Odluka Ustavnog suda o žalbi na dužinu postupka pred Vladom Srbije

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Vladom, ocenivši da ukupno trajanje od pet godina nije nerazumno s obzirom na okolnosti. Deo žalbe protiv presude Upravnog suda je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. P. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Vladom Republike Srbije u predmetu 24 broj 119-1383/2005.

2. Odbacuje se ustavna žalba M. P. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 2916/10 od 9. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P. iz K. je 22. januara 201 1. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2916/10 od 9. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog istom odredbom Ustava, u postupku koji je vođen pred Vladom Republike Srbije u predmetu 24 broj 119-1383/2005.

U ustavnoj žalb i podnosilac, pored ostalog, navodi da je postupak odlučivanja o njegovom razrešenju dužnosti vršioca dužnosti direktora Republičkog centra za talente trajao „preko svakog razumnog roka“, počev od prvog rešenja Vlade donetog 17. marta 2005. godine, pa do 27. decembra 2010. godine, kada je primio osporenu presudu Upravnog suda.

U ustavnoj žalbi se, takođe, iznose razlozi na kojima podnosilac zasniva tvrdnju da mu je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na pravično suđenje.

Podnosilac ustavne žalb e predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su is crpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni pojedinačni akt i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Vlade 24 broj 119-1383/2005 od 17. marta 2005. godine M. P, ovde podnosilac ustavne žalbe, razrešen je dužnosti vršioca dužnosti direktora Republičkog centra za talente, na osnovu člana 18. stav 2. Zakona o javnim službama i člana 43. stav 2. Zakona o Vladi. Navedeno rešenje poništeno je u upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe presudom Vrhovnog suda Srbije U. 3446/05 od 28. decembra 2005. godine. Vlada je u izvršenju navedene sudske presude 22. juna 2006. godine donela rešenje 24 broj 119-3766/2006, koje je Vrhovni sud, takođe, poništio odlučujući o tužbi podnosioca ustavne žalbe, presudom U. 3603/06 od 29. juna 2006. godine. U obrazloženju presude je ocenjeno da je u ponovnom postupku potrebno pravilno utvrditi činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odluke o razrešenju podnosioca dužnosti koju je obavljao.

Postupajući po primedbama iz presude Vrhovnog suda Srbije od 29. juna 2006. godine, Vlada je donela rešenje 24 broj 119-443/2008 od 31. januara 2008. godine, kojim je razrešila podnosioca ustavne žalbe dužnosti vršioca dužnosti direktora Republičkog centra za talente sa 17. martom 2005. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je zaključkom Vlade od 24. aprila 2003. godine utvrđen udeo državne svojine u iznosu od 100% u sredstvima koje koristi Republički centar za talente i da je, saglasno tom aktu, zaključen sporazum između Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije i Centra, na osnovu koga je Republika Srbija preuzela osnivačka prava nad Centrom; da je u vreme zaključenja navedenog sporazuma podnosilac ustavne žalbe bio vršilac dužnosti direktora Centra, na osnovu rešenja od 4. septembra 2002. godine, kojim je bilo utvrđeno da će ovu dužnost obavljati do imenovanja novog direktora; da u roku određenom članom 4. sporazuma Centar nije uskladio akte i poslovanje sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj preduzeća i drugih organizacija, za šta odgovornost snosi podnosilac ustavne žalbe, kao vršilac dužnosti direktora.

Podnosilac ustavne žalbe je 6. marta 2008. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije radi poništaja rešenja Vlade 24 broj 119-443/2008 od 31. januara 2008. godine , o kojoj je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio Upravni sud. Osporenom presudom toga suda U. 2916/10 od 9. decembra 2010. godine, koja je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 27. decembra 2010. godine, tužba podnosioca je odbijena kao neosnovana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosi lac ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbom člana 18. stav 2. Zakona o javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 42/91, 71/94 i 79/ 05) propisano je da direktora ustanove čiji je osnivač Republika imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije.

Odredbom člana 43. stav 2. Zakona o Vladi („Službeni glasnik RS“, br. 55/05, 71/05, 101/07, 65/08, 16/11, 68/12 , 72/12 i 74/ 12) propisano je da Vlada rešenjem odlučuje o postavljenjima, imenovanjima i razrešenjima, u upravnim stvarima i u drugim pitanjima od pojedinačnog značaja.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da k ad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen , a ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 d ana od dana dostavljanja presude (član 61.); da a ko nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese u roku od 30 dana novi upravni akt , stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, a po proteku sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu (član 63. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u postupku ocene zakonitosti rešenja Vlade o njegovom razrešenju dužnosti vršioca dužnosti direktora Republičkog centra za talente povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ocenjujući ove navode podnosioca sa stanovišta označenog prava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vlade 24 broj 119-1383/2005, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od podnošenja tužbe radi poništaja rešenja Vlade donetog 17. marta 2005. godine, pa do donošenja osporene presude Upravnog suda kojom je taj postupak pravnosnažno okončan.

Ustavni sud konstatuje da trajanje predmetnog postupka od pet godina, samo za sebe, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je Vlada bila dužna da utvrdi da li su činjenja, odnosno propuštanja podnosioca ustavne žalbe imala za posledicu poremećaj u poslovanju, odnosno nepravilnosti u radu ustanove kojom je podnosilac rukovodio, a koja su opravdavala njegovo razrešenje sa te dužnosti.

Ispitujući postupanje sudova nadležnih za odlučivanje u upravnom sporu, Ustavni sud je ocenio da su ti sudovi u periodu od pet godina odlučivali o tri tužbe kojima je podnosilac ustavne žalbe osporavao rešenja Vlade. S tim u vezi, ovaj sud je utvrdio da je u kratkom roku doneta odluka o dve tužbe podnosioca, ali da je o njegovoj tužbi podnetoj 6. marta 2008. godine odlučivano dve godine i devet meseci, za šta odgovornost snosi prevashodno Vrhovni sud Srbije. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je Vlada postupala u izvršenju presuda Vrhovnog suda Srbije u rokovima od šest meseci, odnosno godinu i po dana, čime je prekoračila rok propisan zakonom za donošenje novog upravnog akta umesto poništenog.

Ispitujući značaj povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da odluka u predmetnom postupku za njega nije bila od velikog značaja, posebno imajući u vidu da se nalazio na dužnosti koja je po svom karakteru privremena, kao i da je postupak pravnosnažno okončan na štetu podnosioca. Ovaj sud, takođe, ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe imao mogućnost da, u skladu sa članom 63. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima, ubrza postupak ocene zakonitosti odlučivanja o ispunjenosti uslova za njegovo razrešenje dužnosti koju je obavljao.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Vladom Republike Srbije u predmetu 24 broj 119-1383/2005. Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavnom žalbom se, takođe, osporava presuda Upravnog suda U. 2916/10 od 9. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je : da u upravnom sporu sud odlučuje, pored ostalog, o z akonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita, te da se odredbe ovog zakona koje se odnose na upravni akt, primenjuju i na druge akte protiv kojih se može voditi upravni spor (član 3. st. 2. i 4.); da se upravni spor može pokrenuti i protiv prvostepenog upravnog akta protiv koga nije dozvoljena žalba u upravnom postupku (član 14. stav 2.); da protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke , kada je to zakonom predviđeno, u slučajevima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji i u stvarima u kojima je u upravnom postupku bi la isključena žalba (član 49. st. 1. i 2.).

Saglasno članu 214. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i 30/10), protiv rešenja Vlade ne može se izjaviti žalba.

Polazeći od navedenih odredaba zakona, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne ž albe, pre njenog izjavljivanja, ni je iskoristi o sva pravna sredstva. Ustavni sud ukazuje na to da se pod iscrpljivanjem pravnih sredstava u upravnom postupku smatra donošenje odluke po tužbi u upravnom sporu, odnosno donošenje odluke po zahtevu za preispitivanje sudske odluke, ukoliko je ovo van redno pravno sredstvo dozvoljeno, te da iscrpljenost pravnih sredstava ne podrazumeva samo njihovo izjavljivanje, već donošenje odluke nadležnog suda o izjavljenom pravnom sredstvu.

Kako je protiv rešenja Vlade 24 broj 119-443/2008 od 31. januara 2008. godine bila isključena žalba, Ustavni sud je ocenio da se, na osnovu odredbe člana 49. stav 2. tačka 3) Zakona o upravnim sporovima, osporena presud a Upravnog suda mogla pobijati zahtev om za preispitivanje sudske odluke.

Kako podnosi lac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu ni je iscrpe o propisana pravna sredstva za zaštitu svojih prava, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 2916/10 od 9. decembra 2010. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o žalbi na dužinu postupka pred Vladom Srbije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti