Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnoj parnici

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za naknadu štete trajao je skoro devet godina, prvenstveno zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, uključujući duge periode neaktivnosti i višestruko ukidanje presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Dias“ d.o.o. iz Jugbodanovca, Merošina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „Dias“ d.o.o. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Prokuplju u predmetu P. 2307/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Dias“ d.o.o. iz Jugbodanovca, Merošina, podnelo je 5. jula 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 554/10 od 8. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na naknadu štete i prava na mirno uživanje imovine, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 58. stav 1. U stava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu preinačena prvostepena presuda i odbijen njegov tužbeni zahtev radi naknade štete u vidu izgubljene dobiti. Suština podnosiočevih navoda o povredi prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na mirno uživanje imovine svodi se na tvrdnju o pogrešnoj primeni merodavnog materijalnog prava. U tom smislu, podnosilac navodi da je Apelacioni sud odbio tužbeni zahtev suprotno odredbama Zakona o obligacionim odnosima i Uredbe o organizovanju i izvršavanju obaveze i Tarife za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske Jugoslavije i druge potrebe odbrane zemlje, jer je tužbom tražena naknada za korišćenje vozila u visini od 36% od neto zarade u skladu sa pomenutom Uredbom. Pored iznetog, po mišljenju podnosioca, nepravičnost osporene presude ogleda se i u tome što je protivna utvrđenom činjeničnom stanju i zakonu, jer je zasnovana na činjenici da se on nije bavio delatnošću prevoza, pri čemu je prenebregnuto da su mu sporna vozila neosnovano oduzeta i da je usled toga bio sprečen da ih koristi. U prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac je istakao da je predmetni parnični postupak trajao devet godina . Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 554/10 od 8. aprila 2010. godine. Zahtev za naknadu nematerijalne štete nije istaknut.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Prokuplju P. 2307/08, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac privredno društvo „Dias“ d.o.o, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. juna 2001. godine Opštinskom sudu u Prokuplju tužbu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije – Vojske Jugoslavije, radi naknade štete zbog korišćenja vozila . Tužbeni zahtev zasnovan je na činjeničnim navodima da tužiocu pripada naknada štete, čija je visina određena Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obav eze i Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske Jugoslavije , jer se dva teretna vozila, čiji je vlasnik tužilac, nalaze u posedu Vojske Jugoslavije.

Na prvom zakazanom ročištu od 21. juna 2001. godine doneto je rešenje o prekidu postupka do okončanja postupka za vansudsko obeštećenje. Na predlog tužioca, postupak je nastavljen 6. decembra 2001. godine, kada je određeno sprovođenje finansijskog veštačenja na okolnost visine štete prema Uredbi i Tarifi . Veštak je nalaz i mišljenje dostavio 26. decembra 2001. godine, a po nalogu suda dopunu nalaza dostavio je u januaru 2002. godine. U januaru 2002. godine zakazana su još dva ročišta, od kojih nijedno nije održano (jedno ročište nije održano na molbu tužioca radi izjašnjenja na podnesak suprotne strane). Prvo naredno ročište zakazano je za 12. decembar 2002. godine. U daljem toku postupka održana su još tri ročišta i na predlog tužioca ponovo je sprovedeno finansijsko veštačenje.

Presudom Opštinskog suda u Prokuplju P. 912/01 od 5. juna 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Prokuplju Gž. 622/03 od 31. oktobra 2003. godine zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa obrazloženjem da bi tužilac mogao da ostavri pravo na naknadu štete prema Uredbi u slučaju da dokaže da su vozila bila mobilisana od Vojske Jugoslavije, dok bi u slučaju odsustva takvog dokaza imao eventualno pravo na naknadu štete u vidu izgubljene dobiti prema Zakonu o obligacionim odnosima.

U ponovnom postupku, do donošenja druge po redu prvostepene presude održana su četiri ročišta, i izveden je dokaz saslušanjem zakonskog zastupnika tužioca, koji je tom prilikom izjavio da je osnovna delatnost tužioca pružanje usluge prevoza, te da tužilac, zbog nekorišćenja vozila za obavljanje pomenute delatnosti u periodu dok su bila kod tužene, nije mogao da ostvaruje prihod. Na predlog tužioca sprovedeno je finansijsko veštačenje na okolnost visine izgubljene dobiti koju je mogao ostvariti upotrebom vozila u periodu u kojem su se nalazila kod tužene.

Rešenjem Okružnog suda u Prokuplju Gž. 506/04 od 16. jula 2004. godine ukinuta je prvostepena presuda P. 2654/03 od 29. aprila 2004. godine kojom je tužbeni zahtev usvojen.

Treću po redu prvostepenu presudu P. 1654/04, kojom je usvojen tužbeni zahtev, Opštinski sud u Prokuplju doneo je nakon dva održana ročišta i ponovo sprovedenog veštačenja, 3. februara 2005. godine. Navedena presuda preinačena je presudom Okružnog suda u Prokuplju Gž. 355/05 od 15. aprila 2005. godine u delu odluke o kamati.

U maju 2006. godine, nakon što su prethodno vraćeni od strane Okružnog suda u Prokuplju radi dostavljanja revizije tužiocu, spisi predmeta su, upućeni Vrhovnom sudu Srbije. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1331/06 od 6. decembra 2007. godine ukinute su napred navedene prvostepena i drugostepena presuda.

U ponovnom postupku, prvo ročište pred prvostepenim sudom održano je 12. marta 2008. godine, na kojem se Opštinski sud u Prokuplju, po prigovoru tužene, rešenjem P. 5587/05 oglasio stvarno nenadležnim. Pomenuto rešenje o nenadležnosti ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Prokuplju Gž. 715/08 od 25. septembra 2008. godine.

U daljem toku postupka, održana su još četiri ročišta i ponovo je na predlog tužioca sprovedeno finansijsko veštačenje.

Presudom Opštinskog suda u Prokuplju P. 2307/08 od 29. juna 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu naknadi materijalnu štetu u vidu izmakle koristi zbog nekorišćenja vozila u spornom periodu. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je prilikom utvrđivanja visine naknade veštak u obzir uzeo činjenicu da je tužilac kupio navedena vozila da bi vršio prevoz za sopstvene potrebe uz mogućnost da robu prevozi za potrebe drugih u izuzetnim prilikama, te da je našao da bi vozila bila angažovana u proseku ispod 100 km, ne više od deset dana u mesecu, kao i to da je veštak za određivanje moguće a neostvarene realizacije koristio podatke iz važeće tarife za prevoz robe u unutrašnjem drumskom saobraćaju „Srbijatransport“ a.d. Beograd.

Dopunskim rešenjem Opštinskog suda u Prokuplju P. 2307/08 od 9. oktobra 2009. godine odlučeno je o troškovima postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 554/10 od 8. aprila 2010. godine preinačena je prvostepena presuda sa dopunskim rešenjem, tako što je odbijen tužbeni zahtev, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke naveo da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, između preduzeća „Intermineks“ i tužioca zaključeno vansudsko poravnanje 10. januara 2000. godine, po kome je tužilac preuzeo predmetna motorna vozila koja su se nalazila kod tužene, ali ne u vezi sa izvršenj em materijalne obaveze. Dalje je navedeno da je prvostepeni sud, na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja zaključio da je tužilac bio vlasnik vozila u spornom periodu, da je registrovan za prevoz robe u drumskom saobraćaju, te da je na osnovu obavljenog ekonomskog veštačenja, prvostepeni sud utvrdio da bi tužilac ostvario odgovarajuću zaradu da su vozila, čiji je vlasnik tužilac, a koja su bila u državini tužene, bila angažovana za obavljanje registrovane delatnosti. Pozivajući se na odredbu člana 189. Zakona, drugostepeni sud je istakao da se izgubljena dobit mora vezati za delatnost oštećenog koju po redovnom toku stvari obavlja, odnosno za onu vrstu i obim poslova koja se po redovnom toku stvari mogla očekivati , a da je veštak na osnovu činjenice da je tužilac, pored ostalog, registrovan i za prevoz robe u drumskom saobraćaju, te pretpostavke da je tužilac vozila kupio da bi vršio prevoz robe za sopstvene i potrebe drugih klijenata, sačinio nalaz samo na osnovu pretpostavke izmakle dobiti, bez stvarnih dokaza da se tužilac tim poslovima bavio i ostvarivao prihode. S tim u vezi, istaknuto je da je veštak nalaz bazirao na osnovu prik upljenih cenovnika nekoliko firmi koje se bave autoprevozničkom delatnošću o ceni auto dana, a ne utvrđivanjem stvarne dobiti, koja se prema stavu drugostepenog suda, obračunava u zavisnosti od obima delatnosti koju bi tužilac ostvarivao u periodu neposredno pre perioda za koji traži naknadu štete, kao i na osnovu planirane dobiti poreskom organu. Istaknuto je da u konkretnom slučaju, tužilac nije pružio dokaze da je pre perioda u kome nije bio u državini vozila, a za koji traži izgubljenu dobit, bavio delatnošću na koju uka zuje u tužbi, te da je po osnovu te delatnosti ostvarivao profit, kao i to da nije dokazao da je u spornom periodu imao ugovorene poslove koji nisu izvršeni zbog nekorišćenja vozila. Polazeći od činjenice da tužilac nije prižio dokaze da je prema redovnom toku stvari mogao osnovano očekivati dobit, čije je ostvarenje sprečeno nemogućnošću korišćenja vozila, drugostepeni sud je zaključio da na strani tužioca nema pretrpljene štete u vidu izmakle dobiti.

Osporena drugostepena presuda uručena je punomoćniku tužioca 16. juna 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1. ).

Članom 189. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99) propisano je : da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (stav 1.); da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ( "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/ 02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe bilo je propisano da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član. 10.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao nepunih devet godina. Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da pojam razumnog roka predstavlja relativnu kategoriju, koja pre svega zavisi od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova pred kojima je postupak vođen i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom parničnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja u vezi prava podnosioca ustavne žalbe nanaknadu štete zbog izgubljene dobiti, jer činjenice koje je trebalo utvrditi nisu takve prirode da predstavljaju opravdan razlog da osporeni sudski postupak traje skoro devet godina.

Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom na prirodu tužbenog zahteva, ovaj spor bio od značaja za podnosioca jer se radilo o zahtevu kojim je tražena naknada štete.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije u bitnoj meri doprineo dužini trajanja postupka, s obzirom na to da jedno ročište nije održano na molbu podnosioca zbog ostavljanja roka na izjašnjenje na podnesak suprotne strane. Međutim, Ustavni sud smatra da se period od tri i po meseca u kojem je postupak bio u prekidu do okončanja vansudskog obeštećenja ne može staviti na teret sudu.

Po oceni Ustavnog suda, razlozi dugom trajanju postupka prevashodno se nalaze na strani prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud u periodu devet meseci, od 14. januara 2002. godine do 12. decembra 2002. godine, nije zakazao nijedno ročište, niti je preduzeo bilo koju drugu radnju u postupku. Propust na strani prvostepenog suda ogleda se i u tome što su spisi predmeta upućeni revizijskom sudu na odlučivanje godinu dana nakon donošenja drugostepene presude iz razloga što je prvostepeni sud prethodno propustio da reviziju dostavi podnosiocu. Nadalje, i pored toga što je prvostepeni sud, osim u gore navedenom periodu, ročišta zakazivao u kratkim razmacima i izvodio dokaze radi utvrđivanja činjeničnog stanja, Ustavni sud nalazi da je postupanje prvostepenog suda bilo nedelotvorno. Ovo stoga, što su u toku osporenog postupka donete četiri prvostepene presude ( od čega su dve ukinute od strane drugostepenog suda, a jedna u postupku po reviziji, dok je poslednja prvostepena odluka preinačena), te sprovedeno nekoliko finansijskih veštačenja na okolnost visine štete, a da prethodno nije bila utvrđena odlučna činjenica za presuđenje na koju je ukazao drugostepeni sud u osporenoj odluci. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'', broj predstavke 70767/01, stav 51, u kome je konstatovano da činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Prokuplju u predmetu P. 2307/08 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito razloge koji se navode u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od toga da se suština podnosiočevih navoda o povredi prava na pravično suđenje svodi na tvrdnje o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog toga što je tužbeni zahtev odbijen suprotno odredbama Zakona o obligacionim odnosima i Uredbe o organizovanju i izvršavanju obaveze, Ustavni sud konstatuje da je tužbeni zahtev prvobitno bio zasnovan na tvrdnji da podnosiocu pripada naknada za korišćenje predmetnih vozila od strane tužene u skladu sa pomenutom Uredbom, ali da je nakon donošenja rešenja Okružnog suda u Prokuplju Gž. 622/03 od 31. oktobra 2003. godine, podnosilac preinačio tužbu menjajući osnov tužbenog zahteva - tražeći naknadu štete zbog izgubljene dobiti. U tom smislu se ne samo izjasnio i zakonski zastupnik podnosioca u svom iskazu, već su i predlozi za finasijska veštačenja davani u tom pravcu. Stoga se podnosilac ne može pozivati na povredu prava na pravično suđenje isticanjem da je tužba podneta zbog toga što su se vozila u spornom periodu nalazila kod tužene i da je po tom osnovu tražena naknada u skladu sa pomenutom Uredbom u visini od 36% neto mesečne zarade.

Što se tiče navoda da se nepravičnost osporene presude ogleda i u tome da je zasnovana na činjenici da se podnosilac nije bavio delatnošću prevoza, a da je prenebregnuto da su sporna vozila neosnovano oduzeta i da je usled toga podnosilac bio sprečen da ih koristi, Ustavni sud nalazi da se ovi razlozi takođe ne mogu prihvatiti. Naime, u osporenoj odluci, drugostepeni sud je, izlažući činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku , naveo da je podnosilac bio registrovan i za prevoz robe u drumskom saobraćaju, ali da nije pružio dokaze da je pre perioda u kome nije bio u državini vozila, a za koji traži izgubljenu dobit, bavio pomenutom delatnošću, budući da je nalaz veštaka sačinjen na osnovu prikupljenih cenovnika nekoliko firmi koje se bave autoprevozničkom delatnošću o ceni auto dana, a bez stvarnih dokaza da se podnosilac ovom delatnošći bavio. Pored toga, drugostepeni sud je detaljno izložio u čemu se ogleda izgubljena dobit i na koji način se ona utvrđuje. Po oceni Ustavnog suda, osporena presuda sadrži suštinske i jasne razloge date za odluku o odbijanju tužbenog zahteva, koji su zasnovani na primeni merodavnih odredaba člana 189. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu prednje, te činjenicu da podnosilac ustavne žalbe ne ukazuje na bilo kakvu nepravičnost postupka u procesnom smislu, već povredu prava na pravično suđenje zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje očigledno neosnovani, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Kako je Ustavni sud navode podnosioca u pogledu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ocenio kao očigledno neosnovane, to su, po nalaženju Ustavnog suda , i navodi u pogledu povrede prava na naknadu štete i prava na imovinu iz člana 35. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava takođe očigledno neosnovani, imajući u vidu da podnosilac povredu tih prava zasniva na identičnim razlozima na kojima je zasnovao i tvrdnju o povredi pravana pravično suđenje, zbog čega je i u ovom delu ustavna žalba odbačena , primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnoj parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti