Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog duga za struju koji je trajao sedam i po godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. T . iz sela M, kod L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. T . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5990/05, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. T . iz sela M, kod L, izjavio je 17. aprila 2012. godine, preko punomoćnika Z . S, advokata iz L, ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 5990/05 od 23. jula 2008. godine i presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 1606/10 od 15. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5990/05.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak čija se dužina osporava trajao duže od sedam godina zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da u osporenim presudama, donetim u parničnom postupku vođenom radi duga za utrošenu električnu energiju, u kome je podnosilac imao procesnu ulogu tuženog i kojima je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev, redovni sudovi nisu na pravilan način primenili materijalno pravo, i to konkretno odredbe Odluke o opštim uslovima za isporuku električne energije, kao i Zakona o obligacionim odnosima, budući da su podnosioca obavezali da tužiocu plati fiksnu naknadu, porez i kamate za period u kome mu je bila obustavljena isporuka električne energije, jer je objekat podnosioca bio isključen sa distributivne mreže, odnosno za period u kome tužilac nije izvršavao obavezu isporuke. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ujedno tražeći i advokatske troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 5990/05 (kasnije Osnovnog suda u Leskovcu, novi broj predmeta P. 1732/12), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, J. P. „E.“ iz L, podneo je 16. septembra 2004. godine Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, tražeći da sud obaveže izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe, da mu na ime duga za utrošenu električnu energiju isplati iznos od 31.194,35 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i da u tom delu odredi izvršenje. Postupajući po navedenom predlogu, Opštinski sud je 20. septembra 2004. godine doneo rešenje Iv. 4986/04, kojim je odredio predloženo izvršenje. Rešenje o izvršenju Opštinskog suda Iv. 4986/04 od 20. septembra 2004. godine je uručeno izvršnom dužniku 30. avgusta 2005. godine, nakon čega je on izjavio prigovor protiv istog, a Opštinski sud je doneo rešenje Ipv. Iv. 311/05 od 3. novembra 2005. godine kojim je stavio van snage rešenje o izvršenju Iv. 4986/04 od 20. septembra 2004. godine, ukinuo sve sprovedene izvršne radnje i spise predmeta ustupio parničnom odeljenju.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 5. jul 2006. godine je odloženo, jer poziv za ročište nije uručen tuženom (ranije izvršnom dužniku). Do kraja 2006. godine zakazana su još tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva odložena, a jedno održano (na ročištu održanom 27. oktobra određeno je izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke). Veštak je nalaz dostavio sudu 4. januara 2007. godine.

Tokom 2007. godine zakazano je deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je sedam održano (saslušavani su svedoci i vršene dopune nalaza veštaka), dok su tri ročišta odložena. Na ročištu održanom 27. decembra 2007. godine zaključena je glavna rasprava, koja je rešenjem Opštinskog suda od 3. aprila 2008. godine ponovo otvorena radi dopune dokaznog postupka. Do kraja 2008. godine održana su tri ročišta, dok ročište zakazano za 3. april, nije održano kako bi se veštaku ostavio rok za dopunu nalaza. Na ročištu održanom 23. jula 2008. godine zaključena je glavna rasprava i doneta osporena presuda P. 5990/05 kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime duga za utrošenu električnu energiju isplati iznos od 29.667,59 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. avgusta 2004. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka; u stavu trećem izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u preostalom delu.

Tuženi je protiv prvostepene presude izjavio žalbu 2. oktobra 2008. godine.

Viši sud u Leskovcu je osporenom presudom Gž. 1606/10 od 15. marta 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 5990/05 od 23. jula 2008. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tuženi kod tužioca u poslovnoj evidenciji evidentiran kao potrošač električne energije – kategorija lokali; da je zadužen iznosima fiksne naknade, porezom na promet i kamatom, iako nije imao evidentiranu potrošnju električne energije, jer je brojilo tuženog isključeno sa mreže potrošača pre više od deset godina; da obaveza tuženog po osnovu neizmirenog duga, koji se odnosi na fiksne naknade i kamate, prema nalazu veštaka ekonomsko-finansijske struke, za period od 1. aprila 1996. godine pa do 31. jula 2004. godine, iznosi 29.667,59 dinara. Dalje je navedeno: da je pravilan zaključak prvostepenog suda da su neosnovani navodi tuženog da nije bio u obavezi da plaća fiksnu naknadu, jer je njegovo brojilo bilo isključeno sa mreže tužioca i da tužilac u spornom periodu nije ispunjavao obavezu isporuke električne energije za potrebe tuženog, s obzirom na to da tuženi nije odjavio svoje brojilo kod tužioca, niti je raskinuo ugovor o isporuci električne energije, što je bio u obavezi da uradi, u skladu sa odredbom člana 26. stav 1. Odluke o opštim uslovima za isporuku električne energije, odnosno da tuženi jeste isključen sa mreže, ali nije brisan iz evidencije tužioca, zbog čega postoji njegova obaveza da plati fiksnu naknadu, porez na promet i kamate.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ukazuje, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 26. stav 1. Odluke o opštim uslovima za isporuku električne energije ("Službeni glasnik RS", br. 53/95, 4/96, 50/96, 24/01 i 73/04) bilo je propisano da je potrošač dužan da isporučiocu prijavi promenu adrese (useljenje, iseljenje, promena imena, odnosno firme), promenu namene potrošnje električne energije i druge promene nastale posle zaključenja ugovora o isporuci električne energije u roku od pet dana od dana nastale promene.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 16. septembra 2004. godine, podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, a da je pravnosnažno okončan 15. marta 2012. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao sedam godina i šest meseci.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, predmet spora nije bio činjenično i pravno složen.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman pravni interes da ce o tužbi usmerenoj protiv njega, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud je konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se odluka donese bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog tome, govori i činjenica da je Višem sudu u Leskovcu bilo potrebno više od tri godine da donese odluku po žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude, posebno ako se ima u vidu da, u konkretnom slučaju, drugostepeni sud nije otvarao raspravu, niti izvodio dokaze.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 5990/05 od 23. jula 2008. godine i presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 1606/10 od 15. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, on u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Dakle, u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da, u konkretnom slučaju, one sadrže detaljno i jasno obrazloženje. Naime, redovni sudovi su iz utvrđenog činjeničnog stanja - da se tuženi nalazio u evidenciji tužioca kao potrošač električne energije, iako je brojilo tuženog isključeno sa mreže potrošača i tuženi nije imao evidentiranu potrošnju električne energije, jer nije odjavio svoje brojilo, niti je otkazao ugovor o isporuci električne energije - izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da postoji obaveza tuženog da tužiocu za utuženi period plati fiksnu naknadu, porez i obračunate kamate. Po mišljenju Ustavnog suda, ovakvo obrazloženje osporenih presuda je zasnovano na nearbitrernom tumačenju merodavnog prava, te se stoga navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 5990/05 od 23. jula 2008. godine i presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 1606/10 od 15. marta 2012. godine, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da za to nema uslova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti