Povreda prava na imovinu zbog neokončanog postupka kupoprodaje na javnoj licitaciji

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na imovinu. Propust zemljoradničke zadruge da, nakon sprovedene javne licitacije i isplaćene cene, sačini ugovor i omogući prenos svojine, povredio je legitimno očekivanje podnosioca da stekne vlasništvo nad parcelom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radiše Stojanovića iz Paraćina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radiše Stojanovića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog sud a u Kragujevcu Gž. 2494/13 od 5. marta 2014. godine povređeno pravo na pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog sud a u Kragujevcu Gž. 2494/13 od 5. marta 2014. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je tužena podnela protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 1627/12 od 26. marta 2013. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Radiša Stojanović iz Paraćina podneo je Ustavnom sudu, 7. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Milovana Arsića, advokata iz Paraćina, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog sud a u Kragujevcu Gž. 2494/13 od 5. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi, je između ostalog, navedeno: da je podnosilac spornu parcelu kupio od Zemljoradničke zadruge „Prvi maj“ na javnoj licitaciji u prvoj polovini juna 1992. godine, da je isplatio kupoprodajnu cenu za spornu parcelu i da je parcelu primio u državinu, ali mu zadruga nije izvršila prenos prava svojine i katastarski upis, tako da je sporna parcela ostala da se u katastru vodi kao društvena svojina, ali je podnosilac ostao i dalje u državini iste.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi ospo renu drugostepenu parničnu presudu. Podnosilac je tražio naknadu troškova na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Radiša Stojanović , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Osnovnom sudu u Paraćinu protiv Republike Srbije – Ministarstva poljoprivrede, radi utvrđenja, između ostalog, prava svojine na spornoj katastarskoj parceli po osnovu održaja.

Osnovni sud u Paraćinu je presudom P. 1627/12 od 26. marta 2013. godine usvojio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 2494/13 od 5. marta 2014. godine usvojio žalbu tužene, te je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac od bivše Zemljoradničke zadruge „1. maj“ kupio 1992. godine na javnoj licitaciji spornu katastarsku parcelu i da je nakon isplate kupoprodajne cene primio parcelu u državinu u drugoj polovini juna meseca 1992. godine, tako da je od tada pa sve do danas u državini iste; da je zadruga bila dužna da sačini ugovor o kupoprodaji sporne nepokretnosti, a da je tužiočeva obaveza bila da nakon kupljene sporne parcele na licitaciji isplati kupoprodajnu cenu, što je i učinio, zatim da potpiše ugovor, plati porez na promet i troškove upisa sporne parcele u katastar na njegovo ime, ali on to nije mogao da učini jer prodavac nije sačinio pismeni ugovor a time nije omogućio ni njegovu overu kod suda; da bez ugovora o kupoprodaji tužilac nije mogao da se uknjiži u katastru kao vlasnik kupljene parcele, u čijoj je državini još od druge polovine juna meseca 1992. godine, pa je sporna parcela upisana na tuženu Republiku Srbiju, a pravo korišćenja na Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede; da je prvostepeni sud izveo zaključak da je sporna katastarska parcela u državini tužioca po osnovu kupoprodaje na javnoj licitaciji i da je kao savesni držalac od druge polovine juna 1992. godine pa sve do danas, nakon proteka roka više od 20 godina, vanrednim održajem na njoj, stekao pravo svojine na osnovu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da je ovakav zaključak prvostepenog suda pogrešan, jer se nalog blagajni br. 237 ne može se smatrati punovažnim ugovorom po tada važećem Zakonu o prometu nepokretnosti zbog toga što mu nedostaju potpisi stranaka i overa od strane suda; da je prvostepeni sud ispunjenost uslova za održaj tužiocu računao od 1992. godine, što je neprihvatljivo; da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji se primenjuje od 4. jula 1996. godine, propisano da savesni sticalac može steći svojinu i na stvari koja je u državnoj ili društvenoj svojini, ali se taj rok računa od 4. jula 1996. godine; da je pre toga član 29. Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima zabranjivao sticanje svojine putem održaja na sredstvima u društvenoj svojini; da kako nije protekao rok od 20 godina računajući od dana stupanja na snagu tih izmena - 4. jula 1996. godine do podnošenja ove tužbe 17. decembra 2012. godine, pa ni do presuđenj, to tužilac nije mogao steći pravo svojine održajem na spornoj nepokretnosti; da tužilac nije zakonit držalac jer nakon licitacije nije zaključen formalni ugovor, pa se otuda za održaj ne može računati rok od 10 godina.

4. Odredbama člana 58. Ustava na čiju povredu se, takođe, ustavnom žalbom ukazuje utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) propisano je: da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, kao i da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova i da se savesnost državine pretpostavlja (član 72.).

5. Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, tražio utvrđenje prava svojine na spornoj katastarskoj parceli, po osnovu održaja, a koju je kupio od Zemljoradničke zadruge „1 maj“ u postupku javne licitacije, za koju parcelu je isplatio kupoprodajnu cenu, i u čijoj državini se nalazi od 1992. godine . Međutim, sporno zemljište se u Katastru nepokretnosti vodi kao vlasništvo Republike Srbije, a pravo korišćenja je upisano na Ministarstvo poljoprivrede. Do navedenog je došlo zbog toga što postupak javne licitacije nije formalno okončan – nije zaključen ugovor o kupoprodaji, niti je sprovedena promena prava vlasništva u javnim knjigama o nepokretnostima na spornoj katastarskoj parceli. Osporenom drugostepenom parničnom presudom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca da se utvrdi njegovo pravo svojine na predmetnoj parceli po osnovu održaja jer, po nalaženju suda, nije protekao rok od 20 godina za vanredni održaj.

Međutim, Ustavni sud podseća da je 1992. godine upućen javni poziv svim zainteresovanim licima za prodaju sporne katastarske parcele i da je taj javni poziv prihvatio podnosilac ustavne žalbe. Sporna katastarska parcela je zatim prodata na javnoj licitaciji podnosiocu ustavne žalbe. Javna licitacija je bila organizovana i sprovedena od strane Zemljoradničke zadruge „1. maj“ koja je bila u društvenoj svojini. Podnosilac ustavne žalbe je svakako imao legitimno očekivanje, za snovano na objektivnim razlozima, da će, ako ponudi najvišu cenu, pobediti na javnoj licitaciji i da će njemu biti prodata i predata u državinu sporna katastarska parcela, a da će na kraju postati i njen zemljišnoknjižni vlasnik. Podnosilac ustavne žalbe je pobedio na javnoj licitaciji, isplatio punu kupoprodajnu cenu i sporna katastarska parcela mu je predata u državinu 1992. godine. Ali, Zemljoradnička zadruga „1. maj“, koja je prodala spornu parcelu na javnoj licitaciji i kojoj je isplaćena kupoprodajnca cena, nije sastavila kupoprodajni ugovor, što je onemogućilo promenu prava vlasništva u javnim knjigama o nepokretnostima na spornoj katastarskoj parceli (poslednja faza javne licitacije). Zbog propusta Zemljoradničke zadruga „1. maj“ suprotno dobrim poslovnim običajima, a time i suprotno osnovnim načelima obligacionog prava, sprečeno je ostvarivanje opravdanog legitimnog očekivanja podnosioca ustavne žalbe da postane i zemljišnoknjižni sada katastarski vlasnik spornog zemljišta, čime je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelac ionog suda u Kragujevcu Gž. 2494/13 od 5. marta 2014. godine povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom članom 58. Ustava. Sud je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke ove odluke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede ustavnog prava mogu otkloniti poništajem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2494/13 od 5. marta 2014. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o žalbi tužene podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 1627/12 od 26. marta 2013. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke ove odluke.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i naložio otklanjanje štetnih posledica zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud se nije posebno bavio pitanjem povrede prava na pravično suđenje iz 32. stav 1. Ustava.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić