Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za dug

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina. Povreda je posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda. Zahtev za naknadu materijalne štete je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. M . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 533/03, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45552/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. M . iz B . je 18. aprila 2012. godine, preko punomoćnika V . P, advokata iz B, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 533/03, a koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45552/10.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je 29. januara 2003. godine protiv njega pokrenut parnični postupak pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, radi duga, zbog neplaćene zakupnine; da je parnični postupak okončan nakon devet godina presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2256/11 od 22. februara 2012. godine, kojom je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45552/10 od 15. novembra 2010. godine; da je parnični postupak trajao neopravdano dugo, usled čega mu je naneta nesrazmerno velika šteta, koja se manifestuje kroz izuzetno visoke troškove parničnog postupka do kojih je došlo zbog velikog broja održanih ročišta i velikog broja podnesaka koje je tužilac uputio sudu, uvećanog iznosa duga zbog proteka vremena, kao i kamata.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i naknadu štete u visini troškova parničnog postupka koji je prethodio ustavnosudskom. Iz navedenog, Ustavni sud je zaključio da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku, već samo zahtev za naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 533/03, kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45552/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac – Osnovna škola „V. K .“ iz B. podneo je 29. januara 1993. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Lj . M . iz B, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da mu, na ime razlike između neplaćene mesečne zakupnine i uloženih sredstava koje je tuženi uložio za dovođenje predmetnog stana u upotrebno stanje, isplati opredeljeni novčani iznos , sa zakonskom zateznom kamatom. Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 533/03.

Na ročište zakazano za 18. jun 2003. godine nije pristupio tužilac, pa je sud odredio mirovanje postupka u trajanju od tri meseca. Tužilac je podneskom od 25. juna 2003. godine tražio vraćanje u pređašnje stanje. Na ročištu održanom 24. marta 2004. godine sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, ukinuo rešenje o mirovanju postupka od 18. juna 2003. godine i odredio da se postupak nastavlja.

Nakon toga, na ročištu od 17. maja 2004. godine tužiocu je dostavljen odgovor na tužbu, a do donošenja prvostepene presude zakazano je još 28 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano 21 ročište. Sedam ročišta nije održano iz više razloga: zbog sprečenosti postupajućeg sudije, zato što je punomoćnik tužioca tražio odlaganje ročišta, zato što sudu nije dostavljena tražena dokumentacija, zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu, zbog sprečenosti veštaka da pristupi na ročište i zbog dostavljanja dopunskog nalaza i mišljenja veštaka strankama na samom ročištu, pa je bilo potrebno određeno vreme da se izjasne u pogledu obavljenog veštačenja. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak u kojem je obavljeno veštačenje od strane veštaka građevinske struke i veštaka ekonomsko-finansijske struke, obavljeno je i dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje, saslušane su parnične stranke i predloženi svedoci i pribavljena potrebna pismena dokumentacija.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost za odlučivanje u ovoj parnici je prešla na Prvi osnovni sud u Beogradu, a predmetu je dodeljen broj P. 45552/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45552/10 od 15. novembra 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime duga po osnovu neplaćene zakupnine isplati određeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu preostalog traženog novčanog iznosa i obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 2256/11 od 22. februara 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45552/10 od 15. novembra 2010. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 19. marta 2012. godine dostavljen punomoćniku tuženog, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 29. januara 2003. godine , podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2256/11 od 22. februara 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak ukupno trajao devet godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je do donošenja presude zakazivao ročišta za glavnu raspravu u periodima od po nekoliko meseci i održao 21 ročište na kojima je sproveo dokazni postupak. Međutim, o predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje je odlučeno tek nakon devet meseci od podnošenja predloga, a o tužbenom zahtevu presudom P. 4552/10 od 15. novembra 2010. godine, posle više od osam i po godina od podnošenja tužbe. Pored toga, u toku postupka pred prvostepenim sudom je odloženo nekoliko ročišta zbog nedolaska veštaka radi radi saslušanja u pogledu obavljenog veštačenja, ili zbog uručivanja nalaza i mišljenja veštaka strankama neposredno na ročištu.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, jer je sud odredio veštačenje od strane veštaka različitih struka, pa i dopunsko veštačenje u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Međutim, Sud je ocenio da određena složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman materijalni interes da sud u razumnom roku okonča parnicu koja je vođena protiv njega radi duga po osnovu neplaćene zakupnine za korišćenje stana.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Prvog opštinskog suda u Beogradu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 533/03, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45552/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, kao u tački 1. izreke, i istovremeno našao da je samo usvajanje ustavne žalbe dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da podnosilac nije postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljene povrede Ustavom zajemčenog prava.

6. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe istu vezuje za iznose koje je, kao stranka koja je izgubila parnicu, obavezan da plati protivnoj stranci – tužiocu u predmetnom pravnosnažno okončanom parničnom postupku, zbog čega je ocenio da nema Ustavom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 2. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.