Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog produženja pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Ocenjeno je da je osporeno rešenje doneto u skladu sa zakonom i da su navedeni dovoljni i relevantni razlozi za dalje trajanje pritvora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Alana Tapića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. oktobra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Alana Tapića izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 569 /14 od 20. marta 2014. godine u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Alan Tapić iz Beograda je, 8. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Petra Učajeva, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu , a 9. juna 2014. godine njenu dopunu, protiv rešenja navedenog u izreci, zbog povrede prava iz čl. 27, 30 , 31. i člana 33. stav 6. Ustava Republike Srbije .

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da se protiv njega, pred Višim sudom u Beogradu vodi krivični postupak zbog navodnog izvršenja krivičnog dela otmica; da mu je pritvor određen a potom i produžavan bez postojanja zakonskih osnova za određivanje i produženje pritvora; da ne postoje dokazi da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret; da mu je osporenim rešenjima poslednji put, pre podnošenja ustavne žalbe, produžen pritvor; da su navodi u osporenim rešenjima apsolutno kontradiktorni i bez ijednog dokaza u prilog; da je sam postupak protiv okrivljenih pokrenut potpuno neustavno i nezakonito; da su prava podnosioca u tolikoj meri povređena da postupanje Višeg i Apelacionog suda u Beogradu ukazuje da je svaka odluka i postupanje u ovom krivičnom postupku neustavno i nezakonito i dovodi u pitanje pravnu sigurnost svakog čoveka koji se zadesi u ulozi okrivljenog pred organima pravosuđa u Republici Srbiji; da se kao okrivljeni nalazi u pritvoru već punih deset meseci, a da se prema njemu bezuspešno vodi istraga i nema nikakvih naznaka da će ikad biti završena; da se opis navodno izvršenog krivičnog dela koji je naveden u zahtevu za pokretanje istrage, a potom i u optužnici, ne može podvesti pod opis krivičnog dela otmice, budući da se uopšte ne navodi konkretna namera okrivljenog da od oštećenog ili drugog lica iznudi novac ili kakvu drugu imovinsku korist ili da njega ili koga drugog prinudi da nešto učini, ne učini ili trpi, a posebno ne postoji nikakav, pa makar i posredni dokaz o tome, zbog čega nema ni krivičnog dela otmica iz člana 134. Krivičnog zakonika, pa samim tim ni osnovane sumnje da je delo izvršeno; da je prema okrivljenom istraga još uvek u toku iako se isti nalazi u pritvoru još od 29. maja 2013. godine, a podizanje optužnice, koja nikada nije potvrđena, predstavlja očiglednu zloupotrebu prava od strane tužioca, kako bi pritvor u istrazi mogao trajati beskonačno, iako je Us tavnom propisano da ne može trajati duže od šest meseci; da nema bilo kakvih dokaza da je javnost uznemirena ili da bi to moglo ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka; da je okrivljenom povređeno pravo iz člana 30. Ustava Republike Srbije, budući da mu o žalbi na pritvor nije odlučeno, niti mu je odluka o tome dostavljena u roku od 48 časova, već je rešenje njegovom braniocu dostavljena nakon 20 dana od dana izjavljivanja žalbe; da mu je pravo iz člana 33. stav 6. Ustava povređeno budući da već deset meseci navodno ne može da se obavi DNK veštačenje; da Apelacioni sud u Beogradu nije uzeo nijednu činjenicu koja ide u prilog okrivljenom a to je da nema nijednog dokaza koji ukazuje na to što Apelacioni sud u Beogradu navodi, niti da je oštećeni mogao biti odsutan iz svojih privatnih razloga, a između ostalog i okolnosti da se protiv njega vodi krivični postupak, dok se okolnosti da se u konkretnom slučaju radi o okrivljenom koji je nekažnjavan, neosuđivan i protiv kojeg se ne vodi nijedan drugi krivični postupak ni ne pominju; da su obrazloženja osporenog rešenja, kao i preostalih isprava u predmetu nedostatna, jer u njima nisu navedene, a samim tim ni ocenjene, sve činjenice i okolnosti koje mogu biti značajne za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen o rešenj e, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 752/13 – Kv. 732/14 od 7. marta 2014. godine, okrivljenom Alanu Topiću i okrivljenom N.V, koji se nalaze u pritvoru po rešenju istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 380/13 od 31. maja 2013. godine, a koji im se računa od 29. maja 2013. godine, kada su lišeni slobode, produžen je pritvor koji po ovom rešenju može trajati najduže 30 dana, po zakonskom osnovu iz člana 211 . stav 1 . tačka 4 ) ZKP.

Odlučujući o žalbama branilaca okrivljenih, Apelacioni sud u Beogradu je 20. marta 2014. godine doneo osporeno rešenje Kž2. 569/14, kojim je izjavljene žalbe odbio kao neosnovane. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: „Po oceni Apelacionog suda u Beogradu, pravilno je postupio prvostepeni sud, kada je, imajući u vidu i primedbe iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 442/14 od 03. marta 2014, okrivljenima Alanu Tapiću i N.V. na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP produžio pritvor, imajući u vidu da su okrivljeni osnovano sumnjivi da su izvršili krivično delo otmice iz člana 134. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje krivično delo je propisana kazna zatvora preko 10 godina, pa je imajući u vidu način izvršenja navedenog krivičnog dela, odnosno da su okrivljeni osnovano sumnjivi da su 20./21. januar 2013. godine, zajedno sa oštećenim M.Ć. i V.M. izašli iz stana koji se nalazi u ulici Trebevićka 15 i otišli do naselja Makiš, ulica Makiška kolonija Kosmaj 38, gde su ispred garaže - radionice nasrnuli na oštećenog M.Ć. udarajući ga rukama i nogama u predelu glave i tela i silom ga ugurali u putničko vozilo marke "Zastave 101", koje je koristio V.M, a zatim se odvezli u nepoznatom pravcu, od kad se oštećenom M.Ć, gubi svaki trag da bi okrivljeni 21. januara 2013. godine vozilo kojem je nedostajalo zadnje sedište vratili V.M, čime su okrivljeni Alan Tapić i okrivljeni N.V, prema navodima optužnog akta, ispoljili posebnu bezobzirnost i upornost prilikom izvršenja krivičnog dela za koje su osnovano sumnjivi, te ako se ima u vidu i činjenica da oštećeni do ovog trenutka nije pronađen punih godinu dana, to sve navedene okolnosti i po oceni Apelacionog suda u Beogradu, odnosno opisan način izvršenja krivičnog dela i težina posledice istog, su doveli do uznemirenja javnosti koja može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka, zbog čega se produženje pritvora prema okrivljenima iz zakonskog razloga propisanog odredbom člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, pokazuje kao nužna i neophodna mera“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, a da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30. stav 3.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (član 31. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Odredbama člana 134. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 i 104/13) propisano je: da će se zatvorom od dve do deset godina kazniti onaj ko silom, pretnjom, obmanom ili na drugi način odvede ili zadrži neko lice u nameri da od njega ili drugog lica iznudi novac ili kakvu drugu imovinsku korist ili da njega ili koga drugog prinudi da nešto učini, ne učini ili trpi (stav 1.); a a ko je oteto lice zadržano duže od deset dana ili je prema njemu postupano na svirep način ili mu je teško narušeno zdravlje ili su nastupile druge teške posledice ili ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema maloletnom licu, u činilac će se kazniti zatvorom od tri do petnaest godina.

5. Ustavni sud konstatuje da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 27. stav 1, člana 31. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava u odnosu na osporeno rešenje, zasniva na tvrdnji da nije bilo osnova da mu se pritvor produži na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, jer ne postoje razlozi koji bi opravdali ovu meru, odnosno jer u osporenom rešenju nisu navedene, a samim tim ni ocenjene, sve činjenice i okolnosti koje mogu biti značajne za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru, s obzirom na to da nema dokaza da je podnosilac kao okrivljeni izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, te nema ni osnovane sumnje da je delo izvršeno, iz čega proizlazi da mera pritvora koja mu je određena nije svedena na najkraće neophodno vreme.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo odlukom suda ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) do 4) člana 211. stav 1. ZKP.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Upravo na taj način, navođenjem razloga za određivanje pritvora, nadležni sud obrazlaže zašto je pritvor neophodan radi vođenja krivičnog postupka.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Polazeći od navedenih opštih principa, a imajući u vidu navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporeno rešenje, Ustavni sud je ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnosilaca o povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava cenio u okviru prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo otmica za koje krivično delo je zaprećena kazna zatvora od tri do petnaest godina, odnosno propisana je kazna zatvora preko deset godina. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, odnosno zbog toga što su način izvršenja i težina posledice krivičnog dela doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka.

U obrazloženju osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 569/14 od 20. marta 2014. godine je, u odnosu na pritvorski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, navedeno da postoji osnovana sumnja da su „okrivljeni osnovano sumnjivi da su izvršili krivično delo otmice iz člana 134. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje krivično delo je propisana kazna zatvora preko 10 godina, pa je imajući u vidu način izvršenja navedenog krivičnog dela, odnosno da su okrivljeni osnovano sumnjivi da su 20./21. januar 2013. godine, zajedno sa oštećenim M.Ć. i V.M. izašli iz stana koji se nalazi u ulici Trebevićka 15 i otišli do naselja Makiš, ulica Makiška kolonija Kosmaj 38, gde su ispred garaže - radionice nasrnuli na oštećenog M.Ć. udarajući ga rukama i nogama u predelu glave i tela i silom ga ugurali u putničko vozilo marke "Zastave 101", koje je koristio V.M, a zatim se odvezli u nepoznatom pravcu od kad se opggećenom M.Ć, gubi svaki trag da bi okrivljeni 21. januara 2013. godine vozilo kojem je nedostajalo zadnje sedište vratili V.M, čime su okrivljeni Alan Tapić i okrivljeni N.V, prema navodima optužnog akta, ispoljili posebnu bezobzirnost i upornost prilikom izvršenja krivičnog dela za koje su osnovano sumnjivi, te ako se ima u vidu i činjenica da oštećeni do ovog trenutka nije pronađen punih godinu dana, to sve navedene okolnosti i po oceni Apelacionog suda u Beogradu, odnosno opisan način izvršenja krivičnog dela i težina posledice istog, su doveli do uznemirenja javnosti koja može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka, zbog čega se produženje pritvora prema okrivljenima iz zakonskog razloga propisanog odredbom člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, pokazuje kao nužna i neophodna mera“.

Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da je nadležni sud postupio u skladu sa ZKP kada je utvrdio da postoje uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor po označenom zakonskom osnovu. Naime, po oceni Ustavnog suda, nadležni sud je u osporenom rešenju naveo i jasno obrazložio, pored visine zaprećene kazne, konkretne okolnosti koje su u ovom slučaju, zbog načina izvršenja i težine posledice krivičnog dela (ispoljena posebna bezobzirnost i upornost prilikom izvršenja krivičnog dela za koje je osnovano sumnjiv, činjenica da oštećeni do ovog trenutka nije pronađen punih godinu dana), dovele do uznemirenja javnosti koje mogu ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka. Ustavni sud je našao da su u osporenom rešenju navedene konkretne činjenice koje ukazuju da je usled načina izvršenja i težine posledice krivičnog dela za koje se podnosilac sumnjiči, došlo do odgovarajućeg stepena uznemirenja javnosti, koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Imajući u vidu sve do sada izloženo, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosioca da nije bilo osnova da mu se pritvor produži, da ne postoje razlozi koji bi opravdali ovu meru, odnosno da osporeno rešenje nije dovoljno obrazloženo.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac do dana podnošenja ustavne žalbe (8. aprila 2014. godine ) nalazio u pritvoru nepunih 11 meseci (računajući od 29. maja 2013. godine kada je lišen slobode), za koje vreme je sprovedena istraga i podignuta optužnica, koja je 28. oktobra 2013. godine potvrđena rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 4375/13. Imajući u vidu da je istraga protiv podnosioca ustavne žalbe i saokrivljenog N.V. vođena, a optužnica podignuta zbog krivičnog dela otmica, Ustavni sud je ocenio da se postupak vodi sa primerenom hitnošću.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje o produženju pritvora doneto iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, kao i da su u njemu navedeni relevantni i dovoljni razlozi zbog kojih je nadležni sud smatrao da je mera pritvora neophodna radi vođenja krivičnog postupka, koji se, do tada, vodio sa primerenom hitnošću.

Ustavni sud je posebno cenio navod podnosioca da se osporeni postupak još uvek nalazi u fazi istrage, jer optužnica nije potvrđena, pa osporeni pritvor traje preko Ustavom propisanih šest meseci. Bez obzira na to što je, prema podacima sa internet stranice „Portal sudova Srbije“ (www.portal.sud.rs), rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 4375/13 od 28. oktobra 2013. godine optužnica potvrđena, a 29. novembra 2013. godine Više javno tužilaštvo u Beogradu donelo naredbu o dopuni istrage, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo pravni stav da kada krivično veće suda nađe da je potrebno dopuniti istragu radi boljeg razjašnjenja stanja stvari kako bi se mogla ispitati njena osnovanost, pritvor prema okrivljenom se neće ukinuti iz razloga što je već trajao šest meseci, tj. što je protekao maksimalni rok propisan za trajanje pritvora u prethodnom postupku, već da u ovom slučaju u celini važi režim trajanja i kontrole pritvora posle podizanja optužnice, te se u svemu imaju primeniti odredbe člana 216. Zakonika o krivičnom postupku, tako što će veće nadležnog suda iz člana 21. stav 4. ZKP po isteku svakih 30 dana ispitati da li još postoje razlozi za pritvor i doneti rešenje o produženju ili ukidanju pritvora (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-11148/2013 od 11. juna 2015. godine, tačka 5.1. obrazloženja ).

Sledom svega navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjem nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio u ovom delu ustavnu žalbu kao neosnovanu, i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Prema do sada iskazanom pravnom stavu Ustavnog suda, odredbe člana 30. Ustava odnose se isključivo na rešenje o određivanju pritvora, a ne i na rešenja o produženju pritvora. Stoga, imajući u vidu da je ustavnom žalbom osporeno rešenje o produženju pritvora, Ustavni sud ocenjuje da se u konkretnom slučaju navodi ustavne žalbe o povredi ovog prava ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom ustavnog prava iz člana 30. Ustava.

U odnosu na navode podnosioca da nema dokaza da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, zbog čega smatra da je pritvor prema njemu neosnovan i nezakonit, te da su mu time povređena označena ustavna prava, Ustavni sud ukazuje na to da se dokazi o postojanju krivice optuženog izvode na glavnom pretresu, a ocenjuju kroz presudu koju sud donosi nakon sprovedenog krivičnog postupka. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju glavni pretres u vreme podnošenja ustavne žalbe još uvek nije održan, kao i da Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati da li je postupajući sud doneo pravilan zaključak o tome koje dokaze u krivičnom postupku treba izvesti a koje ne, niti može ocenjivati dokaze izvedene u tom postupku, kao ni preispitivati pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, Ustavni sud je ocenio da se ovi navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom zajemčenih prava koja ističe.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić