Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne presude. Podnositeljki je dosuđena naknada materijalne štete u visini njenog potraživanja, jer država nije obezbedila mehanizme za izvršenje odluke protiv preduzeća u stečaju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J.S. i mal. D. S, oboje iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J.S. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudu u Beogradu u predmetu P. 7031/05.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J.S. protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 18/11 od 19. januara 2011. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 430/10 od 6. jula 2010. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7035/05 od 18. decembra 2009. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba J.S. protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7031/05 od 1. septembra 2008. godine, rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7031/05 od 19. marta 2009. godine, rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7031/05 od 29. juna 2009. godine, rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7031/05 od 10. septembra 2009. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 14893/08 od 11. decembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 16694/09 od 22. jula 2009. godine.

4. Odbacuje se ustavna žalba mal. D.S.

O b r a z l o ž e nj e

1. J.S. iz Beograda podnela je 3. jula 20 10. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropske konvencije) u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudu u Beogradu u predmetu P. 7031/05. Podnositeljka je ustavnu žalbu podnela i u ime mal. D.S.

U ustavnoj žalbi podnositeljka hronološki detaljno opisuje postupanja i propuštanja suda koja su, po njenom mišljenju, doprinela neopravdano dugom trajanju postupka.

Podnescima od 10. jula 2010, 15. septembra 2010. i 25. marta 2011. godine podnositeljka je, pozivom na povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i člana 13. Evropske konvencije, prava deteta iz člana 64. Ustava i čl. 3,12. i 16. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, kao i prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije, osporila presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7035/05 od 18. decembra 2009. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž. 430/10 od 6. jula 2010. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 18/11 od 19. januara 2011. godine. Tvrdnje o povredi označenih prava i načela podnositeljka posebno obrazlaže time da su sudovi propustili i odbili da izvedu dokaz saslušanja veštaka, da odrede dopunska veštačenja, da utvrde sposobnost deteta da formira i slobodno izrazi svoje mišljenje, kao i da obrazlože svoju odluku u pogledu vršenja roditeljskog prava i izdržavanja, te da na „osnovu ovako (ne)utvrđenog činjeničnog stanja primena materijalnog prava može samo rezultirati jedino kršenjem ustavom zajemčenih prava i sloboda“. Podnositeljka dalje tvrdi da je osporena prvostepena presuda doneta od strane sudije čije je izuzeće traženo i o kom izuzeću nije odlučeno, te da drugostepeni i revizijski sud tvrdnju podnositeljke da je u prvom stepenu sudio sudija koji je po zakonu morao biti izuzet nisu obrazložili u svojim presudama.

Takođe, podnositeljka je osporila i rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7031/05 od 1. septembra 2008, 19. marta 2009, 29. juna 2009. i 10. septembra 2009. godine, kao i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 14893/08 od 11. decembra 2008. godine i Gž. 16694/09 od 22. jula 2009. godine, s pozivom na povrede prethodno navedenih prava i načela.

Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i načela, poništi osporene presude, naloži nadležnim sudovima da u što kraćem roku odluče o pravima mal. D. i podnositeljke ustavne žalbe i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7031/05 i odgovor v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje :

Z.S. i J.S, ovde podnositeljka ustavne žalbe, su 8. novembra 1997. godine sklopili brak, u kome je 11. jula 2000. godine rođen mal. D.

Podnositeljka ustavne žalbe je 20. maja 2005. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Z.S. radi razvoda braka, vršenja roditeljskog prava i izdržavanja. Kako je tuženi Z.S. podneo protivtužbu, sud je spojio postupke radi jedinstvenog raspravljanja i odlučivanja.

Nakon sprovedenog postupka posredovanja, odnosno postupka pokušaja mirenja i postupka za pokušaj sporazumnog okončanja spora (nagodbe), u smislu člana 229. Porodičnog zakona, sud je 28. septembra 2006. godine zakazao prvo ročište za glavnu raspravu koje nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Do donošenja prvostepene presude, sud je zakazao 22, a održao 15 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu ročišta nisu održavana zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Tako ročište zakazano za 8. mart 2007. godine nije održano, jer nije bilo dokaza da su tužilja i njena punomoćnica primile poziv, pri čemu su obe prethodno promenile adresu stanovanja, odnosno sedište kancelarije, a da blagovremeno nisu sudu dostavile nove adrese.

Sud je rešenjem P. 7031/05 od 13. novembra 2006. godine odbio predlog tužilje-protivtužene za određivanje privremene mere kojom bi se zajednički sin parničnih stranaka mal. D poverio majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i predlog za određivanje privremene mere kojom bi tuženom-protivtužiocu bilo naloženo iseljenje iz zajedničkog stana, do okončanja bračnog spora. Istim rešenjem je odbijen predlog tuženog-protivtužioca za određivanje privremene mere kojom bi se zajednički sin parničnih stranaka mal. D. poverio ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava i predlog za određivanje privremene mere kojom bi tužilji-protivtužilji bilo naloženo iseljenje iz zajedničkog stana, do okončanja bračnog spora. Obe stranke su se odrekle prava na žalbu protiv navedenog rešenja.

Tokom dokaznog postupka, sud je, pored ostalog, pribavio nalaz i mišljenje Centra za socijalni rad - Odeljenje Palilula od 23. septembra 2005. godine i dopunu nalaza i mišljenja od 10. novembra 2006. godine, nalaz i mišljenje Centra za socijalni rad - Odeljenje Palilula od 25. maja 2009. godine, dopunsko mišljenje Centra za socijalni rad - Odeljenje Palilula od 4. decembra 2009. godine, izveštaj Instituta za mentalno zdravlje – Odsek za brak i porodicu od 20. oktobra 2006. godine, izveštaj Sudsko-psihijatrijskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu od 8. maja 2008. godine, dopune od 23. maja 2008, 12. marta 2009, 2. oktobra 2009. i 26. novembra 2009. godine, izveštaj Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike od 29. januara 2007. godine i od 6. aprila 2009. godine o nadzoru nad stručnim radom organa starateljstva, izveštaj psihologa Instituta za mentalno zdravlje od 28. oktobra 2008. godine, izveštaj psihologa G.V. od 18. maja 2009. godine, izveštaje o zaradama za obe stranke, saslušao dva veštaka i psihologa organa starateljstva.

Tokom trajanja postupka pred prvostepenim sudom, doneto je više rešenja kojim je sud uređivao način održavanja ličnih odnosa mal. D. sa ocem, odnosno majkom (rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7031/05 od 8. marta 2007. godine, koje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6764/07 od 24. maja 2007. godine; rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7031/05 od 13. decembra 2007. godine; dopunsko rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7031/05 od 8. jula 2008. godine).

Takođe, prvostepeni sud je 7. februara 2008. godine doneo rešenje P. 7031/05 kojim je odredio privremenu meru i naložio tuženom protivtužiocu da na ime doprinosa izdržavanja mal. D. plaća mesečno 7.000,00 dinara, a 19. marta 2009. godine osporeno rešenje P. 7031/05 kojim je stavio van snage prethodno rešenje, usvojio predlog tuženog protivtužioca, odredio privremenu meru i naložio tužilji protivtuženoj da na ime doprinosa izdržavanja mal. D. plaća mesečno 7.000,00 dinara

Sud je van ročišta 1. septembra 2008. godine doneo osporeno rešenje P. 7031/05 kojim je odbio predlog tužilje-protivtužene za određivanje privremene mere kojom bi se zajednički sin parničnih stranaka mal. D. poverio majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, a usvojio predlog tuženog protivtužioca za određivanje privremene mere i odredio da se zajednički sin parničnih stranaka mal. D. poveri ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, pa je naložio tužilji-protivtuženoj da u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja mal. D. preda ocu. Istim rešenjem sud je uredio način održavanja ličnih odnosa mal. D. sa majkom. Navedeno prvostepeno rešenje je potvrđeno osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 14893/08 od 11. decembra 2008. godine.

Utvrđeno je i da je povodom zahteva punomoćnika tužilje protivtužene za izuzeće sudije od 3. novembra 2008. godine, predsednik Prvog opštinskog suda u Beogradu 11. novembra 2008. godine doneo rešenje Su. 191/08 kojim je navedeni zahtev odbio, te da je povodom zahteva punomoćnika tužilje protivtužene za izuzeće sudije od 18. decembra 2009. godine, predsednik Prvog opštinskog suda u Beogradu 18. decembra 2008. godine doneo rešenje Su. 193/09 kojim je i ovaj zahtev odbio.

Sud je na ročištu održanom 29. juna 2009. godine doneo osporeno rešenje P. 7031/05 kojim je odbio predlog tužilje-protivtužene za donošenje privremene mere i određivanje mere zaštite od nasilja u porodici zabranom daljeg uznemiravanja mal. D. od strane oca. Navedeno rešenje je potvrđeno osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 16694/09 od 22. jula 2009. godine.

Utvrđeno je i da je tužilja-protivtužena 3. septembra 2009. godine podnela zahtev za izuzeće sudije, koji je povučen na ročištu održanom istog dana. Takođe, utvrđeno je i da sud je povodom zahteva za izuzeće Sudsko-psihijatrijskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu od 30. juna 2008. godine doneo 10. septembra 2009. godine rešenje P. 7031/05 kojim je navedeni zahtev odbio kao neosnovan.

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7031/05 od 18. decembra 2009. godine razveden je brak između tužilje-protivtužene J.S. i tuženog-protivtužioca Z.S. (stav prvi izreke); zajedničko dete mal. D. povereno je na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu Z.S. (stav drugi izreke); uređen je način održavanja ličnih odnosa između majke i mal. D. (stav treći izreke); obavezana je majka da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. D. plaća mesečno iznos od 7000,00 dinara (stav četvrti izreke); određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove (stav peti izreke).

Odlučujući o žalbi tužilje protivtužene, Apelacioni sud u Beogradu je 6. jula 2010. godine doneo osporenu presudu Gž. 430/10 kojom je potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7031/05 od 18. decembra 2009. godine

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 18/11 od 19. juanuara 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje-protivtužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 430/10 od 6. jula 2010. godine.

U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da su neosnovani navodi tužilje o nepropisnom sastavu suda i da joj nije data mogućnost da raspravlja pred sudom, a koje je drugostepeni sud detaljno obrazložio i koje u svemu prihvata i revizijski sud, te da revizijski sud nalazi da pobijana presuda sadrži jasne i neprotivurečne razloge u pogledu odlučnih činjenica i da se može sa sigurnošću ispitati.

U obrazloženju se dalje navodi da su nižestepeni sudovi na osnovu ocene svih relevantnih okolnosti koje mogu biti od značaja za donošenje odluke o poveravanju deteta, i to – želje roditelja i želje mal. D. u vezi sa vršenjem roditeljskog prava, stambenih i imovinskih prilika oba roditelja, njihovih mogućnosti da neposredno odgajaju dete, kao i mišljenja Sudsko-psihijatrijskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu od 8. maja 2008. godine i 23. maja 2008. godine, sa dopunom od 2. oktobra 2009. godine, kao i izveštaja tima Gradskog centra – Odeljenja Palilula od 25. maja 2009. godine sa dopunom od 14. decembra 2009. godine, i mišljenja deteta, pravilno odlučili, na osnovu člana 65. Porodičnog zakona, da otac samostalno vrši roditeljsko pravo prema zajedničkom sinu staranaka, mal. D, te da su uređeni odnosi tužilje sa detetom u skladu sa modelom koji je iznet u izveštaju Gradskog centra od 25. maja 2009. godine, a koji je u najboljem interesu deteta.

U obrazloženju se dalje navodi i da je odluka o izdržavanju deteta doneta u skladu sa odredbama čl. 160. do 163. Porodičnog zakona, te da je obaveza majke u izdržavanju deteta u iznosu od 7.000,00 dinara utvrđena adekvatno, i to imajući u vidu potrebe deteta, njegov uzrast i aktivnosti van škole kojima se bavi, kao i mogućnosti oba roditelja.

4. Odredbom člana 21. Ustava utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbama člana 36. Ustava utvrđena je jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajin e i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i zajemčeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.). Odredbama člana 64. Ustava su zajemčena prava deteta. Odredbama člana 65. Ustava je utvrđeno da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni (stav 1.) i da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (stav 2.).

Odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je propisano da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Odredbom člana 8. Evropske konvencije propisano je da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.) i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Odredbom člana 13. Evropske konvencije je propisano da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj k onvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira na to da li su povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu. Odredbom člana 14. Evropske konvencije zabranjena je diskriminacija i propisano je da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj konvenciji obezbeđuje se bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, povezanost s nekom nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status.

Odredbama člana 3. Konvencije o pravima deteta („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori “, broj 15/90 i „Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori “, br. 4/96 i 2/97) je propisano: da su u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interesi deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrati vni organi ili zakonodavna tela (stav 1.); da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere (stav 2.); da se države članice staraju da institucije, službe i ustanove koje su odgovorne za brigu ili zaštitu dece budu u skladu sa standardima koje su utvrdili nadležni organi, posebno u oblasti sigurnosti i zdravlja i broju i podobnosti osoblja, kao i stručnog nadzora (stav 3.). Odredbama člana 12. Konvencije o pravima deteta je propisano da d ržave članice obezbeđuju detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta (stav 1.) i da se u tu svrhu, detetu posebno daje prilika da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se odnose na njega, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa, na način koji je u skladu sa proceduralnim pravilima nacionalnog zakona (stav 2.). Odredbama člana 14. Konvencije o pravima deteta je propisano: da države članice poštuju pravo deteta na slobodu mišljenja, savesti i veroispovesti (stav 1.); da države članice poštuju prava i dužnosti roditelja i, ako je takav slučaj, zakonitih staratelja da usmeravaju dete u ostvarivanju njegovog prava na način koji je u skladu sa razvojem njegovih sposobnosti (stav 2.); da sloboda ispoljavanja veroispovesti ili ubeđenja može da podleže samo onim ograničenjima koja su propisana zakonom i koja su neophodna radi zaštite javne sigurnosti, reda, zdravlja ili morala ili osnovnih prava i sloboda drugih (stav 3.).

Odredbom člana 6. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11) propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Odredbama člana 65. istog zakona je propisano: da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja (stav 1.); da d ete ima pravo da blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna za formiranje svog mišljenja (stav 2.); da se m išljenju deteta mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta (stav 3.); da d ete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima (stav 4.); da se d ete koje je navršilo 10. godinu života može samo, odnosno preko nekog drugog lica ili ustanove, obratiti sudu ili organu uprave i zatražiti pomoć u ostvarivanju svog prava na slobodno izražavanje mišljenja (stav 5.); da s ud i organ uprave utvrđuju mišljenje deteta u saradnji sa školskim psihologom odnosno organom starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom ustanovom specijalizovanom za posredovanje u porodičnim odnosima, a u prisustvu lica koje dete samo izabere (stav 6.). Odredbom člana 67. Porodičnog zakona je propisano da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Odredbom člana 154. stav 1. istog zakona je propisano da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja. Odredbom člana 266. stav 1. istog zakona je propisano da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje , odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta. Odredbom člana 270. Porodičnog zakona je propisano da je, p re nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, sud dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima. Odredbom člana 277. stav 2. istog zakona je propisano d a ako roditelji nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava ili sud proceni da njihov sporazum nije u najboljem interesu deteta, odluku o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem donosi sud.

Odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) je bilo propisano da sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi o povredi prava na suđenje u razumnom roku koje je garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud je konstatovao da su navedene odredbe suštinski istovetne, te da će osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na osporeni parnični postupak koji je vođen pred Prvim opštinskim sudu u Beogradu u predmetu P. 7031/05 ceniti u odnosu na član 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u spornom parničnom postupku.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 20. maja 2005. godine, a da je okončan 19. januara 20 11. godine, donošenjem osporene presud e Vrhovnog kasacionog suda Rev. 18/11, te da je osporeni postupak ukupno trajao pet godina i sedam meseci.

Ocenjujući kriterijum složenosti predmeta, Ustavni sud je utvrdio da osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnositeljke ustavne žalbe za razvod braka, vršenje roditeljskog prava i izdržavanje i po protivtužbi tuženog – protivtužioca Z.S. za razvod braka, vršenje roditeljskog prava i izdržavanje. Ustavni sud je dalje utvrdio da je prvostepeni sud sproveo postupak posredovanja, da je više puta odlučivao o privremenoj meri i načinu uređenja odnosa mal. D. sa strankama, kao i o privremenoj meri određivanja mere zaštite od nasilja u porodici, te da su u dokaznom postupku saslušani veštaci, pribavljeno više nalaza i stručn ih mišljenj a od organa starateljstva i ustanov a specijalizovan ih za posredovanje u porodičnim odnosima , kao i dokazi koji se odnose na doprinos izdržavanja. Po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da u konkretnom slučaju bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koje je sud morao raspraviti i o kojima je morao odlučiti, a što može opravdati duže trajanje postupka .

Ustavni sud ocenjuje da je na strani podnositeljke ustavne žalbe nesumnjivo postojao izuzetno značajan interes da se sporna pitanja, a posebno pitanje odluke o vršenju roditeljskog prava, rasprave u što kraćem roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku konstatuje da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud posebno naglašava da je prema praksi Suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u predmetima koji se tiču odluke o vršenju roditeljskog prava nekog lica potrebno da sudovi i drugi državni organi pokažu posebnu odgovornost u postupanju, s obzirom na moguće posledice koje dužina postupka može imati, pre svega u pogledu uživanja prava na porodični život (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu VAM protiv Srbije, broj predstavke 39177/05, od 20. februara 2007. godine, stav 99. i Hokkanen protiv Finske, broj predstavke 19823/92, od 23. septembra 1994. godine, stav 72.). S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud redovno, u kraćim vremenskim intervalima u kontinuitetu, zakazivao i održavao ročišta, te da je blagovremeno odlučivao o dokaznim predlozima stranaka, posebno u pogledu određivanja veštačenja i dopune veštačenja od strane ustanova specijalizovan ih za posredovanje u porodičnim odnosima . Ustavni sud dalje konstatuje da je sporni postupak po svojoj prirodi izuzetno osetljiv, te da je za odlučivanje suda od izuzetnog značaja bilo pribavljanje novog nalaza i stručnog mišljenj a od organa starateljstva i ustanov e specijalizovan e za posredovanje u porodičnim odnosima , a sa čim je inicijalno bila saglasna i podnositeljka ustavne žalbe. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nema značajnih neažurnosti niti propusta u radu prvostepenog suda, a koji su doprineli dužem trajanju osporenog postupka. Takođe, Ustavni sud konstatuje da su postupci pred drugostepenim i revizijskim sudom okončani za godinu i dva meseca.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka redovno prisustvovala ročištima, ali da ročište zakazano za 8. mart 2007. godine nije održano, zbog propusta podnositeljke i njene punomoćnice da blagovremeno sudu dostave nove adrese. Ustavni sud je dalje utvrdio da je podnositeljka više puta prigovorila nalazu i mišljenju Sudsko-psihijatrijskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu, iz kog razloga je sud odredio i saslušanje veštaka na navedene primedbe. Takođe, utvrđeno je i da je podnositeljka preko punomoćnice više puta podnosila zahtev za izuzeće sudije i zahtev za izuzeće veštaka, te da je podnela i predlog za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ocenjuje da je ovakvo ponašanje podnositeljke dozvoljeno u kontekstu korišćenja njenih raspoloživih procesnih sredstva, a u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Sokolov protiv Rusije, br. 3734/02 od 22. septembra 2005. godine, stav 38, i Surmeli protiv Nemačke, br. 75529/01 od 8. juna 2006. godine, stav 131.), ali se, po oceni Ustavnog suda, duže trajanje postupka iz ovog razloga ne može pripisati sudu (presuda Evropskog suda za ljudska prava Surmeli protiv Nemačke br. 75529/01 od 8. juna 2006. godine, stav 131.).

Polazeći od svega navedenog, a posebno ocenjene složenosti i naročite osetljivosti pitanja koja su se raspravljala u osporenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7031/05, nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u stavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije u odnosu na osporene presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7035/05 od 18. decembra 2009. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž. 430/10 od 6. jula 2010. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 18/11 od 19. januara 2011. godine, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ove navode obrazlaže tvrdnjom da su sudovi propustili i odbili da izvedu dokaz saslušanja veštaka, da odrede dopunska veštačenja, da utvrde sposobnost deteta da formira i slobodno izrazi svoje mišljenje, kao i da obrazlože svoju odluku u pogledu vršenja roditeljskog prava i izdržavanju, te da na „osnovu ovako (ne)utvrđenog činjeničnog stanja primena materijalnog prava može samo rezultirati jedino kršenjem ustavom zajemčenih prava i sloboda“.

S tim u vezi, Ustavni sud prethodno ukazuje da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi cenili dokaze i utvrđivali činjenično stanje, niti da kao instancioni sud ocenjuje zakonitost osporene presude.

6.1. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku u pogledu vršenja roditeljskog prava, Ustavni sud konstatuje da, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, ovo pravo predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 199 9. godine, stav 2 6.), pri čemu sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93, od 29. maj 1997. godine, stav 43 .).

S druge strane, obaveza suda da obrazloži odluk u ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90, od 19. april 1994. godine, stav 61 .), a što se posebno odnosi na obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova . Međutim, Ustavni sud ukazuje da je za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/977, od 19. decembra 199 7. godine, stav 6 0).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je prethodno konstatovao da je postupak u kome su donete osporene presude vođen, pored ostalog, radi odlučivanja o vršenju roditeljskog prava. Imajući u vidu prirodu i specifičnosti ovog postupka, Ustavni sud je ukazao da reč o postupku na koji se, pored odredaba Zakona o parničnom postupku, primenjuje i Porodični zakon, a koji predviđa posebna pravila. Među pomenutim posebnim pravilima su, pre svega, i pravila, odnosno prava garantovana i Konvencijom o pravima deteta, a koja se odnose na pravo deteta da bez obzira na godine života slobodno i neposredno izrazi mišljenje u svakom sudskom i u upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovom pravu. Pored navedenog, Porodičnim zakonom je propisana obaveza suda i organa uprave da utvrdi mišljenje deteta u saradnji sa školskim psihologom , odnosno organom starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom ustanovom specijalizovanom za posredovanje u porodičnim odnosima, a u prisustvu lica koje dete samo izabere , kao i dužnost suda da, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju roditeljskog prava, zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Po oceni Ustavnog suda, upravo su navedena pravila ona koja dodatno obezbeđuju i garantuju pravičnost sprovedenog postupka u smislu člana 32. stav 1. Ustava, te stoga i postoji obaveza sudova da, poštujući posebnost postupka u kome se odlučuje o vršenju roditeljskog prava, ispita i odgovori, a nakon toga i obrazloži odlučna pitanja koja su pred njega izneta.

Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud je dalje ocenio da su u osporenoj prvostepenoj presudi, na odlučna pitanja koja se odnose na vršenje roditeljskog prava, a posebno u pogledu sposobnosti deteta da formira i slobodno izrazi svoje mišljenje (što je mal. D. i učinio), kao i oceni nalaza i mišljenja organa starateljstva i ustanov e specijalizovan e za posredovanje u porodičnim odnosima , dati dovoljno i jasno obrazloženi argumenti za zauzet stav i odluku. Ukazujući još jednom na svoj stav da obaveza, posebno višestepenih sudova, da obrazlože odluk u ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete navode iz korišćenog pravnog sredstva, Ustavni sud je ocenio da su sudovi, uz uvažavanje posebnih pravila postupaka, u osporenoj drugostepenoj i revizijskoj presudi detaljno i jasno odgovorili na odlučna pitanja iz žalbe i revizije, te da su, prihvatajući argumente prvostepenog suda, iznet e stavove i ocene dovoljno obrazložili.

Sud je nadalje ocenio da su činjenično neutemeljeni i neosnovani navodi ustavne žalbe da je osporena prvostepena presuda doneta od strane sudije čije je izuzeće traženo i o kom izuzeću nije odlučeno, budući da je utvrđeno da zahtev punomoćnika tužilje za izuzeće sudije odbijen rešenjem predsednik Prvog opštinskog suda u Beogradu, te da je u osporenoj drugostepenoj presudi ovaj navod podnositeljke detaljno i jasno obrazložen, dok je u osporenoj revizijskoj presudi navedeno da su ovi navodi detaljno obrazloženi u drugostepenoj presudi te da ih revizijski sud u svemu prihvata i da upućuje revidenta na njih.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud ocenio da su neosnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6.2. Ocenjujući osnovanost navoda podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije, Ustavni sud prethodno konstatuje da se podnositeljka nije izričito pozvala na odredbu člana 65. Ustava, ali da iz navoda ustavne žalbe proizlazi da u suštini osporava odluku o vršenju roditeljskog prava, i to u kontekstu najboljeg interesa deteta. Imajući u vidu sadržinu navedenih prava i navode podnositeljke, Ustavni sud nalazi da je ove navode podnositeljke potrebno ceniti u odnosu na član 65. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da je pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Ustavni sud dalje konstatuje da Ustav, Evropska konvencija, Konvencija o pravima deteta i zakon predviđaju da u svim aktivnostima koje se tiču deteta, pa tako i u sudskom postupku, odnosno sporu za vršenje roditeljskog prava, postoji obaveza zaštite najboljeg interesa deteta. Drugim rečima, roditeljsko pravo i način vršenja roditeljskog prava je uvek uslovljeno zaštitom najboljeg interesa deteta, pa je tako prilikom odlučivanja o načinu vršenja roditeljskog prava i dužnosti, sud dužan da se rukovodi upravo najboljim interesom deteta, poštujući prirodu i specifičnosti ovog postupka, kao i njegova posebna pravila.

Ustavni sud dalje ističe da poštovanje načela zaštite najboljeg interesa deteta zavisi od različitih okolnosti svakog konkretnog slučaja , a ponajviše od godina deteta, nivoa razvoja deteta , prisustva ili odsustva roditelja u životu deteta, iskustava koje je dete imalo, formiranog i iskazanog mišljenja deteta, kao i ocene i mišljenja nadležnih organa o tome kako se u svakom konkretnom slučaju postiže i ostvaruje, odnosno štiti najbolji interes deteta. Uvažavajući osetljivost spornog postupka i naročiti značaj koji on ima za podnositeljsku kao roditelja, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 65. stav 2. Ustava izričito utvrđeno da je poštovanje načela zaštite najboljeg interesa deteta pretežnije u odnosu na roditeljsko pravo i način vršenja roditeljskog prava.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama odlučeno da se mal. D. poverava na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu, kao i da mal. D. sa majkom (podnositeljkom) održava lične odnose po modelu bliže opisanom u navedenoj prvostepenoj presudi. Ustavni sud je dalje utvrdio da je odluka drugostepenog i revizijskog suda zasnovana na oceni da je u datoj činjeničnoj situaciji, prvostepeni sud o vršenju roditeljskog prava , odlučio pravilnom primenom materijalnog prava, u zakonito sprovedenoj proceduri, na osnovu mišljenja deteta, pribavljenog nalaza i stručnog mišljenja organa starateljstva i ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima, uz prevashodno vođenje računa o najboljem interesu deteta.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud još jednom posebno naglašava da su sudovi prilikom odlučivanja o vršenju roditeljskog prava (ali i dužnosti) u obavezi da se rukovode najboljim interesom deteta. Ustavni sud ocenjuje da su u konkretnom slučaju sudovi svoju odluku zasnovali upravo štiteći najbolji interes mal. D, uvažavajući prevashodno mišljenje nadležnih specijalizovanih ustanova, kao i izraženog mišljenja mal. D. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da su suprotstavljeni zahtevi i interesi stranaka u pogledu vršenja roditeljskog prava i konflikti u njegovom faktičkom funkcionisanju sprečili postizanje sporazuma o pitanju vršenja roditeljskog prava u najboljem interesu mal. D, te da je u datoj činjeničnoj situaciji, uz ocenu svih dokaza, doneta odluk a o vršenju roditeljskog prava usklađen a sa potrebama i interesima mal. D .

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da su navodi o povredi prava roditelja iz člana 65. Ustava neosnovani.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na efikasno pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije, Ustavni sud konstatuje da su navedene odredbe suštinski istovetne, te da će osnovanost navoda o povredi prava na pravno sredstvo ceniti u odnosu na član 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud dalje konstatuje da je navedenim pravom u parničnom postupku daje mogućnost svakoj od strana u postupku da izjavi žalbu protiv prvostepene odluke suda, radi preispitivanja kako utvrđenih činjenica, tako i primenjenog prava , u situaciji kada je takva žalba dopuštena. Imajući u vidu odredbu člana 208. Porodičnog zakona, Ustavni sud je konstatovao da pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, u konkretnom slučaju, podrazumeva i pravo svake od strana u postupku da izjavi reviziju iz zakonom propisanih razloga, radi eventualnog preispitivanja odluka nižestepenih sudova.

S tim u vezi, Ustavni sud je ukazao da se ustavno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo ne iscrpljuje u strogo formalnom smislu u (ne)mogućnosti izjavljivanja žalbe, odnosno drugog pravnog sredstva , već podrazumeva mogućnost ostvarivanja delotvorne pravne zaštite putem izjavljene žalbe, odnosno drugog pravnog sredstva. Pravo na pravno sredstvo, u konkretnom slučaju na žalbu i reviziju, se, po oceni Ustavnog suda, prvenstveno može delotvorno ostvariti ako nadležni višestepeni sud oceni sve relevantne žalbene, odnosno revizijske navode, a što, s druge strane, ne znači da korišćenje žalbe i revizije mora rezultirati pozitivnim ishodom za lice koje ih je izjavilo.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe izjavila žalbu protiv osporene prvostepene presude, te da je o žalbi odlučivao nadležni Apelacioni sud u Beogradu koji je žalbu ponositeljke odbio kao neosnovanu, ceneći pri tome sve relevantne žalbene navode i dajući dovoljno i jasno obrazložene razloge za svoju ocenu. Ustavni sud je utvrdio da je nakon toga podnositeljka ustavne žalbe protiv osporene drugostepene presude izjavila reviziju, te da je o reviziji odlučivao nadležni Vrhovni kasacioni sud koji je reviziju ponositeljke odbio kao neosnovanu, ceneći pri tome sve relevantne navode revizije i dajući dovoljno i jasno obrazložene argumente za svoju ocenu i stavove.

Imajući u vidu prethodno navedeno, kao i ocenu Ustavnog suda o neosnovanosti navoda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su i navodi o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava takođe neosnovani.

8. U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da u ustavnoj žalbi nije naveden niti jedan ustavnopravni razlog koji se može dovesti u vezu sa sadržinom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Takođe, Sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni ustavnopravni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa istaknutom povredom načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i člana 14. Evropske konvencije.

Imajući u vidu razloge i ocene iznete u tač. 6, 7. i 8. ovog obrazloženja, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba neosnovana u delu u kom je izjavljena protiv Vrhovnog kasacionog suda Rev. 18/11 od 19. januara 2011. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 430/10 od 6. jula 2010. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7035/05 od 18. decembra 2009. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu u ovom delu odbio i odlučio kao tački 2. izreke.

9. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o ustavnoj žalbi u delu u kome su osporena rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7031/05 od 1. septembra 2008. godine, 19. marta 2009. godine, 29. juna 2009. godine i 10. septembra 2009. godine, kao i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 14893/08 od 11. decembra 2008. godine i Gž. 16694/09 od 22. jula 2009. godine, Ustavni sud je, ne ispitujući prethodno prirodu osporenih pojedinačnih akata, ocenio da je podnositeljka ustavnu žalbu izjavila nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, pa je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 2) Zakona o ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio i rešio kao tački 3. izreke.

10. U vezi sa ustavnom žalbom mal. D. S. i navoda o povredi prava deteta iz člana 64. Ustava i prava iz čl. 3, 12. i 16. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba nije izjavljena od strane zakonskog zastupnika mal. D. S, na koga bi se mogla odnositi označena prava. Imajući u vidu izneto, a posebno sadržinu navedenih prava, kao i prethodno ocenjene navode o povredi prava iz člana 65. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i rešio kao tački 4. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje .

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

11. Na osnovu svega iznetog i o dredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 6) i 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti