Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja iz neosnovanog obogaćenja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosioca čiji je zahtev za povraćaj novca po osnovu neosnovanog obogaćenja odbijen zbog zastarelosti. Obraćanje Vojnom pravobranilaštvu ne prekida zastarelost kod ove vrste potraživanja, već samo kod zahteva za naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Siniše Komlenovića iz Kovilja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Siniše Komlenovića protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1723/11 od 26. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Siniša Komlenović iz Kovilja izjavio je 14. jula 2011. godine, preko punomoćnika Živka Ostojića, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1723/11 od 26. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da Republika Srbija - Ministarstvo odbrane isplati određeni novčani iznos na osnovu neosnovanog obogaćenja odbijen kao neosnovan, zbog zastarelosti potraživanja ; da podnosilac smatra da njegovo potraživanje nije zastarelo, jer se on pre podnošenja tužbe obratio Vojnom pravobranilaštvu 12. avgusta 1999. godine radi pokušaja poravnanja u skladu sa članom 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije, čime je , po njegovom mišljenju, došlo do prekida toka zastarevanja; da svako obraćanje sudu ili drugom državnom organu treba tumačiti kao prekid zastarelosti; da su sudovi odbacivali tužbe za naknadu štete, ukoliko se tužioci pre toga nisu obraćali Vojnom pravobranilaštvu; da je praksa sudova u tom pogledu bila nedosledna. Predložio je da Sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2900/2010 od 28. marta 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da mu na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 501.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je osporenu presudu Gž. 1723/11 od 26. maja 2011. godine kojom je odbio žalbu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2900/2010 od 28. marta 2011. godine. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizilazi: da je tužilac bio aktivno vojno lice u službi Jugoslovenske narodne armije (u daljem tekstu: JNA) i da je 1987. godine od JNA dobio na korišćenje dvosoban stan koji se nalazio u Zenici; da je u tom stanu tužilac živeo od 1969. godine, pa do 1992. godine kada su izbili ratni sukobi; da je, po pozivu JNA, tužilac na ime otkupne cene za stan 13. februara 1992. godine uplatio tuženoj iznos od 270.000 tadašnjih dinara; da je 25. januara 1994. godine Vojni servis - Služba za poslove finansija i knjigovodstva, potvrdila da je navedeni iznos uplaćen od strane tužioca; da tužilac sa tuženim nikada nije zaključio ugovor o otkupu stana, a da je od strane Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu - Građevinska uprava, tužilac 16. februara 1993. godine dobio obaveštenje da se stan nalazi na teritoriji druge države i da će problem zaključenja ugovora o otkupu stana biti rešavan posle rata; da se tužilac 12. avgusta 1999. godine obratio Vojnom pravobranilaštvu u Beogradu sa zahtevom da mu se iznos od 270.000 dinara vrati, ali nije dobio odgovor. Dalje je navedeno: da tužilac smatra da je 12. avgusta 1999. godine, kada se obratio Vojnom pravobranilaštvu, prekinut rok zastarelosti u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega njegovo potraživanje nije zastarelo; da drugostepeni sud smatra da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja tužene; da je članom 388. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja; da se obraćanje tužioca Vojnom pravobranilaštvu sa zahtevom za vraćanje otkupne cene, po mišljenju ovog suda, ne smatra poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja; da se, u konkretnom slučaju, radi o pismenom pozivanju tuženog kao dužnika da ispuni obavezu u smislu člana 391. Zakona o obligacionim odnosima, koje ne dovodi do prekida zastarevanja; da činjenica da je tuženi ujedno i državni organ, u konkretnom slučaju, nije od značaja, s obzirom na to da se ne radi o radnji preduzetoj protiv tuženog pred sudom ili drugim nadležnim državnim organom, već o neposrednom obraćanju tuženom kao dužniku sa pozivom da namiri tužiocu dugovanje; da sa druge strane, obraćanje Vojnom pravobranilaštvu vodi prekidu zastarevanja pre podnošenja tužbe samo u situaciji kada je takvo obraćanje zakonom propisana procesna pretpostavka za pod nošenje tužbenog zahteva; da u takvim slučajevima, gde je podnošenje tužbe praktično uslovljeno obraćanjem Vojnom pravobranilaštvu kao obaveznom prethodnom radnjom i gde se isto ima smatrati nužnim prethodnim stadijumom u preduzimanju „dvoaktne“ procesne radnje pod nošenja tužbe, uzima se da je zastarevanje zapravo prekinuto samim obraćanjem; da je odredbom člana 194. stavom 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije bilo propisano da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora; da, međutim, kako je takvo obraćanje obavezno samo u slučaju zahteva za naknadu štete, a ne i u slučaju zahteva proisteklih iz drugih osnova, to obraćanje tužioca Vojnom pravobranilaštvu u Beogradu nije dovelo do prekida zastarevanja; da čak i ako se prihvate žalbeni navodi prema kojima je rešenjem Saveznog ministra za odbranu broj 1777-2 od 22. oktobra 1997. godine tužena kao jedan od pravnih sledbenika dužnika priznala dug u smislu člana 387. 3akona o obligacionim odnosima, što takođe ima za posledicu prekid roka zastarelosti i ponovno uspostavljanje njegovog toka, poveriočevo potraživanje je zastarelo, s obzirom na to da je tužba podneta 11. maja 2009. godine - nakon isteka opšteg desetogodišnjeg zastarnog roka iz člana 371. 3akona o obligacionim odnosima; da takođe, i ako se prihvate žalbeni navodi prema kojima je sve do 1996. godine rok zastarelosti bio u zastoju, poveriočevo potraživanje je zastarelo, s obzirom na datum podnošenja tužbe i uticaj zastoja na tok zastarevanja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu osnovanosti navode ustavne žalbe od značaja su i odredbe sledećih propisa:

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a ako to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi, kao i da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti, nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili je kasnije otpao (član 210.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388 .); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud, da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda (član 194.).

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe i razloga datih u obrazloženju osporenog akta , Ustavni sud ocenjuje da je ustavnom žalbom osporena presuda doneta od zakonom ustanovljenog suda, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti, u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama procesnog prava. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporene presude je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, a suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog materijalnog prava. Naime, Apelacioni sud je u obrazloženju svoje presude dao ustavnopravno prihvatljive razloge, ističući pre svega da, u konkretnom slučaju, obraćanje podnosioca Vojnom pravobranilaštvu nije dovelo do prekida zastarevanja. Ovo stoga što iz sadržine odredaba člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije proizilazi da je obraćanje Vojnom pravobranilaštvu bilo obavezno samo u slučaju kada se radi o zahtevu za naknadu štete, ali ne i u slučaju zahteva proisteklih iz drugih osnova. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine izrazio stav da podnošenje zahteva pripadnika bivše JNA za naknadu štete koja im je pričinjena tokom sukoba na p rostoru SFRJ (1991. i 1992. godine), u skladu sa odredbom člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, predstavlja radnju kojom se prekida zastarelost. Međutim, kako je u ovom slučaju osnov tužbenog zahteva bilo neosnovano obogaćenje, to i po mišljenju Ustavnog suda takva radnja n e dovodi do prekida toka zastarevanja.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je svojoj Odluci Už-790/2008 od 9. decembra 2010. godine ocenio da iz sadržine rešenja Saveznog ministra za odbranu broj 1777-2 od 22. oktobra 1997. godine proizilazi da se njime jasno manifestuje volja dužnika (tužene) da prizna da uplaćena sredstva za otkup stana iz vojno-stambenog fonda koji se nalazi van teritorije SRJ, drži bez pravnog osnova, kao i da u konkretnom slučaju, nije od značaja činjenica da se navedeno rešenje ne odnosi na tačno određeno lice, niti na tačno utvrđen iznos duga, jer su lica na koja se odnosi odrediva, a njime se priznaje dug u osnovi, čiji je iznos takođe odrediv. Apelacioni sud se osvrnuo i na tu činjenicu, ističući pri tom, da je i pored priznanja duga učinjenog na opisani način, potraživanje podnosioca zastarelo, jer je tužba podneta 11. maja 2009. godine - nakon isteka opšteg desetogodišnjeg zastarnog roka propisanog članom 371. ZOO, koji se primenjuje i na potraživanja nastala po osnovu neosnovanog obogaćenja iz člana 210. ZOO. Ovakvo obrazloženje je apsolutno prihvatljivo i za Ustavni sud sa stanovišta primene materijalnog prava i zaštite prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u osporenoj presudi dao jasne, precizne i logične zaključke. Budući da je osporena presuda dovoljno jasno obrazložena i da su primenjene odgovarajuće odredbe merodavnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalno-pravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Krećući se u granicama navoda i zahteva iz ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da ukazivanje podnosioca na postojanje različite praks e sudova „pre reforme pravosuđa“ (presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4346/08 od 29. oktobra 2009. godine), samo po sebi, ne može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, naročito u situaciji kada je u postupku po ustavnoj žalbi već utvrđeno da merodavno pravo nije proizvoljno, niti arbitrerno primenjeno na štetu podnosioca .

6. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević