Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe državnog službenika

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu državne službenice izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje. Iako je Upravni sud u istom predmetu donosio različite odluke, konačna osporena presuda zasnovana je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi V . M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. M . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 14908/14 od 24. februara 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 19. aprila 2016. godine, preko punomoćnika Z. V, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 14908/14 od 24. februara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je istaknuto da je Upravni sud, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneo dve različite odluke o osnovanosti tužbe podnositeljke ustavne žalbe, sa potpuno suprotstavljenim obrazloženjima. S tim u vezi je navedeno da je taj sud u presudi od 6. juna 2014. godine i u osporenoj presudi od 24. februara 2016. godine različito tumačio i primenio odredbu člana 133. stav 2. Zakona o državnim službenicima, čime joj je povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, i pravo na jednaku zaštitu prava. Po mišljenju podnositeljke, navedena zakonska odredba mogućnost raspoređivanja prekobrojnog državnog službenika na niže radno mesto vezuje isključivo za činjenicu posedovanja stručne spreme, a ne i za to da li opis poslova upražnjenog radnog mesta u nižem zvanju odgovara opisu poslova ukinutog radnog mesta na kojem je državni službenik prethodno radio.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povrede označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu Upravnog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz celokupne priložen e dokumentacij e utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Ministarstva za telekomunikacije i informaciono društvo broj 112-01-1/2010-01/1 od 10. marta 2010. godine, u tački 1. dispozitiva, utvrđeno je da podnositeljka ustavne žalbe ostaje neraspoređena u Ministarstvu, počev od 10. marta 2010. godine. U tački 2. dispozitiva određeno je da podnositeljka dok je neraspoređena ima pravo na naknadu plate u iznosu od 65% osnovne plate za mesec koji prethodi mesecu u kome je doneseno prvostepeno rešenje da je neraspoređena, u tački 3. dispozitiva određeno je da se konačno rešenje o neraspoređivanju dostavlja Službi za upravljanje kadrovima, koja podatke o neraspoređenim državnim službenicima uključuje u evidenciju internog tržišta rada i ispituje mogućnost njihovog premeštaja, u tački 4. dispozitiva određeno je da neraspoređenom državnom službeniku prestaje radni odnos ako u roku od dva meseca ne bude premeštena u drugi državni organ, o čemu će se doneti posebno rešenje i u tački 5. dispozitiva određeno je da žalba ne odlaže izvršenje rešenja.

Rešenjem Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 795-112-01-00224/2010-01 od 30. aprila 2010. godine usvojena je žalba podnositeljke u delu koji se odnosi na utvrđivanje početka statusa neraspoređenog državnog službenika i izmenjena tačka 1. dispozitiva prvostepenog rešenja tako da glasi da je podnositeljka neraspoređena počev od dana prijema tog rešenja, dok je žalba protiv prvostepenog rešenja u ostalom delu odbijena kao neosnovana.

Upravni sud je presudom U. 23128/10 od 29. februara 2012. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje, iz razloga što se u spisima predmeta nije nalazio zapisnik o većanju i glasanju kolegijalnog organa koji je odlučivao, kao ni žalba podositeljke, zbog čega se nije moglo oceniti da li je tuženi organ rešavao u propisanom sastavu, niti da li je ocenio sve navode žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja.

Drugostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje broj 112-01-00104/2012-01 od 27. aprila 2012. godine iste sadržine kao i prethodno poništeno rešenje.

Upravni sud je presudom U. 7580/12 od 6. juna 2014. godine ponovo uvažio tužbu podnositeljke, poništio navedeno drugostepeno rešenje i vratio predmet nadležnom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju presude je navedeno da je podnositeljka u tužbi istakla da ispunjava uslove za raspoređivanje na bliže označena niža radna mesta u Ministarstvu jer je pre sticanja visoke stručne spreme završila Srednju elektrotehnički školu „Nikola Tesla“ u Beogradu, kao i da je od 45 izvršilaca koliko je sistematizovano po novom Pravilniku raspoređeno svega 36, a da devet još uvek nije, dok je 28 lica zaposleno na određeno vreme zbog povećanja obima posla. Upravni sud je našao: da novootvoreno radno mesto predviđeno novim Pravilnikom pod brojem 30. (administrativni poslovi u zvanju referenta) i pod brojem 38. (personalni poslovi i evidencija kadrova u zvanju referenta) sadrže „sličan“ opis poslova kao i ukinuto radno mesto pod brojem 46. starog Pravilnika, na koje je podnositeljka bila raspoređena; da su u pitanju niža radna mesta za koje podnositeljka ispunjava uslove i na koja je mogla biti premeštena uz njen pristanak; da je podnositeljka morala da bude tretirana ravnopravno sa svim ostalim licima koja „konkurišu“ za ta radna mesta, a da je odluka o raspoređivanju, odnosno neraspoređivanju mogla biti doneta samo primenom istih kriterijuma i međusobnim upoređivanjem, uz obavezu rukovodioca da vodi računa o tome na kojim poslovima su državni službenici radili pre raspoređivanja; da je stoga podnositeljki moralo biti ponuđeno niže radno mesto za koje ispunjava uslove, a da je mogla ostati neraspoređena tek ukoliko ne bi postojao njen pristanak za premeštaj; da je pogrešan stav tuženog organa da nije bilo mogućnosti raspoređivanja podnositeljke na niže radno mesto zbog toga što ta radna mesta imaju drugačiji opis poslova i propisane uslove za rad od onog na kojem je podnositeljka prethodno radila.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 112-01-00314/2014-01 od 16. jula 2014. godine kojim je usvojio žalbu podnositeljke, poništio prvostepeno rešenje od 10. marta 2010. godine i vratio predmet na ponovni postupak, ukazujući prvostepenom organu da je dužan da utvrdi da li je u novom Pravilniku postojalo odgovarajuće radno mesto na koje se podnositeljka mogla rasporediti, na koji način je ocenjeno da raspoređeni državni službenik ima prednost u odnosu na podnositeljku i koji su relevantni kriterijumi i dokazi uzeti u obzir kod utvrđivanja statusa neraspoređenog državnog službenika.

Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija je u ponovnom postupku donelo rešenje broj 112-01-1/2010-01/1 od 18. avgusta 2014. godine, kojim je, kao i u prethodno poništenom rešenju, utvrdi lo da podnositeljka ima status neraspoređenog državnog službenika, kao i prava koja joj po tom osnovu pripadaju.

U obrazloženju novog prvostepenog rešenja je navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe, prema Pravilniku o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu za telekomunikacije i informaciono društvo broj 110-00-00045/2008-01 od 25. novembra 2008. godine, bila raspoređena na radno mesto pod rednim brojem 46. - rukovodilac Grupe za analizu i planiranje u oblasti poštanskog saobraćaja, u Sektoru za poštanski saobraćaj, u zvanju samostalni savetnik; da je , u skladu sa Zakonom o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji i Odlukom o maksimalnom broju zaposlenih u organima državne uprave, javnim agencijama i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje , donet Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu za telekomunikacije i informaciono društvo broj 110-00-62/2009-01 od 25. decembra 2009. godine, koji je stupio na snagu 9. marta 2010. godine, a kojim je smanjen broj državnih službenika u Ministarstvu na dozvoljenih 45; da podnositeljka ima stečeno visoko obrazovanje za zanimanje diplomirani mašinski inženjer, vazduhoplovni smer, i magistar specijalista za industrijsko inženjerstvo; da je novim Pravilnikom u Sektoru za poštanski saobraćaj sistematizovano sedam radnih mesta sa osam izvršilaca (u ranijem rešenju je bilo navedeno osam radnih mesta sa devet izvršilaca); da je predviđena potpuno drugačija organizaciona struktura Sektora, sa novim opisom poslova i radnim mestima, odnosno uslovima u pogledu obrazovanja i potrebnih kompetencija; da je ukinuta Grupa za analizu i planiranje u oblasti poštanskog saobraćaja, a time i radno mesto rukovodilac te grupe, na koje je podnositeljka bila raspoređena; da je u okviru Sektora formirana Grupa za pravnu regulativu, analizu i planiranje u oblasti poštanskog saobraćaja, a za radno mesto pod brojem 27. – rukovodilac Grupe predviđeno stečeno visoko obrazovanje iz naučne oblasti pravne nauke, koji uslov podnositeljka ne ispunjava; da je, po Zakonu o državnim službenicima, odgovarajuće radno mesto ono radno mesto koje odgovara ne samo uslovima i zvanju, nego i opisu poslova ranijeg radnog mesta; da ni za jedno radno mest o predviđeno novim Pravilnikom ne postoji opis poslova koji je isti ili slič an opisu poslova radnog mesta na koje je podnositeljka bila raspoređena; da su u postupku utvrđivanja statusa neraspoređenog državnog službenika uzeti u obzir uslovi za rad na radnim mestima koja su sistematizovana novim Pravilnikom u celom Ministarstvu, zatim vrsta i stepen stručne spreme podnositeljke, potrebna znanja i veštine neophodne za efikasno obavljanje poslova radnih mesta, radno iskustvo, ocena rezultata rada, kao i poslovi koje je podnositeljka radila do dana stupanja na snagu novog Pravilnika; da je pri raspoređivanju prednost data državnim službenicima koji ispunjavaju uslove u pogledu stručne spreme i osposobljenosti za rad na odgovarajućem radnom mestu i koji su imali bolje ocene; da iako je u Ministarstvu za telekomunikacije i informaciono društvo bio zaposlen manji broj državnih službenika od broja koji je utvrđen novim Pravilnikom, to ministarstvo je organizovalo unutrašnju strukturu prema svojim trenutnim i budućim zahtevima.

Kada je u pitanju mogućnost raspoređivanja na niže radno mesto, prvostepeni organ je naveo da ne postoji niže radno mesto koje bi u smislu zvanja odgovaralo podnositeljki ustavne žalbe, jer radna mesta u zvanju savetnika imaju druge uslove i drugi opis poslova koje državni službenik treba da ispuni da bi mogao biti raspoređen. Posebno analizirajući mogućnost raspoređivanja na radna mesta pod brojem 30. u Sektoru za poštanski saobraćaj i pod brojem 38. u Sekretarajatu Ministarstva, prvostepeni organ je našao da podnositeljki nisu mogla biti ponuđena pomenuta radna mesta, zbog toga što se na njima obavljaju administrativni poslovi u oblasti poštanskih usluga, odno sno poslovi evidencije kadrova, u zvanju referent, sa srednjom stručnom spremom, što ne odgovara opisu poslova radnog mesta na kome je podnositeljka bila raspoređena. Dodatno je konstatovao da je na radno mesto pod brojem 30. raspoređen državni službenik koji u potpunosti ispunjava sve uslove, počev od stručne spreme, opisa poslova na kojima je radio pre raspoređivanja, kao i da je bio ocenjen najvišom ocenom („naročito se ističe“), što nije bio slučaj sa podnositeljkom koja je za 2008. i 2009. godinu bila ocenjena nižim ocenama („ističe se“ i „dobar“).

Rešenjem drugostepenog organa broj 112-01-00441/2014-01 od 28. oktobra 2014. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Drugostepeni organ je zaključio da je Upravni sud u presudi od 6. juna 2014. godine zauzeo stanovište da se pod nižim radnim mestom podrazumeva radno mesto za koje je propisana niža stručna sprema, pod uslovom da sadrži sličan opis poslova sa opisom poslova radnog mesta koje je ukinuto. Potom je ocenio da je pravilno prvostepeni organ utvrdio da ne postoji radno mesto u nižem zvanju koje odgovara stručnoj spremi podnositeljke. Takođe je našao da je bilo bespredmetno da prvostepeni organ upoređuje rad podnositeljke sa izvršiocima (međusobno upoređivanje primenom kriterijuma odnosa ocena) koji su sa srednjom stručnom spremom „konkurisali“ na radna mesta pod rednim br. 30. i 38. novog Pravilnika, s obzirom na to da su obavljali poslove različitog stepena složenosti i odgovornosti, u različitim zvanjima i stepenu stručne spreme, odnosno obrazovanja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 14908/14 od 24. februara 2016. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Polazeći od toga da u novom Pravilniku ne postoji ni jedno radno mesto u zvanju samostalni savetnik, koje odgovara stručnoj spremi podnositeljke ustavne žalbe i za koje ispunjava uslove, kao i da ne postoji ni jedno upražnjeno radno mesto u nižem zvanju koje odgovara njenoj stručnoj spremi, na koje bi mogla biti raspoređena uz svoju saglasnost, Upravni sud je ocenio da je tuženi organ pravilno odlučio kao u dispozitivu pobijanog rešenja, primenom čl. 130. i 134. Zakona o državnim službenicima. U obrazloženju osporene presude je, takođe, navedeno da je sud razmatrao navode tužbe, ali je našao da su isti bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti osporenog rešenja, s obzirom na to da su gotovo u celosti ponovljeni navodi žalbe, koje je tuženi organ pravilno cenio, te se njima ne dovodi u sumnju činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku, niti se prilažu dokazi, koji bi doveli do drugačije odluke u ovoj upravnoj stvari.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o državnim službenicima ("Službeni glasnik RS", br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09 ) propisano je: da ako Pravilnik bude tako izmenjen da neka radna mesta budu ukinuta ili broj državnih službenika smanjen, prekobrojni državni službenici premeštaju se na druga odgovarajuća radna mesta, a prednost imaju oni sa boljim ocenama u poslednje tri godine (član 133. stav 1.); da a ko odgovarajuće radno mesto ne postoji, prekobrojni državni službenik može, uz svoju saglasnost, biti premešten na niže radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, a ako ni takvo radno mesto ne postoji postaje neraspoređen (stav 2.); da a ko se državni službenik iz stava 2. ovog člana ne saglasi s premeštajem rukovodilac donosi rešenje o prestanku radnog odnosa (stav 3.); da državnom službeniku prestaje radni odnos danom konačnosti rešenja o prestanku radnog odnosa (stav 4.); da se u slučaju donošenja novog Pravilnika, svi državni službenici raspoređuju na odgovarajuća radna mesta, pri čemu rukovodilac vodi računa o tome na kojim su poslovima radili pre raspoređivanja (član 134. stav 1.); da a ko novim Pravilnikom neka radna mesta budu ukinuta ili broj državnih službenika bude smanjen, na prekobrojne državne službenike primenjuju se odredbe ovog zakona koje važe za slučaj izmene Pravilnika (član 133. ovog zakona) (stav 2.); da n eraspoređenom državnom službeniku prestaje radni odnos ako u roku od dva meseca, ne bude premešten u drugi državni organ (član 138. stav 3.).

Zakonom o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji ("Službeni glasnik RS", broj 104/09 ), koji je važio do 12. avgusta 2015. godine, bilo je propisano: da se ovim zakonom određuje ukupan maksimalan broj zaposlenih u organima državne uprave, javnim agencijama i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje (u daljem tekstu: republička administracija) (član 1. stav 1.); da m aksimalan broj zaposlenih za svaki organ državne uprave (…) određuje Vlada (član 2. stav 2.); da b roj zaposlenih predviđen aktom o sistematizaciji radnih mesta ne može biti veći od maksimalnog broja zaposlenih određenog aktom Vlade iz stava 2. ovog člana (stav 3.); da je r ok za donošenje akta o sistematizaciji radnih mesta, u skladu sa ovim zakonom i aktom Vlade iz člana 2. stav 2. ovog zakona, 31. decembar 2009. godine (član 9.); da državni službenici u organima državne uprave koji nakon stupanja na snagu akta o sistematizaciji radnih mesta iz člana 9. ovog zakona postanu neraspoređeni ostvaruju prava u skladu sa propisima kojima se uređuju prava državnih službenika (član 11. stav 1.); da se u postupku utvrđivanja statusa neraspoređenog državnog službenika (…) u obzir uzimaju rezultati rada, imovno stanje, u skladu sa primenom opštih propisa o radu i na način i u obimu koji su utvrđeni u tim propisima (stav 6.).

5. Ustavni sud je u oceni razloga i navoda ustavne žalbe pošao od toga da podnositeljka smatra da je Upravni sud u dvema presudama donetim u konkretnoj pravnoj stvari različito tumačio i primenio odredbu člana 133. stav 2. Zakona o državnim službenicima koja se odnosi na mogućnost raspoređivanja prekobrojnog državnog službenika na niže radno mesto.

Ustavni sud ukazuje na to da se ustavna garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Podnositeljka je, u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, u novom Pravilniku identifikovala niža radna mesta u pogledu kojih je smatrala da ispunjava uslove za raspoređivanje. U pitanju su radna mesta na kojima se poslovi vrše u nižem zvanju (referent) i za koja je predviđena niža stručna sprema (srednja), u odnosu na radno mesto na kojem je bila raspoređena (samostalni savetnik, visoka stručna sprema), i to jedno novo radno mesto, koje nije postojalo u prethodnom Pravilniku – za administrativne poslove u Sektoru za poštanski saobraćaj, sa jednim izvršiocem, i jedno radno mesto – za personalne poslove i evidenciju kadrova u Sekretarijatu Ministarstva, sa dva izvršioca. Polazeći od takvih tvrdnji podnositeljke, Upravni sud je najpre u presudi od 6. juna 2014. godine ocenio da ona ispunjava uslove koji su propisani za raspoređivanje na ta dva radna mesta, a potom je u osporenoj presudi, prihvatajući stanovište upravnih organa, ocenio da ne postoji nijedno niže radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi na koje bi, uz svoju saglasnost, mogla biti raspoređena. Ustav ni sud je zaključio da su različite ocene Upravnog sud a u navedenim presudama u pogledu mogućnosti raspoređivanja podnositeljke na radna mesta na koja se pozvala, posledica različitog tumačenja odredbe člana 133. stav 2. Zakona o državnim službenicima.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da odredba člana 133. stav 2. Zakona o državnim službenicima mogućnost raspoređivanja prekobrojnog državnog službenika na niže radno mesto uslovljava posedovanjem odgovarajuće stručne spreme, koja može biti i niža u odnosu na stručnu spremu sa kojom je radila na ukinutom radnom mestu, kao i da nije bitno da li opis poslova radnih mesta na koje se pozvala, odgovara opisu poslova radnog mesta na kome je prethodno bi la raspoređen a. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su odredbama Zakona o državnim službenicima propisane pretpostavke za donošenja rešenja o utvrđivanju statusa neraspoređenog državnog službenika, u slučaju kada je novim Pravilnikom ukinuto radno mesto na kojem je državni službenik bio raspoređen. U konkretnom slučaju je utvrđeno da u novom Pravilniku nije postojalo drugo odgovarajuće radno mesto (čiji se poslovi obavljaju u istom zvanju kao na ukinutom radnom mestu i za koje ispunjava sve uslove) na koje bi podnositeljka mogla biti raspoređena, te je upravnim organima i nadležnom sudu preostalo da ispitaju da li je podnositeljka kao prekobrojni državni službenik mogla, uz svoju saglasnost, biti raspoređena na niže radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi. Pod nižim radnim mestom podrazumeva se radno mesto na kome se poslovi obavljaju u nižem zvanju, u okviru stručne spreme koja odgovara stručnoj spremi radnog mesta na kojem je državni službenik prethodno bio raspoređen. S obzirom na to da je u ponovnom postupku utvrđeno da u novom Pravilniku ne postoji nijedno upražnjeno radno mesto u nižem zvanju, u okviru stručne spreme sa kojom je podnositeljka ustavne žalbe prethodno bila raspoređena na ukinutom radnom mestu, na koje bi, uz svoju saglasnost, mogla biti raspoređena, Ustavni sud je našao da osporena presuda sadrži jasne i dovoljne razloge za ocenu da je podnositeljka morala ostati neraspoređena, nakon donošenja novog akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta. Kako je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava i u dovoljnoj meri obrazložena, za razliku od prethodne presude od 6. juna 2014. godine, Ustavni sud je našao da se ne može prihvatiti tvrdnja podnositeljke da joj je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Kako se tvrdnja o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava zasniva na navodima o različitom odlučivanju Upravnog suda u osporenoj presudi i presudi od 6. juna 2014. godine, koji su prethodno ocenjeni u vezi sa istaknutom povredom prava na prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao povredu tog ustavnog prava.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5 ) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.