Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presude Vrhovnog suda Srbije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Žalba se odnosila na pravo na naknadu za rad pod otežanim uslovima u vojsci. Sud je utvrdio da osporenom presudom nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Glišića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dejana Glišića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1223/06 od 5. decembra 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Glišić iz Beograda je, preko punomoćnika Arsenija Katanića, advokata iz Novog Sada, 13. marta 2008. godine podneo Ustavnom sudu blagovremenu i dozvoljenu us­­tavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1223/06 od 5. decembra 2007. godine, zbog povrede prava na život iz člana 24. Ustava, prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32, prava na rad i prava po osnovu rada iz člana 60, prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68, prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je podneo Vojnoj pošti 3527 Batajnica zahtev za priznavanje prava na mesečnu naknadu za obavljanje poslova pod otežanim uslovima, koji je odbijen rešenjem Up-1 broj 13-71/2003 od 29. januara 2004. godine, a njegova žalba izjavljena protiv prvostepenog rešenja je odbijena rešenjem drugostepenog organa Vojne pošte 4522 Batajnica Up-2 broj 1-27 od 19. aprila 2004. godine. Podnosilac dalje navodi da je protiv drugostepenog rešenja pokrenuo upravni spor podnošenjem tužbe Vrhovnom vojnom sudu, da bi se postupak po zahtevu okončao nakon četiri godine presudom Vrhovnog suda Srbije U-V 1223/06 od 5. decembra 2007. godine, kojom je njegov zahtev pravosnažno odbijen.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je sud nezakonito uskratio pravo na naknadu, obzirom da je pripadnik jedinice koja vrši poslove neprekidnog dežurstva u sistemu protivvazdušne odbrane, što su propustili da utvrde i prvostepeni i drugostepeni upravni organ, kao i Vrhovni sud Srbije. Podnosilac takođe navodi da su razlozi koji su navedeni u presudi koja se osporava ustavnom žalbom „veoma paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata". Podnosilac takođe ukazuje da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, obzirom na to da je o njegovom zahtevu rešeno nakon četiri godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi presudu Vrhovnog suda Srbije U-V 1223/06 od 5. decembra 2007. godine, prvostepeno rešenje Vojne pošte 3527 Batajnica Up-1 broj 13-71/2003 od 29. januara 2004. godine i drugostepeno rešenje Vojne pošte 4522 Batajnica Up-2 broj 1-27 od 19. aprila 2004. godine.
2. Na zahtev Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije je 23. novembra 2009. godine dostavio Ustavnom sudu spise predmeta U-V 1223/06.
Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru­ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno­va­no­sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje­govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), nije u podnetoj ustavnoj žalbi precizno naveo i obrazložio u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih prava koje je označio u ustavnoj žalbi. Obzirom da je predmet odlučivanja u upravnom postupku i upravnom sporu koji su prethodili ustavnosudskom postupku bio zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu se prizna pravo na naknadu za službu pod otežanim uslovima u Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava zajemčenih odredbama čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava izvodi iz, po njegovom mišljenju, izvršene povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U-V 1223/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosud­s­koj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe, tada stariji vodnik na službi u Vojnoj pošti 3527 Batajnica, je 29. oktobra 2003. godine podneo ovoj Vojnoj pošti zahtev za priznavanje prava na naknadu za službu pod otežanim uslovima u visini od 25% od osnovne plate počev od 1. maja 2001. godine i u visini od 32% od osnovne plate za period od 1. novembra 2000. godine do 30. aprila 2001. godine. Takođe je tražio i uvećanje naknade u iznosu od 16% za 2001. godinu, 20% za 2002. godinu i 24% za 2003. godinu.
Vojna pošta 3527 Batajnica, kao prvostepeni upravni organ, rešenjem Up- 1 broj 13-71/2003 od 29. januara 2004. godine odbila je zahtev kao neosnovan. U prvostepenom upravnom postupku je utvrđeno: da je podnosiocu ustavne žalbe 25. maja 2001. godine uručeno rešenje Vojne pošte 8115 Zemun Up-2 broj 27-28-2 od 3. maja 2001. godine, kojim je ukinuto rešenje Vojne pošte 6478 Beograd int. broj 60/200-102 od 14. decembra 1999. godine, a kojim mu je bilo priznato pravo na naknadu pod otežanim uslovima rada u iznosu od 32% od osnovne plate i da protiv tog rešenja nije pokrenuo upravni spor u roku od 30 dana podnošenjem tužbe Vrhovnom sudu Srbije, pa mu je zaključno sa 30. oktobrom 2000. godine obustavljena isplata navedene naknade; da je podnosilac zahteva odgovarajućim aktom vojnog organa od 22. avgusta 2003. godine postavljen po mirnodopskoj formaciji u mesto službovanja Batajnica; da je podnosilac zahteva naređenjem komandanta jedinice u sklopu dežurne smene povremeno upućivan na objekte na kojima se služba vrši pod otežanim uslovima u trajanju najduže do 7 dana; da podnosiocu zahteva za vreme provedeno na navedenim objektima, pored besplatnog smeštaja i ishrane pripada i dnevna naknada troškova u iznosu od 100% trupne dnevnice, plaćen noćni rad u vremenu od 22,00 do 06,00 časova, naknada za rad u vreme državnih praznika u visini od 100% i pravo na slobodne dane putem preraspodele radnog vremena; da je odredbom člana 25. stav 1. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije („Službeni vojni list", br. 38/93, 23/94, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 5/2000, 6/2000, 11/2000, 22/2000, 25/2000, 31/2000, 14/02 i 21/03) (u daljem tekstu: Pravilnik), propisano da profesionalnom oficiru odnosno podoficiru koji je na dužnosti u jedinici - ustanovi Vojske na teritoriji na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, pripada mesečna naknada u visini od 20% plate (član 62. stav 1. tačka 1) pod a)); da je odredbom člana 72. stav 1. tačka 5. Pravilnika propisano da naknada za službu pod otežanim uslovima pripada od dana sticanja uslova pa do dana kada prestanu da postoje uslovi za njeno pripadanje; da je odredbama člana 73. Pravilnika propisano da naknade koje su određene u mesečnim paušalnim iznosima, pripadaju mesečno unazad, a ako mesečna naknada pripada za manje od mesec dana, obračunava se po danima, s tim da se dnevni iznos naknade, koja pripada u mesečnom iznosu, određuje tako što se taj iznos podeli sa brojem 30. Polazeći od toga da je podnosiocu zahteva naknada isplaćena za vreme izvršenja zadataka na objektima koji su određeni kao teritorija na kojima se služba vrši pod otežanim uslovima, te da podnosiocu zahteva, saglasno navedenim odredbama Pravilnika, tražena naknada ne može da pripada neprekidno, već samo za vreme izvršenje zadataka na navedenoj teritoriji-objektu, prvostepeni upravni organ je odbio zahtev kao neosnovan.
Podnosilac ustavne žalbe podneo je 18. februara 2004. godine žalbu na navedeno prvostepeno rešenje drugostepenom upravnom organu - VP 4522 Batajnica.
Vojna pošta 4522 Batajnica je rešenjem Up-2 broj 1/27 od 19. aprila 2004. godine, nakon izvršenog uvida u spise predmeta i Odluku NGŠ VJ o određivanju zadataka i teritorije na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima pov. broj 02/323-1 od 5. februara 2002. godine, kao i Odluku komandanta Ko PVO o određivanju teritorije na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima pov. broj 02/1683-2 od 6. marta 2002. godine, odbila žalbu kao neosnovanu, sa obrazloženjem da je žaliocu na osnovu člana 73. st. 2. i 3. Pravilnika, a u vezi sa navedenim odlukama vojnih organa, naknada pravilno obračunata.
Protiv konačnog rešenja Vojne pošte 4522 Batajnica Up-2 broj 1/27 od 19. aprila 2004. godine, podnosilac ustavne žalbe podneo je 15. juna 2004. godine Vrhovnom vojnom sudu tužbu zbog nepravilno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede materijalnog prava.
Vrhovni vojni sud je, na osnovu člana 31. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ", broj 46/96), primljenu tužbu istoga dana dostavio drugostepenom upravnom organu na odgovor i naložio da se dostave spisi predmeta prvostepenog i drugostepenog organa. Drugostepeni upravni organ Vojna pošta 4522 Batajnica dostavio je Vrhovnom vojnom sudu 9. jula 2004. godine odgovor na tužbu i spise predmeta. Vrhovni vojni sud nije preduzimao druge radnje u ovom upravnom sporu.
Vrhovni sud Srbije je dopisom Uv. broj 1223/06 od 30. januara 2007. godine obavestio podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika da je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine i pozvao ga da se, u roku od 10 dana od dana prijema dopisa, izjasni da li ostaje kod podnete tužbe. Podneskom primljenim u Vrhovnom sudu Srbije 8. februara 2007. godine punomoćnik podnosioca je obavestio sud da ostaje u svemu kod podnete tužbe.
Vrhovni sud Srbije je 5. decembra 2007. godine doneo osporenu presudu U-V 1223/06 kojom je odbijena kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju presude je navedeno da je drugostepeni upravni organ pravilno odlučio kada je odbio žalbu tužioca, obzirom da tužiocu ne pripada pravo na naknadu za rad pod otežanim uslovima neprekidno, već samo za vreme provedeno na izvršenju zadataka na objektima na kojima se služba vrši pod otežanim uslovima. Ovo stoga jer se, saglasno odredbama člana 73. st. 2. i 3. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije, pravo na naknadu obračunava po danima, ako naknada pripada za manje od mesec dana i to tako što se dnevni iznos naknade određuje deljenjem mesečnog iznosa naknade sa brojem 30, zbog čega su neosnovani navodi tužbe da je u ovoj pravnoj stvari pogrešno primenjeno materijalno pravo.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pra­vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, kao i da, između ostalog, svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. st. 1. i 4.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja (član 68. stav 1.); da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva (član 69. stav 1.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom, a da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu za vršenje službe pod otežanim uslovima odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su ta prava uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da su navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj presudi paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata, te da Vrhovni sud, kao i prvostepeni i drugostepeni upravni organi, u ovoj pravnoj stvari nisu utvrdili odlučujuću činjenicu da li je žalilac vršio poslove neprekidnog dežurstva u sistemu protivvazdušne odbrane, izraz njegove subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi. Iz navedenih razloga, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U-V 1223/06 od 5. decembra 2007. godine, po oceni Ustavnog suda, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na rad, zajemčeno odredbama člana 60. Ustava.
Takođe, s obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčenih prava na život iz člana 24. Ustava, prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava, prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U-V 1223/06 od 5. decembra 2007. godine povređena navedena ustavna prava, jer se sadržina označenih prava ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja Vrhovnog suda Srbije u konkretnom upravnom sporu, čak i da je došlo do povrede prava na rad.
Imajući u vidu navedeno, Sud je utvrdio da je u ovom delu ustavna žalba neosnovana, te je žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 29. oktobra 2003. godine, a da je o zahtevu podnosioca pravosnažno odlučeno donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije po tužbi u upravnom sporu, 5. decembra 2007. godine.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor koji je iz njega proistekao po svojoj prirodi predstavljaju jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem upravnog postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava u upravnom sporu, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period u kome je rešavano u ovoj upravnoj stvari počev od 29. oktobra 2003. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo Vojnoj pošti 3527 Batajnica zahtev za priznavanje prava na naknadu za službu pod otežanim uslovima.
Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih i sudskih organa, kao i to o kom pravu podnosioca je u konkretnom slučaju odlučivano.
Polazeći od toga da je u upravnom postupku prvostepeni organ doneo rešenje kojim je odlučio o zahtevu podnosioca ustavne žalbe u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, a drugostepeni organ u roku od dva meseca od dana podnošenja žalbe na prvostepeno rešenje, te da je samo u prvostepenom upravnom postupku rok za donošenje rešenja, propisan odredbom člana 208. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), prekoračen za jedan mesec, dok je drugostepeni organ rešenje po žalbi doneo u roku propisanom odredbom člana 237. stav 1. Zakona, Ustavni sud je ocenio da navedeno prekoračenje roka nema značaj povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku.
Ustavni sud nalazi da je nepostupanje Vrhovnog vojnog suda u upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Vrhovni vojni sud je odmah po prijemu tužbe počeo da preduzima radnje u postupku, te je primljenu tužbu istoga dana dostavio drugostepenom upravnom organu na odgovor i naložio da se dostave spisi predmeta prvostepenog i drugostepenog organa. Drugostepeni upravni organ Vojna pošta 4522 Batajnica dostavio je Vrhovnom vojnom sudu 9. jula 2004. godine odgovor na tužbu i spise predmeta.
Međutim, pre nego što je Vrhovni vojni sud preduzeo dalje radnje u postupku, Skupština Srbije i Crne Gore je 18. novembra 2004. godine donela Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica („Službeni list SCG" broj 55/04), kojim je propisano da se nadležnost vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva danom stupanja na snagu ovog zakona prenosi - za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Crne Gore na organe Republike Crne Gore, koje te države članice odrede (član 2.). Donošenjem tog Zakona, u skladu s članom 66. Ustavne povelje, vojni pravosudni organi prestali su sa radom, a celokupna nadležnost vojnih sudova preneta ja na organe država članica, pa tako i nadležnost Vrhovnog vojnog suda da odlučuje u upravnim sporovima. U sprovođenju člana 2. navedenog Zakona, Republika Srbija je donela Zakon o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva („Službeni glasnik RS" broj 137/04). Kako tim zakonom nisu izričito određeni sudovi ili sud koji će preuzeti nadležnost Vrhovnog vojnog suda za odlučivanje u upravnim sporovima, Vrhovni sud Srbije je preuzeo upravne predmete Vrhovnog vojnog suda, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe, nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora 21. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je po podnetoj tužbi doneo osporenu presudu U-V 1223/06 od 5. decembra 2007. godine, odnosno u roku od godinu dana i jednog meseca od preuzimanja predmeta Vrhovnog vojnog suda.
Ustavni sud ocenjuje da se u konkretnom slučaju nije radilo o naročito složenom predmetu, kao i da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka. Međutim, polazeći od toga da je u postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi odlučivano o pravu koje, po mišljenju Suda, nije od egzistencijalnog značaja i izuzetne važnosti za podnosioca ustavne žalbe, jer se radi o isplati naknade koja se isplaćuje uz platu i druge naknade, da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, te da zbog zastoja u postupku nastalog zbog prestanka rada Vrhovnog vojnog suda za njega nisu nastale štetne posledice, Ustavni sud je ocenio da postupkom koji je vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije za četiri godine i dva meseca od dana podnošenja zahteva, podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, posebno imajući u vidu da je postupak pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je doneo odluku po podnetoj tužbi, okončan u roku od jedne godine i četrnaest dana, što se objektivno ne može smatrati nerazumnim rokom.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu