Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu pilota JAT-a i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro osam godina, dosuđujući naknadu nematerijalne štete. Istovremeno, odbija deo žalbe o pravu na pravičnu naknadu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Duška Savića, Dejana Miloševića, Dušana Mesarovića, Jovana Bande, Nikole Ćuluma, Zorana Đorđevića, Slobodana Jovovića, Jovice Kecmana, Slobodana Lalovića i Gorana Matovića, svih iz Beograda i Zorana Joksimovića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Duška Savića, Dejana Miloševića, Dušana Mesarovića, Jovana Bande, Nikole Ćuluma, Zorana Đorđevića, Slobodana Jovovića, Jovice Kecmana, Slobodana Lalovića, Gorana Matovića i Zorana Joksimovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 10320/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Duško Savić, Dejan Milošević, Dušan Mesarović, Jovan Banda, Nikola Ćulum, Zoran Đorđević, Slobodan Jovović, Jovica Kecman, Slobodan Lalović i Goran Matović, svi iz Beograda i Zoran Joksimović iz Novog Sada, podneli su 10. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Marjane D. Marjanović, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10320/10 od 16. septembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1077/11 od 6. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 32. stav 1. i 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su osporene presude donete.

Podnosioci u ustavnoj žalbi ističu da su podneli tužbu nadležnom sudu protiv Republike Srbije i JP „JAT Airways“ (u daljem tekstu: JAT), radi isplate razlike zarada, s obzirom na to da su bili u radnom odnosu sa drugotuženim, i to u svojstvu pilota, odnosno kopilota, te da su za period avgust 2004. godine – mart 2005. godine primili zarade manje od onih koje su bile predviđene aneksima ugovora o radu. Naime, podnosioci ističu da je do umanjenja zarada došlo na osnovu proizvoljnih, neosnovanih i nezakonitih odluka generalnog direktora JAT (u daljem tekstu: direktor), a da su parnični sudovi „očigledno impresionirani“ činjenicom da se radi o Republici Srbiji kao prvotuženoj i javnom preduzeću čiji je država osnivač, kao drugotuženom – tužbene zahteve odbili u celosti, čime su podnosiocima povredili pravo na pravično suđenje i pravo na pravičnu naknadu za rad. Takođe, podnosioci navode da parnični sudovi „namerno“ nisu uzeli u obzir da je direktor tek 13. aprila 2005. godine doneo Odluku broj 751 kojom je stavio van snage Odluke 722/1 i 723/1 od 27. maja 2002. godine, a koje su bile osnov za obračun i isplatu ugovorene (uvećane) zarade, kao i da je Vlada Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada) tek 17. februara 2005. godine naložila da se fond zarada ubuduće uskladi sa ukupnim fondom zarada. Iz napred navedenog proizlazi da podnosiocima pripada pun iznos zarade sve do donošenja pomenute Odluke 751 zbog čega su njihovi tužbeni zahtevi morali biti usvojeni u celosti.

Pored navedenog, podnosioci ističu da im je u predmetnom parničnom postupku očigledno povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je ovaj relativno jednostavan radni spor, koji je po zakonu hitan, trajao čak osam godina.

Podnosioci od Ustavnog suda traže da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da su im povređena navedena ustavna prava, poništi osporenu drugostepenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovi postupak po njihovoj žalbi, kao i utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10320/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Duško Savić, Dejan Milošević, Dušan Mesarović, Jovan Banda, Nikola Ćulum, Zoran Đorđević, Slobodan Jovović, Jovica Kecman, Slobodan Lalović, Goran Matović i Zoran Joksimović, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 3. marta 2006. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv Republike Srbije i JAT, radi neisplaćene razlike u zaradi za period od avgusta 2004. godine do marta 2005. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude, parnični sud je zakazao i održao tri ročišta. Na prvom ročištu koje je bilo zakazano za 25. maj 2006. godine, sud je doneo rešenje P. 1813/06, kojim je utvrdio da je tužba u ovoj pravnoj stvari povučena jer se na ročištu nisu pojavili ni uredno pozvani tuženi, niti uredno pozvani tužioci, a svoj izostanak nisu opravdali. Nakon toga, punomoćnik tužilaca je 1. juna 2006. godine sudu dostavio predlog za povraćaj u pređašnje stanje, sa obrazloženjem da je u periodu kada je bilo zakazano i održano prvo ročište bio bolestan, o čemu je dostavio i izveštaj lekara specijaliste sa nalazom da je u tom periodu bio nesposoban za rad. Prvi opštinski sud je 3. jula 2006. godine doneo rešenje P. 1813/06, kojim je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, te ukinuo navedeno rešenje i zakazao sledeće ročište.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo (prvu) prvostepenu presudu P. 7759/06 od 23. oktobra 2006. godine, kojom je obavezao drugotuženog da tužiocima za naznačeni period isplati pojedinačno tražene iznose na ime neisplaćene razlike u zaradi, a odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca usmeren protiv prvotužene, kao i obavezao drugotuženog da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

Drugotuženi je 14. januara 2007. godine izjavio žalbu.

Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 1708/07 od 14. februara 2008. godine, kojim je predmet vratio prvostepenom sudu na dopunu postupka, nakon čega je doneo rešenje Gž1. 4522/08 od 8. oktobra 2009. godine kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, sud je zakazao dva ročišta, od kojih jedno nije održao iz razloga što je predmet tada trebalo ustupiti Prvom osnovnom sudu u Beogradu u Bulevaru Mihaila Pupina – pred kojim su se vodili radni sporovi.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo (drugu) osporenu prvostepenu presudu P1. 10320/10 od 16. septembra 2010. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u celosti i obavezao ih da drugotuženom naknade troškove postupka.

Tokom postupka je utvr đeno sledeće činjenično stanje: da je rešenjem Vlade o nalaganju preduzimanja mera za nesmetano funkcionisanje javnog saobraćaja JAT od 17. februara 2005. godine naloženo Upravom odboru da preduzme odgovarajuće mere radi obezbeđenja uslova za nesmetano funkcionisanje i obavljanje delatnosti od opšteg interesa za koje je JAT osnovan; da je Upravni odbor doneo odluku o utvrđivanju koeficijenata za raspodelu zarada zaposlenih broj 27 od 4. marta 2005. godine, koja će se primenjivati za obračun isplate zarada zaposlenih do zaključenja PKU, kojom se utvrđuju koeficijenti za raspodelu zarada zaposlenih; da je odlukom broj 1855 od 8. septembra 2004. godine određeno kako će se za avgust 2004. godine obračunati i isplatiti akontacija zarade zaposlenima na bazi jedne polovine cene rada za najjednostavniji rad u iznosu od 385 dinara bruto i cene rada radnog mesta iz ugovora o radu kao i ugovorenog dela zarade iz aneksa ugovora o radu; da je odlukom broj 2035 od 27. septembra 2004. godine određeno kako će se za avgust 2004. godine akontaciono obračunati i isplatiti zarada zaposlenima na bazi cene za najjednostavniji rad u iznosu od 770 dinara i cene rada radnog mesta iz ugovora o radu kao i ugovorenog dela zarade iz ugovora o radu (ugovoreni deo zarade utvrđen aneksom ugovora o radu za sve zaposlene STW/STD - letački poslovi iz delatnosti školski centar biće umanjeni za 20% - što je doneto u skladu sa finansijskim mogućnostima preduzeća i pravom na isplatu zarada u mesečnoj masi prema Uredbi o visini zarada u javnim preduzećima, odnosno Programa poslovanja za 2004. godinu); da je na osnovu člana 32. Statuta JAT i PKU iz juna 1995. godine doneta odluka broj 1855 od 8. septembra 2004. godine, kojom se za avgust 2004. godine ima obračunati i isplatiti akontacija zarade zaposlenima na bazi jedne polovine cene rada za najjednostavniji rad u iznosu od 385,00 dinara bruto i cene rada radnog mesta iz ugovora o radu kao i ugovorenog dela zarade iz aneksa ugovora o radu; da je odlukom broj 2312 od 20. oktobra 2004. godine određeno kako da se izvrši obračun zarada za septembar 2004. godine (na osnovu Statuta JAT, Zakona o radu, opšteg kolektivnog ugovora, kolektivnog ugovora JAT iz 1995. godine, sa naknadama, dodacima i ostalim primanjima broj 1892 od 1. avgusta 2001. godine, a direktor je ovu odluku doneo na osnovu sporazuma sa sindikatom broj 2307 od 19. oktobra 2004. godine); da je odlukom broj 2652 od 23. novembra 2004. godine određeno kako će se izvršiti obračun zarada za oktobar 2004. godine (na osnovu Statuta JAT, Zakona o radu, opšteg kolektivnog ugovora, kolektivnog ugovora JAT iz 1995. godine, odluke o postupku utvrđivanja ugovorene zarade za prvu i drugu liniju rukovođenja i letačko osoblje i ugovorenog dela zarade ostalim zaposlenim aneksom ugovora o radu od 27. maja 2002. godine sa izmenama i dopunama, a predviđeno je kojoj kategoriji zaposlenih će se obračunati i isplatiti posebna stimulacija na osnovu spiskova verifikovanih od strane nadležnih lica); da je na osnovu člana 96. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01) i člana 32. Statuta JAT, direktor JAT , na osnovu tužbe za naknadu štete za neisplaćene zarade za novembar i decembar 2004. godine koja je podneta Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu od strane štrajkačkog odbora pilota JAT, zahteva za naknadu štete, opomene pred utuženje i sporazuma o vansudskom poravnanju postignutog sa Štrajkačkim odborom pilota JAT, Sindikalnom organizacijom komercijalnih i ekonomskopravnih poslova radnika JAT, Jedinstvenom sindikalnom organizacijom, Sindikalnom organizacijom Autoservis JAT, Sindikatom JAT Nezavisnost, Strukovnim sindikatom stjuardesa i stjuarta i Sindikatom letačkog i kabinskog osoblja JAT, kao i podnetih pojedinačnih zahteva i vansudskih poravnanja sa zaposlenima JAT koji nisu članovni nije dne sindikalne organizacije JAT, done ta odluk a broj 132 od 1. februara 2005. godine, kojom se određuje da se na ime naknade materijalne štete za neisplaćene zarade za novembar 2004. godine i decembar 2004. godine ima isplatiti ukupan iznos potraživanog i to 50% - 1. februara 2005. godine, 25% - 16. februara 2005. godine i 25% - 5. marta 2005. godine; da je odlukom broj 408 od 28. februara 2005. godine predviđeno da se preračun za decembar 2004. godine treba izvršiti po PKU iz 1995. godine, tabelarnom pregledu koeficijenata za sva radna mesta u JAT po sporazumu 2031/27.6.1996, u koju su ugrađeni odnosi iz aneksa PKU za pilote i mehaničare sa izmenama i dopunama za novootvorena radna mesta; da je na osnovu člana 32. Statuta JAT i Rešenja Vlade od 17. februara 2005. godine doneta odluka broj 407 od 4. marta 2005. godine, na osnovu koje će se izvršiti obračun i isplata zarade, na teret prvog kvartala 2005. godine, svim zaposlenima JAT po modelu predviđenom nalogom datim od strane Finansijskih poslova, a utvrđenom od strane direktora; da se odluka broj 424 od 15. marta 2005. godine odnosi na preračun zarada za januar 2005. godine na odobrenom aktu kao isplata razlike zarade, kojom je predviđeno da se preračun za januar treba izvršiti po PKU iz 1995. godine, tabelarnom pregledu koeficijenata za sva radna mesta u JAT po sporazumu 2031/ 27.6.1996, u koju su ugrađeni odnosi iz aneksa PKU za pilote i mehaničare sa izmenama i dopunama za novootvorena radna mesta; da je odlukom broj 495 od 15. marta 2005. godine predviđeno da se preračun za januar 2005. godine treba izvršiti po PKU iz 1995. godine po sporazumu 2031/21.6.1996 u koju su ugrađeni i odnosi iz aneksa PKU za pilote i mehaničare sa izmenama i dopunama za novootvorena radna mesta; da je odlukom broj 475 od 15. marta 2005. godine predviđeno da se preračun za februar 2005. godine treba izvršiti po PKU iz 1995. godine, tabelarnom pregledu za sva radna mesta u JAT po Sporazumu 2031/27.06.1996. godine u koji su ugrađeni i odnosi iz aneksa PKU za pilote, mehaničare sa izmenama i dopunama za novootvorena mesta; da je odlukom broj 764 od 14. aprila 2005. godine, koja je doneta na osnovu člana 32. Statuta JAT i odluke Upravnog odbora o utvrđivanju koeficijenata za raspodelu zarada zaposlenih broj 27, predviđeno da se izvrši konačan obračun i isplata zarada svim zaposlenima u JAT za mart 2005. godine u skladu sa preostalom odobrenom masom sredstava za prvi kvartal 2005. godine; da se odlukom broj 1477 od 10. avgusta 2005. godine utvrđuje zarada za juli 2005. godine po osnovu radnog doprinosa (stimulacije) za operativne kategorije zaposlenih direktno vezanih za realizaciju saobraćaja, te da će se zaposlenim a operativnog centra i delatnostima komercijalnih poslova isplatiti stimulacija, a prema predlogu šefa operacionog centra verifikovanom od strane direktora JAT; da se odlukom broj 1690 od 12. septembra 2005. godine utvrđuje zarada za avgust 2005. godine po osnovu radnog doprinosa (stimulacija) za operativne kategorije zaposlenih direktno vezanih za realizaciju saobraćaja, kada zaposlenim operativnog centra, delatnosti komercijalni poslovi i delatnosti letački poslovi ima isplatiti stimulaciju a prema predlogu nadležnog rukovodioca, verifikovanom od strane generalnog direktora JAT; da se odlukom broj 1903 od 11. oktobra 2005. godine utvrđuje zarada za septembar 2005. godine po osnovu radnog doprinosa (stimulacija) za operativne kategorije zaposlenih direktno vezanih za realizaciju saobraćaja, kada se zaposlenima operativnog centra, komercijalnih poslova, letačkim poslovima i školski centar ima isplatiti stimulacija prema predlogu nadležnog rukovodioca, verifikovanom od strane direktora JAT; da se odlukom broj 2135 od 15. novembra 2005. godine utvrđuje zarada za oktobar 2005. godine po osnovu radnog doprinosa (stimulacija) za operativne kategorije zaposlenih direktno vezanih za realizaciju saobraćaja - operativni centar i komercijalni poslovi ima isplatiti stimulacija prema predlogu nadležnog rukovodioca, verifikovanog od strane direktora JAT; da se odlukom broj 2301 od 9. decembra 2005. godine utvrđuje zarada za novembar 2005. godine zarada po osnovu radnog doprinosa (stimulacija) za operativne kategorije zaposlenih direktno vezanih za realizaciju saobraćaja - operativni centar i komercijalni poslovi ima isplatiti stimulacija prema predlogu nadležnog rukovodioca, verifikovanog od strane direktora; da se odlukom broj 30 od 16. januara 2006. godine utvrđuje zarada za decembar 2005. godine po osnovu radnog doprinosa (stimulacija) za operativne kategorije zaposlenih direktno vezanih za realizaciju saobraćaja i to zaposlenima operativnog centra i komercijalnih poslova ima isplatiti stimulacija prema predlogu nadležnog rukovodioca, verifikovanog od strane direktora; da je uvidom u bilans uspeha drugotuženog za 2004. i 2005. godinu, sud utvrdio da je isti poslovao sa gubitkom; da je uvidom u Kolektivni ugovor drugotuženog iz 1995. godine sud utvrdio da je članom 131. predviđeno da se Vlada obavezuje da merama ekonomske politike u pogledu razvoja preduzeća i politike cena i drugim merama obezbedi da se preko rezultata poslovanja preduzeća u tržišnim uslovima privređivanja mogu stvarati materijalne osnove za primenu ovog kolektivnog ugovora (isplata zarada) i drugo; da je Duško Savić zaključio ugovor o radu sa drugotuženim 29. marta 2002. godine, na osnovu kojeg mu je uređen radni odnos kod poslodavca na poslovima stariji inženjer - letač u toku letačke delatnosti, a aneks 2 ugovora o radu 22. juna 2002. godine; da je Dejan Milošević sa drugotuženim sklopio ugovor o radu 14. maja 2003. godine kojim se uređuje radni odnos tužioca kod poslodavca na poslovima pomoćnika šefa pilota za standard u sklopu letačke delatnosti, a anekse 1 i 3 tog ugovora o radu – 20. maja 2003. i 27. oktobra 2004. godine, dok je ugovor o radu takođe zaključio i 23. decembra 2004. godine, a aneks 1 tog ugovora - 23. decembra 2004. godine; da je Dušan Mesarović zaključio aneks 2 ugovora o radu - 23. marta 2002. godine sa drugotuženim, na osnovu kojeg je sud utvrdio da je članom 2 ovog aneksa - shodno odluci direktora broj 722/2 od 27. maja 2002. godine ugovorena minimum bruto zarada za nalet do 40bt u toku meseca, a da iznos od 94.774,60 dinara predstavlja razliku osnovne zarade za kategoriju i dogovorene minimalne bruto zarade, te da se za nalet preko 40 bt cena sata naleta utvrđuje u iznosu od 1.897,67 dinara shodno odluci direktora; da je Jovan Banda zaključio ugovor o radu sa drugotuženim 23. marta 2002. godine na poslovima kapetana prvog pilota (kapetan sa saobraćajnom dozvolom) u pogledu letačke delatnosti, a aneks 2 tog ugovora 22. juna 2002. godine; da je Nikola Ćulum zaključio ugovor o radu sa drugotuženim 24. juna 2004. godine za poslove kapetana prvog pilota (kapetan) sa saobraćajnom dozvolom, a aneks 1 tog ugovora – 24. juna 2004. godine; da je Zoran Đorđević sa drugotuženim zaključio ugovor o radu 2. jula 2003. godine za poslove instruktor na DC 10, a aneks 1 tog ugovora – 4. jula 2003. godine, dok je ugovor o radu sa drugotuženim zaključio i 18. novembra 2004. godine, a aneks tog ugovora – 19. novembra 2004. godine; da je Slobodan Jovović zaključio ugovor o radu sa drugotuženim 22. marta 2002. godine za poslove instrktora na B-737, a aneks 2 tog ugovora – 22. juna 2002. godine; da je Zoran Joksimović zaključio ugovor o radu 23. marta 2002. godine za poslove drugi pilot (koopilot) sa saobraćajnom dozvolom, a aneks 1 tog ugovora – 26. maja 2002. godine, a aneks 2 tog ugovora – 22. juna 2002. godine; da je Jovica Kecman sa drugotuženim zaključio ugovor o radu 16. aprila 2004. godine za poslove drugi pilog (kopilot) sa saobraćajnom dozvolom, a aneks 1 tog ugovora 16. aprila 2004. godine; da je Slobodan Lalović sa drugotuženim zaključio ugovor o radu 23. marta 2002. godine na poslovima drugi pilot (kopilot) sa saobraćajnom dozvolom, a aneks 2 tog ugovora – 22. juna 2002. godine; da je Goran Matović sa drugotuženim zaključio ugovor o radu 23. marta 2002. godine na poslovima drugi pilot (kopilot) sa saobraćajnom dozvolom letačke delatnosti, a aneks 2 tog ugovora 22. juna 2002. godine.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je drugotuženi u spornom periodu isplaćivao zarade tužiocima u skladu sa PKU što se vidi iz odluka direktora. Naime, zarada iz PKU predstavlja zaradu po ugovoru o radu tužilaca, a zarada po aneksu je zarada preko iznosa iz PKU. Tačno je da drugotuženi nije isplaćivao zarade u skladu sa aneksima ugovora o radu i to iz razloga što je takvim ugovorima bila predviđena mogućnost umanjenja zarade na osnovu odluka direktora. Naime, članom 6. tačka 6. tačka 3B ugovora o radu koji su potpisali tužioci predviđeno je da ugovoreni deo zarade zavisi od uspešnosti poslovanja preduzeća i da će isti biti regulisan aneksom kao i da se ugovoreni deo zarade može umanjiti odlukom poslodavca na osnovu finansijskih rezultata poslovanja preduzeća. Kako je poslovanje JAT bilo negativno u 2004. i 2005. godini, što proizilazi iz bilansa stanja za te godine, očigledno je da su bili ispunjeni uslovi za privremeno umanjenje zarada tužiocima. Takođe, drugotuženi je istakao da je tokom 2004. godine bio izložen seriji štajkova i pretnji štrajkom od strane zaposlenih sa zahtevom za povećanje zarada, te kako su u pitanju delatnosti bez kojih nije moguće obavljanje aviosaobraćaja i kako bi u slučaju pomenutih štrajkova dolazilo do obustavljanja istog i time prouzrokovana znatna šteta JAT, a i državi kao njegovom osnivaču, poslovodstvo je odobrilo povećanje zarada pomenutim kategorijama očekujući da Vlada odobri povećanje makar zarada zaposlenima u JAT. Međutim Vlada, zbog lošeg finansijskog poslovanja JAT, nije odobrila zatraženo povećanje i obustavila je dalju isplatu zarada, te naložila da prekoračenu masu zarada za 2004. godinu vrati na taj način što će prekoračeni deo biti uračunat u masu zarada za 2005. godinu, što je kasnije realizovano kroz rešenja Vlade o nalaganju mera za nesmetano funkcionisanje JAT od 17. februara 2005. godine. Vlada je kao osnivač JAT upravo zbog situacije u novembru 2004. godine - prekoračenja mase zarade - izmenila i Uredbu o visini zarada u javnim preduzećima. Članom 8. Uredbe bila je predviđena obaveza preduzeća da obrazloži isplatu zarada zaposlenih, te to dostavi Ministarstvu rada i finansija najkasnije tri dana po isplati zarade, a Uredbom o izmenama i dopunama Uredbe izmenjen je navedeni član i uvedena obaveza preduzeća da isti obrazac dostavi na overu Ministarstvu rada i finansija najkasnije tri dana pre isplate zarada što znači da bez odobrenja (overe) pomenutih ministarstava nije bilo moguće uopšte i isplatiti zarade zaposlenima, odnosno od pomenute izmene nije bilo više moguće isplatiti zarade ako se prekoračuje odobrena masa zarade. Rešenjem Vlade o nalaganju mera za nesmetano funkcionisanje JAT od 17. februara 2005. godine ograničena je masa sredstava za zarade zaposlenima za 2005. godinu i to po kvartalima i naloženo direktoru drugotuženog da preduzme odgovarajuće mere radi obezbeđivanja uslova za nesmetano funkcionanje i obavljanje delatnosti od opšteg interesa za koje je tuženi osnovan, te je Upravni odbor odnosno direktor tuženog bio dužan da u granicama svojih ovlašćenja što pre sprovede odgovarajuće mere. Dalje, drugostepeni sud je našao da je umanjenje zarade tužiocima bilo privremeno, što pokazuje i činjenica da su nakon juna 2005. godine (u letnjoj sezoni kada je znatno veći prihod drugotuženog), tužiocima uvećane zarade iznad visine utvrđene aneksom, upravo zbog prethodnog umanjenja zarada. Pomenute isplate su vršene takođe na osnovu odluka direktora koje su donete za svaki mesec posebno bez menjanja aneksa, ali u skladu sa povećanom masom sredstava za zarade zaposlenih za treći i četvrti kvartal 2005. godine. Iz navedenog proizlazi da shodno materijalnim pretpostavkama postoji ovlašćenje direktora da izvrši umanjenje ili uvećanje zarada. Normativni osnov za ovaj zaključak proizlazi iz odredbe člana 25. Zakona o javnim preduzećima za obavljanje delatnosti od opšteg interesa, rešenja Vlade od 17. februara 2005. godine, te odredb e člana 81. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik PC“, br. 70/01 i 73/01), koja je istovetn a odredbi člana 104. Zakona o radu („Službeni glasnik PC“ br. 24/05 i 61/05). Polazeći od toga da je ugovorima o radu uz saglasnost ugovornih strana dat normativni osnov za ovlašćenje direktora da izvrši umanjenje /uvećanje zarada jednostrano kada za to budu ispunjene materijalne pretpostavke , te nakon što su utvrđeni rezultati po periodičnom obračunu i završnom računu , sud je ocenio da je neosnovano potraživanje tužilaca.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž1. 1077/11 od 6. decembra 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu, kao i odbio njihov zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Drugotepeni sud je polazeći od odredbi Zakona o radu, prema kojima se zarada zaposlenog utvrđuje na osnovu zakona, opšteg akta i ugovora o radu, ocenio da je poslodavac bio ovlašćen da ugovorom o radu zbog neuspešnog rada preduzeća umanji zaradu. Na to je ukazano i u odlukama Ustavnog suda Už-1466/2008 od 2. decembra 2010. godine i Už-1405/2008 od 22. jula 2010. godine. Pri tome, drugostepeni sud je na šao da , za razliku od naznačenih odluka Ustavnog suda, gde je kao merodavna uzeta odluka direktora broj 751 od 13. aprila 2005. godine i izveden zaključak da zato za period od avgusta 2004. do marta 2005. godine zahtev nije mogao biti odbijen (Odluka Ustavnog suda Už-2611/2010 od 20. decembra 2012. godine) , da je i za raniji period postojao činjenično normativni osnov za umanjenje ugovorene zarade. Ovo stoga što je u svim ugovorima o radu ugovoreno da zarada zavisi od uspešnosti poslovanja i da se može odlukom poslodavca uvećati ili umanjiti zavisno od finansijskih rezultata rada, kao i da je prema bilansima za merodavni period tuženi iskazao negativne rezultate poslovanja, pa su na taj način stvorene materijalne pretpostavke za umanjenje zarade, a da su pre Odluke broj 751, kojom je stavljena van snage Odluka br. 722/1 i 723/1 od 27. maja 2002. godine, postojale i druge odluke direktora kojima je izvršen preračun zarade za odgovarajući period imajući u vidu finansijske rezultate. Polazeći od navedenog, drugostepeni sud je zaključio da je u prisustvu negativnih finansijskih rezultata, s obzirom na ugovoreno , poslodavac imao ovlašćenje da izmeni ugovorenu zaradu. Pri tome, to nije mogao učiniti samo promenom modela zarade i stavljanjem van snage ranijih odluka o zaradi, već i donošenjem odluke kojom je određeno da će se zbog prekoračenja mase zarada u toku jula - decembra 2004. godine to uračunati u masu odobrenu za prvi kvartal 2005. godine. Na to upućuje i nalog direktora da se izvrši preračun za februar 2005. godine po PKU iz 1995. godine, te Odluka broj 407 od 4. marta 2005. godine da se izvrši obračun i isplata zarade svim zaposlenima na teret prvog kvartala 2005. godine. Sve to činjenično- pravno potvrđuje da je i za period pre donošenja Odluke broj 751 postojao osnov za umanjenje zarade, jer su postojale materijalne pretpostavke koje ukazuju na negativan rezultat poslovanja, a i donete su odgovarajuće odluke direktora kao nadležnog organa poslodavca. Takođe, drugostepeni sud je ocenio da se u žalbi pogrešno insistira na značaju činjenice da se naznačene odluke direktora nisu pozivale na poslovanje sa gubitkom, jer zanemaruje član 10. stav 1. Zakona o javnim preduzećima, Uredbu Vlade o visini zarade u javnim preduzećima i rešenje o nalaganju preduzimanja mera za nesmetano funkcionisanje tuženog od 17. februara 2005. godine u čijem izvršenju su ove odluke i donete.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih načela i prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona :

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći.

Odredbama člana 81. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji je bio na snazi u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe zaključ io ugovor o radu i aneks tog ugovora, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu (stav 1.); da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca (stav 2.); da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona (stav 3.) i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (stav 4.). Odredbom člana 82. stav 2. navedenog zakona bilo je propisano da opštim aktom ili ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koji je bio na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa, propisano je: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu i da osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada utvrđena u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 108. st. 3. i 4.)

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/11, 72/11 i 53/13), koji je važio tokom trajanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ustavni sud prevashodno ističe da je u svojim ranijim odlukama (među kojima i Odluci Už-1405/2008 od 22. jula 2010. godine, Už-1466/2008 od 2. decembra 2010. godine, Už-671/2009 od 29. septembra 2011. godine i Už-2611/2010 od 20. decembra 2012. godine), koje se odnose na isplatu razlike u zaradi zaposlenima u JAT u situaciji kada poslodavac ima negativni bilans u poslovanju, već zauzeo stav o tome da li je odbijanjem tužbenih zahteva od strane parničnih sudova zaposlenima povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je konstat ovao da osnov uvećane zarade tamo podnosiocima nije bio propisan zakonom, već je predstavljao slučaj u kome je poslodavac koristio zakonsku mogućnost da ugovorom o radu zaključenim sa zaposlenim a predvidi uvećanu zaradu po osnovu mesečnih ostvarenih sati naleta za određene kategorije zaposlenih. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je poslodavac ovlašćen da svojim aktom i ugovorom o radu utvrdi i pod kojim uslovima će se pravo na uvećanu zaradu ostvarivati , te da je samim ugovorom o radu predvideo da ugovoreni deo zarade zavisi ne samo od kvaliteta i rezultata rada zaposlenog, već i od uspešnog poslovanja preduzeća, kao i da se ovaj deo zarade može uvećati ili umanjiti odlukom poslodavca, a na osnovu utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je poslodavac bio ovlašćen da zbog neuspešnog rada preduzeća stavi van snage odluke koje su bile osnov za obračun i isplatu ugovorene (uvećane) zarade podnosi cima, te da im stoga uvećani deo zarade pripada do donošenja Odluke kojima su takve odluke stavljene van snage.

6. Ocenjujući istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi pored ostalog, utvrđuje da li je prilikom odlučivanja o pravima i obavezama pojedinaca od strane redovnih sudova povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda tog pojedinca, te da nije nadležan da kao instancioni sud preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava. Ustavni sud dalje konstatuje da je zadatak Ustavnog suda da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje ispita i oceni da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome su donete osporene presude u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu prethodno izneto, kao i navode ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosioci navode o povredi prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presud e obrazlažu tvrdnjama da je do umanjenja njihovih zarada došlo na osnovu proizvoljnih, neosnovanih i nezakonitih odluka direktora, a da su parnični sudovi i pored toga njihove tužbene zahteve odbili u celosti. Takođe, navode da parnični sudovi „namerno“ nisu uzeli u obzir da je direktor tek 13. aprila 2005. godine doneo odluku broj 751 kojom je stavio van snage odluke 722/1 i 723/1 od 27. maja 2002. godine koje su bile osnov za obračun i isplatu ugovorene (uvećane) zarade, kao i da je Vlada tek 17. februara 2005. godine naložila da se fond zarada u buduće uskladi sa ukupnim fondom zarada, zbog čega im pripada pun iznos zarada sve do donošenja pomenute odluke 751.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da se ispitivanje osnovanosti navoda ove ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u suštini odnosi na to da li su prilikom donošenja osporen ih presud a sudovi savesno i brižljivo ocenili dokaze i činjenice utvrđene u postupku i shodno tome pravilno primenili relevantno pravo.

Prema stanovištu izraženom u osporenoj drugostepenoj presud i, a polazeći od odredaba Zakona o radu, zarada zaposlenog se utvrđuje na osnovu zakona, opšteg akta i ugovora o radu. U smislu navedenog, ocenjeno je da je poslodavac bio ovlašćen da ugovorom o radu zbog neuspešnog rada preduzeća umanji zaradu, na šta je ukazano i u pomenutim odlukama Ustavnog suda. Pri tome, drugostepeni sud je na šao da za razliku od odluka Suda, gde je kao merodavna uzeta odluka broj 751 od 13. aprila 2005. godine i izveden zaključak da zbog toga za period od avgusta 2004. do marta 2005. godine zahtev nije mogao biti odbijen - da je i za r aniji period postojao činjenično-normativni osnov za umanjenje ugovorene zarade. Ovo prevashodno stoga šti su pre odluke 751, postojale i druge odluke direktora kojima je izvršen preračun zarade za odgovarajući period, imajući u vidu finansijske rezultate, a koje su donete u skladu sa odredbom člana 10. stav 1. Zakona o javnim preduzećima, Uredb om Vlade o visini zarade u javnim preduzećima i Rešenje m o nalaganju preduzimanja mera za nesmetano funkcionisanje JAT od 17. februara 2005. godine.

Polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaj a, Ustavni sud nalazi da je poslodavac bio ovlašćen da svojim aktom i ugovorom o radu utvrdi pod kojim uslovima će se pravo na uvećanu zaradu ostvarivati, kao i da je samim ugovorima o radu predvideo da ugovoreni deo zarade zavisi ne samo od kvaliteta i rezultata rada zaposlenog, već i od uspešnog poslovanja preduzeća. Shodno tome, taj deo zarade se upravo i može uvećati ili umanjiti na osnovu njegove odluk e, a polazeći od utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja. Imajući u vidu izneto, kao i da je utvrđeno da je poslodavac imao negativne finansijske rezultate u poslovanju, shodno čemu je u skladu sa svojim ovlašćenjima i doneo odluke (koje su donete pre Odluke 751 kojom je stavljena van snage Odluka br. 722/1 i 723/1 od 27. maja 2002. godine), na osnovu kojih je izvrš en preračun zarad a za odgovarajući period imajući u vidu negativni bilans, Ustavni sud oce njuje da upravo zbog toga podnosiocima ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, ne pripada razlika u potraživanoj zaradi. Polazeći od toga, Ustavni sud nalazi da su u osporenim presudama na odlučna pitanja dati jasni i dovoljn i ustavnopravno prihvatljiv i razlo zi za zauzete stavove i ocenu u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva podnosilaca, a u smislu relevantnih odredaba merodavnog prava.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su osporen e presud e zasnovan e na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitr ernom tumačenju odredaba merodavnog prava, te da su neosnovane tvrdnje podnosilaca o povredi prava na prav ično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u drugom delu tačk e 1. izreke.

8. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 3. marta 2006. godine podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan 6. decembra 201 3. godine, donošenjem osporene drugostepene presude pred Apelacionim sud om u Beogradu Gž1. 1077/11. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao sedam godina i devet meseci, što nesumnjivo ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga je Ustavni sud ocenio da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, da činjenica da je radni spor okončan tek nakon skoro osam godina, a da je tokom postupka ukupno zakazano pet ročišta (od kojih je četiri održano), ne može biti opravdan a nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli prekomernoj dužini trajanja postupka.

Ustavni sud konstatuje da sudovi imaju dužnost da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

9. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 10320/10.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

10. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja radnog spora, kao i činjenicu da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

11. Ustavni sud nije razmatrao navode podnosilaca o povredi prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

12. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić