Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Nižestepene presude nisu sadržale dovoljne i jasne razloge za odluku o naknadi koristi zbog korišćenja stana, posebno u pogledu primene odredaba o sticanju bez osnova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović , mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladana Bojića iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vladana Bojića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3629/11 od 7. decembra 2011. godine i presudom Osnovnog suda u Loznici P. 740/10 od 18. januara 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3629/11 od 7. decembra 2011. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 740/10 od 18. januara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladan Bojić iz Loznice je, 18. aprila 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 740/10 od 18. januara 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3629/11 od 7. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, pre svega, ističe da je njegovo pravo na pravično suđenje povređeno, jer obrazloženje osporenih presuda ne sadrži jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima sudovi zasnivaju svoje odluke, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže; da je osporenim presudama povređeno i pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava pred sudovima, jer je očigledno da je u ovom predmetu prevashodno štićen interes javnog preduzeća (tuženog). Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih ustavnih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u dostavljenu dokumentacij u, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje :

Osporenom presudom Osnovnog suda u Loznici P. 740/10 od 18. januara 2011. godine obavezan je tuženi–protivtužilac KJP „Naš dom“ iz Loznice da tužiocu–protivtuženom – ovde podnosiocu ustavne žalbe vrati na ime primljene otkupne cene stana iznos od 153.245,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom kao u stavu prvom izreke; obavezan je tužilac–protivtuženi da tuženom–protivtužiocu na ime sticanja bez osnova zbog korišćenja trosobnog stana tuženika u Beogradu, u ulici Slogina, stan „C“ na drugom spratu, površine 75,51 m2 ,u periodu od 15. marta 2000. pa do 30. juna 2008. godine plati iznos od 26.574,46 evra, sa kamatom u visini stope Centralne evropske banke koja se plaća na štedne uloge po viđenju, kao u stavu drugom izreke; u stavu trećem izreke odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca da mu tužilac–protivtuženi po osnovu iz stava drugog izreke presude plati još iznos od 337,45 evra sa pripadajućom zateznom kamatom kao neosnovan i u stavu četvrtom izreke obavezan je tužilac–protivtuženi da tuženom–protivtužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 153.337,34 dinara.

U sprovedenom postupku je utvrđeno sledeće činjenično stanje: Upravni odbor tuženog–protivtužioca je doneo odluku broj 129/3-b od 31. marta 1997. godine da se tužiocu–protivtuženom, koji je bio na radnom mestu direktora, daje u zakup na neodređeno vreme predmetni stan u Beogradu; da je na osnovu ove odluke, tužilac–protivtuženi sa tuženim–protivtužiocem zaključio ugovor o zakupu stana broj 9/1 od 10. januara 2000. godine; da je tužilac–protivtuženi 14. marta 2000. godine zaključio ugovor o otkupu stana sa tuženim–protivtužiocem broj 127, a zatim i dva aneksa ugovora o otkupu stana – 6. oktobra i 27. novembra 2000. godine – kojima je utvrđena nova otkupna cena stana; da je tužilac–protivtuženi uplatio otkupnu cenu tuženom– protivtužiocu u visini od 153.245,70 dinara. Čitanjem presude i uvidom u spise Opštinskog suda u Loznici P. 91/06, utvrđeno je da su poništene navedena odluka Upravnog odbora o dodeli stana tužiocu–protivtuženom, ugovor o zakupu stana i ugovor o otkupu stana sa aneksima ugovora i tužilac–protivtuženi je obavezan da stan preda u državinu i svojinu tuženom–protivtužiocu, a do poništaja odluke i ugovora je došlo zato što je utvrđeno da su isti doneti suprotno odredbama Zakona o stanovanju i Pravilnika o rešavanju stambenih potreba radnika tuženog– protivtužioca, iz razloga što se odlukom o dodeli stana tužiocu–protivtuženom nije rešavalo njegovo stambeno pitanje i što je tužilac–protivtuženi u 1991. godini od tuženog– protivtužioca dobio kredit u iznosu od 400.000 tadašnjih dinara, radi rešavanja stambenog pitanja. Takođe je utvrđeno da je tužilac–protivtuženi predmetni stan izdavao u zakup, da je ključ od stana predao tuženom–protivtužiocu 1. jula 2008. godine, a primopredaja stana je izvršena 6. avgusta 2008. godine; da je veštačenjem utvrđeno da bi zakupnina za stan za period od 10. januara 2000. pa do 30. aprila 2008. godine iznosila 26.311,91 evro; da je među strankama nesporno da je zakupnina za stan i tokom maja i juna 2008. godine iznosila po 300 evra mesečno. U obrazloženju prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je ceneći utvrđeno činjenično stanje sud obavezao tuženog-protivtužioca da tužiocu-protivtuženom vrati isplaćeni iznos kupoprodajne cene od 153.245,70 dinara, zajedno sa traženom kamatom na ovaj iznos primenom člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, jer su u slučaju ništavosti ugovora, ugovorne strane dužne da vrate svo ono što su primile po osnovu takvog ugovora; da sud nije prihvatio navode tuženog-protivtužioca da otkupnu cenu stana koju je tužilac-protivtuženi uplatio tuženom protivtužiocu preda trećem licu ili gradu Loznica, jer je tužilac–protivtuženi legalno držao ovaj stan od perioda kada mu je stan dat u zakup, pa i vremena od otkupa stana pa sve do vraćanja stana tuženom-protivtužiocu, jer za to je imao odluku i zaključene ugovore sa tuženim-protivtužiocem, pa kako on nije bio nesavesna strana, jer nije znao, niti je mogao znati da će odluka i ugovori biti poništeni, ovakav zahtev tuženog-protivtužioca se ne može prihvatiti. U obrazloženju prvostepene presude se takođe navodi: da kako su odluka o dodeli stana tužiocu-protivtuženom, ugovor o zakupu stana i ugovor o otkupu stana poništeni presudom ovog suda P. 91/06 od 7. februara 2007. godine, to je tužilac-protivtuženi korišćenjem tog stana pribavio sebi korist, s obzirom na to da je izdavao stan u zakup trećem licu, te je on, saglasno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima dužan da tuženom-protivtužiocu na ime ostvarene dobiti izdavanjem predmetnog stana u periodu od 15. marta 2000. do 30. juna 2008. godine isplati naknadu u visini zakupnine koja se mogla ostvariti za navedeni stan, a prema nalazu i mišljenju veštaka građevinske struke.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 3629/11 od 7. decembra 2011. godine odbio žalbu tužioca–protivtuženog kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Loznici P. 740/10 od 18. januara 2011. godine u stavovima drugom i četvrtom njene izreke.

U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužilac u obavezi da tuženom naknadi korist koju je imao od upotrebe predmetnog stana u periodu od 15. marta 2000. do 30. juna 2008. godine, pravilno primenivši odredbe čl. 214. i 219. Zakona o obligacionim odnosima i člana 34. Zakona o deviznom poslovanju, a razloge koje je za ovakav svoj zaključak dao prvostepeni sud u svemu kao dovoljne i jasne prihvata i Apelacioni sud, te je stoga privilna odluka prvostepenog suda kojom je obavezan tužilac da tuženom isplati iznos od 26.574,46 evra sa kamatom kako je to bliže navedeno u stavu drugom izreke prvostepene presude; da su stoga neosnovani žalbeni navodi tužioca–protivtuženog kojima se ukazuje da prvostepeni sud nije potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, jer nije utvrdio period u kome je tužilac izdavao predmetni stan, s obzirom na to da predmetni stan nije izdavao u periodu za koji to tvrdi tuženi, ali da u svakom slučaju nije u obavezi da tuženom isplati korist koju je imao od upotrebe predmetnog stana; da su navodi neosnovani, jer tuženi, kao prodavac, koji je podjednako kriv kao i tužilac za donošenje ništave odluke Upravnog odbora tuženog, a potom za zaključenje ugovora o zakupu, a kasnije i ugovora o otkupu predmetnog stana, nema pravo na naknadu štete, ali ima pravo da mu tužilac kao kupac, naknadi korist koju je imao od upotrebe predmetnog stana, po osnovu koji je kasnije otpao, a koji se može izraziti u iznosu koji bi tužilac po redovnom toku stvari platio u istom periodu na ime zakupnine trećem licu ili dobio na ime zakupnine od trećeg lica; ovo jer prema članu 219. Zakona o obligacionim odnosima, kada je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe, a koja korist se ogleda ne samo u davanju u zakup, već i korišćenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stava 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), odredbama člana 103. je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (stav 1.) i da a ko je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice (stav 2.); odredbama člana 104. je propisano da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje (stav 1.), da ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište, ili boravište (stav 2.), da će p rilikom odlučivanja sud voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i moralnim shvatanjima (stav 3.); odredbama člana 210. je propisano da k ad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1.) i da o baveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2.); odredbom člana 214. je propisano da k ad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva; odredbom člana 219. je propisano da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u suštini zasniva na navodima kojima se ukazuje na nedostatak obrazlože nih razloga za donošenje osporenih presuda i proizvoljnu primenu merodavnog prava od strane nadležnih sud ova.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje i da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akti moraju sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, o d 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Uvidom u osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3629/11 od 7. decembra 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio da je u obrazloženju presude navedeno da je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužilac– protivtuženi u obavezi da tuženom –protivtužiocu naknadi korist koju je imao od upotrebe predmetnog stana u periodu od 15. marta 2000. do 30. juna 2008. godine (od zaključenja ugovora o otkupu stana do predaje ključeva stana poslodavcu), pravilno primenivši odredbe čl. 214. i 219. ZOO i člana 34. Zakona o deviznom poslovanju, a razloge koje je za ovakav svoj zaključak dao prvostepeni sud u svemu kao dov oljne i jasne prihvata i apelacioni sud. Međutim, u obrazloženju presude, kojom je Osnovni sud u Loznici usvojio protivtužbeni zahtev i obavezao tužioca–protivtuženog da tuženom–protivtužiocu na ime sticanja bez osnova zbog korišćenja predmetnog stana isplati dosuđeni novčani iznos, navodi se da je odluka doneta „primenom člana 210. ZOO“, tj. paušalo se poziva na član 210. ZOO, dok se upošte ne poziva na odredbe čl. 214. i 219. ZOO na čiju pravilnu primenu od strane prvostepenog suda se poziva Apelacioni sud u Beogradu. Ovim su, po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi propustili da u obrazloženju osporenih presuda daju dovoljne i jasne razloge za donetu odluku, te osporene presude ne ispunjavaju standarde adekvatno obrazložene sudske odluke koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Naime, Osnovni sud u Loznici je odlučujući o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe da mu tuženi-protivtužilac naknadi cenu stana isplaćenu po osnovu poništenog ugovora o otkupu, cenio savesnost tužioca-protivtuženog povodom prigovora tuženog-protivtužioca u smislu člana 104. stav 2. ZOO i našao da je on „legalno držao ovaj stan od perioda kada mu je stan dat u zakup, pa i vremena od otkupa stana pa sve do vraćanja stana tuženom-protivtužiocu“ i da on „nije bio nesavesna strana, jer nije znao, niti je mogao znati da će odluka i ugovori biti poništeni“. Međutim, prvostepeni sud je, paušalno se pozivajući na član 210. ZOO, obavezao podnosioca ustavne žalbe da tuženom-protivtužiocu, na ime dobiti ostvarene izdavanjem predmetnog stana u zakup u toku navedenog perioda, isplati naknadu u visini zakupnine koja se mogla ostvariti za predmetni stan, a prema nalazu i mišljenju veštaka. Dakle prvostepeni sud prilikom odlučivanja o protivtužbenom zahtevu nije imao u vidu pitanje savesnosti tužioca-protivtuženog, a što je morao imati u vidu u smislu člana 214. ZOO, koji ovaj sud, inače, ne pominje u obrazloženju svoje odluke. Apelacioni sud u Beogradu, pak, konstatuje da su tužilac i tuženi „podjednako krivi“ za donošenje poništenih akata koji su poslužili kao osnov sticanju predmetnog stana od strane podnosioca ustavne žalbe, te da tuženi–protivtužilac ima pravo da mu tužilac–protivtuženi naknadi korist koju je imao od upotrebe predmetnog stana, po osnovu koji je kasnije otpao, u obimu kao što je utvrdio prvostepeni sud. Pri tome ni drugostepeni sud pitanje savesnosti tužioca–protivtuženog ne dovodi u vezu sa članom 214. ZOO.

Na taj način, po oceni Ustavnog suda, u osporenim presudama je izostalo potrebno obrazloženje primene odredbi ZOO na koje se sudovi pozivaju. Ovo posebno imajući u vidu da član 214. ZOO momenat od koga postoji obaveza sticaoca da kod vraćanja onog što je stečeno bez osnova vrati plodove i plati zateznu kamatu vezuje za pitanje savesnosti sticaoca, a da su prvostepeni i drugostepeni sud propustili da cene savesnost tužioca-protivtuženog u vezi sa navedenom odredbom ZOO. Osim toga, odredba člana 219. ZOO se odnosi na slučajeve neosnovanog obogaćenja radnjom obogaćenog preduzetom bez pravnog osnova, te se, po shvatanju Ustavnog suda, ne bi mogla primeniti na rešavanje protivtužbenog zahteva za koji je u obrazloženju drugostepene presude navedeno da se zasniva na pravnom osnovu koji je postojao, ali je docnije otpao. Ustavni sud, takođe, ukazuje da se kod sticanja bez osnova, obaveza nesavesnog sticaoca na povraćaj neosnovano stečene koristi, takođe, ravna jedino prema koristi koju je sticalac stvarno stekao na račun poveriočeve imovine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu u ponovnom postupku d onese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 740/10 od 18. januara 2011. godine, te je primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. U vezi sa navodom podnosioca da mu je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što bi predstavljalo uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, te je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava. Stoga je, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 99/11 i 18/13 – Odluka US), u tom delu odbacio odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti