu sa načelom neposrednosti, utvrđuju činjenice od značaja za disciplinsku odgovornost i sankcije koje se u disciplinskom postupku primenjuju.

Polazeći od toga da državnom službeniku kome je izrečena disciplinska kazna prestanka radnog odnosa prestaje radni odnos danom konačnosti rešenja kojim je disciplinska kazna izrečena, saglasno odredb i člana 111. Zakona o državnim službenicima, koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 169. Zakona o policiji, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac ustavne žalbe neosnovano poziva na to da nije primio rešenje ministra o prestanku radnog odnosa .

Takođe, imajući u vidu navedenu odredbu člana 118. stav 2. Zakona o državnim službenicima, ovaj sud nalazi da navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje na zastarelost vođenja disciplinskog postupka n isu zasn ovani na ustavnopravnim razlozima, već na pogrešnom uverenju podnosioca da je disciplinski postupak mora o biti okončan u roku od šest meseci, koliko je u konkretnom slučaju najduže moglo trajati udaljenje iz službe, prema tada važećim odredbama član a 165. st. 1. i 2. Zakona o policiji.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 9212/10 od 13. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe o povre di prav a na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, Ustavni sud ocenjuje podnosilac tvrdnju o povredi navedenog prava vezuje za odredbu člana 34. stav 4. Ustava, kojom se zabranj uje gonjenj e, odnosno kažnjavanje lica za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođeno i utvrđuje da istoj zabrani podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo . Međutim, imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe oslobođen optužbe za krivično delo, a da je u disciplinskom postupku utvrđena njegova odgovornost za tešku povredu službene dužnosti, zbog koje nije protiv njega ranije vođen disciplinski postupak, Ustavni sud nalazi da u disciplinskom postupku koji je pravnosnažno okončan osporenim aktom podnosiocu nije ni moglo biti povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 5182/2014: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presude Upravnog suda
• Už 5275/2011: Odluka Ustavnog suda o zakonitosti dokaza iz prisluškivanih razgovora u krivičnom postupku
• Už 2216/2016: Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe policijskog službenika
• Už 7917/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u disciplinskom postupku