Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog povrede časti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu štete zbog povrede časti. Nerazumno trajanje postupka od preko pet godina prvenstveno je uzrokovano neosnovanim prekidom postupka i neažurnim postupanjem sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. A . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. A . i utvrđuje da je u parničnom postupku vođenom pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3612/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9208/08) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. A . iz Novog Sada je podneo Ustavnom sudu, 8. aprila 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 1015/10 od 21. februara 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, te povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u postupku vođenom pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3612/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9208/08), zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ukazuje da mu je označeno ustavno pravo povređeno u sporu koji je vodio radi naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, iznošenjem neistina od strane tuženog na Zboru Sindikata "O." DOO Novi Sad, odnosno na javnom skupu, održanom 8. avgusta 2008. godine. Ovo pre svega, time što mu je "zakon uskratio mogućnost da u žalbenom postupku pobija valjanost činjeničnog stanja na kome se temelji presuda". Smatra da je u osporenom postupku pogrešno cenjen iskaz tuženog, te da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno, jer ga tuženi nije oklevetao na Zboru Odbora Sindikata, održanom radi izmene akta o sistematizaciji, već na Zboru koji je održan radi razmatranja inicijative jednog dela zaposlenih da se raspišu vanredni izbori u sindikatu. Naime, po shvatanju podnosioca, koji je bio direktor privrednog društva, a tuženi zaposleni i član Sindikata, i prvostepeni i drugostepeni sud svojim odlukama "vređaju dostojanstvo ličnosti tužioca, zato što niko normalan ne bi mogao prihvatiti da je kvalifikacija "ubacio se u progon radnika" dobronamerna kritika u granicama prihvatljivog". Takođe, pravo na pravično suđenje mu je povređeno i isključivanjem javnosti na raspravi održanoj 24. marta 2009. godine. Podnosilac smatra da je diskriminisan jer je bio direktor, te da je ocenom sudova "anulirana" uvredljivost reči tuženog, iako "zakon treba da bude jednak za sve i prag tolerancije na istom nivou za sve građane Republike Srbije kad se odlučuje o njihovim pravima i obavezama". Iznoseći detaljno ceo tok postupka, podnosilac ističe da mu je "namernim odugovlačenjem" sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak ukupno trajao više od pet godina, a pritom bio u prekidu krivicom suda tri godine. Pored prekida, "izgubljeno je u vremenu" još osam meseci u žalbenom postupku, jer je Vrhovni kasacioni sud odredio da drugi stvarno nadležni sud odlučuje o njegovoj žalbi. Od Ustavnog suda je traženo da donese odluku o naknadi materijalne i nematerijalne štete zbog povrede označenih načela i prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P. 3612/13 Osnovnog suda u Novom Sadu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 20. oktobra 2008. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog D.A. iz Veternika, radi naknade štete. U tužbi je označena vrednost spora u iznosu od 200.000 dinara, a tužilac je zahtevao da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti isplati 200.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja.

Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 9208/08, a nakon dva održana ročišta na kojima su saslušani tužilac i tuženi u svojstvu parnične stranke, Opštinski sud je rešenjem P. 9208/08 od 28. maja 2009. godine odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodi pod brojem K. 2048/08 kod tog suda. Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu, 16. juna 2009. godine, Okružnom sudu u Novom Sadu, a postupajući sudija je 25. januara 2010. godine, nakon uspostavljanja novih nadležnosti sudova, dao naredbu za dostavljanje spisa, sada nadležnom, Višem sudu u Novom Sadu. Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2693/10 od 11. januara 2012. godine usvojio žalbu tužioca i preinačio ožalbeno rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9208/08 od 28. maja 2009. godine, tako što je odbio predlog tuženog za prekid postupka do pravnosnažnog okončanja navedenog krivičnog postupka. Spisi predmeta su dostavljeni 25. januara 2012. godine Osnovnom sudu u Novom Sadu, pred kojim je nastavljen postupak pod brojem P. 17548/10. Nakon urgencije tužioca od 10. aprila 2012. godine, prvo naredno ročište je zakazano za 20. septembar 2012. godine.

Do donošenja prvostepene presude, zakazana su i održana tri ročišta, na kojima su ponovo saslušani tužilac i tuženi u svojstvu parnične stranke, te tri svedoka, izveden dokaz uvidom u CD sa Zbora Odbora Sindikata održanog 8. avgusta 2008. godine, te pročitani drugi pismeni dokazi.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3612/13 (stari broj P. 17548/10) od 18. februara 2013. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti isplati iznos od 200.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, te da mu tuženi naknadi troškove parničnog postupka, a obavezan tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 21.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18. februara 2013. godine pa do isplate. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je na osnovu izvedenih dokaza zaključeno da tužilac nije pretrpeo povredu ugleda i časti, te je sud na osnovu čl. 154. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, te člana 46. stav 1. Ustava i člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odbio tužbeni zahtev tužioca. Po oceni Osnovnog suda, ključna činjenica je da se predmetni događaj odvijao na Zboru Sindikata, kao mestu na kome zaposleni izražavaju svoje nezadovoljstvo, odnosno na kome se bore za svoja prava, te da je to mesto adekvatno za upućivanje kritika poslodavcu, a da tuženi nije prešao granice prihvatljivog u izražavanju mišljenja i kritike, niti je zloupotrebio svoju slobodu izražavanja. Po zaključku prvostepenog suda, tužilac je, kao direktor u vreme predmetnog događaja, morao ispoljiti viši prag tolerancije jer su njegove aktivnosti predmet pomnog posmatranja, a navodi tuženog, koje tužilac karakteriše kao uvredljive, nisu se odnosili na sferu privatnog života, već samo na njegovo ponašanje u službenom svojstvu. Takođe, prema shvatanju prvostepenog suda, dosuđivanje naknade tužiocu bi u konkretnom slučaju narušilo srazmeru u kojoj sloboda izražavanja stoji sa ugledom pojedinca.

Tužilac je protiv presude izjavio žalbu 4. aprila 2013. godine. Naredba za dostavljanje spisa po žalbi Višem sudu u Novom Sadu je data 30. maja 2013. godine.

Viši sud u Novom Sadu je dopisom od 11. oktobra 2013. godine podneo predlog Vrhovnom kasacionom sudu za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda zbog preopterećenosti sudija toga suda u odnosu na druge drugostepene sudove, pa je prihvatajući taj predlog, Vrhovni kasacioni sud rešenjem R. 5243/13 od 24. oktobra 2013. godine odredio nadležnost Višeg suda u Kruševcu.

Osporenom presudom Višeg suda u Kruševcu Gž. 1015/10 od 21. februara 2014. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3612/13 (stari broj P. 17548/10) od 18. februara 2013. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca, dajući za svoju odluku jasne, uverljive i iscrpne razloge koje u svemu prihvata drugostepeni sud. Takođe, drugostepeni sud je ukazao da su žalbeni navodi kojima se napada utvrđeno činjenično stanje bez uticaja na odlučivanje u ovom predmetu, s obzirom na to da je u pitanju spor male vrednosti. Navedena presuda je uručena tužiocu 10. marta 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 20. oktobra 2008. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a pravnosnažno okončan 21. februara 2014. godine donošenjem presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 1015/10, koja je podnosiocu ustavne žalbe uručena 10. marta 2014. godine.

Dakle, osporeni sudski postupak je ukupno trajao pet godina i nepunih pet meseci.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako imao legitiman moralni i materijalni interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku i da se ne odugovlači sa odlukom o njegovom tužbenom zahtevu.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da na njegovoj strani nije bilo doprinosa dužini trajanja osporenog sudskog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni sudovi obe instance. Ovome je prevashodno doprineo Viši sud u Novom Sadu, nadležan za drugostepeno odlučivanje od 2010. godine, koji je o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja o prekidu postupka odlučio nakon skoro dve godine od prijema spisa po žalbi. Međutim, da odlučivanje o žalbi tužioca na navedeno rešenje traje ukupno dve godine i sedam meseci, doprineo je i prvostepeni sud koji nije odmah po izjavljivanju žalbe, kada su se za to ostvarili procesni uslovi, dostavio spise tada nadležnom drugostepenom sudu, već je naredbu za prosleđivanje spisa novoformiranom Višem sudu u Novom Sadu dao posle više od sedam meseci. Iako je rešenje kojim je određen prekid postupka bilo bez utemeljenja, te je kao takvo i preinačeno u žalbenom postupku, ono je proizvelo da se u predmetnoj parnici ne zakazuju ročišta i ne izvode dokazi u periodu od čak tri godine i četiri meseca, za koliko je celokupan postupak nepotrebno produžen.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3612/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9208/08). Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova obe instance.

7. Razmatrajući preostale tvrdnje podnosioca iz ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se ti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, i to ponavljanjem navoda iz žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Ustavni sud ukazuje da, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su nadležni sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način primenili odredbe materijalnog i procesnog prava i dovoljno jasno obrazložili zašto je u konkretnoj pravnoj situaciji odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Pri tome, nezadovoljstvo podnosioca zakonskim rešenjima u pogledu razloga i dometa žalbe u sporovima male vrednosti, kao i ishodom konkretnog spora, nisu ustavnopravni razlozi za pobijanje osporene presude, niti su od uticaja na drugačije rešavanje ove ustavnopravne stvari. U pogledu navoda ustavne žalbe da je isključivanjem javnosti sa rasprave došlo do povrede prava na pravično suđenje, što potkrepljuje navodima o takvoj konstataciji suda na Zapisniku sa ročišta održanog 24. marta 2009. godine, Ustavni sud ukazuje da se upravljanje postupkom od strane suda nije moglo osporavati posebnom žalbom, ali da je tužilac bio u prilici da u žalbi uz glavnu stvar pobija i ovo rešenje suda, što nije učinio.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava drugostepena presuda jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Konačno, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda, već se utvrđuj e načel o u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te do nj egove povrede može doći samo u vezi sa povredom ili uskraćivanjem nekog određenog prava ili slobode, zbog njegove akcesorne prirode. Kako u konkretnom slučaju podnosilac povredu načela zabrane diskriminacije obrazlaže na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, a Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv drugostepene presude, to ove navode nije posebno razmatrao .

U vezi zahteva za naknadu materijalne štete, koji podnosilac ničim nije objasnio ni opredelio, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio bilo kakav dokaz da je pretrpeo pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega ni o njemu nije posebno odlučivano.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog povrede časti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti