Odbacivanje ustavne žalbe u sporu za utvrđivanje prava svojine održajem

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda u imovinskom sporu. Sud nalazi da podnositeljka, nezadovoljna ishodom postupka, traži instancionu kontrolu, a da ocena dokaza i utvrđivanje činjeničnog stanja spadaju u nadležnost redovnih sudova, te nisu ustavnopravna pitanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stojne Todorović iz sela Muzaće, opština Blace, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Stojne Todorović izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica u Blacu P. 1072/10 od 6. avgusta 2010. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 110/11 od 12. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojna Todorović iz sela Muzaće, opština Blace, podnela je 14. jula 2011. godine, preko punomoćnika Kristine Todorović, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica u Blacu P. 1072/10 od 6. avgusta 2010. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 110/11 od 12. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da sud nije doneo odluku o saslušanju predloženog svedoka M.T, čime je podnositeljki onemogućeno dokazivanje činjenice da njena državina nikada nije bila osporavana od strane tuženih. Takođe, podnositeljka interpretira činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku i detaljno iznosi svoju ocenu dokaza, pre svega saslušanih svedoka, kao i stav da se iz iskaza tuženih i svedoka ''ni na koji način ne može izvesti nesumnjiv zaključak da tužilja nije imala savesnu i neometanu državinu na predmetnoj parceli''.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, utvrdio da se pred Osnovnim sudom u Prokuplju – Sudska jedinica u Blacu vodio parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe protiv tuženih M.T, R.T, I.T, D.T. i M.J. radi utvrđivanja prava svojine na nepokretnosti po osnovu održaja.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica u Blacu P. 1072/10 od 6. avgusta 2010. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu održaja vlasnik dela katastarske parcele broj 932/1, u merama i granicama opisanim izrekom presude, koja se vodi u listu nepokretnosti broj 42 KO Muzaće na ime D.T, bivšeg iz Muzaća, pravnog prethodnika tuženih, što su tuženi dužni priznati, dok je drugim stavom izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 110/11 od 12. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda.

U obrazloženju osporene drugostepene presude se, između ostalog, navodi: da je tužilja vlasnik katastarskih parcela broj 867 i 868 KO Muzaće koje se graniče sa spornom parcelom; da izvedenim dokazima nije utvrđeno da je tužilja bila u nesmetanoj i savesnoj državini spornog dela parcele tuženih duže od 20 godina neprekidno; da su svedoci izjavili da je sin tužilje tri ili četiri godine pre njihovog saslušanja sekao drva iz zabrana i prodavao, kao i da su pre 20 i više godina kupovali od sada pok. supruga tužilje drvnu građu, ali im nije poznato čiji je zabran iz koga je građa isečena niti koji je zabran među strankama sporan, niti im je poznato da li je tužilja u državini tog zabrana ili ne; da nema dokaza da je seča koju je vršio tužiljin suprug, a poslednjih godina i njen sin vršena na spornom delu katastarske parcele broj 932/1 KO Muzaće, te da tužilja nije dokazala savesnu i neprekidnu državinu spornog prostora u vremenu od 20 godina, pa nisu ispunjeni uslovi iz odredaba člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, zbog čega je, primenom pravila o teretu dokazivanja, prvostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

4. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz odredbe člana 32. stav 1. Ustava, pri čemu povredu ovog prava obrazlaže, pre svega, navodima da sud nikada nije odlučio o njenom predlogu za izvođenje dokaza saslušanjem svedoka M.T, kao i da je pogrešno ocenio iskaze saslušanih svedoka. U ustavnoj žalbi ponavlja navode iznete u žalbi protiv prvostepene presude, koji su bili predmet ocene Apelacionog suda u Nišu. Stoga je Ustavni sud zaključio da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu navedenog Ustavom zajemčenog prava, od Ustavnog suda zapravo traži da u ovoj pravnoj stvari postupa kao instancioni sud.

Ustavni sud najpre konstatuje da, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud u parničnom postupku nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo predložene dokaze koje je cenio pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza, nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova.

Ocenjujući navode prema kojima je ''sud povredio raspravno načelo, kao elemenat prava na pravično suđenje'', Sud je konstatovao da isti navodi nemaju ustavnopravno utemeljenje, jer je podnositljljki tokom postupka data mogućnost da iznosi predloge za izvođenje dokaza, da raspravlja o njima, kao i o predlozima tuženih. Pravilna ocena dokaza zahteva da se izvedeni dokazi cene pojedinačno i u međusobnoj vezi, što su redovni sudovi i učinili kada su obrazložili svoju odluku i izneli detaljne razloge zbog kojih je tužbeni zahtev neosnovan. Načelo utvrđivanja činjenica je konkretizovano kroz pravilo o dužnosti stranaka da iznesu procesni materijal i sudu predlože dokaze za svoje navode, pri čemu stranka nema neograničeno pravo na izvođenje dokaza, niti joj se garantuje pravo da će svi njeni dokazni predlozi biti prihvaćeni.

Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba, u ovom konkretnom slučaju, ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje privatnopravnih imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe u sporu za utvrđivanje prava svojine održajem

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti