Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 800 evra, dok ostale navode žalbe odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija

USTAVNI SUD

Broj: Už – 3181/2012

_____ 2014. godine

B e o g r a d

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A . Č . iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. Č . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 455/01, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3378/11, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. Č . iz B . podneo je 17. aprila 2012. godine, preko punomoćnika S . H . – B, advokata iz N. S , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3378/11 od 11. aprila 2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2408/11 od 22. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije . Podnosilac je istakao i povredu prava na naknadu štete, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , iz čl ana 35. stav 2, člana 36 st. 1. i 2. Ust ava, kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku u kom su donete osporene odluke.

Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni postupak, u kom, kako navodi, nije bilo posebno složenih pravnih i činjeničnih pitanja i koji je mogao da se završi na prvom održanom ročištu 19. novembra 2001. godine, okončan tek 16. marta 2012. godine, uručenjem osporene drugostepene presude. Podnosilac ističe da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, jer činjenice u postupku nisu pravilno utvrđene, niti su pravilno cenjeni izvedeni dokazi, što je uzrokovalo i da pravni zaključak sudova o nedostatku odgovornosti tužene Republike Srbije - MO za nastalu nematerijalnu štetu bude proizvoljan i nedovoljno obrazložen. Podnosilac je mišljenja da je "razdvajanje postupka" u odnosu na prvotuženog i drugotuženu donelo sa sobom utvrđivanje "različitog - dijametralno suprotnog" istog štetnog događaja, "a sve za potrebe" utvrđivanja nepostojanja odgovornosti za štetu, koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Naime, podnosilac je tužio kao prvotuženu - benzinsku pumpu "V." DOO u kojoj je radio, a državu kao drugotuženu. Protiv prvotuženog je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev još 2007. godine, a parnica je nastavljena u odnosu na državu, pa ukoliko je pravilno utvrđeno činjenično stanje u presudama napadnutim ustavnom žalbom, tada nije pravilno utvrđeno činjenično stanje prema prvotuženom, i obrnuto. S obzirom na to da se radi o istim sudovima, onda je ovakvim postupanjem povređeno pravo na jednaku sudsku zaštitu, dok se kršenje prava na pravno sredstvo ogleda u utvrđivanju potpuno novih činjenica u drugostepenoj odluci, odnosno neutvrđivanju da je projektil PVO bio neispravan, što je "osnov" odgovornosti države. Iz povrede označenih ustavnih prava proizlazi i povreda prava iz člana 35. stav 2. Ustava. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene presude, te podnosi zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka, a sve zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta P. 3378/11 Osnovnog suda u Novom Sadu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac A. Č, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 24. januara 2001. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih: privrednog društva "V." iz B. i Države SRJ, radi naknade nematerijalne štete na ime umanjenja opšte životne aktivnosti, straha, bola i naruženosti, koji su posledica eksplozije projektila PVO i nanetih teških tel esnih povreda, u vreme NATO bombardovanja i dok je radio na benzinskoj pumpi kod prvotuženog.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 455/01 od 6. decembra 2005. godine, od ukupno 15 zakazanih ročišta, tri nisu održana zbog neuredne dostave poziva za tužene i izostanka uredno pozvanih svedoka. U ovom delu postupka pripremno ročište je zakazano i održano 19. novembra 2001. godine, izveden je dokaz saslušanjem tužioca i zakonskog zastupnika prvotuženog u svojstvu parničih stranaka i šest svedoka, te sprovedeno medicinsko veštačenje, angažovanjem više sudskih veštaka različitih specijalnosti, kao i veštačenje od strane veštaka za trasološka i mehanoskopska veštačenja, te saslušani veštaci. U 2003. godini nije bilo zakazno nijedno ročište, a Opštinski sud je više puta urgirao za pribavljanje zapisnika sa mesta nesreće od SUP-a Novi Sad - Kriminalističko odeljenje. Navedena prvostepena presuda, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tužene, ukinuta je presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4597/05 od 30. januara 2007. godine, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženu državnu zajednicu Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane i u tom delu predmet vraćen na ponovno suđenje, dok je u preostalom delu žalba tužioca odbijena i presuda potvrđena. Spisi predmeta iz drugostepenog suda su vraćeni prvostepenom sudu 8. februara 2008. godine.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden kod Opštinskog suda pod brojem P. 1068/08, koji je rešenjem od 3. aprila 2008. godine prekinuo postupak do odluke Vrhovnog suda po reviziji tužioca izjavljenoj protiv navedene pravosnažne presude, u odbijajućem delu.

Presudom Vrhovnog suda Rev. 3016/08 od 11. februara 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca, a spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 23. juna 2009. godine, pa je Opštinski sud od tri zakazana ročišta, dva održao i odredio dopunsko veštačenje veštaka za trasološka i mehanoskopska veštačenja i saslušao ga, dok jedno ročište nije održao zbog izostanka uredno pozvanog veštaka. Nakon reorganizacije pravosuđa, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, ali u 2010. godini nije održano nijedno ročište. Veštaku je sud dao nalog za izjašnjenje, po kom je postupljeno 1. marta 2010. godine, ali, ipak, jedino zakazano ročište za 18. oktobar 2010. godine nije održano zbog štrajka. U daljem toku postupka, predmet je dobio novi broj P. 3378/11 i nakon dva održana ročišta na kojima je saslušan veštak (jedno neodržano zbog sprečenosti veštaka), zaključena je glavna rasprava.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3378/11 od 11. aprila 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženu Republiku Srbiju.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 2408/11 od 22. februara 2012. godine delimično usvojio žalbu tužioca, pa je prvostepenu presudu potvrdio u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, dok je u preostalom delu prvostepenu presudu preinačio tako što je zahtev tužene za naknadu troškova odbio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da je u prvostepenom postupku utvrđeno: da je tužilac 23. aprila 1999. godine radio na pumpi "V." DOO u noćnoj smeni; da je 24. aprila 1999. godine u 3,00 časa, za vreme znaka vazdušne opasnosti, u vreme NATO bombardovanja, povređen kada je nerasprsnuti projektil - zrno PVO palo na zemlju, raspuklo se i napravilo krater; da je na prizemnom objektu pumpe bilo oštećenja od gelera; da je nekoliko dana od početka bombardovanja zakonski zastupnik "V." DOO u prostoriji gde se skupljaju radnici zalepio više naredbi od kojih je jedna glasila da je za vreme vazdušne opasnosti zabranjeno točenje goriva, osim za potrebe Vojske, a da su prisutni radnici dužni da odstrane sva lica i vozila sa pumpe i evakuišu se u sklonište. Na ovako, pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio i materijalno pravo. Nasuprot navodima žalbe da je prvostepeni sud morao utvrditi razloge neeksplodiranja projektila u vazduhu, smatrajući da je on neispravan, a u čemu leži odgovornost tužene za štetu, te da bi tužilac bio povređen i da je ostao u prostorijama benzinske pumpe, drugostepeni sud nalazi da u radnjama tužene nema propusta, najpre, imajući u vidu njene zakonske obaveze u uslovima u kojima je tužilac povređen, te da je do povređivanja tužioca došlo jer se on u vreme znaka vazdušne opasnosti, odnosno kada je počelo dejstvovanje protivvazdušne odbrane, bez stvarne potrebe nalazio na otvorenom prostoru. Navedena presuda uručena je punomoćniku tužioca 16. marta 2012. godine. Rešenjem Osnovnog suda P. 3378/11 od 6. juna 2014. godine tužilac je oslobođen plaćanja sudskih taksi i ovo rešenje je postalo pravnosnažno 26. juna 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 24. januara 2001. godine i da je okončan nakon 11 godina i nepuna dva meseca, uručenjem 16. marta 2012. godine osporene drugostepene presude, što bi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, a sa čim u vezi je izvedeno medicinsko (tri veštaka različitih medicinskih struka) i kriminalističko veštačenje, sa dopunskim nalazima, saslušanjem parničnih stranaka i svedoka, može se okarakterisati kao vrlo složen, s obzirom na činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti. Dužini trajanja postupka doprinelo je i neblagovremeno dostavljanje izveštaja SUP-a Novi Sad - Kriminalističko odeljenje, i pored više urgencija suda.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da sud o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku, s obzirom na karakter štete čiju naknadu je potraživao.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ni na koji način nije doprineo dužini postupka jer se uredno odazivao svim pozivima suda.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud održao pripremno ročište tek posle skoro 10 meseci, da u 2003. godini nije održano nijedno ročište, kao i to da je prva po redu presuda doneta tek nakon pet godina i skoro 11 meseci. Ponovni prvostepeni postupak je trajao tri godine i dva meseca, i to, između ostalog, zato što je drugostepeni sud, nakon odlučivanja o žalbi tužioca, spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje tek posle godinu dana. Takođe je, i u ovom delu postupka, kada je, istina bila i reorganizacija pravosuđa, postojao još jedan značajan period neaktivnosti suda u 2010. godini, kad nije održano nijedno ročište. Žalbeni postupak pred Apelacionom sudom u Novom Sadu je okončan efikasno, jer je trajao nešto preko deset meseci.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje prvostepenog suda, ali i doprinos Okružnog suda u Novom Sadu, dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da bude pravnosnažno okončan tek posle 11 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 455/01, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3378/11, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja, složenost predmetnog parničnog postupka, ali i vrstu spora i značaj koji je imao za podnosioca . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja suda.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presude, nasuprot navodima ustavne žalbe, kojima su u suštini ponovljeni navodi iz žalbe protiv prvostepen e presud e, Ustavni sud smatra da su nadležni sudovi dovoljno i jasno obrazložili osporene odluke i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom, najpre, osporava navedene presude u pogledu pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog parničnog postupka i ocene izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporenih presuda. Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova ni u pogledu primene materijalnog prava, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud smatra i da se drugostepeni sud u dovoljnoj meri izjasnio na žalbene navode podnosioca, detaljno i jasno obrazloživši razloge zbog kojih, u konkretnom slučaju, u radnjama tužene Republike Srbije za vreme proglašenog ratnog stanja nije bilo propusta, pa time ni odgovornosti države i osnova za naknadu štete podnosiocu. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, pa se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi.

U pogledu istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe povredu navedenih prava zasniva, zapravo, na navodima o povredi prava na pravično suđenje i nezadovoljstvu ishodom postupka, te stoga ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge, a ni dokaze kojima se sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine naveden ih ustavn ih prava, potkrepljuje tvrdnja o nj ihovoj povredi.

U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete u vidu troškova parničnog postupka, čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije pružio dokaz da je u osporenom postupku pretrpeo protivzakonitu materijalnu štetu, a pogotovu ako se uzme u obzir da je osporenom preinačujućom drugostepenom presudom odbijen zahtev tužene da joj tužilac naknadi troškove postupka, a zatim i podnosilac oslobođen plaćanja sudskih taksi.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema zakonskog osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Za tačnost otpravka:

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti