Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao preko 16 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3191/2013
05.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58474/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7175/96) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T . iz Beograda je, 23. aprila 2013. godine, preko punomoćnika M . S, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7175/96, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58474/10, kao i zbog povrede prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno i hronološki obrazložio činjenično stanje i tok predmetnog postupka, navodeći: da je postupak u kome je imao parnično svojstvo tužioca i koji je vođen radi činidbe, trajao 16 godina, jer je tužba podneta 12. novembra 1996. godine, a postupak je pravnosnažno okončan 6. marta 2013. godine; da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno jer je 16 godina prekomeran period da bi se odlučilo o tužbenom zahtevu za rušenje bespravno prisvojenih i adaptiranih zajedničkih prostorija u zgradi; da mu je pravo na delotvorno pravno sredstvo povređeno jer zakonom nije predviđeno ni jedno pravno sredstvo da bi se postupak ubrzao. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje da se pravo iz člana 6. stav 1. i pravo iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, te je povredu tih prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58474/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. novembra 1996. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene V. M, radi činidbe. Predmet je dobio broj P. 7175/96.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano 16 ročišta, dok 24 ročišta nije bilo održano, i to: pet zbog nedolaska tužene, četiri zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, sedam zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer sudu nisu dostavljeni traženi spisi Opštine S. v, tri zbog nedolaska svedoka, tri jer sudu nije dostavljen izveštaj Republičkog geodetskog zavoda, jedno zbog protesta u pravosuđu.

Na ročištima su saslušane parnične stranke u više navrata, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju Opštine S. v . – Službe za komunalno-stambene, imovinsko-pravne i građevinske poslove kao i uvid u izveštaj R . g . z, izvršen je u dva navrata uviđaj suda na licu mesta, saslušani su svedoci. Tužbeni zahtev je preciziran 21. februara 2012. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58474/10 od 5. marta 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da u tavanskom prostoru sporne zgrade u B, na katastarskoj parceli broj 1348, upisane u list nepokretnosti KO S. v . u B, iznad stana čiji je vlasnik tužena, poruši građevinske radove izvedene bez građevinske dozvole nadležnog opštinskog organa, i to: zid od čvrstog materijala obložen izolacijom po celoj dužini tavanskog prostora, demontira ragastove od dva prozora i iste zazida u fasadnom zidu, ukloni drvene plakare po celoj širini prema ulici i u dvorišnom delu zgrade, ukloni svu lamperiju u tavanskom prostoru i zazida otvor za ulaz u tavanski prostor i na taj način tavanski prostor dovede u prvobitno stanje pre izvođenja svih navedenih radova, sve o trošku tužene, kao i da preda tavanski prostor u sudržavinu tužiocu, a ukoliko to ne učini da trpi da tužilac navedeno izvrši o trošku tužene.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4955/12 od 6. marta 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58474/10 od 5. marta 2012. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 10 godina, tako je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 12. novembra 1996. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni parnični postupak trajao 16 godina i četiri meseca, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka, kako po stavovima ovoga suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi isključivo prvostepeni sud koji je meritorno odlučio o tužbenom zahtevu nakon 15 godina i četiri meseca, dok je drugostepeni sud bio efikasan i ažuran i odlučio je za godinu dana.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja, dok podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka, jer je prisustvovao svim ročištima, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Takođe, Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio složen imajući u vidu sam predmet tužbenog zahteva kao i veliki broj dokaza koji su izvedeni tokom postupka radi potpunog utvrđenja spornih činjenica i spornih pravnih pitanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58474/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7175/96), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, obračunatoj u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i složenost postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnosioca da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava „ iz razloga što zakonom nije predviđeno ni jedno pravno sredstvo da bi se postupak ubrzao“. Naime, podnosilac je od 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, mogao da podnese Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Sud je u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava iz člana 36. Ustava, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti