Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu pogrešnom primenom zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je pogrešnom primenom propisa o zastarelosti potraživanja povređeno pravo na imovinu. Sudovi su neosnovano primenili rok zastarelosti za naknadu štete na zahtev za naknadu vrednosti robe oduzete za potrebe odbrane zemlje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3183/2010
11.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća „BUĆAJ – CO“ d.o.o. iz Prištine , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba preduzeća „BUĆAJ – CO“ d.o.o. izjavljena protiv presude Privred nog apelacionog suda u Beogradu Pž. 1773/10 (2009) od 31. maja 2010. godine i presude Trgovinskog suda u Nišu P. 1465/08 od 2. aprila 2009. godine i utvrđuje da je navedenim sudskim odlukama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 1773/10 (2009) od 31. maja 2010. godine i određuje da Pri vredni apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužioca preduzeća „BUĆAJ – CO“ d.o.o. iz Prištine izjavljenoj prot iv presude Trgovinskog suda u Nišu P. 1465/08 od 2. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „BUĆAJ – CO“ d.o.o. iz Prištine, preko punomoćnika – advokata Stojadina Mitića iz Niša, podnelo je Ustavnom sudu 2. jula 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 1773/10 (2009) od 31. maja 2010. godine i presude Trgovinskog suda u Nišu P. 1465/08 od 2. aprila 2009. godine .

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su osporenim presudama povređen i njegovo pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije i načelo zabrane diskriminacije zbog pripadnosti nacionalnoj manjini utvrđeno članom 76. Ustava. Naveo je da je obavljao trgovinsku delatnost kada je u vreme NATO agresije 1999. godine ceo prostor u Sportsko poslovnom centru „Boro i Ramiz“ u Prištini, gde se nalazio i njegov magacin sa raznom prehrambenom robom, zaposela Vojska Jugoslavije i bez ikakvog pravnog osnova obila magacin i uzela prehrambenu i drugu robu velike vrednosti. Ističe da oduzimanje robe nije učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, već da se radilo o „ratnom plenu“ i povredi imovinskih prava samo u odnosu na pripadnike albanske nacionalne manjine; da su sudovi osporenim presudama neosnovano odbili njegov zahtev za naknadu vrednosti oduzete robe po osnovu sticanja bez osnova , čime su povredili navedena ustavna prava podnosioca.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u priloženu dokumentaciju utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Preduzeće „BUĆAJ – CO“ d.o.o. iz Prištine, čiji je direktor i zakonski zastupnik Dževat Jusufi iz Prištine, podnelo je 9. marta 2004. godine tužbu Trgovinskom sudu u Nišu protiv tužene Republike Srbije – Vojne ustanove „Morava“ iz Niša, radi isplate - naknade vrednosti za oduzetu robu, po osnovu sticanja bez osnova.

Trgovinski sud u Nišu je, nakon delimičnog ukidanja njegove presude P. 307/2004 od 8. maja 2006. godine, donete po navedenoj tužbi podnosioca ustavne žalbe, doneo osporenu presudu P. 1465/08 od 2. aprila 2009. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio obavezivanje tužnika Republike Srbije – Vojne ustanove „Morava“ iz Niša na isplatu iznosa od 2.475.510,93 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. juna 1999. godine pa d o konačne isplate, kao neosnovan , i u stavu drugom izreke obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u sprovedenom dokaznom postupku prvostepeni sud utvrdio da je, prema zapisniku o p rimopredaji magacina u Sportsko-poslovnom centru „Boro i Ramiz“ u Prištini od 11. juna 1999. godine, finansijska policija izvršila izdavanje zaplenjene robe za potrebe Vojske Jugoslavije i da je navedenim zapisnikom konstatovano da je 26. aprila 1999. godine finansijska policija zaplenila prehrambene artikle i drugu robu iz magacina tužioca – objekat br. 28 i 20% zaplenjene robe izdala tuženiku – Vojnoj ustanovi „Morava“ ; da je predmetna roba oduzeta po osnovu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, broj 32/99) , donete na osnovu čl. 30. i 39. tada važećeg Zakona o odbrani, koji predstavljaju pravni osnov za oduzimanje ove robe; da se stoga, po stanovištu prvostepenog suda, na predmetni odnos strana u sporu ne može primeniti institut sticanja bez osnova; da saglasno odredbama člana 19. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, a u vezi sa članom 29. Zakona o odbrani, tužiocu pripada naknada vrednosti oduzetih st vari i da pravni osnov tužiočevog zahteva naknada štete iz člana 154. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima za koju tuženi snosi odgovornost bez postojanja krivice; da je , po oceni toga suda, tužilac mogao doznati za štetu i za lice koje je štetu pričinilo dana 11. juna 1999. godine , kada je sačinjen navedeni zapisnik o primopredaji; da je tužilac mogao da od tuženog potražuje naknadu štete počev od 12. juna 1999. godine shodno odredbi člana 361. ZOO; da je tužilac podneo tužbu 9. marta 2004. godine, te je potraživanje tužioca za naknadu štete u visni vrednosti oduzete, a nevraćene robe zastarelo u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima .

Postupajući po žalbi tužioca protiv prvostepene presude, Privredni apelacioni sud u Beogradu je 31. maja 2010. godine doneo osporenu presudu Pž. 1773/10 (2009), kojom je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Nišu P. 1465/08 od 2. aprila 2009. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud u Beogradu našao da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev, dajući razloge koje u svemu prihvata i taj sud; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da ne postoji sticanje bez osnova na strani tuženog, jer je postojao pravni osnov za oduzimanje stvari, odnosno Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze doneta po osnovu Zakona o odbrani, a koji su važili u spornom periodu; da tužilac u izjavljenoj žalbi nije osporio da je momenat saznanja za štetu 11. juni 1999. godine kada je sačinjen zapisnik o primopredaji , te je pravilno prvostepeni sud našao da je subjektivni rok od tri godine iz člana 376. ZOO počeo da teče 12. juna 1999. godine, odnosno da je isti protekao pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari i da je potraživanje tužioca zastarelo.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.); da se pripadnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita, kao i da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini (član 76. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) je bilo propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.); da se odredbe člana 24. o radnoj obavezi i čl. 26, 27, 29. i 30. ovog zakona o davanju materijalnih sredstva z a odbranu zemlje odnose i na preduzeća i druga pravna lica (član 39).

Odredbama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 32/99 i 9/01) bilo je propisano: da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju druge potrebne stvari (proizvode od posebnog interesa za odbranu zemlje) (član 4. stav 1. tačka 12.); da stvari iz člana 4. ove Uredbe popisuju i o njima vode evidenciju nadležni područni organi Saveznog ministarstva za odbranu na osnovu evidencije koju vode organi uprave nadležni za imovinu, unutrašnje poslove, javne prihode i drugi državni organi (član 5.); da su vlasnici stvari dužni da nadležnom područnom organu, na njegov zahtev, stave na uvid podatke i isprave o stvarima iz člana 4. ove uredbe i da mu omoguće pregled stvari radi popisa i vođenja evidencije (član 6. stav 1.); da ako se za pojedine stvari iz stava 1. ovog člana ne vodi evidencija ili podaci iz te evidencije nisu potpuni, nadležni područni organ vrši pregled tih stvari i ustrojava njihovu evidenciju (član 6. stav 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.). Prema odredbi tačke 6. Tarife za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje, za korišćenje stvari koje nisu navedene u Tarifi primenjuje se procenat koji je utvrđen za najsličnije stvari iz Tarife.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice i da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. st. 1. i st. 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324. st. 1. i 2.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje štetu učinilo a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, Zakona o odbrani, Zakona o obligacionim odnosima i Uredbe o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Trgovinskog suda u Nišu i Privrednog apelacionog suda u Beogradu povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu.

U konkretnom slučaju, Trgovinski sud u Nišu i Privredni apelacioni sud u Beogradu su zaključili da je radnjom Vojske Jugoslavije, čiji su pravni sledbenici imali svojstvo tuženih u predmetnom sporu, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina podnosioca ustavne žalbe za vrednost oduzete robe, u kom smislu je definisana obična šteta (damnum emergens) u članu 155. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da je šteta za podnosioca ustavne žalbe nastala najkasnije prestankom bombardovanja naše zemlje 11. juna 1999. godine, a da je tužba u predmetnoj parnici „za naknadu štete“ podneta Trgovinskom sudu u Nišu 9. marta 2004. godine, drugostepeni i revizijski sud su našli da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od tužene u prvostepenom postupku.

Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora da postoji šteta na imovini podnosioca ustavne žalbe, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je podnosiocu ustavne žalbe roba iz magacina oduzeta (rekvirirana) za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, Ustavni sud smatra da pitanje naknade podnosiocu ustavne žalbe za oduzetu robu, koja je potrošne i zamenljive prirode, mora biti regulisano primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, uz poštovanje ustavnog načela da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzetu robu. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se, po mišljenju Ustavnog suda, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Trgovinski sud u Nišu i Privredni apelacioni sud u Beogradu u osporenim presudama nisu cenili mogućnost pružanja sudske zaštite podnosioca ustavne žalbe u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenim presudama za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosioca zastarelo.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 1773/10 (2009) od 31. maja 2010. godine i Trgovinskog suda u Nišu P. 1465/08 od 2. aprila 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu iz člana 58. Ustava, kojim se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13-US ), te je odlučeno kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je navedeni pravni stav zauzeo i u više svojih odluka – videti npr. Odluku Už- 608/08 od 21. januara 2010. godine .

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu, kako bi u ponovnom postupku Privredni apelacioni sud doneo novu odluku o žalbi tužioca - podnosioca ustavne žalbe, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud je, istovremeno, odbio ustavnu žalbu u delu u kome je posebno ukazano na povredu prava podnosioca ustavne žalbe zajemčenog članom 76. Ustava, iz razloga što podnosilac ustavne žalbe, kao pravno lice, ne može imati svojstvo nacionalne manjine, budući da se ono kao lično svojstvo po logici stvari, vezuje isključivo za fizička lica. Što se tiče tvrdnje podnosioca da je Vojska Jugoslavije tokom ratnog stanja 1999. godine uzimala robu samo iz magacina u Prištini koji su bili u vlasništvu pripadnika albanske nacionalne manjine, Ustavni sud ukazuje da je period u kome se u Republici Srbiji ostvaruje ustavnosudska zaštita povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije. Naime, tek je važeći Ustav u članu 170. ustanovio ustavnu žalbu kao posebno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, koja se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, tako da predmetni navodi podnosioca, ratione temporis, nisu od značaja za odlučivanje Suda u ovoj pravnoj stvari.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakon o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu pogrešnom primenom zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti