Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deceniju

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao devet godina i deset meseci, dosudivši naknadu nematerijalne štete od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3194/2020
06.06.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Dragana Kolarić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. C . iz Krive Reke kod Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. C . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1349/17, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Lj. C . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. C . iz Krive Reke kod Už ica je , 2. marta 20 20. godine, preko punomoćnika M. T, advokata iz Užica, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Užicu Gž. 386/19 od 31. januara 20 20. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz čl ana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporen a presuda donet a. Podnosilac se poziva i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju Ustavni sud ispituje u odnosu na odgovarajuću odredbe Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporena presuda arbitrarna, kao i da mu je neopravdano dugim trajanjem postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo na naknad u nemateri jalne štete u iznosu od 2.000 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , te ističe zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu P. 1349/17 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Tužilac V.C. podneo je 6. aprila 2010. godine tužbu Osnovnom sudu u Užicu protiv ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade štete koju je pretrpeo jer mu tuženi nije dopustio da preveze posečena stabla sa svoje parcele preko parcele tuženog, a na kojoj ima pravo službenosti prolaza.

Sud je zakazao i održao prvo ročište 28. oktobra 2010. godine, dok je na drugom održanom ročištu 13. januara 2011, godine, na saglasan predlog stranaka, doneo rešenje kojim se postupak u ovoj pravnoj stvari prekida do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza pok. J . C, oca tužioca. Ovo stoga što je tuženi istakao nedostatak potpune aktivne legitimacije, jer tužilac nije isključivi vlasnik parcele na kojoj je sekao stabla, već se vodio kao suvlasnik na ½, a druga polovina se vodila na njegovog pokojnog oca, koji je pored tužioca imao još dvoje dece.

Tužilac je dopisom od 24. aprila 2013. godine obavestio sud da je ostavinski postupak pravnosnažno okončan 15. marta 2011. godine, tako što je obustavljen zbog nepostojanja imovine, jer je za života ostavilac sačinio ugovor o doživotnom izdržavanju sa tužiocem, kao davaocem izdržavanja. Navedenim ugovorom je pok. J . C . celokupnu svoju imovinu ostavio tužiocu. Shodno navedenom, tužilac je tražio da se parnični postupak nastavi.

Sud je zakazao i održao ročište 19. juna 2014. godine, kada je doneo rešenje P. 1447/10 kojim se postupak u ovoj pravnoj stvari nastavlja i predmet zavodi pod novim brojem P. 697/14.

U daljem toku postupka, a do donošenja prve prvostepene presude, sud je zakazao osam ročišta, od kojih dva nisu održana (jedno zbog štrajka advokata, a drugo zbog nemogućnosti da sud zbog velikog snega izvrši uviđaj na licu mesta). Tokom ovog dela postupka, sud je sproveo dokaz saslušanjem stranaka, saslušanjem svedoka, sproveo uviđaj na licu mesta, te sproveo građevinsko veštačenje i veštačenje iz oblasti šumarstva.

Prvom prvostepenom presudom P. 697/14 od 7. septembra 2017. godine, Osnovni sud u Užicu je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu naknadi štetu, te obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca od 25. oktobra 2017. godine, Viši sud u Užicu je doneo rešenje Gž. 1522/17 od 4. decembra 2017. godine, kojim je prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj 1349/17. Tokom ovog dela postupka, sud je zakazao šest ročišta, od kojih jedno ročište nije održano zbog sprečenosti sudije. U ovom delu postupka, sud je sproveo dokaze veštačenjem iz oblasti građevinske i šumarske struke.

Osnovni sud u Užicu je doneo drugu prvostepenu presudu P. 1349/17 od 10. aprila 2019. godine, kojom je : u stavu prvom izreke, obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 14.339,88 dinara i to: zbog gubitka kvaliteta odsečene, a neiskorišćene drvne mase tužioca iznos od 9.239,88 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. juna 2015. godine i zbog nepokrivanja novosagrađenog objekta tužioca iznos od 5.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. aprila 2015. godine ; u stavu drugom izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu plati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 9.239,88 dinara za period od 1. oktobra 2009. godine do 15. juna 2015. godine i na iznos od 5.100,00 dinara za period od 1. oktobra 2009. godine do 21. aprila 2015. godine; u stavu trećem izreke, obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova postupka plati iznos od 190.137,50 dinara.

Postupajući po žalbi tuženog od 24. aprila 2019. godine, Viši sud u Užicu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 386/19 od 31. januara 2020. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu u st. 1. i 3. izreke, a žalbu tuženog odbio kao neosnovanu.

U obrazloženju osporene drugostepene presude sud je, između ostalog, naveo: da je tužilac u martu 2007. godine, u svojoj šumi, do koje dolazi putem preko parcele tuženog, isekao određenu količinu hrastovog drveta u nameri da ga iskoristi kao krovnu konstrukciju za objekat koji je počeo da gradi u leto 2007. godine; da je deo drveta izvukao iz šume, a deo je ostao u njoj, jer je tuženi krajem septembra 2007. godine postavio prepreke koje su od tada onemogućile tužioca da pristupi povlasnoj parcel i; da je po tužbi tužioca vođen spor zbog smetanja poseda, sa kojom tužbom je tužilac uspeo, te tuženom naloženo da tužiocu spornim putem omogući prolaz; da se neosnovano žalbom tuženog ističe da tuženi nije odgovoran za štetu, već da je za istu odgovoran tužilac, jer nije preduzeo nijednu radnju kako bi posečeno drvo zaštitio u šumi od propadanja, zbog čega je i istrulilo, kao i da je tužilac pre učinjenog smetanja imao mogućnost da drva iz šume izvuče (od marta do septembra 2007. godine); da je tokom prvostepenog postupka ocenom i nalazom veštaka šumarske struke utvrđeno da je bilo tehnički moguće preduzeti radnje ručne manipulacije sečenim drvetom radi čuvanja istog u šumi, na mestu sečenja, ali da je to potpuno neracionalno rešenje jer bi manipulativni troškovi bili višestruko veći od same vrednosti odsečenog drveta, a i krajnji efekat produženja trajnosti vremenski ograničen i neizvestan u mikroklimatskim uslovima šume; da je tužiocu dosuđena samo ona šteta na drvnoj masi nastala za vreme dok posečenom drvetu, zbog učinjenih radnji smetanja poseda, postojećom parcelom preko parcele tuženog, nije mogao prići, a za šta krivicu snosi tuženi; da je tokom prvostepenog postupka utvrđeno da tužilac nema drugih pravaca, sem spornog, kojim je mogao izvući drva iz šume.

4. Odredbom Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti , Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak , koji je vođen radi naknade štete, pokrenut 6. aprila 20 10. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Užicu i da je okončan donošenjem osporene drugostepen e presude Višeg suda u Užicu Gž. 386/19 od 31. januara 2020. godine. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao devet godina i deset meseci, što može ukazivati na to da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen u toj meri da bi mogao opravdati trajanje parničnog postupka od skoro jedne decenije .

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da se o tužbenom zahtevu tužioca kojim je traž eno da se podnosilac, kao tuženi, obavež e da tužiocu naknad i štetu, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije urgirao da se postupak, dok je bio u prekidu, nastavi, čime je svojim ponašanjem delimično doprine o odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugog trajanja predmetnog parničnog postupka je postupanje prvostepenog suda koji nije preduzima o sve zakonom predviđene procesne mere koje su m u stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo posebno imajući u vidu da je sud prvo ročište zakazao tek nakon šest i po meseci od podnošenja tužbe, a prvo ročište nakon prekida postupka zakazao godinu i dva meseca nakon što je tužilac od suda tražio da se postupak nastavi. Takođe, Ustavni sud je utvrdio i period potpune neaktivnosti suda, u periodu od 22. aprila 2016. godine, kada je sudu dostavljen nalaz i mišljenje veštaka građevinske struke, do 20. marta 2017. godine, kada je održano prvo sledeće ročište. Ustavni sud je utvrdio i da su tokom predmetnog parničnog postupka donete dve prvostepene presude, tj. da je drugostepeni sud prvu prvostepenu presud u uki nuo i predmet vra tio na ponovno suđenje, što su sve činjenice koje su svakako uticale na dužinu trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1349/17.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odluč ujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju , a posebno je imao u vidu delimičan doprinos podnosioca ustavne žalbe, te dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standa rd u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije ( predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo . Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Ustavni sud je utvrdio da je Viši sud u Užicu u osporenoj presudi dao detaljne, jasne i dovoljne razloge za svoj u odluk u, koje obrazloženj e Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim, te je, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosi oca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporen e presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deceniju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti