Odbijanje ustavne žalbe nakon ponovljenog postupka pred Apelacionim sudom

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda donete u ponovljenom postupku. Sud je utvrdio da je drugostepeni sud postupio po nalozima iz prethodne odluke Ustavnog suda, dao iscrpne razloge i da nije povredio pravo na pravično suđenje niti pravo na imovinu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi P. t. d. „Ž.“ DOO B, sa sedištem u Beogradu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. aprila 2019. godine, doneo

 

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba P. t. d. „Ž.“ DOO B. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 614/15 od 20. februara 2015. godine.

2. Odbacuje se predlog P. t. d. „Ž.“ DOO B. za odlaganje „svake isplate po sudskom poravnanju R. 353/13, koje je sačinjeno dana 8. jula 2013. godine pred Privrednim sudom u Beogradu, između podnosioca ustavne žalbe i H. 'Ž. AD Z. i 'S.' DOO N. B.“.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. P. t. d. „Ž.“ DOO B, sa sedištem u Beogradu, podnelo je Ustavnom sudu, 13. maja 2015. godine, preko punomoćnika Lj. B. R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da je Ustavni sud Odlukom Už-6372/2011 od 11. juna 2014. godine usvojio ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1892/10 od 31. avgusta 2011. godine i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, a posledično i pravo na imovinu, koja su prava zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, te je poništio navedenu drugostepenu presudu; da Apelacioni sud u ponovnom parničnom postupku nije postupio u skladu sa nalozima Ustavnog suda, te da je doneo skoro istovetnu presudu; da je drugostepeni sud osporenom presudom propustio da oceni sve relevantne navode iz žalbe izjavljene protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3213/08 od 16. marta 2009. godine i da o njima iznese svoj stav; da je, u konkretnom slučaju, primena materijalnog prava bila očigledno proizvoljna i arbitrerna na štetu podnosioca, budući da je odredbom člana 95. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, broj 62/06), koji je stupio na snagu 27. jula 2006. godine, propisano da stupanjem tog zakona na snagu prestaju da važe odredbe čl. 2, 4. i 5, člana 6. st. 1, 4. i 5. i čl. 7, 9, 10. i 12. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik RS“, br. 49/92 i 54/96). Polazeći od navedenog, podnosilac smatra da su mu povređena označena prava, te predlaže da se poništi osporena drugostepena presuda, kao i da se odloži izvršenje – „svake isplate po sudskom poravnanju R. 353/13, koje je sačinjeno dana 8. jula 2013. godine pred Privrednim sudom u Beogradu, između podnosioca ustavne žalbe i H. 'Ž.. ' AD Z, s jedne strane, i 'S.' DOO N. B, s druge strane, do donošenja odluke Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u ustavnu žalbu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

3.1 Republika Srbija je kao tužilac Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu protiv tuženih P. i. k. „Z.“ iz Z. i P. t. d. „Ž.“ DOO iz B, radi utvrđenja.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3213/08 od 16. marta 2009. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je u celini tužbeni zahtev tužioca Republike Srbije pa je utvrđeno prema tuženom P. i. k. „Z. “ iz Zemuna (u daljem tekstu: prvotuženi), da je tužilac vlasnik na 184551/454716 delova nepokretnosti – njive, ukupne površine od 45 hektara 47 ari i 16 m2 koja se nalazi na katastarskoj parceli …/1 upisana u ZKUL 2041, KO Zemun IV, što je prvotuženi bio dužan priznati i trpeti; stavom drugim izreke usvojen u celini tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno prema tuženom P. t. d. „Ž.“ DOO iz B. (u daljem tekstu: drugotuženi), ovde podnosilac ustavne žalbe, da je tužilac vlasnik parcele na 266265/454716 delova nepokretnosti – njive ukupne površine 45 hektara, 47 ari i 16 m2, koja se nalazi na katastarskoj parceli broj …/1 upisana u ZKUL 2041, KO Zemun IV, (u daljem tekstu: predmetna parcela) što bi drugotuženi bio dužan priznati i trpeti; u stavu trećem izreke tuženi su obavezani da tužiocu solidarno nadoknade troškove parničnog postupka; u stavu četvrtom izreke usvojen je u celinu zahtev tužioca za određivanje privremene mere, pa je zabranjeno tuženima otuđenje ili opterećenje predmetne nepokretnosti; u stavu petom izreke je određeno da navedena privremena mera ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja ovog postupka, a eventualno izjavljena žalba na odluku o privremenoj meri ne zadržava njeno izvršenje; u stavu šestom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev drugotuženog, kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik predmetne nepokretnosti, što bi tužilac-protivtuženi bio dužan priznati i izdati protivtužiocu tabularnu ispravu za upis u zemljišne knjige, što ako ne učini, da se upis izvrši na osnovu ove presude, te da ovaj sud i Katastar Opštine Zemun po pravnosnažnosti presude u odnosu na drugotuženog izvrši upis prava svojine na predmetnoj parceli, tako što će u celini brisati reči „društvena svojina“, kao i da drugotuženom nadoknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno; da je ugovorom o prenosu prava na zemljištu zaključenom između prvotuženog, kao prodavca i drugotuženog, kao kupca, prodavac preneo na kupca, a kupac prihvatio prenos prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja, pored ostalog, i predmetne parcele, te da je prodavac saglasan da kupac može na osnovu ovog ugovora u zemljišnim i katastarskim knjigama kod nadležnog organa uknjižiti prava koja je on sam imao u trenutku sklapanja ugovora, a to je pravo korišćenja, upravljanja i raspolaganja; da je ugovor overen kod Opštinskog suda u Staroj Pazovi Ov.broj 7460/03 dana 18. decembra 2003. godine; da je iz potvrde Republičkog geodetskog zavoda - Centar za katastar nepokretnosti Beograd - Služba za katastar nepokretnosti Zemun od 24. novembra 2003. godine, pored ostalog, utvrđeno da je proverom podataka o poljoprivrednom zemljištu unetih u obrasce P1 i E1, kao i priloženom dokumentaciom o pravnom osnovu korišćenja, ukupna površina zemljišta koju koristi prvotuženi 4012,80,80 hektara i nalazi se u katastarskim opštinama Zemun Polje, Zemun, Batajnica, Bežanija, Ugrinovci, Dobanovci i Surčin, te da ukupna površina poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini koju koristi prvotuženi iznosi 1.719,4864 hektara, a ukupna površina koju koristi prvotuženi u društvenoj svojini stečenog teretnim pravnim poslom iznosi 2333,4191 hektara, a sada koristi 2293,3216 hektara i da površina zemljišta u državnoj svojini odgovara stanju na dan stupanja na snagu Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, te da je navedenim popisom obuhvaćeno svo poljoprivredno zemljište koje koristi prvotuženi na teritoriji opštine Novi Beograd i Zemun po stanju u katastru; da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Dn. 1048/04 od 14. juna 2004. godine dozvoljen otpis nepokretnosti društvene svojine nosioca prava raspolaganja i korišćenja prvotuženog, i to predmetne parcele i upis te parcele u novi ZKUL broj sa prenosom društvene svojine, uz uknjižbu prava raspolaganja i korišćenja u korist drugotuženog, te da je izvršena uknjižba prava korišćenja društvene svojine na delu predmetne nepokretnosti u korist drugotuženog; da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Dn. broj 4663/06 od 5. marta 2007. godine odbijen predlog Republike Srbije kojim je tražila promenu svojinskopravnog režima na nepokretnostima društvene svojine nosioca prava korišćenja i raspolaganja prvotuženog na teritorijama opština Zemun i Novi Beograd po stanju u katastru i potvrdi Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 28. avgusta 2006. godine i posedovnim listovima Republičkog geodetskog zavoda - Centra za katastar nepokretnosti Beograd, sa obrazloženjem da su navedene parcele na kojima prvotuženi ima pravo korišćenja i raspolaganja, već uknjižene kao društvena svojina, pa u tom smislu predlagač ne može da traži zemljišnoknjižni upis, već može da pokrene brisovnu tužbu; da je pravnosnažnim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Dn. broj 6864/07 od 8. aprila 2008. godine dozvoljena uknjižba brisanja uknjižbe društvene svojine upisane pod B1 u vlasničkom listu, a koji upis se odnosi na predmetnu parcelu, zatim je dozvoljena promena upisa uknjiženog prava korišćenja na nepokretnostima društvene svojine nosioca prava korišćenja i raspolaganja prvotuženog, tako da navedena uknjižba ubuduće glasi kao uknjižba prava svojine na nepokretnostima društvene svojine nosioca prava korišćenja i raspolaganja prvotuženog, i to na predmetnoj parceli, u korist drugotuženog; da je dopisom Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 3. jula 2008. godine upućenom Republičkom javnom pravobranilaštvu, potvrđeno da je to ministarstvo 28. avgusta 2006. godine izdalo potvrdu kojom se potvrđuje da je zemljište koje koristi prvotuženi razgraničeno na državno i društveno i da je predmetna katastarska parcela upisana kod Republičkog geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Zemun u posedovni list kao svojina Republike Srbije; da je ocenom utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud našao da tuženi nisu dostavili dokaze da je prvotuženi (ili njegovi pravni prethodnici) bilo kakvim pravnim poslom – makar i besteretnim stekao predmetnu parcelu, te da je stoga predmetna parcela u državnoj svojini, saglasno odredbama člana 151a Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, člana 1. stav 2. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, a u vezi člana 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine; da je prvostepeni sud cenio i činjenicu da je predmetna parcela pre izvršene kupoprodaje od strane tuženih kod toga suda u zemljišnoknjižnom odeljenju bila evidentirana kao „društvena svojina“, pa nalazi da navedeno nije od uticaja na drugačiju odluku suda, imajući u vidu da tuženi nisu dostavili dokaze – ispravu kojom bi dokazali, da prvotuženi, odnosno njegovi pravni prethodnici imaju podoban osnov za sticanje prava na predmetnoj parceli; da nisu od značaja ni činjenice da je rešenjem od 14. juna 2004. godine izvršen otpis nepokretnosti društvene svojine sa prenosom prava u korist upisanog dotadašnjeg korisnika na novog korisnika (drugotuženog), odnosno da je rešenjem od 8. aprila 2008. godine dozvoljena uknjižba brisanja uknjižbe društvene svojine na predmetnoj parceli, te promena upisanog uknjiženog prava korišćenja na nepokretnostima društvene svojine na ovde drugotuženog; da nije od značaja ni činjenica da je rešenjem od 5. marta 2007. godine odbijen predlog Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za uknjižbu – promenu svojinskopravnog režima na nepokretnostima društvene svojine nosioca prava korišćenja, i to na katastarskim opštinama navedenim u tom rešenju (na koje se, pored ostalih, odnosi i predmetna parcela); da je sud cenio navode drugotuženog u kojima ističe da tužilac nema pravni interes za podnošenje ovakve tužbe, budući da tužbenim zahtevom nije tražio brisanje uknjižbe prava svojine drugotuženog na predmetnoj nepokretnosti, pa nalazi da ovakvi navodi punomoćnika drugotuženog nisu osnovani; da je prva uknjižba u zemljišnim knjigama u korist drugotuženog izvršena po rešenju od 14. juna 2004. godine, a podnošenjem tužbe tome sudu 18. jula 2008. godine očigledno je da su protekli rokovi za takozvanu „brisovnu tužbu“ od tri godine, predviđenu Zakonom o zemljišnim knjigama, što ni zastupnik tužioca u svojim podnescima ne spori, tako da je jedino pravno sredstvo koji može na posredan način da izmeni zemljišnoknjižno stanje, tužba za utvrđenje prema tuženima, a što je zastupnik tužioca upravo i učinio podnošenjem ovako opredeljenog tužbenog zahteva; da je prvostepeni sud ocenio da je prvotuženi nedozvoljeno raspolagao predmetnom nepokretnošću na kojoj nije imao pravo raspolaganja, imajući u vidu da je sa drugotuženim zaključio ugovor o prenosu prava na zemljištu – predmetnoj parceli 13. decembra 2003. godine, dakle posle donošenja Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine (1992. godine), što dalje znači da je predmetni ugovor ništav, u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima; da je sud cenio navode punomoćnika drugotuženog u kome ističe savesnost drugotuženog prilikom pribavljanja predmetne nepokretnosti, pa nalazi da se ovakvi navodi punomoćnika ne mogu prihvatiti, iz prostog razloga što drugotuženi nije dokazao da je pre zaključenja pravnog posla sa prvotuženim (iako je u tom trenutku već važio Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine) kod zemljišnoknjižnog suda izvršio uvid u zbirku isprava, što bi mogao biti jedan od elemenata za ocenu njegove savesnosti prilikom zaključivanja predmetnog pravnog posla sa prvotuženim; da kada bi drugotuženi i bio savestan kupac, ista činjenica nije od uticaja na drugačiju odluku suda u ovoj pravnoj stvari, jer prvotuženi predmetnim ugovorom nije mogao preneti više prava na sticaoca nego što ga on sam ima; da je prvostepeni sud ocenio da činjenica da je drugotuženi platio porez na promet nepokretnosti kod jednog od organa tužioca ne znači da je tužilac time priznao punovažnost predmetnog ugovora o kupoprodaji; da je protivtužbeni zahtev drugotuženog odbijen kao neosnovan, s obzirom na to da su tužbeni i protivtužbeni zahtev u koneksnom odnosu; da je odlučujući o predloženoj privremenoj meri tužioca prvostepeni sud našao da je ista osnovana, budući da je tužilac, u smislu člana 302. Zakona o izvršnom postupku, učinio verovatnim postojanje svoga potraživanja, i opasnost, da će se ostvarenje potraživanja osujetiti ili znatno otežati ukoliko drugotuženi ili prvotuženi otuđe ili opterete predmetnu nepokretnost koja je predmet ovog spora.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1892/10 od 31. avgusta 2011. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3213/08 od 16. marta 2009. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i odredaba čl. 1, 2, 9. i 11. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik PC“, broj 49/92), zatim člana 12. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik PC“, broj 53/95), sa pratećim izmenama, i člana 151a Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Službeni glasnik PC“, broj 83/92), sa pratećim izmenama, drugostepeni sud zaključio da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je odlučio kao u izreci ožalbene presude. Naime, tuženi nisu sudu dostavili bilo kakve dokaze da su prvotuženi ili njegovi pravni prethodnici bilo kakvim pravnim poslom, makar i besteretnim, stekli predmetnu parcelu, te je pravilan zaključak prvostepenog suda da je predmetna parcela u državnoj svojini, saglasno članu 151a Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, članu 1. stav 2. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, a u vezi člana 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, te da je stoga prvotuženi nedozvoljeno raspolagao predmetnom nepokretnošću na kojoj nije imao prava raspolaganja, budući da je sa drugotuženim zaključio ugovor o prenosu prava na zemljištu – predmetnoj katastarskoj paraceli 13. decembra 2003. godine, dakle posle donošenja Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine. Pravilna je i odluka o protivtužbenom zahtevu drugotuženog, s obzirom na to da su tužbeni i protivtužbeni zahtev u koneksnom odnosu, te da usvajanje tužbenog zahteva tužioca vodi odbijanju protivtužbenog zahteva drugotuženog, a za odluku u tom delu dati su jasni razlozi koje prihvata i Apelacioni sud. Takođe je navedeno da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je usvojio predlog za određivanje privremene mere, jer i po nalaženju toga suda, doneta odluka o privremenoj meri je u skladu sa odredbama čl. 299, 300. i 301. Zakona o izvršnom postupku. Ukazivanje u žalbi drugotuženog da je predmetni ugovor o prenosu prava zaključen između tuženih overio sud i da je svojom overom, pre svega garantovao da je ugovor koji je predmet overe zakonit pravni posao, nisu osnovani, jer predmet overe ugovora o prometu nepokretnosti nije overa sadržine ugovora, već overa potpisa ugovorenih strana, te da drugotuženi u žalbi ponavlja navode koji su isticani i tokom prvostepenog postupka, a koji su bili predmet ocene prvostepenog suda.

Vrhovni kasacioni sud rešenjem Rev.1094/12 od 30. novembra 2012. godine, stavom prvim izreke, nije prihvatio predlog Apelacionog suda u Beogradu Gž.1892/10 od 3. oktobra 2012. godine za odlučivanje o reviziji tuženog „Ž.“ DOO izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž.1892/10 od 31. avgusta 2011. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, a stavom drugim izreke odbacio je reviziju izjavljenu protiv iste presude, kao nedozvoljenu.

3.2 U odgovoru drugotuženog na tužbu je, pored ostalog, navedeno: da je drugotuženi predmetnu nekretninu stekao u postupku javne dražbe, koja je raspisana uz saglasnost Agencije za privatizaciju, a na osnovu stanja u zemljišnim knjigama; da je drugotuženi dostavio dokaz u vidu kopije vlasničkog lista za spornu parcelu, sa genezom vlasništva; da su u celom postupku zaključivanja predmetnog ugovora aktivno učestvovali organi tužioca, počev od davanja saglasnosti za zaključivanje ugovora, preko overe istog, uvođenja drugotuženog u posed pa do naplate poreza; da je sud koji je overio ugovor garantovao da je isti zakonit pravni posao, a to znači da je i predmet ugovora dozvoljen pravni posao, odnosno da je parcela podobna za stavljanje u promet; da su tuženi predmetni ugovor predali na saglasnost i Javnom pravobranilaštvu Opštine Zemun; da aktivna legitimacija tužioca nije utvrđena, jer nikad nije bio upisan kao vlasnik sporne parcele; da se povreda zemljišno-knjižnog prava dokazuje brisovnom tužbom, a za čije je podnošenje protekao zakonski rok. Iste navode je drugotuženi istakao i u žalbi izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3213/08 od 16. marta 2009. godine, posebno ističući da je u toku postupka prvostepeni sud propustio da utvrdi iz kojih razloga je sporna parcela, „suprotno Zakonu o sredstvima u svojini Republike Srbije“, pogrešno upisana kao društvena svojina u zemljišnoj knjizi, da u toku postupka prvostepeni sud nije tražio od tužioca da dostavi dokaz za tvrdnju da je predmetna nepokretnost državna, odnosno svojina Republike Srbije, kao i da prvostepeni sud nije cenio značaj donetih odluka nadležnog zemljišno-knjižnog suda koji je svojim pravnosnažnim rešenjima sproveo prenos prava sa prvotuženog na drugotuženog.

3.3 Ustavni sud je Odlukom Už-6372/2011 od 11. juna 2014. godine usvojio ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1892/10 od 31. avgusta 2011. godine i utvrdio da su podnosiocu povređena prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, pa je poništio navedenu drugostepenu presudu i naložio Apelacionom sudu u Beogradu da donese novu odluku o žalbi drugotuženog izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3213/08 od 16. marta 2009. godine. Iz obrazloženja ove odluke proizlazi da je, ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud imao u vidu, pre svega, sledeće okolnosti: (1) da li je podnosilac ustavne žalbe bio titular prava svojine ili imovine u smislu člana 58. Ustava, (2) da li je bilo mešanja države u mirno uživanje imovine, tj. da li je osporenom drugostepenom presudom oduzeta imovina, u smislu člana 58. stav 2. Ustava i (3) da li je eventualno mešanje države bilo dozvoljeno, tj. da li oduzimanje bilo u skladu sa principom pravne sigurnosti ili zakonitosti. Polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u postupcima koji je prethodili ustavnoj žalbi, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, na način propisan zakonom, stekao predmetno poljoprivredno zemljište, kao i da je došlo do mešanja države – Republike Srbije u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe. Prilikom ocene da li je oduzimanje imovine bilo u skladu sa zakonom, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je pošao od navoda podnosioca da osporenom drugostepenom presudom njegovi žalbeni navodi nisu obrazloženi, te da mu je zbog toga povređeno pravo na pravično suđenje, a posledično i pravo na imovinu.

U tom smislu, Ustavni sud je, najpre konstatovao da iz sadržine obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je izričito cenjen jedino žalbeni navod koji se odnosio na to da je overu ugovora izvršio sud, dok se u odnosu na ostale žalbene navode ističe da su bili predmet ocene u prvostepenoj presudi i da zbog toga drugostepeni sud te navode nije razmatrao. Međutim, uvidom u prvostepenu presudu utvrđeno je da postupajući sudovi nisu cenili sledeće navode koje je podnosilac isticao u prvostepenom postupku, odnosno u žalbi: da je prvostepeni sud propustio da utvrdi iz kojih razloga je sporna parcela, „suprotno Zakonu o sredstvima u svojini Republike Srbije“, pogrešno upisana kao društvena svojina u zemljišnoj knjizi; da prvostepeni sud nije cenio značaj donetih odluka nadležnog zemljišno-knjižnog suda koji je svojim pravnosnažnim rešenjima sproveo prenos prava sa prvotuženog na drugotuženog; da u toku postupka prvostepeni sud nije tražio od tužioca da dostavi dokaz za tvrdnju da je predmetna nepokretnost državna, odnosno svojina Republike Srbije; da je podnosilac predmetnu nepokretnost stekao u postupku javne dražbe, koja je raspisana uz saglasnost Agencije za privatizaciju, a na osnovu stanja u zemljišnim knjigama; da je drugotuženi dostavio dokaz u vidu kopije vlasničkog lista za spornu parcelu, sa genezom vlasništva; da su tuženi predmetni ugovor predali na saglasnost i Javnom pravobranilaštvu Opštine Zemun; da aktivna legitimacija tužioca nije utvrđena, jer nikad nije bio upisan kao vlasnik sporne parcele; da se prvostepenom presudom „legalizuje“ princip da Republika Srbija izvlači korist iz nesavesnog rada svojih organa. Svi navodi podnosioca ustavne žalbe, kao drugotuženog u parničnom postupku, koji su, pak, cenjeni u prvostepenoj presudi, ocenjeni su kao navodi bez značaja na presuđenje. Prvostepeni sud je svoju presudu zasnovao na oceni da je prvotuženi nedozvoljeno raspolagao predmetnom nepokretnošću na kojoj nije imao prava raspolaganja, imajući u vidu da je sa drugotuženim zaključio ugovor o prenosu prava na zemljištu posle donošenja Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, što dalje znači da je predmetni ugovor ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, pri tome, tužbenim zahtevom nije traženo utvrđenje ništavosti ugovora. Zatim je, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom drugostepenom odlukom povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, jer nisu cenjeni navodi podnosioca da je savesni sticalac poljoprivrednog zemljišta u čijem prometu su aktivno učestvovali organi Republike Srbije, a da su ovi navodi mogli biti od uticaja na drugačije rešenje spornog odnosa o imovinskim pravima podnosioca. Povrede ove procesne garancije prava na pravično suđenje imalo je za posledicu da je donošenjem osporene drugostepene odluke došlo i do nezakonitog mešanja države u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe, budući da je tom presudom utvrđeno da je vlasnik sporne nepokretnosti Republika Srbija, a ne podnosilac ustavne žalbe. Stoga je podnosiocu povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

3.4 U postupku ponovnog odlučivanja o žalbi podnosioca ustavne žalbe, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 614/15 od 20. februara 2015. godine kojom su odbijene kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena je ožalbena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3213/08 od 16. marta 2009. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je, postupajući po nalogu Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbama tuženih ispitao pravilnost pobijane prvostepene presude u okviru ovlašćenja iz odredbe člana 372. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik PC“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik PC“, broj 72/11), i našao da izjavljene žalbe nisu osnovane. U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredba parničnog postupka iz člana 361. stav 2 tač. 1), 2), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, na koje drugostepeni sud, u smislu člana 372. stav 2. istog zakona pazi po službenoj dužnosti, a zbog kojih bi ožalbena presuda morala ukinuta. Prvostepena presuda sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama koji su saglasni stanju u spisu i izvedenim dokazima, pa nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati. Stoga, suprotno navodima žalbe, prilikom njenog donošenja nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) navedenog Zakona.

Po oceni Apelacionog suda, iz izvedenih dokaza proizlazi da je Republika Srbija titular prava svojine na delu katastarske parcele .../1, KO Zemun IV, sa traženim suvlasničkim udelima, što su tuženi dužni priznati i trpeti. Ovo imajući u vidu da P. „Z.“ nije mogao punovažno da vrši promet zemljišta ugovorom koji su tuženi zaključili 13. decembra 2003. godine koji je za predmet imao prenos prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja kao užih prava izvedenih iz prava svojine koja se za njega vezuju kao akcesorna, pre nego što se izvrši popis i evidentiranje zemljišta u društvenoj, odnosno državnoj svojini, tj. pre nego što se izvrši razgraničenje društvene i državne svojine. Stoga tuženi nisu mogli steći pravo svojine na delu predmetnog poljoprivrednog zemljišta, s obzirom na to da od dana stupanja na snagu Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine (29. jula 1992. godine) do razgraničenja za poljoprivredno zemljište koje je koristilo Preduzeće P. „Z.“ (a koje sudu do zaključenja glavne rasprave nije dostavilo dokaz da je zemljište stečeno teretnim pravnim poslom) važi pretpostavka da je ovo zemljište u državnoj svojini dok se suprotno ne dokaže. U prilog ovakvom zaključku ide činjenica da je 14. juna 2004. godine, izvršena uknjižba prava korišćenja na tuženog P. t. d. „Ž.“ DOO, na osnovu ugovora od 13. decembra 2003. godine, a uknjižba prava svojine je izvršena 8. aprila 2008. godine, na osnovu izvoda o registraciji privrednog subjekta APR PC od 23. avgusta 2007. godine i člana 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik PC“, broj 54/96). Iz dopisa Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 3. jula 2008. godine upućenog zakonskom zastupniku tužioca – Republičkom javnom pravobranilaštvu utvrđeno da je P. „Z.“ u skladu sa Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine i Uputstvu o načinu i postupku utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta u državnoj i društvenoj svojini koju koriste pravna lica uradilo popis i evidenciju poljoprivrednog zemljišta koje koristi, te je Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede 28. avgusta 2006. godine izdalo potvrdu da je zemljište koje koristi isto pravno lice razgraničeno na državno i društveno, kao i da je katastarska parcela …/1, KO Zemun, sa pravom korišćenja P. „Z.“, upisana kod RGZ kao svojina Republike Srbije. Osim izloženog, za zaključenje spornog ugovora nije pribavljena saglasnost Ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede, niti mu je zemljište prethodno ponuđeno na prodaju, niti postoji dokaz da je sud koji je izvršio overu potpisa na ugovoru dostavio primerak ugovora Republičkom pravobraniocu, a što je bio dužan da učini u skladu sa odredbama Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik PC“, br. 42/98 i 111/09), koji je važio u to vreme, radi zaštite društvene, odnosno državne svojine i eventualnog podnošenja tužbe za poništaj ugovora u propisanim rokovima. Neosnovan je žalbeni navod da sud nije mogao utvrđivati apsolutnu ništavost ovog pravnog posla, jer to tužbom nije ni traženo, te da drugačijem ishodu cpopa vodi činjenica što je pravnosnažnom presudom Trgovinski sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev P. „Z.“ protiv tuženog „Ž.“ za utvrđivanje ništavosti predmetnog ugovora zaključenog između njih. Ovo iz razloga, što sud, u smislu člana 12. ZPP, ima ovlašćenja da sam reši prethodno pitanje ako odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, o pitanju o kojem još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ, a u trenutku rešavanja spornog pravnog odnosa spisu nije priložena pravnosnažna odluka o rešenju prethodnog pitanja, imajući u vidu da prvotuženi do zaključenja glavne rasprave, a ni uz žalbu nije dostavio presudu Trgovinskog suda sa klauzulom pravnosnažnosti i izvršnosti kojom se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca P. „Z.“ protiv tuženog P. „Ž.“ DOO, kojim je traženo utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o prenosu prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja zaključenog 13. decembra 2003. godine, a koje utvrđenje je traženo zbog toga što se radi o zelenaškom ugovoru, jer ugovorena cena nije bila tržišna. Neosnovan je i žalbeni navod da je zakonitost pravnog posla garantovao sud koji ga je i overio, jer predmet overe ugovora o prometu nepokretnosti nije overa sadržine ugovora već overa potpisa ugovorača. Za Apelacioni sud su neprihvatljivi i žalbeni navodi da drugačijem odlučivanju vodi činjenica da se tužilac saglasio sa prometom, odnosno da su njegovi organi učestvovali u prometu na taj način što su izvršili overu ugovora, što je naplaćen porez na promet apsolutnih prava i što je tražena saglasnost od strane javnog pravobranioca Opštine Zemun. Ovo zbog toga što o prometu nije bio obavešten Republički javni pravobranilac kao zakonski zastupnik tužioca, a samo u tom slučaju bi se mogao izvesti zaključak da je promet obavljen uz znanje države. Neosnovan je i žalbeni navod drugotuženog da je prilikom zaključenja predmetnog ugovora bio savestan, s obzirom na to da je isti zaključen posle stupanja Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, pa je mogao i bio dužan znati da ne može zaključiti punovažan ugovor o prometu poljoprivrednog zemljišta pre izvršenog razgraničenja društvene i državne svojine. Žalbeno isticanje da drugačijem ishodu spora vodi činjenica što tužilac nije podneo brisovnu tužbu u propisanom roku je neosnovano, imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite u ovoj parnici iz koje proizlazi da tužilac traži utvrđenje prava svojine, koje pravo ne zastareva, a fikcija apsolutne tačnosti zemljišnih knjiga otklanja samo formalne nedostatke upisa, tako da nije narušen princip pouzdanja u zemljišne knjige u ovoj pravnoj situaciji. Suprotno navodima žalbe, aktivna legitimacija tužioca u ovom sporu nije dovedena u pitanje, budući da je tužilac stekao pravo svojine na osnovu samog zakona, a legitimacija proizilazi iz činjenice da je deo spornog poljoprivrednog zemljišta bio u društvenoj svojini u vreme zaključenja spornog ugovora, a što proizilazi i iz kopije vlasničkog lista sa genezom vlasništva za katastarsku parcelu broj .../1. Drugačijem ishodu spora ne vodi ni žalbeni navod da tužilac nije dokazao da je nepokretnost stečena na osnovu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji, jer se u predlogu za razgraničenje društvene i državne svojine upućenog Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede navodi da se radi o katastarskoj opštini u nacionalizovanom području, a tuženi P. „Z.“ do zaključenja glavne rasprave nije dostavio dokaz o pravnom poslu na osnovu kojeg je stekao pravo korišćenja, upravljanja i raspolaganja, već o tome postoji različiti podaci u P-1 i E-l obrascima prilikom popisa i evidencija poljoprivrednog zemljišta urađenog u skladu sa Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine i Uputstvom o načinu i prostupku utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta u državnoj i društvenoj svojini, zbog čega je i Ministarstvo poljoprivrede i vodoprivrede tražilo od katastra ponovno usklađivanje i proveru. Novi dokazi priloženi uz žalbu od strane tuženog P. „Z.“ – rešenje NO Opštine Zemun od 12. marta 1963. godine, kao osnov za upis prvotuženog kao vlasnika ovog zemljišta, nije uzeto u razmatranje imajući u vidu da se u smislu člana 359. stav 1. ZPP u žalbi ne mogu iznositi i nove činjenice, niti predlagati novi dokazi za koje žalilac nije učinio verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao predložiti do zaključenja glavne rasprave, a u ovom slučaju žalilac nije učinio verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao predložiti do zaključenja glavne rasprave. He može se prihvatiti ni žalbeni navod da prvostepeni sud nije na pouzdan način utvrdio status predmetnog zemljišta, imajući u vidu da status ovog zemljišta tokom postupka nije bio sporan, prema kulturi je u zemljišnoj knjizi označeno kao „njiva“ a iz izjave tuženog P. „Z. “ od 5. novembra 2003. godine date Agenciji za privatizaciju, proizlazi da preduzeće ne poseduje procenjenu vrednost imovine i kapitala, ali iz specifikacije objekta proizlazi da se radi o poljoprivrednoj delatnosti (zgrada – mlekara, farma krava, magacin i sl.). Imajući u vidu da se u izreci presude navedeni identifikacioni podaci nepokretnosti bez zemljišnoknjižne evidencije, nisu od pravnog značaja žalbeni navodi kojima se ukazuje na to da je sud propustio da utvrdi koja svojinska evidencija je ustanovljena, odnosno da za KO Zemun IV nije usvojen katastar već važi zemljišna knjiga. Drugostepeni sud je cenio i činjenicu da je ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede trebalo najkasnije do 31. decembra 1997. godine da izvrši popis poljoprivrednog zemljišta koje je upisano kao zemljište u društvenoj svojini, da proveri sve javne evidencije i da u javnim evidencijama do navedenog datuma proprati da li je izvršen upis i razgraničenja prava svojine između državne i društvene svojine i da u vezi sa tim izvrši odgovarajuće promene u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti, kao i činjenicu da su Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine ovu obavezu imala i preduzeća koja koriste to zemljište, ali nalazi da propuštanje ovog roka nije mogao voditi gubitku prava svojine na ovom zemljištu koje je i po proteku navedenog roka moglo biti stečeno izvršenim razgraničenjem u skladu sa zakonom, a tužilac je dostavio dokaz o tome da je razgraničenje na predmetnoj nepokretnosti izvršeno u korist državne svojine, a P. „Z.“ kao pravno lice koje je koristilo to zemljište do zaključenja glavne rasprave nije dostavilo dokaz – ispravu kojom dokazuje osnov za sticanja prava svojine na istom zemljištu. Imajući u vidu izloženo pravno stanovište i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, drugostepeni sud nalazi da je mešanje države u mirno uživanje imovine drugotuženog zakonito i da teži legitimnom cilju u javnom interesu, a pod uslovima predviđenim zakonom. Ni ostalim navodima žalbe ne dovodi se u sumnju pravilnost odlučivanja prvostepenog suda. Pravilna je i odluka suda o odbijanju protivtužbenog zahteva drugotuženog, budući da se tužbeni i protivtužbeni zahtev nalaze u odnosu vezanosti odlučivanja, odnosno koneksnom odnosu, te da usvajanje tužbenog zahteva vodi odbijanju protivtužbenog zahteva. Pravilno je postupio prvostepeni sud i kada je usvojio predlog za određivanje privremene mere, jer je i po nalaženju drugostepenog suda, doneta odluka o privremenoj meri u skladu sa odredbama čl. 299, 300. i 301. Zakona o izvršnom postupku. Ni ostalim navodima žalbe ne dovodi se u sumnju pravilnost odlučivanja prvostepenog suda.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik RS”, br. 49/92 i 54/96), koji je stupio na snagu 29. jula 1992. godine, bilo je propisano: da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo po osnovu Zakona o agrarnoj reformi i propisima o nacionalizaciji poljoprivrednog zemljišta u državnoj je svojini, kao i da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo na osnovu pravnog posla, kao sredstvo za proizvodnju, društveni je kapital tog preduzeća (član 1.); da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koristi preduzeće, zemljoradnička zadruga ili drugo pravno lice (u daljem tekstu: preduzeće) koje je imalo pravo korišćenja i raspolaganja tim zemljištem na dan stupanja na snagu ovog zakona, da poljoprivrednim zemljištem iz stava 1. ovog člana raspolaže i upravlja država preko Republičkog fonda za zaštitu, korišćenje, unapređivanje i uređenje poljoprivrednog zemljišta (u daljem tekstu: Fond) (član 2.); da će ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede i preduzeća koja koriste poljoprivredno zemljište iz člana 1. ovog zakona, izvršiti popis tog zemljišta i odgovarajuće promene u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti najkasnije do 31. decembra 1997. godine, kao i da će način i postupak utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta odrediti ministarstvo za poslove poljoprivrede (član 3.); da se delovi poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini na kojima se ne može organizovati proizvodnja, mogu otuđiti ili zameniti po tržišnim uslovima za drugo zemljište, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede, kao i da ugovor o prodaji, odnosno zameni poljoprivrednog zemljišta, zaključuje ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede (član 6. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 95. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, broj 62/06), koji je stupio na snagu 27. jula 2006. godine, propisano je da stupanjem tog zakona na snagu prestaju da važe odredbe čl. 2, 4. i 5, člana 6. st. 1, 4. i 5. i čl. 7, 9, 10. i 12. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik RS“, br. 49/92 i 54/96).

Uputstvom o načinu i postupku utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta u državnoj i društvenoj svojini koje koriste pravna lica („Službeni glasnik RS“, broj 21/94) predviđeno je, pored ostalog: da preduzeća, zemljoradničke zadruge ili druga pravna lica koja koriste poljoprivredno zemljište u društvenoj ili državnoj svojini vrše popis tog zemljišta (tačka 1.); da se popis zemljišta vrši na obrascu P-1, u koji se unose podaci o katastarskim parcelama koje preduzeće faktički koristi (tačka 2.); da ako je na području katastarske opštine na kome se nalazi poljoprivredno zemljište koje koristi preduzeće izvršena komasacija ili arondacija, ili su se na zemljištu izgradile zgrade i drugi objekti, preduzeće pribavlja podatke i sastavlja spisak katastarskih parcela sa stanjem pre komasacije ili arondacije, odnosno izgradnje zgrada i drugih objekata (tačka 3.); da za svaku parcelu iz popisa preduzeće pribavlja prepis (kopiju) dokumentacije „po kome je steklo“ pravni osnov korišćenja zemljišta i prilaže je uz popisnu dokumentaciju u obliku elaborata (tačka 4.); da podatke iz obrasca P-1 sa priloženom dokumentacijom preduzeće uz prijavu dostavlja Republičkom geodetskom zavodu – organizacionoj jedinici u opštini u cilju utvrđivanja novih katastarskih parcela i izvršenja odgovarajućih promena u katastru nepokretnosti (tačka 5.); da će Republički geodetski zavod – organizaciona jedinica u opštini po službenoj dužnosti izvršiti proveru podataka o činjenicama navedenim u obrascu P-1 od strane preduzeća i uzeti u postupak provođenje nastalih promena na nepokretnostima (tačka 6.).

Zakonom o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98 i 111/09) je propisano: da je promet nepokretnosti slobodan, ako zakonom nije drukčije određeno, kao i da nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jesu zemljište (poljoprivredno, građevinsko, šume i šumsko zemljište), zgrade (poslovne, stambene, stambeno-poslovne, ekonomske i dr.), posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta) i drugi građevinski objekti (u daljem tekstu: nepokretnosti) (član 1.); da promet nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jeste raspolaganje nepokretnostima pravnim poslom, i to prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice, uz naknadu ili bez naknade, prenos prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini, kao prenos prava u pogledu raspolaganja nepokretnosti u društvenoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava na nepokretnosti u društvenoj svojini (član 2.). Odredbama tog Zakona koje su važile u vreme zaključenja ugovora od 13. decembra 2003. godine, bilo je propisano: da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi, a potpisi ugovarača overavaju se od strane suda (član 4. stav 1.); da će se ugovor na osnovu koga pravno lice otuđuje nepokretnost iz državne ili društvene svojine, odnosno pribavlja nepokretnosti u državnu ili društvenu svojinu, poništiti ukoliko je ugovorena cena u nesrazmeri sa prometnom vrednošću nepokretnosti u vreme zaključenja ugovora, na štetu državne, odnosno društvene svojine (član 13. stav 1.); da je sud koji vrši overu potpisa na ugovoru iz člana 13. ovog zakona dužan da primerak tog ugovora dostavi republičkom javnom pravobraniocu, u roku od 15 dana od dana izvršene overe, da ako nađe da je ugovor o prometu nepokretnosti zaključen suprotno uslovima propisanim u članu 13. ovog zakona, republički javni pravobranilac podneće tužbu za poništaj ugovora, u roku od šest meseci od dana prijema ugovora, a najdocnije u roku od tri godine od dana overe (član 17. st. 1. i 2.).

Zakonom o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Službeni glasnik RS“, br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 i 101/05) bilo je propisano: da se u katastar nepokretnosti upisuju podaci o nepokretnostima i pravima na njima, utvrđeni u skladu sa zakonom (član 4. stav 2.); da se prava na nepokretnosti stiču, prenose, ograničavaju i prestaju upisom u katastar nepokretnosti, te da pravo na nepokretnosti nastalo upisom u katastar nepokretnosti iz stava 1. ovog člana ima pravno dejstvo prema trećim licima od dana upisa (član 5. st. 1. i 3.); da se podaci o nepokretnosti i pravima na njima upisani u skladu sa odredbama člana 5. ovog zakona smatraju tačnim i treća lica ne mogu trpeti štetne posledice u prometu nepokretnosti i drugim odnosima u kojima se ovi podaci koriste (član 6.); da se upis prava na nepokretnostima iz člana 58a ovog zakona vrši po samom zakonu, na osnovu pravnosnažne odluke nadležnog organa, na osnovu isprave o pravnom poslu sačinjene u skladu sa zakonom, na osnovu sporazuma o naknadi za eksproprisanu nepokretnost i na osnovu drugog akta o konstituisanju prava na nepokretnostima, u skladu sa zakonom (član 58v); da u katastarskoj opštini za koju je izrađen katastar nepokretnosti u skladu sa odredbama ovog zakona, danom početka njegove primene, prestaju da važe zemljišne knjige, knjige tapija i katastar zemljišta, da u slučaju kad je katastar nepokretnosti, u skladu sa ovim zakonom, izrađen za deo katastarske opštine, od dana početka primene novog katastarskog operata neće se koristiti podaci iz zemljišne knjige o pravima na nepokretnostima (član 151. st. 1. i 2.); da će se kao nepokretnost u državnoj svojini upisati, na osnovu člana 1. stav 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik RS“, broj 49/92) i poljoprivredno zemljište za koje pravno lice koje koristi to zemljište ne podnese ispravu kojom dokazuje osnov za sticanje prava na zemljištu, te da će se slučaju da upis nepokretnosti u državnoj svojini nije izvršen u skladu sa odredbama Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 3/96, 54/96 i 32/97), upis u katastar zemljišta izvršiti po službenoj dužnosti (član 151a).

Odredbom člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) je propisano da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 3/96, 54/96 i 32/97) bilo je propisano da se prava na nepokretnostima u državnoj svojini upisuju u javnu knjigu u evidenciju nepokretnosti i pravima na njima u skladu sa zakonom (član 12.).

Odredbom člana 398a stav 1. Zakona o preduzećima („Službeni list SRJ“, br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02) bilo je propisano da preduzeće koje posluje većinskim društvenim kapitalom ne može, bez prethodne saglasnosti agencije republike članice nadležne za poslove privatizacije donositi odluke o: smanjenju ili povećanju kapitala; reorganizaciji ili restruktuiranju; investicionom ulaganju; prodaji dela imovine; opterećivanju imovine; zalaganjem stvari ili uspostavljanjem hipoteke; dugoročnom zakupu; poravnanju sa poveriocima; uzimanju ili odobravanju kredita ili izdavanju garancija, van toka redovnog poslovanja.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 220.); da će u obrazloženju presude sud izložiti zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je sud zasnovao presudu, ako zakonom nije drukčije određeno (član 342. stav 4.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako u bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili, zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. stav 2. tačka 12)).

5. Polazeći od toga da se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zasnivaju, pored ostalog, i na navodima o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava u osporenoj presudi Apelacionog suda u Beogradu, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi tumačili i primenili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, jer je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava stranaka (na pristup sudu, na obrazloženu odluku i dr.).

Ustavni sud dalje naglašava da je imperativnim odredbama člana 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. S tim u vezi, Sud dalje ukazuje da je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi, kao način otklanjanja štetnih posledica, poništi sudsku odluku (presudu ili rešenje) kojom je povređeno pravo na pravično suđenje podnosioca i odredi donošenje nove odluke od strane nadležnog suda. Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje poništena odluka Apelacionog suda i određeno donošenje nove odluke, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove odluke od strane nadležnog suda, već i postupanje i odlučivanje tog suda u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u Odluci Ustavnog suda koja se izvršava (videti Odluku Už-224/2013 od 6. juna 2013. godine).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud napominje da je Apelacioni sud u Beogradu, postupajući po Odluci Ustavnog suda Už-6372/2011 od 11. juna 2014. godine, doneo osporenu presudu Gž. 614/15 od 20. februara 2015. godine, te da je ponovo odbio kao neosnovane žalbe tuženih. Ustavni sud je, imajući u vidu činjenični osnov utvrđen u osporenom postupku, kao i relevantne propise za rešenje spornog odnosa, utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi dao jasne, precizne i dovoljne zaključke za ocenu da je osnovan tužbeni tužioca Republike Srbije kojim je tražio da se, između ostalih, prema tuženom – podnosiocu ustavne žalbe utvrdi da je vlasnik parcele na 266265/454716 delova nepokretnosti – njive ukupne površine 45 hektara, 47 ari i 16 m2, koja se nalazi na katastarskoj parceli broj …/1 upisana u ZKUL 2041, KO Zemun IV, kao i da je neosnovan protivtužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik predmetne nepokretnosti. Ovo stoga što je, saglasno odredbama člana 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, nakon što je izvršeno razgraničenje poljoprivrednog zemljišta P. „Z.“ u državnoj i društvenoj svojini, sporno poljoprivredno zemljište, posle uspostavljanja Katastra nepokretnosti za Opštinu Zemun, u skladu sa zakonskim nalozima, upisano kod Republičkog geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Zemun u posedovni list kao svojina Republike Srbije, a protivtužbeni zahtev je u koneksnom odnosu sa tužbenim zahtevom. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da je imao u vidu i da je odredbom člana 12. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije bilo propisano da se pravo na nepokretnosti u državnoj svojini upisuje u javnu knjigu u evidenciju nepokretnosti u skladu sa zakonom, a odredbom člana 151a Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima bilo je propisano da će se u katastar zemljišta, po službenoj dužnosti, upisati kao nepokretnost u državnoj svojini, na osnovu člana 1. stav 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine i poljoprivredno zemljište za koje pravno lice koje koristi to zemljište ne podnese ispravu kojom dokazuje osnov za sticanje prava na zemljištu. Pri tome, utvrđeni činjenični osnov ukazuje da je tužilac dokazao da je predmetno poljoprivredno zemljište stečeno na osnovu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji, (jer se u predlogu za razgraničenje društvene i državne svojine upućenom Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede navodi da se radi o katastarskoj opštini u nacionalizovanom području), kao i da podnosilac ustavne žalbe i P. „Z.“ do zaključenja glavne rasprave nisu dostavili dokaz o pravnom poslu na osnovu kojeg su pravni prethodnici ili P. „Z.“ stekli pravo korišćenja, upravljanja i raspolaganja spornog poljoprivrednog zemljišta u skladu sa članom 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, koje je nakon razgraničenja postalo državna svojina. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je imao u vidu i činjenicu da je ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede trebalo najkasnije do 31. decembra 1997. godine da izvrši popis poljoprivrednog zemljišta koje je upisano kao zemljište u društvenoj svojini, da proveri sve javne evidencije i da u javnim evidencijama do navedenog datuma proprati da li je izvršen upis i razgraničenja prava svojine između državne i društvene svojine i da u vezi sa tim izvrši odgovarajuće promene u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti, ali i činjenicu da su Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine ovu obavezu imala i preduzeća koja koriste to zemljište, te da je ustavnopravno prihvatljiv zaključak drugostepenog suda da propuštanje tog roka nije mogao voditi gubitku prava svojine na ovom zemljištu koje je i po proteku istog roka moglo biti stečeno izvršenim razgraničenjem u skladu sa zakonom. S obzirom na to da se osporena presuda zasniva na argumentovanim stanovištima u pogledu osnova tužioca za sticanje prava svojine na spornom poljoprivrednom zemljištu, samim tim je i ustavnopravno prihvatljiva argumentacija drugostepenog suda vezana za postojanje aktivne legitimacije tužioca.

Ustavni sud ukazuje da u predmetnoj pravnoj stvari nema nikakvog uticaja činjenica da u odnosu na sporni deo poljoprivrednog zemljišta između prvotuženog, kao prodavca, i podnosioca ustavne žalbe, kao kupca, bio zaključen ugovor o prenosu prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja na predmetnom poljoprivrednom zemljištu od 12. decembra 2003. godine, kao i da je Četvrti opštinski sud u Beogradu rešenjem od 14. juna 2004. godine izvršio otpis nepokretnosti društvene svojine sa prenosom prava dotadašnjeg korisnika – prvotuženog na novog korisnika – podnosioca ustavne žalbe, te da je izvršena uknjižba prava korišćenja te nepokretnosti u korist podnosioca ustavne žalbe, odnosno da je rešenjem od 8. aprila 2008. godine dozvoljeno da se izvrši promena upisa izvršenog rešenjem toga suda iz 2004. godine, tako da se izvrši uknjižba brisanja uknjižbe društvene svojine na predmetnoj katastarskoj parceli, te da uknjižba ubuduće glasi na uknjižbu prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe. Ovo iz razloga što kupac može da stekne pravo svojine na nepokretnosti samo ako je prodavac bio vlasnik te nepokretnosti, i to prema opštem pravilu imovinskog prava da se stvari koje imaju vlasnika pribavljaju u svojinu pravnim poslom i zakonitim načinom od vlasnika i da niko ne može na drugoga preneti više prava nego što i sam ima, a da je pravo svojine tužioca ustanovljeno samim Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, koji je stupio na snagu pre zaključenja navedenog ugovora od 13. decembra 2003. godine.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da, u konkretnom slučaju, nisu od uticaja navodi ustavne žalbe da je doneta pravnosnažna i izvršna presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 2579/04 od 15. aprila 2005. godine kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev P. „Z. “ – tužioca u tom postupku, da se utvrdi da je navedeni ugovor od 13. decembra 2003. godine ništav, te da se u spornom postupku nije moglo ponovno raspravljati o punovažnosti tog ugovora, upravo imajući u vidu da se predmet tužbenog zahteva u postupku koji je okončan osporenom presudom ne odnosi na utvrđenje ništavosti navedenog ugovora, kao i zbog činjenice da ta presuda nije bila dostavljena do zaključenja glavnog pretresa u spornom postupku. Nije od uticaja ni činjenica da je odbijen zahtev Republike Srbije kojim je tražila promenu svojinsko-pravnog režima na predmetnom zemljištu, odnosno da se na tom zemljištu država uknjiži kao vlasnik i što nakon toga nije podnela brisovnu tužbu sa zahtevom za brisanje uknjižbe podnosioca ustavne žalbe na zemljištu u društvenoj svojini u zemljišnim knjigama, propustivši rok od tri godine da to učini, jer navedeno ne sprečava stvarne nosioce prava svojine na nepokretnosti da ostvare zaštitu prava svojine u parničnom postupku.

Vezano za navode ustavne žalbe da je, u konkretnom slučaju, primena materijalnog prava bila očigledno proizvoljna i arbitrerna na štetu podnosioca, budući da je odredbom člana 95. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, broj 62/06), koji je stupio na snagu 27. jula 2006. godine, propisano da stupanjem tog zakona na snagu prestaju da važe odredbe čl. 2, 4. i 5, člana 6. st. 1, 4. i 5. i čl. 7, 9, 10. i 12. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik RS“ , br. 49/92 i 54/96), Ustavni sud ponavlja da je pravo svojine tužioca ustanovljeno samim Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, i to na osnovu odredaba člana 1. tog zakona, koje nisu stavljene van snage navedenom odredbom člana 95. Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

U pogledu navoda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (odluka u predmetu: Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova.

Ustavni sud ističe da je prilikom ocene da li obrazloženje odluke suda pravnog leka ispunjava standarde prava na pravično suđenje, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, § 60.). S tim u vezi, Ustavni sud pre svega primećuje da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje odluke, naveo da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9) ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da je izreka pobijane presude jasna i da razlozi koji su navedeni u obrazloženju prvostepene presude nisu nejasni ili protivurečni, niti u suprotnosti sa izvedenim dokazima, pa ih kao pravilne prihvata i drugostepeni sud. Pri tome je sud pravnog leka naveo na osnovu kojih dokaza je utvrđeno činjenično stanje u postupku pred prvostepenim sudom, prihvativši njegove zaključke proistekle iz date ocene svih izvedenih dokaza. Apelacioni sud u Beogradu je ocenjivao žalbene navode tuženih, odnosno utvrđenje prvostepenog suda da je tužilac Republika Srbija titular prava svojine na delu kat. parcele broj …/1, KO Zemun IV, sa traženim suvlasničkim udelima. U tom smislu je osporenom drugostepenom presudom izvršena pravna ocena žalbenih navoda koji se odnose na to: da sud nije mogao utvrđivati apsolutnu ništavost ugovora o prenosu prava na zemljištu zaključenom između prvotuženog, kao prodavca i podnosioca ustavne žalbe, kao kupca; da je pravnosnažnom presudom Trgovinski sud u Beogradu odbio kao neosnovan tužbeni zahtev P. „Z.“ protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, za utvrđivanje ništavosti navedenog ugovora; da je zakonitost pravnog posla garantovao sud koji je overio pomenuti ugovor; da se tužilac saglasio sa prometom, odnosno da su njegovi organi učestvovali u prometu na taj način što su izvršili overu ugovora, što je naplaćen porez na promet apsolutnih prava i što je tražena saglasnost od strane javnog pravobranioca Opštine Zemun; da je podnosilac ustavne žalbe prilikom zaključenja predmetnog ugovora bio savestan; da tužilac nije aktivno legitimisan; da tužilac nije podneo brisovnu tužbu u propisanom roku; da tužilac nije dokazao da je predmetna nepokretnost stečena na osnovu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji; da prvostepeni sud nije na pouzdan način utvrdio status spornog zemljišta; da je prvostepeni sud propustio da utvrdi koja svojinska evidencija je ustanovljena, odnosno da za KO Zemun IV nije usvojen katastar, već važi zemljišna knjiga. Drugostepeni sud je cenio i činjenicu da je ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede trebalo najkasnije do 31. decembra 1997. godine da izvrši popis poljoprivrednog zemljišta koje je upisano kao zemljište u društvenoj svojini, da proveri sve javne evidencije i da u javnim evidencijama do navedenog datuma proprati da li je izvršen upis i razgraničenja prava svojine između državne i društvene svojine i da u vezi sa tim izvrši odgovarajuće promene u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti, ali i činjenicu da su Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine ovu obavezu imala i preduzeća koja koriste to zemljište. Takođe je Apelacioni sud razmatrao i odluku prvostepenog suda o odbijanju protivtužbenog zahteva tuženih, kao i odluku o usvajanju predloga tužioca za određivanje privremene mere. Polazeći od navedenog, po shvatanju Ustavnog suda, ovaj put, odluka drugostepenog suda sadrži iscrpno i potpuno obrazloženje relevantnih činjenica i načina na koji su iste utvrđene, te se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnosioca da drugostepena presuda nije obrazložena, odnosno da njome nije odgovoreno na ključne žalbene navode. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom podnosiocu nije povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluke, kao element prava na pravično suđenje.

6. Ustavni sud konstatuje da podnosilac istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u suštini, obrazlaže istim navodima kojima obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje. Pri tome, Ustavni sud smatra da je pravno utemeljena ocena Apelacionog suda da je, u konkretnom slučaju, mešanje države u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe bilo zakonito, te da, stoga, nije došlo do povrede prava iz člana 1. Protokola 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čime su otklonjene nedoumice na koje je ukazano u Odluci Ustavnog suda Už-6372/2011 od 11. juna 2014. godine.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

8. U vezi predloga podnosioca da se odloži izvršenje – „svake isplate po sudskom poravnanju R. 353/13, koje je sačinjeno dana 8. jula 2013. godine pred Privrednim sudom u Beogradu, između podnosioca ustavne žalbe i H. 'Ž.' AD Z. i 'S.' DOO N. B, do donošenja odluke Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi“, Ustavni sud konstatuje da, u ovom slučaju, nije podneta ustavna žalba koja se zasniva na tvrdnji podnosioca da mu je navedenim poravnanjem povređeno ili uskraćeno neko Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio navedeni predlog, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je rešio kao u tački 2. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Izdvojeno mišljenje

u predmetu Už-3201/2015

Ne mogu da se pridružim pravnim zaključcima do kojih je došla većina o osnovanosti ove odluke i koristim pravo da iznesem razloge svog neslaganja.

Na sednici održanoj 4. aprila 2019. godine Ustavni sud je u predmetu Už-3201/2015 odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u odnosu na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. i prava na imovinu iz člana 58 Ustava Republike Srbije.

U ovom ustavnosudskom predmetu doneta je prethodna odluka Ustavnog suda Už-6372/2011, od 21.maja 2014. godine, pa je iz tih razloga neophodno da ukažem na sporna pravna pitanja, na sledeći način.

 

I

Odlukom ustavnog suda Už-6372/2011 usvojena je ustavna žalba „Ž. D. “ D.O.O i utvrđeno je da je presudom apelacionog suda u Beogradu Gž 1892/10 od 31. 8.2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu zajemčeno odredbama člana 32. stav 1 i člana 58. Ustava Republike Srbije pa je poništena presuda apelacionog suda Gž 1892/10 od 31.08.2011. god i određeno da istu sud donese novu odluku o žalbi drugotuženog izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 3213/08 od 16. marta 2009. godineU konkretnom slučaju, sud je stao na stanovište da li su sve navedene okolnosti učinile podnosioca žalbe titularom prava zaštićenog članom 58. Ustava.

U navedenoj odluci Ustavni sud je stao na stanovište u odnosu na povredu prava na imovinu treba odgovoriti na sledeća pitanja : (1) da li je podnosilac ustavne žalbe bio titular prava svojine ili drugih imovinskih prava u smislu člana 58. Ustava, (2) da li je bilo mešanja države u mirno uživanje imovine, tj. da li je osporenom drugostepenom presudom oduzeta imovina, u smislu člana 58. stav 2. Ustava i (3) da li je eventualno mešanje države bilo dozvoljeno, tj. da li je oduzimanje bilo u skladu sa principom pravne sigurnosti ili zakonitosti.

Da bi Ustavni sud dao odgovor na prethodna pitanja on je utvrdio činjenice i okolnosti koje su od značaja za pravno rešenje spornih pitanja pa je utvrdio:

- da je 10. novembra 2003. godine Agencija za privatizaciju dala saglasnost prvotuženom da proda predmetno poljoprivredno zemljište;

- da je prvotuženi oglasio javnu licitaciju za prodaju poljoprivrednog zemljišta, i to u dva navrata, pa kako je na taj način prodaja bila bezuspešna, prvotuženi je prihvatio pismenu ponudu drugotuženog za kupovinu tog zemljišta;

- da je između između prvotuženog, kao prodavca, i podnosioca ustavne žalbe, kao kupca, zaključen ugovor o prenosu prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja na predmetnom poljoprivrednom zemljištu, koji je overen kod Opštinskog suda u Staroj Pazovi Ov.broj 7460/03 dana 18. decembra 2003. godine;

- da je Javno pravobranilaštvo Opštine Zemun dalo saglasnost na navedeni ugovor;

- da je podnosilac ustavne žalbe platio porez na promet nepokretnosti;

- da je Četvrti opštinski sud u Beogradu rešenjem od 14. juna 2004. godine izvršio otpis nepokretnosti društvene svojine sa prenosom prava dotadašnjeg korisnika - prvotuženog na novog korisnika - podnosioca ustavne žalbe, te da je izvršena uknjižba prava korišćenja te nepokretnosti u korist podnosioca ustavne žalbe;

- da je Četvrti opštinski sud u Beogradu rešenjem od 5. marta 2007. godine odbio predlog Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za uknjižbu - promenu svojinskopravnog režima na nepokretnostima društvene svojine nosioca prava korišćenja, i to na katastarskim opštinama navedenim u tom rešenju (na koje se, pored ostalih, odnosi i predmetno zemljište);

-da je Četvrti opštinski sud u Beogradu rešenjem od 8. aprila 2008. godine dozvolio da se izvrši promena upisa izvršenog rešenjem tog suda iz 2004. godine, tako da se izvrši uknjižba brisanja uknjižbe društvene svojine na predmetnoj katastarskoj parceli, te da uknjižba ubuduće bude uknjižba prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe.

Želim da ukažem na odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, Zakona o prometu nepokretnosti i Zakona o preduzećima, koji su važili u vreme zaključenja ugovora o prenosu prava korišćenja i raspolaganja predmetnim poljoprivrednim zemljištem u društvenoj svojini, proizlazi da se za sticanje prava svojine na nepokretnosti zahtevalo postojanje valjanog pravnog osnova (iustus titulus) i upis u javnu knjigu (modus acquirendi). Pri tome, da bi pravni osnov - ugovor kojim se vrši promet nepokretnosti bio pravovaljan morao je biti sačinjen u pismenoj formi, a potpisi ugovorača overeni kod suda. Kako se, u konkretnom slučaju, radilo o prometu zemljišta u društvenoj svojini, za zakonito sticanje svojine, pored navedenog, trebalo je, pre prometa tog zemljišta, prethodno zatražiti i dobiti saglasnost agencije nadležne za poslove privatizacije, a nakon pribavljene saglasnosti, otuđenje nepokretnosti iz društvene svojine moglo se izvršiti prodajom javnim nadmetanjem, odnosno pribavljanjem pismenih ponuda. Takođe, sud koji je vršio overu potpisa na ugovoru bio je dužan da primerak ugovora kojim se vrši promet nepokretnosti u društvenoj svojini dostavi republičkom javnom pravobraniocu koji je, ukoliko bi našao da je ugovor o prometu nepokretnosti zaključen suprotno uslovima propisanim zakonom, morao podneti tužbu za poništaj ugovora u roku od šest meseci od dana prijema ugovora.

Analizirajući prethodno navedeno može se zaključiti prvo, da je prvotuženi zatražio od Agencije za privatizaciju saglasnost da proda predmetno poljoprivredno zemljište, a koju saglasnost je Agencija i dala; drugo, da je, nakon dve neuspele javne licitacije, podnosilac ustavne žalbe uputio pismenu ponudu prvotuženom da kupi predmetno poljoprivredno zemljište, koja je prihvaćena; treće, da je ugovor kojim je prvotuženi izvršio prenos prava korišćenja poljoprivrednog zemljišta u društvenoj svojini u korist podnosioca ustavne žalbe zaključen u pismenoj formi i overen kod suda; četvrto, da je u trenutku zaključenja ugovora prodavac - prvotuženi bio uknjižen kao tutular prava korišćenja i raspoplaganja na navedenom zemljištu; peto, da nema dokaza da je sud koji je izvršio overu potpisa na ugovoru dostavio primerak ugovora republičkom javnom pravobraniocu, niti da je republički pravobranilac podneo tužbu za poništaj ugovora u roku od šest meseci od dana prijema ugovora; šesto, da za zaključenje navedenog ugovora postoji saglasnost Javnog pravobranilaštva Opštine Zemun; sedmo, da je u zemljišnoj knjizi izvršen upis prava korišćenja i raspolaganja navedenim zemljištem u korist podnosioca ustavne žalbe i osmo, da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog suda dozvoljena uknjižba prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe.

Ceneći činjenične i pravne okolnosti u ovom slučaju nesporno je da je da je podnosilac ustavne žalbe, na način propisan zakonom, stekao predmetno poljoprivredno zemljište, budući da postoji punovažan ugovor kao pravi osnov sticanja predmetne nepokretnosti na osnovu kojeg je izvršen upis u javnu knjigu plaćen odgovarajući porez, pri čemu je za navedeni pravni posao postojala saglasnost odgovarajućih organa Republike Srbije, te da je podnosilac tutular prava koja uživaju zaštitu u smislu člana 58. Ustava.

Ispitujući da li je bilo mešanja države - Republike Srbije u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe, tj. da li je osporenom drugostepenom presudom oduzeta imovina podnosioca, u smislu člana 58. stav 2. Ustava, uočavam: da je Republika Srbija, nakon uknjižbe podnosioca ustavne žalbe kao titulara prava korišćenja na predmetnom poljoprivrednom zemljištu tražila promenu svojinsko-pravnog režima na tom zemljištu, odnosno da se na tom zemljištu država uknjiži kao vlasnik, ali da je taj zahtev odbijen, nakon čega Republika Srbija nije parničnom sudu podela brisovnu tužbu sa zahtevom za brisanje uknjižbe podnosioca ustavne žalbe na zemljištu u društvenoj svojini u zemljišnim knjigama, propustivši rok od tri godine da to učini; da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog suda dozvoljena uknjižba prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe, nakon čega je Republika Srbija podnela tužbu nadležnom sudu da se utvrdi da je ona vlasnik predmetnog zemljišta, a da u toku osporenog postupka, iako je na strani tužioca - Republike Srbije bio teret dokazivanja, nije utvrđivan pravni osnov sticanja svojine podnosioca na tom zemljištu; da je predmetno poljoprivredno zemljište, posle uspostavljanja Katastra nepokretnosti za Opštinu Zemun, upisano kod Republičkog geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Zemun u posedovni list kao svojina Republike Srbije i da je Republika Srbija podnela tužbu nadležnom sudu kojom je tražila da se utvrdi da je ona vlasnik navedenog zemljišta povodom koje je i doneta osporena drugostepena presuda, kojom je utvrđeno da je Republika Srbija vlasnik predmetnog poljoprivrednog zemljišta, a ne podnosilac ustavne žalbe.

Ceneći sveukupnost okolnosti ovog predmeta Ustavni sud je zaključio da je došlo domešanja države - Republike Srbije u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe, budući da je osporenom presudom utvrđeno da je Republika Srbije vlasnik predmetnog poljoprivrednog zemljišta.

Treba istaći da je ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede trebalo najkasnije do 31. decembra 1997. godine da izvrši popis poljoprivrednog zemljišta koje je upisano kao zemljište u društvenoj svojini, da proveri sve javne evidencije i da u javnim evidencijama do navedenog datuma proprati da li je izvršen upis i razgraničenje prava svojine između državne i društvene svojine, pri čemu je definisano koje će se zemljište smatrati društvenom, a koje državnom svojinom i da u vezi sa tim izvrši odgovarajuće promene u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti. Pored toga, odredbom člana 12. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije bilo je propisano da se pravo na nepokretnosti u državnoj svojini upisuje u javnu knjigu u evidenciju nepokretnosti u skladu sa zakonom, a odredbom člana 151a Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima bilo je propisano da će se u katastar zemljišta, po službenoj dužnosti, upisati kao nepokretnost u državnoj svojini, na osnovu člana 1. stav 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, i poljoprivredno zemljište za koje pravno lice koje koristi to zemljište ne podnese ispravu kojom dokazuje osnov za sticanje prava na zemljištu. Međutim, Republika Srbija je u parničnom postupku dostavila dokaz da je tek 2003. godine, dakle šest godina po isteku zakonskog roka, izvršeno razgraničenje poljoprivrednog zemljišta prvotuženog u državnoj i društvenoj svojini, ali ne i dokaz da je sporna parcela obuhvaćena zemljištem u državnoj svojini, niti da je tako upisana u evidencijama nepokretnosti (zemljišnim knjigama i katastru zemljišta) u skladu sa zakonskim nalozima. Podnosilac ustavne žalbe je zaključio sa prvotuženim ugovor o prenosu prava korišćenja i raspolaganja predmetnim poljoprivrednim zemljištem koje se u zemljišnim knjigama vodilo kao društvena svojina, a kao titular prava korišćenja je bio uknjižen prvotuženi. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da načelo pouzdanja u zemljišne knjige znači da se kupac može pozdati u ono što je upisano u zemljišne knjige, odnosno da primenom ovog načela savestan kupac stiče pravo svojine i u slučaju da zemljišno-knjižno stanje nije u skladu sa stvarnim stanjem. Ovo pogotovu kada je prodavac koji je upisan u zemljišne knjige kao nosilac nekog stvarnog prava na nepokretnosti preneo to pravo kupcu, omogućio mu da stupi u posed te nepokretnosti i omogućio mu da se upiše u zemljišne knjige. Na predmetnoj nepokretnosti je izvršena uknjižba prava korišćenja u korist podnosioca ustavne žalbe, a zatim je pravnosnažnim rešenjem nadležnog suda dozvoljena i uknjižba prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe. Pri tome, za navedeni pravni posao je postojala saglasnost kako Agencije za privatizaciju, tako i Javnog pravobranilaštva Opštine Zemun, i u vezi sa njim je plaćen odgovarajući porez.

Ustavni sud ukazuje da je pravni posao po osnovu koga je podnosilac ustavne žalbe stekao pravo svojine na predmetnom poljoprivrednom zemljištu sproveden uz aktivno postupanje organa Republike Srbije (od davanja prethodne sglasnosti za prodaju zemljišta u društvenoj svojini, preko overe ugovora, do dozvole upisa prava svojine u zemljišne knjige), da bi nakon svega toga država - Republika Srbija zahtevala da se utvrdi da je ona vlasnik sporne nepopkretnosti. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da je nadležni sud rešenjem iz 2007. godine odbio predlog Republike Srbije kojim je tražila promenu svojinsko-pravnog režima na predmetnom zemljištu, odnosno tražila da se na tom zemljištu država uknjiži kao vlasnik. Međutim, naknadno je predmetno poljoprivredno zemljište upisano kod Republičkog geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Zemun u posedovni list kao svojina Republike Srbije i doneta je osporena drugostepena presuda kojom je utvrđeno da je Republika Srbija vlasnik predmetnog poljoprivrednog zemljišta, a ne podnosilac ustavne žalbe.

Polazeći od svega navedenog, možemo zaključiti da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom drugostepenom odlukom povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, jer nisu cenjeni navodi podnosioca da je savesni sticalac poljoprivrednog zemljišta u čijem prometu su aktivno učestvovali organi Republike Srbije, a da su ovi navodi mogli biti od uticaja na drugačije rešenje spornog odnosa o imovinskim pravima podnosioca. Povreda ove procesne garancije prava na pravično suđenje imala je za posledicu da je donošenjem osporene drugostepene odluke došlo i do nezakonitog mešanja države u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe, budući da je tom presudom utvrđeno da je vlasnik sporne nepokretnosti Republika Srbija, a ne podnosilac ustavne žalbe. Stoga je podnosiocu povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

 

II

Na ovom mestu želim da istaknem da je imperativnim odredbama člana 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pored ostalog, propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. S tim u vezi, Sud dalje ukazuje da je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi odredi način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava ili slobode, kao što je učinio i u konkretnom slučaju, tako što je naložio Apelacionom sudu u Beogradu da donese novu odluku o žalbi drugotuženog izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P32113/08 od 16. marta 2009. godine. Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje naloženo ponavljanje žalbenog postupka pred drugostepenim sudom, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove drugostepene odluke od strane tog suda, već i postupanje i odlučivanje drugostepenog suda u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava (ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojoj Odluci Už-224/2013, usvojenoj na sednici Velikog veća od 6. juna 2013. godine).

III

U prethodnom ustavnosudskom postupku cenjena je ustavnost odluke Apelacioniog suda Gž 1892/2010 od 31.08.2011. god. i doneta je odluka Ustavnog suda Už-6372/2011 21. maj 2014. god. kojom je usvojena ustavna žalba i utvrđena povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U predmetu Už-3201/2015 od 04.04.2019. god. Ustavni sud je cenio ustavnost odluke Apelacionog suda Gž 614/2015 od 20.02.2015 god. kojim je odbijena ustavna žalba kao neosnovana.

Upoređujući navedene dve odluke Apelacionog suda kao drugostepenog- suda žalbenog leka, po mojem stanovištu se nedvosmisleno i van svake sumnje, na prvo čitanje može zaključiti da se radi o dve istovetne odluke. U odnosu na sporna pravna pitanja odluka Apelacionog suda Gž1892/2010 sadrži na stranici 5. u trećem samostalnom pasusu istovetan pravni zaključak koji sadrži i osporena odluka Apelacionog suda Gž 614/2015 na stranici 6, četvrti samostalni pasus.

Želim da istaknem da obrazloženje osporene odluke u ovom predmetu ne sadrži ni jedan razlog koji bi mogao biti pravno opravdavajući u smislu stanovišta Apelacionog suda u Beogradu, da nema povrede člana 1. protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja sadrži uopštenu konstataciju Suda da je mešanje države u mirno uživanje imovine drugotuženom zakonito i da teži legitimnom cilju u javnom interesu a pod uslovima predviđenim zakonom (strana 8. drugi samostalni pasus)

Drugostepeni sud je u ponovnom postupku, zauzimajući svoje pravno stanovište smatrao da nisu od značaja sledeće činjenice i okolnosti:

Da je Ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede trebalo najkasnije do 31.12.1997. godine da izvrši popis poljoprivrednog zemljišta koje je upisano kao zemljište u društvenoj svojini da proveri sve javne evidencije i da u javnim evidencijama, do navedenog datuma proprati da li je izvršen uopis i razgraničenje prava svojine između državne i druruštvene svojine i da u vezi sa tim izvrši odgovarajuće promene u zemljišnim odnosno drugim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti

Ovo nije učinjeno do 2003. godine, znači 6 godina nakon što država koja je po zakonu trebala da uradi to nije uradila, podnosilac ustavne žalbe kupuje to zemljište na javnoj prodaji, koje je u tom momentu upisano kao zemljište u društvenoj svojini. Kupac nije morao da zna da li je izvršeno razgraničenje u skladu sa zakonom ili ne, istakao bih da je kupac kupio predmetno zemljište na javnoj dražbi, a da je saglasnost za taj promet, sada dao drugi državni organ- Agencija za privatizaciju, organ sui generis kao zakonom ovlašćen državni organ. Svoje zakonsko ovlašćenje Agencija crpi iz nekadašnjeg Zakona o preduzećima koji je predvideo da se daje saglasnost, ukoliko imovinu prodaje preduzeće koje je u potpunosti, ili u znatnom delu u društvenoj svojini, znači da navedeno preduzeće nije moglo na bilo koji način da otuđi imovinu bez prethodno date saglasnosti Agencije za privatizaciju. Nakon toga saglasnost daje treći organ a to je Opštinski prvobranilac. Za ovu pravnu situaciju, po mom mišljenju nebitno je da li je to Republički ili opštinski javni prvobranilac, odlučujuće je da je to državni organ. Što dalje znači da je data prećutna saglasnost države. Podnosilac žalbe se ne knjiži jedanput, već dva puta, tako što se taj deo nepokretnosti izdvaja iz jednog zemljišnoknjižnog uloška, znači knjiži se najpre 2003. godine, pa ponovo 2004, godine jer se ta nepokretnost izdvaja iz tog zemljišnoknjižnog uloška u drugi zemljišnoknjižni uložak. Na taj način podnosilac je u potpunosti ispunio sve uslove koji su predviđeni Zakonom o prometu nepokretnosti, sada i tada važećim, da postane zakoniti i savesni vlasnik na navedenoj imovini, na kojoj je platio porez na promet apsolutnih prava.

Nije bez značaja i činjenica da je nadležni vanparnični sud svojim rešenjem iz 2007. godine odbio predlog Republike Srbije kojim je tražila promenu svoinsko-pravnog režima na predmetnom zemljištu, što znači da se uknjiži kao vlasnik.

Sve navedene činjenice i okolnosti, koje su sadržane u stanovištu Ustavnog suda kao pravni nedostaci u smislu obrazloženja drugostepene odluke Apelacionog suda Gž1892/2010 od 31.08.2011., u ponovnom postupku su potpuno ignorisane.

 

IV

U odnosu na sporno pitanje da li je došlo do povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava RS, odnosno, kako se ističe osporenom odlukom Apelacionog suda Gž 614/2015 u pravnom stanovištu u odnosu na član 1. protokol 1. u Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, potrebno je istaći sledeće.

U konkretnom predmetu važno je razmotriti da li su činjenice i okolnosti posmatrane u njihovoj sveukupnosti, učinile podnosioca ustavne žalbe titularom nekog suštinskog interesa zaštićenog članom 1. protokola 1. (Bzcaada Kimisis Teodoku Rum Ortodoks Kilisesi Vakfi c. Turque, n^os 37639/03, 37655/03, 26736/04, 42670/04 § 41, 3 mart 2009; već navođeni slučaj Depalle, § 62; Plalam S.P.A. c. Italie (fond) n⁰ 32521/05, § 50, 26. april 2011). Istovetno stanovište je izraženo i u presudi ESLjP Fabris v France presuda 7. februar 2013. godine.

Istakao bih da je za Ustavni sud ustavnopravno prihvatljiva isključivo činjenica da pogreške ili propusti nadležnih državnih organa ne smeju biti na štetu građana. Ovo pravno stanovište zauzeo je i ESLjP, koji je u presudi Gaši v Hrvatska od 13. decembra 2007. godine na sledeći način:

„40. Sud smatra da bi greške ili propusti državnih organa trebali ići u korist oštećenih građana, naročito ako se time ne dovodi u pitanje drugi suprostavljeni privatni interes. Drugim rečima, rizik svake greške koju pravi državni organ treba da snosi država, a propusti se ne smeju ispravljati na štetu građana.“

Po shvatanju Ustavnog suda, ovaj put, odluka drugostepenog suda sadrži iscrpno i potpuno obrazloženje relevantnih činjenica i načina na koji su iste utvrđene te se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnosioca da drugostepena presuda nije obrazložena , da njome nije odgovoreno na ključne žalbene navode. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom podnosiocu nije povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku , kao element prava na pravično suđenje. Pri tome Ustavni sud konstatuje da nema povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, jer se ona navodno obrtazlaže istim navodima kojima obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje.

Na osnovu navedenog Ustavni sud je stanovišta da je pravno utemeljena ocena Apelacionog suda da je u konkretnom slučaju mešanje države u mirno uživanje imovine podnosioca žalbe bilo zakonito, pa iz tih razloga nije došlo do povrede prava iz člana 1. protokola 1. EKLjP.

Analizom prethodno navedenih okolnosti, moj lični utisak je, da su ove dve odluke donela dva različita Ustavna suda, doduše, ova druga u bitno izmenjenom sastavu.

U ovom ustavnosudskom predmetu kao suštinskosporno pravno pitanje postavlja se pitanje pravne sigurnosti odluka Ustavnog suda. Podnosilac ustavne žalbe je imao legitimno očekivanje da će se, nakon usvajanja njegove ustavne žalbe i odluke Ustavnog suda o poništaju presude Apelacionog suda Gž 1892/10 od 31. 08. 2011. godine u ponovnom postupku razmotriti sva sporna pitanja na koja je ukazano odlukom Ustavnog suda Už- 6372/2011 od 21. maja 2014. godine.

ESLjP je stanovišta da se pravo na pravično suđenje mora tumačiti u svetlu Preambule Konvencije u kojoj se izjavljuje da je vladavina zakona deo zajedničkog nasleđa država ugovornica. Jedan od fundamentalnih aspekata vladavine zakona je princip pravne sigurnosti, koji garantuje , inter alia, očekivanu stabilnost pravnih situacija i doprinos poverenja javnosti u sudove (vidi , Brumaresku v Rumunija br 28342/95, stav 61, ECHR 1999-VII).

U ovom konkretnom predmetu kada je zbog utvrđene povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1 i člana 58. prava na imovinu naloženo ponavljanje žalbenog potupka pred drugostepenim sudom, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove drugostepene odluke od strane tog Suda, već postupanje i odlučivanje prvostepenog suda u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava (ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojoj odluci Už-224/2013, od 6. juna 2013).

Ovo su razlozi zbog kojih se, uz dužno poštovanje, ne mogu složiti sa većinom kolega u vezi sa spornim pravnim pitanjima.

sudija

mr Tomislav Stojković

 

Slični dokumenti

• Už 6372/2011: Povreda prava na imovinu i pravično suđenje savesnom sticaocu zemljišta u društvenoj svojini