Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog pogrešne primene zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i poništava presudu Privrednog apelacionog suda. Potraživanje naknade za robu oduzetu (rekviriranu) za potrebe odbrane zemlje ne zastareva u roku za naknadu štete, već u opštem roku od deset godina.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3207/2010
24.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Proizvodnog, trgovinskog i uslužnog preduzeća eksport-import „Gjenda“ d.o.o iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Proizvodnog, trgovinskog i uslužnog preduzeća eksport-import „Gjenda“ d.o.o izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Nišu P. 743/2009 od 2. jula 2009. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3196/10 od 14. maja 2010. godine i utvrđuje da je navedenim sudskim odlukama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 3196/10 od 14. maja 2010. godine i određuje da Privredni apelacioni sud donese novu odluku po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda u Nišu P. 743/2009 od 2. jula 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Proizvodno, trgovinsko i uslužno preduzeće eksport-import „Gjenda“ d.o.o iz Prištine je 5. jula 2010. godine, preko punomoćnika Stojadina Mitića, advokata iz Niša, izjavilo ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Nišu P. 743/2009 od 2. jula 2009. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3196/10 od 14. maja 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo na imovinu zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije i načelo zabrane diskriminacije zbog pripadnosti nacionalnoj manjini utvrđeno odredbama člana 76. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je ceo prostor Sportsko-poslovnog centra „Boro i Ramiz" u Prištini, gde se nalazio i njegov magacin sa različitom prehrambenom robom, zaposela Vojska Jugoslavije i bez ikakvog pravnog osnova obila magacin i uzela njegovu robu velike vrednosti (što nije učinjeno sa magacinima društvenih preduzeća i preduzeća u vlasništvu Srba koji su se takođe nalazili u istom objektu). Ističući da oduzimanje robe nije učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, već da se radilo o „ratnom plenu" i povredi imovinskih prava, kao i da su redovni sudovi u konkretnom slučaju trebali primeniti opšte odredbe Zakona o obligacionim odnosima, a ne Uredbu o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Nišu P. 743/2009 od 2. jula 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, Vojska Srbije Vojna pošta 1097 Niš, da mu na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 2.502.264 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U drugom stavu izreke presude odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Trgovinskog suda u Nišu, u trećem stavu izreke odbijen je zahtev tuženog da mu se na ime troškova postupka dosudi iznos od 81.000 dinara, a u četvrtom odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Postupajući po žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 3196/10 od 14. maja 2010. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Nišu P. 743/2009 od 2. jula 2009. godine, dok su stavom drugim odbijeni zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac vlasnik magacina broj osam u Sportsko poslovnom centru „Boro i Ramiz“ u Prištini u kome je držao veću količinu prehrambene robe, računar i monitor; da je 26. aprila 1999. godine izvršeno otvaranje magacina od strane ovlašćenih lica Sportskog poslovnog centra „Boro i Ramiz“ u prisustvu inspektora finansijske policije i predstavnika Vojske Jugoslavije; da su tom prilikom zamenjeni katanci na vratima i konstatovano je da su objektu tužioca broj osam nalaze prehrambeni proizvodi, alkoholna i bezalkoholna pića u većim količinama, o čemu je sačinjen zapisnik od strane finansijske policije; da je 11. juna 1999. godine u Prištini sačinjen zapisnik o primopredaji magacina između finansijske policije, uprave Sportskog poslovnog centra „Boro i Ramiz“ i Vojske Jugoslavije u kome je konstatovano da je zatečena roba po ranijem zapisniku od 26. aprila 1999. godine izdavana Vojsci Jugoslavije, dok je u magacinu ostala određena količina limenki koka-kole; da je tužilac prema svojoj „lager-listi“ 23. marta 1999. godine u svom magacinu imao robu u vrednosti od ukupno 2.502.264 dinara, i taj iznos i potražuje od tuženog po osnovu neosnovanog obogaćenja. Privredni Apelacioni sud smatra da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je našao da je pravni osnov tužiočevog zahteva naknada štete iz člana 154. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojem tuženi odgovara za štetu bez obzira na krivicu, jer je radnjom tuženog, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina tužioca za vrednost oduzete robe u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima. Dalje je navedeno da se stoga u konkretnom slučaju ima primeniti roka zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima od tri godine od dana kada je oštećeni saznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, odnosno objektivni rok od pet godina od kada je šteta nastala. Kako iz sadržine službene beleške koju je 21. juna 1999. godine sačinio inspektor finansijske policije, koja je izdata tužiocu na njegov zahtev, proizlazi da je tužilac toga dana saznao za štetu i učinioca, a kako je tužba podneta prvostepenom sudu 18. januara 2005. godine, to je po shvatanju Privrednog apelacionog suda, pravilan zaključak da je tužba podneta nakon isteka roka od tri, odnosno pet godina. Po stanovištu drugostepenog suda pravilno je prvostepeni sud zaključio da se u konkretnom slučaju ne radi o sticanju bez osnova, jer je tuženi stupio u posed tužiočevih prostorija na osnovu Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze. Navedenom Uredbom propisan je način preuzimanja pokretnih i nepokretnih stvari, kao i naknada štete prouzrokovana oštećenjem, uništenjem ili nestankom stvari.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.); da se pripadnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita, kao i da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini (član 76. st. 1. i 2.).

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) bilo je propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 32/99 i 9/01) bilo je propisano: da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju druge potrebne stvari (proizvode od posebnog interesa za odbranu zemlje) (član 4. tačka 11.); da stvari iz člana 4. ove uredbe popisuju i o njima vode evidenciju nadležni područni organi Saveznog ministarstva za odbranu na osnovu evidencije koju vode organi uprave nadležni za imovinu, unutrašnje poslove, javne prihode i drugi državni organi (član 5.); da su vlasnici stvari dužni da nadležnom područnom organu, na njegov zahtev, stave na uvid podatke i isprave o stvarima iz člana 4. ove uredbe i da mu omoguće pregled stvari radi popisa i vođenja evidencije (član 6. stav 1.); da ako se za pojedine stvari iz stava 1. ovog člana ne vodi evidencija ili podaci iz te evidencije nisu potpuni, nadležni područni organ vrši pregled tih stvari i ustrojava njihovu evidenciju (član 6. stav 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324. st. 1. i 2.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje štetu učinilo a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, Zakona o odbrani, Zakona o obligacionim odnosima i Uredbe o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Trgovinskog suda u Nišu i Privrednog apelacionog suda povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu.

U osporenoj drugostepenoj presudi je konstatovano da je radnjom Vojske Jugoslavije, čiji su pravni sledbenici imali svojstvo tuženih u predmetnom sporu, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina tužioca za vrednost oduzete robe, u kom smislu je definisana obična šteta u članu 155. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da je tužilac 21. juna 1999. godine saznao za štetu i učinioca (kada je sačinjena službena beleška od strane inspektora finansijske policije, koja je i izdata tužiocu na njegov zahtev), a da je tužba podneta prvostepenom sudu 18. januara 2005. godine, redovni sudovi su našli da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tužene, zbog čega je odbijen tužbeni zahtev tužioca. Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora da postoji šteta pričinjena imovini tužioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između stranaka u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je tužiocu roba iz magacina oduzeta (rekvirirana) za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, pitanje naknade tužiocu za oduzetu robu, koja je potrošne i zamenljive prirode, mora biti regulisano primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, uz poštovanje ustavnog načela da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzetu robu. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, sudovi u osporenim odlukama nisu cenili mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu ustavne žalbe u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenim presudama za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na primenjeni pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosioca zastarelo.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama Trgovinskog suda u Nišu P. 743/2009 od 2. jula 2009. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 3196/10 od 14. maja 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu iz člana 58. Ustava, kojim se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i, kao meru otklanjanja posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, poništio osporenu presudu Privrednog apelacionog suda, uz određivanje da isti sud donese novu odluku po žalbi tužioca - podnosioca ustavne žalbe, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke i u tački 2. izreke.

Ustavni sud je, u drugom delu tačke 1. izreke, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je posebno ukazano na povredu prava podnosioca ustavne žalbe na jednaku zakonsku zaštitu kao pripadnika albanske nacionalne manjine zajemčenog članom 76. Ustava, iz razloga što podnosilac ustavne žalbe nije pružio nesumnjive dokaze da su osporene presude donete zbog diskriminacije prema njemu kao pripadniku nacionalne manjine, niti takvi navodi imaju bilo kakvog uporišta u sadržini i datim razlozima osporenih presuda. Što se tiče tvrdnje podnosioca da je Vojska Jugoslavije tokom ratnog stanja 1999. godine uzimala robu samo iz magacina u Prištini koji su bili u vlasništvu pripadnika albanske nacionalne manjine, Ustavni sud ukazuje da je period u kome se u Republici Srbiji ostvaruje ustavnosudska zaštita povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije. Naime, tek je važeći Ustav u članu 170. ustanovio ustavnu žalbu kao posebno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, koja se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, tako da predmetni navodi podnosioca, ratione temporis, nisu od značaja za odlučivanje Suda u ovoj pravnoj stvari.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti npr. Odluku Už-608/2009 od 21. januara 2010. godine).

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog pogrešne primene zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti