Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao 13 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3202/2011
05.02.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. V. iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. V. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 10900/08, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. V. iz B. podneo je 15. jula 2011. godine, preko punomoćnika M. V, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 10900/08.

Povredu navedenog ustavnog prava podnosilac zasniva na činjenici da je osporeni postupak, koji je po svojoj prirodi hitan, trajao preko 13 godina. Prema mišljenju podnosioca, osnovi uzrok ovako dugom trajanju postupka, ogleda se u nedozvoljenom postupanju suda, koji je ročišta odlagao na neodređeno vreme i zakazivao ih sa velikim vremenskim razmakom. Predložio je da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi mu pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i pravo na naknadu troškova podnošenja ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 53959/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10900/08), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac R. V, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 19. marta 1998. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih lista "D. t.", S.Ć. i M.V, radi naknade štete.

Prvo ročište koje je održano 10. aprila 1998. godine odloženo je na neodređeno vreme radi pribavljanja određenih podataka o prvotuženom i postupanja tužioca po nalogu suda da uredi tužbu u smislu odredaba Zakona o informisanju. Iz spisa predmeta se ne može utvrditi da li je tužilac postupio po ovom nalogu i da li je sud tražio navedene podatke. Naredno ročište koje je bilo zakazano za 12. maj 2000. godine takođe je odloženo na neodređeno vreme, radi pribavljanja podataka o tome da li je pokrenut stečajni postupak nad prvotuženim i izdavačem prvotuženog, a zatim je postupak prekinut rešenjem P. 1799/98 od 26. aprila 2002. godine zbog otvaranja stečajnog postupka nad izdavačem i smrti S.Ć. Na predlog tužioca, postupak je nastavljen rešenjem od 20. septembra 2002. godine. Prvu sledeću radnju sud je preduzeo 31. januara 2003. godine kada je rešenjem razdvojio postupak u odnosu na tužene S.Ć. i M.V. Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno 19 zakazanih ročišta, četiri nisu održana (jedno zbog sprečenosti sudije, jedno zbog podnetog zahteva za izuzeće sudije od strane tuženog, za jedno nisu navedeni razlozi neodržavanja, a jedno zbog izjašnjenja tužiočevog punomoćnika na podnesak tuženog koji mu je uručen neposredno pre zakazanog ročišta). Radi odlučivanja o predlogu tuženog za polaganje aktorske kaucije, ročište koje je održano 22. juna 2006. godine odloženo je do izjašnjenja tužioca o državljanstvu. Podneskom od 27. oktobra 2006. godine tužilac je tražio da se ročište zakaže ističući da nema osnova za usvajanje predloga tuženog za polaganje aktorske kaucije, nakon čega je sud rešenjem od 19. januara 2007. godine odbio zahtev tuženog za obezbeđenje parničnih troškova, a potom je ročište zakazao za 9. maj 2007. godine. U ovom delu postupka saslušane su parnične stranke i četiri svedoka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 626/03 od 9. maja 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca. Ova presuda otpravljena je iz suda 6. decembra 2007. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 946/08 od 8. oktobra 2008. godine ukinuta je navedena presuda.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od ukupno sedam zakazanih ročišta, tri nisu održana na molbu tuženog, a jedno zbog neurednog pozivanja njegovog punomoćnika.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10900/08 od 23. septembra 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 11787/10 od 9. marta 2011. godine potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu, a preinačio u usvajajućem delu tako što je tuženog obavezao da tužiocu na ime naknade štete isplati manji iznos od iznosa koji je dosuđen prvostepenom presudom, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbio. Drugostepena presuda uručena je tužiočevom punomoćniku 22. juna 2011. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo u martu 1998. godine i da je okončan drugostepenom presudom od 9. marta 2011. godine. Dakle, predmetni parnični postupak je trajao nepunih 13 godina, što samo po sebi ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica ne proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem doprineo njegovom trajanju, niti su postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje sud ne može biti odgovoran, a koje su onemogućavale okončanje spora. Naime, po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu koji je dva puta bio neaktivan u periodu od dve godine - prvi put kada je nakon ročišta održanog 10. aprila 1998. godine sledeće zakazao za 12. maj 2000. godine, i drugi put, kada je nakon ovog ročišta prvu procesnu radnju (donošenje rešenja o prekidu postupka) preduzeo 26. aprila 2002. godine. Okolnost da je pomenuto ročište od 10. aprila 1998. godine, između ostalog, odloženo na neodređeno vreme zbog naloga podnosiocu da tužbu uredi, ne može opravdati nepostupanje suda u periodu od dve godine, jer je upravo na strani suda obaveza da postupak sprovede bez odugovlačenja i onemogući zloupotrebu prava koja strankama pripadaju. Sud je, u slučaju da podnosilac nije postupio po nalogu, imao na raspolaganju procesne mere koje je mogao primeniti u konkretnoj situaciji. Međutim, iz spisa predmeta se ne može utvrditi ni da li je sud preduzeo one radnje koje su predstavljale drugi razlog da navedeno ročište bude odloženo na neodređeno vreme. Osim toga, sud je prvu prvostepenu presudu otpravio sedam meseci posle donošenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno neefikasnim i nedelotvornim radom prvostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, pri čemu je posebno imao u vidu dužinu trajanja i karakter postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Imajući u vidu da podnosilac nije naveo u čemu se ogleda materijalna šteta koju je pretrpeo, niti je dostavio dokaze na kojima ovaj zahtev zasniva, Ustavni sud nalazi da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za odlučivanje ovom zahtevu, zbog čega je rešio kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime podnošenja ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je iz neo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti