Povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom parničnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro 14 godina. Uprkos složenosti predmeta, sud je ocenio da je prvostepeni sud odgovoran za odugovlačenje, naročito u fazi veštačenja.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Jojkića, Milana Jojkića i Jelice Jojkić, svih iz Crepaje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2 012. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Jojkića, Milana Jojkića i Jelice Jojkić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5514/2000 (prvobitno P. 4227/96), povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana .
2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
O b r a z l o ž e nj e
1. Zoran Jojkić, Milan Jojkić i Jelica Jojkić, svi iz Crepaje, preko punomoćnika Gorana Belića, advokata iz Beograda, podneli su 6. jula 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude A pelacionog suda u Beogradu Gž. 2488/10 od 9. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava Republike Srbije,
U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, navedeno : da su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, u žalbi protiv prvostepene presude, kao i u prvostepenom postupku, isticali da tužilac nije adekvatno lečen i iznosili tvrdnje u tom pravcu – da nije bilo pristupljeno adekvatnoj vrsti snimanja glave tužioca, a bilo je jasnih indikacija za takvo postupanje, te da je tužilac dug period vremena pogrešno lečen (što i nije sporna činjenica da je lečen od drugih obolenja), usled čega mu je zdravstveno stanje pogoršano; da Apelacioni sud u Beogradu u obrazloženju osporene presude „ ni jednom rečenicom ne pominje takve navode tužioca, niti razloge iz kojih takve navode ne prihvata“, a tužioci smatraju da sud ima obavezu jasno i nedvosmisleno izneti razloge za svoju odluku; da tužioci, imajući u vidu dugogodišnje (bespotrebno dugo) vođenje postupka, ponašanje komisije veštaka i prvostepenog suda koji je odbijao Zakonom o parničnom postupku propisana sredstva za ubrzanje postupka u toku postupka, te na kraju ovakvo (ne)obrazlaganje odluke drugostepenog suda kojom se potvrđuje odluka kojom je tužbeni zahtev odbija, smatraju da im je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je iz ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu u P. 5514/2000, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, su 5. jula 1996. godine, preko punomoćnika advokata Gorana Belića iz Beograda, podneli Drugom opštinskom su du u Beogradu tužbu protiv tužene Savez ne Republike Jugoslavije, kasnije državne zajedni ce Srbija i Crna Gora, odnosno Republike Srbije – Ministarstva odbrane, sa zahtevom da im tužena na ime naknade nematerijalne štete isplati opredeljene novčane iznose, i to: prvotužiocu Zoranu Jojkiću za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljeni strah, za naruženost i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti , a drugo i trećetužiocu Milanu Jojkiću i Jelici Jojkić na ime duševnih bolova zbog naročito teškog invaliditeta sina, sa pripad ajućom zakonskom zateznom kamatom.
Odgovor tužene na tužbu primljen je u prvostepenom sudu 30. septembra 1996. godine.
Ročište zakazano za 2. oktobar 1996. godine nije održano zbog bolesti predsednika veća, ročište zakazano za 4. novembar 1996. godine – zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a na ročište zak azano za 24. decembar 1996. godine stranke nisu pristupile , iako uredno pozvane, te je rešenjem prvostepenog suda određeno mirovanje postupka do 24. aprila 1997. godine.
Punomoćnik tužilaca je 11. februara 1997. godine podneo prvostepenom sudu predlog za povraćaj u pređašnje stanje.
Ročišta zakazana za 24. april i 10. juni 1997. godine nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a na ročištu održanom 8. septembra 1997. godine, na predlog punomoćnika tužilaca, određeno je medicinsko veštačenje na okolnosti „da li je prilikom lekarskih pregleda pri stupanju u JNA mogla biti otkrivena bolest prvotužioca rutinskim pregledom, da li je služenje u JNA i kako uticalo na tok belosti, a zatim na okolnosti duševnih bolova, fizičkih bolova, straha, naruženosti, umanjenja opšte životne sposobnosti kod tužioca izazavanih bolešću, odnosno invaliditetom prvotužioca, te da li se radi o naročito teškom invaliditetu, s tim što je zadatak veštaka da se posebno izjasni o uzrocima nastanka ovakvog obolenja i objasni na koji način svakodnevne obaveze mogu uticati na pojavljivanje ovakve bolesti“ .
Nalaz i mišljenje veštaka neuropsihijatra dr P. B . primljeno je u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 21. novembra 1997. godine.
Tužena se izjasnila na nalaz i mišljenje veštaka podneskom od 8. januara 1998. godine, a tužioci – podneskom od 19. februara 1998. godine, u kome su predložili dopunsko izjašnjenje veštaka na okolnost da li je zakašnjenje u otkrivanju prave dijagnoze dovelo do težih posledica za prvotužioca. Dopuna sudskopsihijatrijskog veštačenja je primljena u prvostepenom sudu 8. maja 1998. godine.
Podneskom od 26. maja 1998. godine tužioci su precizirali tužbeni zahtev tako što su povećali tražene iznose naknade štete.
Ročište zakzano za 24. april 1998. godine nije održano, ročište 26. juna 1998. godine je odloženo da bi se tuženoj dostavila dopuna veštačenja, a na ročištu 18. septembra 1998. godine je zaključena glavna rasprava.
Drugi opštinski sud u Beogradu je na ročištu 8. marta 1999. godine ponovo otvorio glavnu raspravu i odredio da se pozove veštak radi saslušanja.
Na ročište 12. maja 1999. godine ni jedna od stranaka nije pristupila, te je određeno mirovanje postupka na osnovu člana 1. Uredbe o stavljanju u stanje mirovanja sudskih i drugih postupaka za naknadu štete pokrenutih do proglašenja ratnog stanja. Sud je 15. juna 1999. godine doneo vanraspravno rešenje o prekidu postupka na osnovu č lana 2. navedne Uredbe i člana 2. Uredbe o izmenama Uredbe o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima.
Punomoćnik tužioca je 1. decembra 1999. godine podneo predlog za nastavak posutpka, s obirom na to da je prestalo ratno stanje.
Ročište zakazano za 10. decembar 1999. godine nije održano, a na ročištu 18. aprila 2000. godine je saslušan veštak, izvedeni pismeni dokazi i zaključena glavne rasprava.
Drugi opštinski sud u Beogradu je 18. aprila 2000. godine doneo presudu P. 4944/99, kojom je u stavu prvom delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca, a za iznose preko dosuđenih iznosa odbijen, a u stavu drugom odeđeno da svaka strana snosi svoje troškove postupka. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 10. avgusta 2000. godine.
Tužena je protiv navedne prvostepene presude 16. avgusta 2000. godine izjavila žalbu. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8342/2000 od 20. novembra 2000. godine ukinuo ožalbenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4944/99 od 18. aprila 2000. godine u stavu prvom izreke i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, uz nalog da prvostepeni sud u ponovom postupku odluči da li ima mesta veštačenju komisije lekara ili sudsko-medicinskog odobra radi razjašnjenja odlučne činjenice da li postoji uzročna veza između posledice i služenja vojnog roka, kao i izjašnjenja na ostale okolnosti navedene u obrazloženju drugostepene presude. Ova presuda je dostavljena prvostepenom sudu 18. decembra 2000. godine.
Prvostepeni postupak pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu je nastavljen pred novim predsednikom veća, na ročištu 18. aprila 2001. godine, kada je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko komisije lekara, čiji sastav će odrediti sud.
Rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5514/00 od 18. aprila 2001. godine, kojim je određeno veštačenje preko komisije veštaka Instituta za onkologiju i radiologiju (u daljem tekstu: Institut) sastavljene od tri lekara, je dostavljeno Institutu 18. oktobra 2001. godine. Rešenjem je Komisija obavezana da pismeni nalaz i mišljenje dostavi u roku od 15 dana od dana preuzimanja predmeta, za koji se iz spisa može zaključiti da je dostavljen Institutu u decembru 2001. godine.
Nalaz i mišljenje veštaka neuropsihijatra dr P. B . primljeno je u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 21. novembra 1997. godine.
Tužena se izjasnila na nalaz i mišljenje veštaka podneskom od 8. januara 1998. godine, a tužioci – podneskom od 19. februara 1998. godine, u kome su predložili dopunsko izjašnjenje veštaka na okolnost da li je zakašnjenje u otkrivanju prave dijagnoze dovelo do težih posledica za prvotužioca. Dopuna sudskopsihijatrijskog veštačenja je primljena u prvostepenom sudu 8. maja 1998. godine.
Podneskom od 26. maja 1998. godine tužioci su precizirali tužbeni zahtev tako što su povećali tražene iznose naknade štete.
Ročište zakzano za 24. april 1998. godine nije održano, ročište 26. juna 1998. godine je odloženo da bi se tuženoj dostavila dopuna veštačenja, a na ročištu 18. septembra 1998. godine je zaključena glavna rasprava.
Drugi opštinski sud u Beogradu je na ročištu 8. marta 1999. godine ponovo otvorio glavnu raspravu i odredio da se pozove veštak radi saslušanja.
Na ročište 12. maja 1999. godine ni jedna od stranaka nije pristupila, te je određeno mirovanje postupka na osnovu člana 1. Uredbe o stavljanju u stanje mirovanja sudskih i drugih postupaka za naknadu štete pokrenutih do proglašenja ratnog stanja. Sud je 15. juna 1999. godine doneo vanraspravno rešenje o prekidu postupka na osnovu č lana 2. navedne Uredbe i člana 2. Uredbe o izmenama Uredbe o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima.
Punomoćnik tužioca je 1. decembra 1999. godine podneo predlog za nastavak posutpka, s obirom na to da je prestalo ratno stanje.
Ročište zakazano za 10. decembar 1999. godine nije održano, a na ročištu 18. aprila 2000. godine je saslušan veštak, izvedeni pismeni dokazi i zaključena glavne rasprava.
Drugi opštinski sud u Beogradu je 18. aprila 2000. godine doneo presudu P. 4944/99, kojom je u stavu prvom delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca, a za iznose preko dosuđenih iznosa odbijen, a u stavu drugom odeđeno da svaka strana snosi svoje troškove postupka. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 10. avgusta 2000. godine.
Tužena je protiv navedne prvostepene presude 16. avgusta 2000. godine izjavila žalbu. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8342/2000 od 20. novembra 2000. godine ukinuo ožalbenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4944/99 od 18. aprila 2000. godine u stavu prvom izreke i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, uz nalog da prvostepeni sud u ponovom postupku odluči da li ima mesta veštačenju komisije lekara ili sudsko-medicinskog odobra radi razjašnjenja odlučne činjenice da li postoji uzročna veza između posledice i služenja vojnog roka, kao i izjašnjenja na ostale okolnosti navedene u obrazloženju drugostepene presude. Ova presuda je dostavljena prvostepenom sudu 18. decembra 2000. godine.
Prvostepeni postupak pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu je nastavljen pred novim predsednikom veća, na ročištu 18. aprila 2001. godine, kada je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko komisije lekara, čiji sastav će odrediti sud.
Rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5514/00 od 18. aprila 2001. godine, kojim je određeno veštačenje preko komisije veštaka Instituta za onkologiju i radiologiju (u daljem tekstu: Institut) sastavljene od tri lekara, je dostavljeno Institutu 18. oktobra 2001. godine. Rešenjem je Komisija obavezana da pismeni nalaz i mišljenje dostavi u roku od 15 dana od dana preuzimanja predmeta, za koji se iz spisa može zaključiti da je dostavljen Institutu u decembru 2001. godine.
Institut je nalaz i mišljenje komisije veštaka u jednom primerku dostavio prvostepenom sudu 26. februara 2003. godine, a preostale potrebne primereke 10. marta 2003. godine.
O nalazu i mišljenju komisije lekara tužilac se izjasnio podneskom od 7. aprila 2003. godine, a tuženi podneskom od 10. aprila 2003. godine. Izjašnjenje komisije lekara na primedbe tužilaca dostavljeno je prvostepenom sudu 28. maja 2003. godine, a o njemu se tužilac izjasnio podneskom od 25. jula 2003. godine.
Ročište zakazano za 11. septembar 2003. godine nije održano, a na ročištu 18. novembra 2003. godine saslušan je predsednik komisije lekara prof. dr R. Dž . i određeno da komisija lekara, nakon obavljenog pregleda prvotužioca (nalaz i mišljenje komisije od 26. februara 2003. godine su dati na osnovu uvida u medicinsku dokumentaciju) da dopunski nalaz i mišljenje na okolosti iz rešenja od 18. aprila 2002. godine , u roku od 30 dana.
Prvostepeni sud je 3. decembra 2003. godine primio predlog komisije veštaka da se u veštačenje uključe i neurohirurg i neuroradiolog i da se medicinska dokumentacija kompletira kao što je navedeno u zapisniku komisije. Prvostepeni sud je 10. marta 2004. godine doneo rešenje P. 5514/00 kojim je određeno da u sastav komisije ulaze i neurohirurg doc . dr B . Đ . iz Kliničkog centra Srbije i neuroradiolog dr M. P . iz Urgentnog kliničkog centra. Dana 3. juna 2004. tužioci su uplati naknadu za veštačenje, a 11. juna 2004. godine prvostepeni sud je dostavio spise predmeta Institutu radi davanja dopunskog nalaza i mišljenja .
Nakon više uregencija, prvostepenom sudu je 8. aprila 2005. godine dostavljeno mišljenje neurohirurga doc. dr. B. Đ, o kome su se tužioci izjasnili podneskom od 22. aprila 2005. godine, urgirajući dostavljanje i mišljenja veštaka neuroradiologa.
U podnesku od 16. juna 2005. godine neuroradiolog dr M. P . je zatražio dostavljanje dodatne medicinske dokumenta cije radi davanja mišljenja. Prvostepeni sud je od punomoćnika tužilaca zatražio dostavljanje dokumentacije, a podneskom od 15. avgusta 2005. godine isti je obavestio sud da stranka nije u mogućnosti da dostavi traženu dokumentaciju, jer se ona nalazi na klinici na kojoj je prvotuženi lečen . Na zahtev suda od 11. oktobra 2005. godine , V ojnomedicinska akademija je dostavila traženu dokumentaciju 21. novembra 2005. godine.
Tužilac je podneskom od 3. maja 2006. godine ukazao na dugo trajanje postupka veštačenja i predložio da sud odredi novo veštačenje putem drugih sudskih veštaka koje je on predložio u podnesku , a tužena se u podnesku od 8. juna 2006. godine usprotivila novom veštačenju.
Mišljenje neuroradiologa dr M. P . primljeno je u prvostepenom sudu 28. jula 2006. godine.
Podneskom od 11. septembra 2006. godine tužioci su se izjasnili na mišljenje neuroradiologa, istakli da se veštak doc. dr B. Đ. još nije izjasnio na njihove primedbe od 22. aprila 2005. godine i ponovo predložili veštačenje preko komisije veštaka iz svog podneska od 3. maja 2006. godine.
U daljem toku prvostepenog postupka zakazano je šest ročišta od kojih nisu održana dva (7. februara i 3. decembra 2007. godine), a održana su četiri: ročište 15. novembra 2006. godine na kome je saslušan veštak prof. dr. R. Dž, ročište 26. marta 2007. godine na kome je saslušan veštak dr M. P, a 4. septembra 2007. godine je usledila urgencija tužioca sa ponovnim predlogom za određivanje novog veštačenja, zatim ročište 17. oktobra 2007. godine na kome je saslušan veštak doc. dr B. Đ, ročište 4. februara 2008. godine koje je odloženo radi uručenja podneska tužioca od 1. februara 2008. godine suprotnoj strani i ročište 20. marta 2008. godine na kome su pročitani pismeni dokazi i zaključena glavna rasprava.
Ročište zakazano za 11. septembar 2003. godine nije održano, a na ročištu 18. novembra 2003. godine saslušan je predsednik komisije lekara prof. dr R. Dž . i određeno da komisija lekara, nakon obavljenog pregleda prvotužioca (nalaz i mišljenje komisije od 26. februara 2003. godine su dati na osnovu uvida u medicinsku dokumentaciju) da dopunski nalaz i mišljenje na okolosti iz rešenja od 18. aprila 2002. godine , u roku od 30 dana.
Prvostepeni sud je 3. decembra 2003. godine primio predlog komisije veštaka da se u veštačenje uključe i neurohirurg i neuroradiolog i da se medicinska dokumentacija kompletira kao što je navedeno u zapisniku komisije. Prvostepeni sud je 10. marta 2004. godine doneo rešenje P. 5514/00 kojim je određeno da u sastav komisije ulaze i neurohirurg doc . dr B . Đ . iz Kliničkog centra Srbije i neuroradiolog dr M. P . iz Urgentnog kliničkog centra. Dana 3. juna 2004. tužioci su uplati naknadu za veštačenje, a 11. juna 2004. godine prvostepeni sud je dostavio spise predmeta Institutu radi davanja dopunskog nalaza i mišljenja .
Nakon više uregencija, prvostepenom sudu je 8. aprila 2005. godine dostavljeno mišljenje neurohirurga doc. dr. B. Đ, o kome su se tužioci izjasnili podneskom od 22. aprila 2005. godine, urgirajući dostavljanje i mišljenja veštaka neuroradiologa.
U podnesku od 16. juna 2005. godine neuroradiolog dr M. P . je zatražio dostavljanje dodatne medicinske dokumenta cije radi davanja mišljenja. Prvostepeni sud je od punomoćnika tužilaca zatražio dostavljanje dokumentacije, a podneskom od 15. avgusta 2005. godine isti je obavestio sud da stranka nije u mogućnosti da dostavi traženu dokumentaciju, jer se ona nalazi na klinici na kojoj je prvotuženi lečen . Na zahtev suda od 11. oktobra 2005. godine , V ojnomedicinska akademija je dostavila traženu dokumentaciju 21. novembra 2005. godine.
Tužilac je podneskom od 3. maja 2006. godine ukazao na dugo trajanje postupka veštačenja i predložio da sud odredi novo veštačenje putem drugih sudskih veštaka koje je on predložio u podnesku , a tužena se u podnesku od 8. juna 2006. godine usprotivila novom veštačenju.
Mišljenje neuroradiologa dr M. P . primljeno je u prvostepenom sudu 28. jula 2006. godine.
Podneskom od 11. septembra 2006. godine tužioci su se izjasnili na mišljenje neuroradiologa, istakli da se veštak doc. dr B. Đ. još nije izjasnio na njihove primedbe od 22. aprila 2005. godine i ponovo predložili veštačenje preko komisije veštaka iz svog podneska od 3. maja 2006. godine.
U daljem toku prvostepenog postupka zakazano je šest ročišta od kojih nisu održana dva (7. februara i 3. decembra 2007. godine), a održana su četiri: ročište 15. novembra 2006. godine na kome je saslušan veštak prof. dr. R. Dž, ročište 26. marta 2007. godine na kome je saslušan veštak dr M. P, a 4. septembra 2007. godine je usledila urgencija tužioca sa ponovnim predlogom za određivanje novog veštačenja, zatim ročište 17. oktobra 2007. godine na kome je saslušan veštak doc. dr B. Đ, ročište 4. februara 2008. godine koje je odloženo radi uručenja podneska tužioca od 1. februara 2008. godine suprotnoj strani i ročište 20. marta 2008. godine na kome su pročitani pismeni dokazi i zaključena glavna rasprava.
Drugi opštinski sud u Beogradu je 20. marta 2008. godine doneo presudu P. 5514/00 kojom je u stavu prvom odbio tužbeni zahtev u celosti i u stavu drugom odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U iscrpnom obrazloženju prvostepene presude se, između ostalog, navodi da je prvostepeni sud, pored pismenih dokaza, izveo dokaz veštačenjem, tako što je cenio nalaz i mišljenje sudskog veštaka dr P. B . od 21. novembra 1997. godine sa dopunskim nalazom od 8. maja 1998. godine, nalaz i mišljenje Komisije veštaka Instituta za onkologiju i r adiologiju Srbije u Beogradu od 25. februara 2003. godine, izjašnjenje Komisije veštaka od 28. maja 2003. godine i iskaz predsednika Komisije prof. dr R . Dž, zatim mišljenje člana Komisije doc. dr B . Đ, neurohirurga od 8. aprila 2005. godine i mišljenje člana Komisije dr M. P , neuroradiologa, od 28. jula 2006. godine, ponovni iskaz prof. dr R. Dž , kao i iskaze doc. dr B. Đ. i dr M. P , te da je sud nalaz i mišljenje Komisije veštaka u potpunosti prihvatio, nalazeći da je jasan, precizan, dovoljno obrazložen i dat po pravilima savremene struke. Takođe se navodi da , kako je iz n alaza i mišljenja Komisije veštaka, koje je sud u potpunosti prihvatio, utvrđeno da ne postoji propust tužene pri prijemu prvotužioca na odsluženje vojnog roka, pri služenju vojnog roka i na kraju pri lečenju kada je bolest dijagnostifikovana i otkrivena, to je sud našao da nema odgovornosti na strani tužene, zbog čega je doneo odluku kao u stavu prvom izreke presude; da je sud imao u vidu i činjenicu da sudski veštak neuropsihijatar dr P. B. nije decidirano naveo, tj. da ne postoji jasan zaključak o postojanju uzročno-posledične veze između boravka u JNA i bolesti tužioca. Takođe se navodi da je sud odbio predlog punomoćnika tužilaca za ponovnim saslušanjem veštaka, te određivanjem novog veštačenja preko drugih veštaka, nalazeći da bi veštačenje preko ovih veštaka bilo nepotrebno i da bi dovelo samo do odugovlačenja postupka, kao i za ponovno saslušanje članova Komisije veštaka, s obzirom na to da je sud u potpunosti prihvatio nalaz i mišljenje Komisije veštaka, jer smatra da je isti stručan, jasan i dovoljno obrazložen.
Tužioci su 11. juna 2008. godine podneli žalbu protiv pr vostepene presude, a obrazloženje žalbe dostavili sudu 7. jula 2008. godine. Žalba je dostavljena drugostepenom sudu 24. jula 2008. godine.
Apelacioni sud u Beogradu je 9. aprila 2010. godine doneo osporenu presudu Gž. 2488/10, kojom je odbio žalbu tužilaca kao neosnovanu i potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5514/00 od 20. marta 2008. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog p ostupka na koje drug ostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku na koju se ukazuje u žalbi, s obzirom na to da je prvostepeni sud za svoju odluku da o jasne, pravilne i potpune razloge, koji su u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem; da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da nastanak bolesti nije u uzročno-posledičnoj vezi sa vršenjem vojne službe i da tužena nije odgovorna za nastalu štetu, te da je pravilno odbijen tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan, jer u konkretnom slučaju nisu is punjeni uslovi za primenu odredbi čl. 172, ni 173. Zakona o obligacionim odnosima o odgovornosti tužene za naknad u nematerijalne štete koju trpe tužioci . Dalje se navodi da sve razloge koje je prvostepeni sud dao za svoju odluku kao pravilne i na zakonu zasnovane, prihvata i drugostepeni sud, te da su neosnovani navodi žalbe tužilaca da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje kada je našao da na strani tužene nije bilo propusta pri prijemu tužioca Zorana Jojkića na odsluženje vojnog roka, pri služenju vojnog roka i pri lečenju kada je bolest dijagnostifikovana i otkrivena. Naime, drugostepeni sud je prihvatio kao pravilno utvrđenje prvostepenog suda da je uzrok nastanka tumora od koga je oboleo tužilac nepoznat, da prilikom prijema u Vojsku Jugoslavije tužilac nije imao nikakve simptome, a propisanim pregledom koji se obavlja prilikom stupanja na služenje vojnog roka bolest nije mogla biti otkrivena, da te da ne postoji uzročno-posledična veza između nastanka tumora i vršenja vojne službe , s obzirom na to da je bolest nepoznatog uzroka čije dejstvo tužena nije mogla predvideti, ni izbeći ili otkloniti ; takođe, da su prvi simptomi bolesti ukazivali na oboljenje organa za varenje, zbog čega u tom trenutku nije bilo indikacija za kompjutersko snimanje lobanje, te da je VMA preduzela svu proceduru koja j e odgovarala neurološkom i kliničnom statusu pacijenta, a što je potkrepljeno i nalazom i mišljenjem Komisije veštaka Instituta koje je navedeno u obrazloženju osporene presude , te je Apelacioni sud našao da je pravilan zaključak prvostepenog suda da na strani tužene nije bilo propusta usled kojih je nastala šteta tužilaca. Apelacioni sud je takođe našao da su neosnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud mogao da odredi druge veštake radi pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, jer je prvostepeni sud pravilno utvrdio bitne činjenice za donošenje odluke o tužbenom zahtevu imajući u vidu nalaze i mišljenja dr P. B . i Komisije veštaka Instituta, saglasno članu 251. Zakona o parničnom postupku.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 ).
Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04) , koji se primenjivao u ovom postupku od 23 . februara 2005. godine , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.).
5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe kojima se ukazuje na dugogodišnje vođenje postupka, a time na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje , polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe pokrenuli parnični postupak podnošenjem tužbe 5. jula 1996. godine, a da je postupak okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu 9. aprila 2010. godine.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period ocene razumnosti dužine trajanja predmetnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje u razumnom roku o njegovim pravima i obavezama. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka trajanja sudskog postupka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog postupka pred sudom u kojem je odlučivano o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe.
Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja donošenjem drugostepene presude trajao 13 godina i 11 meseci , što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o složenom sporu u kome je sud trebalo da utvrdi da li je bolest prvotužioca postojala i mogla biti otkrivena prilikom prijema na odsluženje vojnog roka, eventualno postojanje uzročno-posledične veze između služenja vojnog roka i nastanka bolesti prvotužioca, te da li je lečenje nakon pojave bolesti lečenje bilo preduzeto u skladu sa pravilima medicinske struke. Rešavanje ovih po svojoj prirodi složenih medicinskih pitanja nužno zahteva sprovođenje veštačenja, s obzirom na to da sud ne raspolaže medicinskim znanjem potrebnim za samostalno utvrđivanje navedenih činjenica. Ova okolnost nesumnjivo čini dokazni postupak pred nadležnim sudom složenijim i dugotrajnijim. Međutim, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u ovom sporu i dokazni postupak u kome je sud izveo dokaz veštačenjem i upoznavanjem sa određenim pismenim dokazima ne opravdavaju dužinu trajanja osporenog postupka.
Predmet spora nesumnjivo ima poseban značaj za podnosioce ustavne žalbe, s obzirom na to da se njihov tužbeni zahtev za naknadu neimovinske štete zasniva na činjenici teškog invaliditeta prvotužioca, za koju podnosioci smatraju da je izazvan propustima odgovornih lica tužene.
Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe u manjoj meri dopirneli dugom trajanju predmetnog postupka, pri čemu se ima u vidu sledeće: da tužioci nisu pristupili na ročište zakazano za 24. decembar 1996. godine, iako uredno pozvani, te je sud odredio mirovanje postupka; da je, iako je ratno stanje prestalo u junu 1999. godine, punomoćnik tužilaca podneo predlog za nastavak postupka 1. decembra 1999. godine, kao i da ročište zakazano za 3. decembar 2007. godine nije održano na predlog punomoćnika tužilaca, te da je dostavljanje podneska tužilaca 1. februara 2008. godine uoči zakazanog ročišta izazvalo odlaganje ročišta 4. februara 2008. godine radi dostavljanja podneska suprotnoj strani, čime ukupan doprinos podnosilaca trajanju postupka iznosi godinu dana.
Međutim, ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud dao odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka. Neefikasno i nedelotvorno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu u ovom postupku, koje je u suprotnosti sa obavezama suda iz člana 10. Zakona o parničnom postupku, došlo je više puta do izražaja. Tako je u postupku pred prvostepenim sudom koji je trajao ukupno 11 godina i sedam meseci, Drugi opštinski sud u Beogradu zakazao ukupno 21 ročišt e od kojih je održano 12, a devet nije održano, od kojih četiri iz razloga na strani suda; takođe, prvostepeni sud je zaključio glavnu raspravu na ročištu 18. septembra 1998. godine da bi je na ročištu 8. marta 1999. godine, dakle posle skoro šest meseci, ponovo otvorio kako bi saslušao veštaka. Naročito, prvostepeni sud, po oceni Ustavnog suda, uprkos nekoliko urgencija upućenih Institutut za onkologiju i radiologiju posle više meseci od određivanja veštačenja, nije preduzimao sve zakonom date mogućnosti da obez bedi efikasno postupanje veštaka, te je tako veštačenje komisije veštaka, naloženo rešenjem dostavljenim Institutu 18. oktobra 2001. godine, primljeno u sudu 26. februara 2003. godine – posle 14 meseci od dostavljanja spisa predmeta Institutu . Dopunska veštačenja naložena rešenjem suda od 10. marta 2004. godine su primljena 8. aprila 2005. godine (mišljenje neurohirurga) – dakle posle više od godinu dana, dok je zahtev veštaka neuroradiologa za dopunskom medicinskom dokumentacijom dostavljen sudu posle 14 meseci, 16. juna 2005. godine, a njegovo mišljenje 28. jula 2006. godine, tj. posle dve godine i tri meseca od određivanja veštačenja. Štaviše, da bi odredio veštake preko kojih će izvesti veštačenje određeno na ročištu 18. aprila 2001. godine, prvostepenom sudu je bilo potrebno šest meseci, a, s obzirom na to da veštaci koji su uključeni u komisiju rešenjem o određivanju dopunskog veštačenja o d 10. marta 2004. godine nisu radila na Institutu, već u drugim medicinskim ustanovama, u toku postupka je dolazilo do grešaka u prosleđivanju spisa predmeta.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, kao u prvom delu tačke 1.
6. U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je pravo na pravično suđenje povređeno time što osporena drugostepena presuda na sadrži obrazloženje o odlučnim razlozima istaknutim u žalbi koji se tiču ukazivanja da tužilac nije adekvatno lečen, Ustavni sud je na osnovu uvida u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu u svojoj presudi dao obrazložene razlog za sve odlučujuće navode i razloge koji su bili istaknuti u žalbi protiv prvostepene presude, a imajući u vidu i iscrpno obrazloženje sadržano u prvostepenoj presudi. Naime, obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke (videti i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske od 19. decembra 1997. godine ). Stoga je Ustavni sud oc enio da nisu osnovani navodi ustavne žalbe kojima se poziva na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.
S ozbirom na napred izneto, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu protiv osporene presude odbio kao neosnovanu, kao u drugom delu tačke 1.
7. S obzirom na to da su podnosioci u ustavnoj žalbi istakli zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na pravično suđenje donošenjem osporene presude, za koju je Ustavni sud utvrdio da nije povređeno, a ne zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, odlučio da se, kao mera pravičnog zadovoljenja podnosilaca , ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 46b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/07 i 76/11), odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević