Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za priznavanje statusa ratnog vojnog invalida koji je trajao deset godina. Poništena je presuda Upravnog suda zbog povrede prava na obrazloženu odluku, jer sud nije ocenio ključne navode tužbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Jovanovića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Jovanovića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Opštinskom upravom – Sekretarijat za zdravstvenu, socijalnu, dečju i invalidsko–boračku zaštitu izbeglica i privremeno raseljenih lica Skupštine opštine Vranje u predmetu broj 580-24 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Gorana Jovanovića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 10254/10 (2009) od 2. juna 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Poništava se presuda Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 10254/10 (2009) od 2. juna 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva rada i socijalne politike broj 580-02-04014/2006-11 od 20. maja 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Jovanović iz Vranja je 15. jula 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 10254/10 (2009) od 2. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je, takođe, ukazao da mu je u upravnom postupku koji se vodio pred Opštinskom upravom – Sekretarijat za zdravstvenu, socijalnu, dečju i invalidsko–boračku zaštitu izbeglica i privremeno raseljenih lica Skupštine opštine Vranje u predmetu broj 580-24 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je tražio da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i poništi osporenu presudu Upravnog suda. Podnosilac nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinske uprave – Sekretarijat za zdravstvenu, socijalnu, dečju i invalidsko–boračku zaštitu izbeglica i privremeno raseljenih lica Skupštine opštine Vranje broj 580-24, kao i u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 22. novembra 2001. godine podneo zahtev Opštinskoj upravi – Odeljenje za imovinsko-pravne, stambene i poslove boračko-invalidske zaštite Skupštine opštine Vranje da mu se prizna svojstvo ratnog vojnog invalida i pravo na invalidninu. Rešenjem prvostepenog upravnog organa broj 580-24/2001-06 od 27. februara 2002. godine usvojen je predmetni zahtev podnosioca.

U postupku revizije, Ministarstvo rada i socijalne politike je donelo rešenje broj 580-02-00703/2002-07 od 4. aprila 2002. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje i odbijen navedeni zahtev podnosioca.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 15. maja 2002. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koji je 22. avgusta 2002. godine doneo presudu U. 2194/02, a kojom je uvažena tužba podnosioca i poništeno rešenje od 4. aprila 2002. godine.

U ponovnom postupku, Ministarstvo rada i socijalne politike je donelo rešenje broj 580-02-0703/2002-07 od 10. septembra 2004. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje broj 580-24/2001-06 od 27. februara 2002. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Opštinske uprave – Sekretarijat za zdravstvenu, socijalnu, dečju i invalidsko–boračku zaštitu izbeglica i privremeno raseljenih lica Skupštine opštine Vranje broj 580-24/2005-08 od 9. marta 2005. godine, podnosiocu ustavne žalbe je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida i utvrđeno pravo na invalidninu.

U postupku revizije, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike je donelo rešenje broj 580-02-1108/2005-11 od 19. avgusta 2005. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Opštinske uprave – Sekretarijat za zdravstvenu, socijalnu, dečju i invalidsko–boračku zaštitu izbeglica i privremeno raseljenih lica Skupštine opštine Vranje broj 580-24/2006-08 od 21. februara 2006. godine, podnosiocu ustavne žalbe je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida i utvrđeno pravo na invalidninu.

U postupku revizije, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike je donelo rešenje broj 580-02-00885/2006-11 od 22. maja 2006. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 580-24/2006-08 od 14. avgusta 2006. godine, kojim je predmetni zahtev podnosioca odbijen. Rešavajući o žalbi podnosioca, drugostepeni organ je doneo rešenje 580-02-04014/2005-11 od 20. oktobra 2006. godine, kojim je žalba podnosioca odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta, podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu, koja je uvažena presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6876/06 od 7. februara 2007. godine, pa je poništeno navedeno drugostepeno rešenje. U ponovnom postupku, rešenjem drugostepenog organa broj 580-02-04014/2006-11 od 14. maja 2007. godine, žalba podnosioca je ponovo odbijena kao neosnovana. I protiv ovog konačnog pojedinačnog akta podnosilac je 5. jula 2007. godine podneo tužbu. Vrhovni sud Srbije je presudom U. 5973/07 od 19. februara 2009. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje. Podnosilac ustavne žalbe je 14. aprila 2009. godine podneo zahtev upravnom organu da u zakonom propisanom roku postupi po navedenoj presudi.

U ponovnom postupku, rešenjem drugostepenog organa broj 580-02-04014/2006-11 od 20. maja 2009. godine, žalba podnosioca je ponovo odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je deo zahteva podnosioca koji se odnosi na bolest koja je nastala u oružanim akcijama 1995. i 1996. godine neblagovremen, saglasno članu 79. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca; da navedenim Zakonom nije propisana mogućnost da pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova mogu ostvariti svojstvo vojnog invalida po osnovu povrede, rane, ozlede ili bolesti zadobijene u vršenju službene dužnosti u miru, jer je ova mogućnost propisana samo za sticanje po osnovu telesnog oštećenja nastalog u vršenju službene dužnosti u ratu ili oružanim akcijama u zemlji pod okolnostima iz čl. 2 . i 3. tačka 1. Zakona; da je do samopovređivanja podnosioca došlo u kući njegovog oca 12. septembra 1998. godine, te se ista okolnost ne može podvesti pod okolnost iz navedenih članova zakona; da se ni priložene izjave ne mogu smatrati pisanim dokaznim sredstvom.

Podnosilac ustavne žalbe je 3. jula 2009. godine podneo tužbu protiv navedenog rešenja. Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 10254/10 (2009) od 2. juna 2011. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da je pravilno odlučio tuženi organ kada je odbio žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv prvostepenog rešenja i da navodi tužbe nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj upravnoj stvari.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i "Službeni glasnik RS", br oj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar; da, izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiće da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar i da je takvo rešenje je konačno (član 236. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.) ; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.) .

Odredbom člana 61. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96) bilo je propisano da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude i da je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka.

Zakonom o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca ("Službeni list SRJ", br. 24/98, 29/98 i 25/00 i "Službeni glasnik RS", br. 101/05 i 111/09) propisano je: da se ovim zakonom uređuju osnovna prava boraca, vojnih invalida, porodica palih boraca i članova porodica vojnih invalida (član 1.); da je borac jugoslovenski državljanin koji je vršio vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve državne bezbednosti u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine za očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i jugoslovenski državljanin koji je vršio vojne dužnosti ili druge dužnosti u vezi sa učestvovanjem u oružanoj akciji preduzetoj za vreme mira radi odbrane suverenosti, teritorije, nezavisnosti i ustavnog poretka Savezne Republike Jugoslavije (član 2. stav 1. tačka 5) i član 2. stav 2.); da je ratni vojni invalid jugoslovenski državljanin koji je zadobio ranu, povredu, ozledu ili bolest, pa je zbog toga nastupilo oštećenje njegovog organizma najmanje za 20%, i to vršeći vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve u ratu ili u oružanoj akciji za očuvanje državne bezbednosti u miru, pod okolnostima iz člana 2. ovog zakona (član 3. stav 1. tačka 3); da je ratni vojni invalid i jugoslovenski državljanin kod koga je postojala bolest koja se pogoršala pod okolnostima iz čl. 2. i 3. ovog zakona, pa je zbog toga nastupilo oštećenje njegovog organizma najmanje za 20% (član 4.); da se činjenica da je rana, povreda ili ozleda zadobijena pod okolnostima iz člana 2, člana 3. tač. 2. i 3. i čl. 7. i 9. ovog zakona utvrđuje samo pisanim dokaznim sredstvima iz vremena kada je rana, povreda ili ozleda zadobijena, a da se izjava stranke i drugih lica, bez obzira na to u kom obliku je data, ne smatra pisanim dokaznim sredstvom, da, izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, činjenica da je rana, povreda ili ozleda zadobijena pod okolnostima iz člana 2. stav 1. tačka 5. ovog zakona, kao i u ratnom zarobljeništvu u vezi sa tim okolnostima, dokazuje se svim dokaznim sredstvima u postupku po zahtevu za priznavanje svojstva vojnog invalida podnesenom do 31. decembra 1999. godine, da se pisanim dokaznim sredstvom, u smislu stava 1. ovog člana, za utvrđivanje činjenice da je rana, povreda ili ozleda zadobijena pod okolnostima iz člana 2. i člana 3. tač. 2 i 3. ovog zakona smatra i medicinska dokumentacija o lečenju koja potiče iz perioda dok su trajale te okolnosti, a najdocnije godinu dana od dana prestanka tih okolnosti, da se činjenica da je bolest nastupila pod okolnostima iz člana 2. i člana 3. tač. 2. i 3. ovog zakona utvrđuje samo na osnovu medicinske dokumentacije koja potiče iz perioda dok su trajale te okolnosti, a najdocnije do isteka dve godine od dana njihovog prestanka, da se činjenica da je bolest nastupila pod okolnostima iz člana 8. ovog zakona utvrđuje samo na osnovu medicinske dokumentacije koja potiče iz vremena službe u Vojsci Jugoslavije i perioda od 30 dana po otpuštanju iz Vojske Jugoslavije (član 77.); da se zahtev za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida po osnovu oštećenja organizma nastalog usled bolesti zadobijene pod okolnostima iz člana 2. i člana 3. tač. 2. i 3. ovog zakona podnesen po isteku pet godina od prestanka tih okolnosti neće uzimati u postupak (član 79.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporeni upravnosudski postupak je pokrenut 22. novembra 2001. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida i utvrđivanja prava na invalidninu, a okončan je donošenjem osporene presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 10254/10 (2009) od 2. juna 2011. godine. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak okončan za deset godina.

Očigledno je da je samo trajanje konkretnog upravnosudskog postupka prekoračilo standard postupanja u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, i nadležnog suda u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u osporenom postupku bilo donekle složenih činjeničnih pitanja. Naime, utvrđivanje da li podnosilac ispunjava zakonom propisane uslove za sticanje svojstva ratnog vojnog invalida je, u konkretnom slučaju, podrazumevalo mnogobrojnost činjenica koje je trebalo proveriti i ispitati.

U pogledu značaja predmeta postupka za podnosioca, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da nadležni organi odlučujući o njegovom zahtevu postupaju ažurno. Ocenjujući ponašanje podnosioca u predmetnom postupku, Ustavni sud je mišljenja da je ono u datim okolnostima bilo aktivno, pa u tom smislu treba tumačiti i njegove procesne podneske kojima je blagovremeno osporavao akte donošene u predmetnom upravnom postupku. Podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo produženju trajanja osporenog upravnog postupka i upravnog spora.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje ovih organa prevashodno dovelo do neopravdano dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta prvostepenog organa utvrdio da je u predmetnom postupku za deset godina doneto četiri prvostepenih rešenja, sedam rešenja drugostepenog organa i da je vođeno četiri upravna spora, iz čega se može zaključiti da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju nadležnih organa. Ustavni sud je, međutim, utvrdio da je ministarstvo, kao nadležni drugostepeni organ u konkretnom slučaju, tri puta vratilo predmet prvostepenom organu na ponovni postupak. Takođe, nadležni sudovi, postupajući u upravnom sporu po tužbi podnosioca, su tri puta poništavali konačne upravne akte i predmet vraćali na ponovno odlučivanje. Upravni organi, u izvršenju sudskih presuda, nisu postupali u svemu u skladu sa nalozima suda, što je, takođe, vodilo ponovnom poništavanju upravnih rešenja, a samim tim, produženju postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

Podnosilac ustavne žalbe nije tražio da Ustavni sud, ukoliko utvrdi da mu je u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

6. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tvrdnji da u upravnom postupku odlučne činjenice nisu pravilno i potpuno utvrđene, da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, a što je imalo za posledicu donošenje osporenih odluka suprotno zakonu, na štetu podnosioca.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg organa, odnosno suda.

Ustavni sud konstatuje da se tokom celokupnog osporenog postupka kao sporno postavljalo pitanje da li se, a po zahtevu podnosioca za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida po osnovu oštećenja organizma nastalog usled bolesti, može oceniti da je invalidnost podnosioca nastupila kao posledica bolesti do koje je došlo pod okolnost ima iz člana 3. stav 1. tačka 1), u vezi člana 2. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, odnosno da li je podnosilac ustavne žalbe, kao pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova, bio u navedenom periodu angažovan u oružanoj akciji za očuvanje državne bezbednosti u miru i da li je zbog tog angažovanja nastupila bolest koja za posledicu ima oštećenje organizma najmanje 20%. S tim u vezi, Ustavni sud ponavlja, da je zbog toga što ove činjenice nisu bile u bitnim tačkama potpuno utvrđene, nadležni sud u upravnom sporu više puta poništavao konačne upravne akte sa nalogom da se ispitaju sve okolnosti od značaja za odlučivanje, odnosno da se činjenično stanje potpuno i pouzdano utvrdi. Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni organ odbio kao neosnovan zahtev podnosioca za priznanje svojstva ratnog vojnog invalida, nalazeći da nema dokaza da je podnosilac kao pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova bio angažovan u oružanoj akciji za očuvanje državne bezbednosti u miru, jer u izveštaju koji je dostavljen od strane Policijske uprave u Vranju od 17. jula 2006. godine nije izričito navedeno da li je podnosilac na teritoriji Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija učestvovao u oružanim akcijama protiv albanskih terorista, već je samo navedeno da je učestvovao u izvršavanju posebnih bezbednosnih zadataka. Drugostepeni organ je, pak, odbio žalbu podnosioca jer je ocenio da je invalidnost nastala isključivo samopovređivanjem pod okolnostima koje nisu propisane odredbom člana 3. stav 1. tačka 1. Zakona.

Ustavni sud dalje konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi u potpunosti prihvatio kao pravilne i na zakonu zasnovane razloge date u obrazloženju drugostepenog rešenja, te je, nakon citiranja zakonskih odredbi, samo konstatovao da navodi tužbe nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj upravnoj stvari, iako je podnosilac u samoj tužbi naveo da odluka drugostepenog organa nije obrazložena, da nisu ocenjeni svi žalbeni navodi, da činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, jer odlučne činjenice nisu pravilno i pouzdano utvrđene.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni. Međutim, odluka suda ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera. U konkretnom slučaju, u obrazloženju osporene presude nije ocenjen ni jedan navod tužbe, iako su navodi tužbe bili bitno slični žalbenim navodima, a podnosilac je izričito istakao da navodi žalbe nisu u potpunosti ocenjeni od strane drugostepenog upravnog organa. Podnosilac je tokom celog postupka ukazivao da je u periodu pre samopovređivanja učestvovao u oružanim akcijama na navedenim teritorijama, što je imalo za posledicu nastupanje bolesti, koja je za samo za krajnji ishod imala samopovređivanje podnosioca 12. septembra 1998. godine. Podnosilac je upravo zbog bolesti nastale kao posledica učestvovanja u oružanim akcijama za očuvanje državne bezbednosti tražio da mu se prizna svojstvo ratnog vojnog invalida i utvrdi pravo na invalidninu. Upravni sud se u obrazloženju osporene presude nije osvrnuo na navode tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe da u upravnom postupku nisu ocenjeni svi njegovi navodi, a koji su bili od značaja za odlučivanje. Ustavni sud ukazuje da su i drugačiji razlozi na kojima su zasnovane odluke prvostepenog i drugostepenog upravnog organa da nema osnova da se podnosiocu utvrdi svojstvo ratnog vojnog invalida. Naime, u obrazloženju odluke prvostepenog organa stoji da je odluka o odbijanju zahteva podnosioca doneta jer nije bilo dokaza da je podnosilac bio angažovan u oružanoj akciji za očuvanje državne bezbednosti u miru, jer u dostavljenom izveštaju nije izričito navedeno da je učestvovao u oružanim akcijama protiv albanskih terorista, već je samo navedeno da je učestvovao u izvršavanju posebnih bezbednosnih zadataka, dok je u obrazloženju odluke drugostepenog organa navedeno da žalba podnosioca nije osnovana jer je invalidnost podnosioca nastala isključivo samopovređivanjem, a pod okolnos tima koje nisu propisane odredbama čl. 2. i 3. Zakona.

Ustavni sud napominje da u načelu nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise i izvan je njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrarna ili diskriminatorna. Ustavni sud najpre ukazuje da iz obrazloženja odluke prvostepenog upravnog organa proizlazi da nije bilo dokaza da je podnosilac učestvovao u oružanoj akciji za očuvanje državne bezbednosti u miru , s obzirom na izveštaj Policijske uprave u Vranju od 17. jula 2006. godine. Međutim, u priloženim spisima predmeta upravnog organa, pored navedenog policijskog izveštaja na koji se upravni organi poziva, postoji i policijski izveštaj od 21. oktobra 2005. godine, u kome je navedeno da je podnosilac ustavne žalbe bio angažovan na izvršavanju posebnih bezbednosnih zadataka, što predviđa i borbu protiv terorizma. Drugo, iako je podnosilac priznavanje svojstva invalida tražio po osnovu bolesti koja je samo za krajnji ishod imala samopovređivanje u kući njegovog oca, u obrazloženju odluke drugostepenog organa je navedeno da žalba podnosioca nije osnovana jer je invalidnost podnosioca nastala isključivo samopovređivanjem, a pod okolnos tima koje nisu propisane odredbama čl. 2. i 3. Zakona, ne uzimajući u obzir navode podnosioca i priložene dokaze. Podnosilac je tokom celog postupka ukazivao da se činjenica da li je bolest zbog koje je nastupilo oštećenje organizma nastupila pod okolnostima iz čl 2. i 3. Zakona, utvrđuje na osnovu medicinske dokumentacije iz tog perioda. Podnosilac je u prilog svojim tvrdnjama priložio da je lečen kod neuropsihijatra pre samopovređivanja (anksiozni depresivni poremećaj) i da je neposredno pred taj događaj i Posebna lekarska komisija za proveru ocene i privremene sprečenosti za rad zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova vršila ocenu radne sposobnosti podnosioca i dala mišljenje o potrebi lečenja podnosioca kod neuropsihijatra i kontrole dve nedelje, uz konstataciju da je nesposoban za nošenje vatrenog oružja i upravljanje motornim vozilima. Prvostepena lekarska komisija u Nišu je u nalazu i mišljenju broj 112 od 8 .februara 2002. godine navela, između ostalog, da kod podnosioca postoji bolest koja se uzima kao osnov za priznavanje vojnog invaliditeta – i to T 230b – 30% - anksiozno depresivno stanje. Prvostepena lekarska komisija u Nišu je u nalazu i mišljenju broj 760 od 23. decembra 2004. godine navela da je samopovređivanje najverovatnije posledica bolesti koja je nastala u oružanim akcijama, ali ovaj nalaz nije prihvaćen sa obrazloženjem da se ne može prihvatiti nalaz zasnovan na verovatnoći već na činjenicama u okolnostima sa medicinskog stanovišta od značaja za donošenje rešenja. U nalazu i mišljenju komisije broj 8 od 14. februara 2006. godine nije navedeno da postoji bolest koja se uzima kao osnov za priznavanje vojnog invaliditeta, ali ni da postoji bolest koja se ne uzima u obzir za priznavanje istog. Drugostepeni organ, i pored svih navoda podnosioca i priložene dokumentacije, nije obrazložio da li je bolest na kojoj podnosilac zasniva svoj zahtev, a koja je predviđena i tačkom 230b Pravilnika o utvrđivanju procenta vojnog invaliditeta (anksiozni depresivni poremećaj), postojala pre samopovređivanja, da li je ona nastala pod okolnostima iz čl. 2. i 3. navedenog Zakona, a što je bilo od uticaja na odlučivanje da li je osnovana žalba podnosioca, već je samo konstatovao da je samopovređivanje podnosioca prouzrokovalo invaliditet i da se to ne može podvesti pod čl. 2. i 3. Zakona.

Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud u obrazloženju osporene presude propustio da oceni sve ove navode podnosioca ustavne žalbe, iako isti nisu bili ocenjeni u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao elemenat prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), usvojio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 10254/10 (2009) od 2. juna 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Istovremeno, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporenu presudu i naložio Upravnom sudu da donese novu odluku o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva rada i socijalne politike broj 580-02-04014/2006-11 od 20. maja 20099. godine, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić