Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra zbog neopravdano dugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz Valjeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6095/09 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Valjeva je, 23. aprila 2013. godine, preko punomoćnika dr M . B, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 26275/10 od 13. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja parničnog postupka u kome je doneta navedena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je predmetni parnični postupak trajao više od osam godina, pa nalazi da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovoj parnici.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6095/09, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac S. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 24. novembra 2004. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade materijalne štete na ime troškova sahrane, troškova davanja umrlice i oglasa, troškova pogrebne opreme, troškova podizanja nadgrobnog spomenika, troškova crnine i troškova davanja podušja, imajući u vidu da je sin tužioca, sada pok. D.M, prilikom izvršenja službenog zadatka poginuo 15. februara 1993. godine u saobraćajnoj nesreći u vozilu tužene. Predmet je zaveden pod brojem P. 8488/04.

Prvostepeni sud je u ovom predmetu zakazao ukupno deset ročišta za glavnu raspravu (3. marta, 31. maja, 25. oktobra i 1. decembra 2005, 3. jula i 17. novembra 2006, 16. januara 2007, 6. oktobra, 17. novembra i 8. decembra 2009. godine), od kojih je devet održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 31. maj 2005. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 5. decembra 2005. godine uputio zamolnicu Opštinskom sudu u Valjevu da u što kraćem roku izvede dokaz saslušanjem tužioca, uzimajući u obzir da je tužilac staro i bolesno lice kome je teško da pristupi u postupajući prvostepeni sud.

Kako Opštinski sud u Valjevu nije postupio po navedenoj zamolnici, Drugi opštinski sud u Beogradu je 2. februara 2006. godine uputio još jednu zamolnicu Opštinskom sudu u Valjevu za izvođenje pomenutog dokaza.

Opštinski sud u Valjevu je 4. maja 2006. godine dostavio Drugom opštinskom sudu u Beogradu zapisnik od 28. marta 2006. godine, kao dokaz o saslušanju tužioca.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 16. januara 2007. godine doneo presudu P. 8488/04, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu Republiku Srbiju (kao pravnog sledbenika prvobitno tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora) da na ime naknade materijalne štete isplati tužiocu odgovarajuće novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. oktobra 2006. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke obavezao tuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka; u stavu trećem izreke oslobodio tužioca obaveze plaćanja takse na tužbu i presudu.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je 21. maja 2009. godine doneo presudu Gž. 4657/07, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da naknadi tužiocu materijalnu štetu na ime troškova davanja umrlice i oglasa, troškova pogrebne opreme, troškova crnine i troškova davanja podušja; u stavu drugom izreke usvojio žalbu tužene i ukinuo prvostepenu presudu u stavu drugom izreke i preostalom delu stava prvog izreke koji se odnosi na naknadu materijalne štete u pogledu troškova sahrane i troškova podizanja nadgrobnog spomenika, pa je u tom delu vratio predmet Drugom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

Okružni sud u Beogradu je 15. juna 2009. godine vratio Drugom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta sa pismenim otpravcima navedene drugostepene presude. U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 6095/09, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 6. oktobar 2009. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 8. decembra 2009. godine doneo presudu P. 6095/09, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu na ime naknade materijalne štete u pogledu troškova sahrane i podizanja nadgrobnog spomenika isplati odgovarajuće novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. novembra 2009. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke obavezao tuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka; u stavu trećem izreke oslobodio tužioca obaveze plaćanja takse na tužbu i presudu. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da je D.M, sin tužioca, poginuo 15. februara 1993. godine, kao pripadnik VJ – VP V, na službenom zadatku u sastavu jedinice koja je izvodila borbena dejstva i da je najbližim srodnicima poginulog pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 417/00 od 7. septembra 2000. godine dosuđena novčana naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica; da je tužena u postupku obeštećenja van spora donela rešenje Op broj 306/93, na osnovu koga je sada pok. Lj.M, supruzi pokojnog D.M, isplatila naknadu materijalne štete, i to za podizanje nadgrobnog spomenika iznos od tadašnjih 35.000,00 dinara, za troškove sahrane iznos od tadašnjih 8.500,00 dinara, za crninu iznos od 4,500,00 dinara; da je sin tužioca sahranjen na seoskom groblju kod K. K, te da je troškove prevoza i sanduka snosila tužena, dok je troškove sahrane, crnine, troškove davanja pomena i podizanja nadgrobnog spomenika snosio tužilac; da je sud izveo dokaz saslušanjem svedoka Lj.M, koja je bila komšinica sa sada pok. Lj.M, suprugom sada pok. D.M. i koja je bila upoznata sa detaljima sahrane D.M, a koja je navela da je sve troškove sahrane i podizanja nadgrobnog spomenika, koliko je njoj poznato, snosio tužilac; da je prvostepeni sud primenom odredaba člana 190. i člana 193. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima našao da je osnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete; da je sud ocenio da je neosnovan prigovor tužene o nedostatku aktivne legitimacije tužioca, s obzirom na to da je u dokaznom postupku na nesumnjiv način utvrđeno da je tužilac snosio troškove sahrane i podizanja nadgrobnog spomenika svom sinu.

Odlučujući o žalbi tužene, Viši sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 26275/10 od 13. marta 2013. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena naknadi materijalnu štetu u vidu troškova sahrane i podizanja nadgrobnog spomenika. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na naknadu navedenih troškova, u smislu odredaba člana 193. Zakona o obligacionim odnosima, te da je prvostepeni sud izgubio iz vida da je tužena u postupku obeštećenja van spora isplatila troškove sahrane i podizanja nadgrobnog spomenika sada pok. Lj.M, snahi tužioca, kao licu koje je te troškove snosilo; da je stoga tužena osnovano ukazivala tokom prvostepenog postupka da tužilac nije aktivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari i da je prvostepeni sud zasnovao svoju odluku na iskazu svedoka kome okolnosti u vezi naknade spornih troškova nisu mogle biti neposredno poznate.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se je mči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici. Odredbom člana 384. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 24. novembra 2004. godine, podnošenjem tužbe podnosioca Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 26275/10 od 13. marta 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj spor radi naknade štete trajao osam godina i tri meseca, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Uzimajući u obzir da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 417/00 od 7. septembra 2000. godine dosuđena naknada nematerijalne štete podnosiocu ustavne žalbe za pretrpljene duševne bolove zbog smrti njegovog sina D.M. i da je utvrđena objektivna odgovornost tužene države za nastanak štete iz člana 174. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Naime, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, parnični sudovi trebalo je samo da utvrde da li je podnosilac snosio troškove sahrane svoga sina, kao i druge troškove u vezi sa njegovom pogibijom, u smislu odredbe člana 193. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su on i njegov punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se ova parnica efikasno okončala.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku potraživao naknadu materijalne štete u pogledu troškova sahrane svoga sina, Ustavni sud smatra da je podnosilac nesumnjivo imao legitiman interes da se ovaj obligacionopravni spor blagovremeno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud je najpre konstatovao da je u ovoj pravnoj stvari odloženo jedno ročište za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe i da je Drugi opštinski sud u Beogradu u početnoj fazi parnice do donošenja prve prvostepene presude zakazivao i održavao ročišta u neprihvatljivo dugim vremenskim intervalima. Ustavni sud nalazi da je prekomerno trajanje parničnog postupka prouzrokovano i usled činjenice da je jedna prvostepena presuda bila ukinuta, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta nižestepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Takođe, Ustavni sud smatra da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi bitno i postupanje Opštinskog suda u Valjevu, koji je trebalo da postupi po zamolnici Drugog opštinskog suda u Beogradu za saslušanje podnosioca ustavne žalbe kao tužioca. Prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocenjivanja da li je vremenski rok za odlučivanje o pravima i obavezama stranke razuman, potrebno je preispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi postupak, već i postupanje drugih sudova, državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije delotvorno učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja. Uvidom u priloženu dokumentaciju, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Valjevu dostavio Drugom opštinskom sudu u Beogradu zapisnik o saslušanju podnosioca ustavne žalbe tek nakon pet meseci od dana traženja, čime je doprineo dužem trajanju postupka i onemogućio postupajući prvostepeni sud da preduzima druge procesne radnje u cilju utvrđivanja bitnih činjenica za donošenje odluke. S tim u vezi, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome država snosi odgovornost za kašnjenja državnih organa u podnošenju dokaza u građanskopravnim predmetima (videti presudu u predmetu Guincho protiv Portugala, od 10. jula 1984. godine). Budući da je prvi drugostepeni postupak pred Okružnim sudom u Beogradu trajao dve godine i tri meseca, a da je drugi drugostepeni postupak pred Višim sudom u Beogradu trajao čak tri godine i tri meseca, Ustavni sud je ocenio da postoji značajan doprinos navedenih drugostepenih sudova zbog prekomerno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. Takođe, Ustavni sud nalazi da se odgovornost Drugog opštinskog suda u Beogradu za nerazumno dugo trajanje ovog obligacionopravnog spora ogleda i u činjenici da je navedeni sud tek nakon nepuna četiri meseca od dana prijema presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 4657/07 od 21. maja 2009. godine zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je prema odredbi člana 384. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana prijema navedene drugostepene odluke.

Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe iznosi svoje tumačenje odredaba člana 193. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o parničnom postupku, te traži da se ispita zakonitost osporene drugostepene presude, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je postupajući drugostepeni sud uskratio podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Beogradu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je tužena u postupku obeštećenja van spora isplatila troškove sahrane D.M. i podizanja nadgrobnog spomenika supruzi pokojnika, te da podnosilac ustavne žalbe nema aktivnu legitimaciju u ovom sporu zato što on nije ponudio uverljive dokaze da je snosio navedene troškove. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da su ustavnopravno neargumentovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je drugostepeni sud doneo osporenu presudu Gž. 26275/10 od 13. marta 2013. godine na osnovu izmenjenog činjeničnog stanja, ne održavajući raspravu i onemogućavajući podnosioca da raspravlja u žalbenom postupku. Ovo iz razloga što je Ustavni sud uvidom u spise predmetnog parničnog postupka utvrdio da je Viši sud u Beogradu doneo osporenu presudu primenjujući materijalno pravo na činjenično stanje koje je utvrđeno u prvostepenom postupku, te da je samo dao drugačiju pravnu ocenu o tome koje lice može biti poverilac naknade navedenih troškova, u smislu odredbe člana 193. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe temelji svoje navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava na odlukama Vrhovnog suda Srbije kojima su ukinute drugostepene presude zbog toga što su zasnovane na izmenjenom činjeničnom stanju bez otvaranja glavne rasprave u žalbenom postupku, a uzimajući u obzir prethodno iznetu pravnu ocenu o navodima ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosioca o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava zapravo posledica njegove pogrešne percepcije o postojanju činjeničnog i pravnog identiteta u konkretnim slučajevima.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti