Odbijanje ustavne žalbe rehabilitovanog lica u sporu za naknadu nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu rehabilitovanog lica, ocenjujući da dosuđeni jedinstveni iznos naknade nematerijalne štete od 5.000.000 dinara predstavlja pravičnu satisfakciju za sve vidove pretrpljenih bolova, uključujući fizičke bolove i strah, i da nije povređeno pravo na jednaku zaštitu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Slijepčevića iz Sečnja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. marta 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Branka Slijepčevića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4428/14 od 4. marta 2 015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1743/15 od 22. juna 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Slijepčević iz Sečnja podneo je Ustavnom sudu, 13. maja 201 5. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4428/14 od 4. marta 2015. godine, zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom preinačena presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine, u delu odluke u kome je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete usvojen, tako što je tužbeni zahtev odbijen preko iznosa od 5.000.00,00 dinara do traženog iznosa od 11.500.000,00 dinara. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac zasniva na navodima o arbitrernoj primeni materijalnog prava , jer mu nije priznato pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova i straha , a za koje vidove štete mu je priznata naknada od strane prvostepenog suda. Podnosilac je naveo da se arbitrernost ogleda u presuđenju suprotno odredbama Zakona o obligacionim odnosima i članu 14. Konvencije Ujedinjenih nacija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka. Takođe, podnosilac je istakao da je drugostepeni sud postupio i suprotno stavu Ustavnog suda izraženom u Odluci Už-2789/14 od 11. decembra 2014. godine, iako su redovni sudovi dužni da izvršavaju odluke Ustavnog suda, saglasno odredbi člana 171. stav 1. Ustava. Navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava podnosilac obrazlaže nejednakim postupanjem sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete i stavljanjem u neravnopravan položaj rehabilitovanih lica u odnosu na druga lica koja su neosnovano lišena slobode. Prema navodima podnosioca, drugostepeni sud je njemu dosudio znatno manji novčani iznos na ime naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode nego drugim licima koja su neosnovano lišena slobode. U prilog tome, podnosilac se pozvao na pravnosnažnu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7880/06 od 13. septembra 2006. godine, koju je dostavio uz ustavnu žalbu, i na slučaj generala Tomića, dostavljajući uz ustavnu žalbu novinski tekst objavljen u dnevnim novinama. Takođe, podnosilac je ukazao i na praksu redovnih sudova u drugim brojnim slučajevima neosnovanog lišenja slobode građana uhapšenih u akciji „Sablja“, a u kojima je šteta dosuđivana u iznosu od 6.000,00 do 11.000,00 dinara po jednom danu, ističući pri tome da je njemu zbog neosnovanog lišenja slobode dosuđeno svega 2.756,00 dinara po jednom danu. Pored toga, podnosilac je naveo da mu je pravo na ljudsko dostojanstvo povređeno zbog toga što se dosuđena naknada nematerijalne štete nikako ne može smatrati pravičnom, ističući pri tome da drugostepeni sud prilikom odlučivanja o visini štete nije uvažio postojanje svih vidova nematerijalne štete i dužinu trajanja lišenja slobode, te da je dosuđena naknada znatno niža od naknada koje se dosuđuju drugim licima neosnovano lišenim slobode.

Dopunom ustavne žalbe od 27. februara 2017. godine podnosilac je osporio i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1743/15 od 22. juna 201 6. godine, zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo, na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Povredu prava na pravično suđenje podnosilac zasniva na navodima o arbitrernoj primeni procesnog i materijalnog prava. Podnosilac je naveo da je revizijski sud arbitrerno primenio odredbe člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku kada je o podnetoj reviziji odlučio kao o redovnoj, te je na taj način odbio da se upusti u izjašnjenje o ključnim navodima revidenta ( da je pobijana odluka doneta suprotno praksi u pogledu visine dosuđene naknade) zbog kojih je i podneta izuzetna revizija. S tim u vezi, podnosilac je istakao da je tačno da je drugostepenom odlukom preinačena prvostepena presuda, ali da je to učinjeno u korist tužioca, te da u tom slučaju, prema navedenoj zakonskoj odredbi, revizija nije dozvoljena. Tvrdnju o arbitrernoj primeni materijalnog prava podnosilac obrazlaže navodima da Vrhovni kasacioni sud suprotno izričitoj tvrdnji drugostepenog suda o vidovima dosuđene naknade nematerijalne štete činjenično i pravno neutemeljeno konstatuje da dosuđena naknada štete obuhvata i štetu koja tužiocu pripada po osnovu „preživljene torture, ponižavanja i drugih okolnosti koje izazivaju pored ostalog fizičke bolove i strah“. Podnosilac je naveo da Vrhovni kasacioni sud nalazi da dosuđena naknada štete obuhvata „ne samo naknadu za pretrpljeni fizički bol i strah, kako to konstatuje drugostepeni sud“, već i naknadu za preživljenu torturu, poniženja i druge okolnosti, iako o toj vrsti naknade u dr ugostepenoj odluci nema ni jedne reči. Podnosilac je istakao da su drugostepeni i revizijski sud arbitrerno primenili materijalno pravo, postupajući suprotno ne samo odredbama domaćeg zakonodavstva, već i odredbama člana 14. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka, kojom je konstituisana obaveza naše države da žrtvi svakog akta torture garantuje pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja. Prema navodima podnosioca, postupajući sudovi su ne samo arbitrerno primenili materijalno pravo, već su ignorisali i pravno stanovište Ustavnog suda izraženo u navedenoj odluci. Obrazlažući povredu prava na jednaku zaštitu prava i prava na ljudsko dostojanstvo, podnosilac je u dopuni ustavne žalbe, u suštini, ponovio navode koje je već izneo u ustavnoj žalbi koju je izjavio protiv osporene drugostepene presude. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su mu osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda i osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu , u odbijajućem delu , povređena označena ustavna prava, da poništi revizijsku pres udu i drugostepenu presudu u odbijajućem delu , kao i da mu utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa koji mu je dosuđen prvostepenom presudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde i državne uprave da isplati tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, iznos od 11.500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. septembra 2013. godine do isplate, kao i parnične troškove u iznosu od 256.550,00 dinara, dok je, u stavu drugom izreke, odbijen deo zahteva za dosudom zakonske zatezne kamate počev od 8. februara 2013. do 6. septembra 2013. godine.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4253/13 od 19. februara 2014. godine delimično je usvojena žalba tužene i preinačena je presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine u delu u kojem je tužbeni zahtev usvojen, te u delu odluke o troškovima postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je traženo da se obaveže tužena da mu isplati iznos preko 2.500.000,00 dinara, a do traženih 11.500.000,00 dinara, te tako što je obavezana tužena da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 157.100,00 dinara (umesto 256.550,00 dinara), dok je u preostalom delu žalba tužene odbijena i potvrđena je presuda u pobijanom, nepreinačenom usvajajućem delu.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 510/14 od 2. jula 2014. godine nije prihvaćeno odlučivanje o revizijama stranaka kao izuzetno dozvoljenim i revizije su odbačene kao nedozvoljene.

Odlukom Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16), u tački 1. izreke, usvojena je ustavna žalba Branka Slijepčevića i utvrđeno je da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4253/13 od 19. februara 2014. godine, u delu u kojem je preinačena presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, a u tački 2. izreke poništena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4253/13 od 19. februara 2014. godine, u delu u kojem je preinačena presuda Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine, i određeno je da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine. U obrazloženju ove odluke je, pored ostalog, navedeno: da Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je podnosilac za vreme boravaka u zatvorima i logorima bio izložen fizičkom i psihičkom nasilju, a koje prvostepeni sud kvalifikuje kao akt torture; da je Ustavni sud, imajući u vidu navedeno, a polazeći od odredaba člana 35. Ustava i odredaba člana 14. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN, kao i razloga pravičnosti, ocenio da podnosilac, kao rehabilitovano lice, ima pravo ne samo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, kako je to propisano članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, već i na naknadu svih vidova nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja za vreme trajanja pritvora i izdržavanja kazne zatvora; da podnosilac ustavne žalbe kao žrtva akta torture ima pravo na naknadu nematerijalne štete i zbog pretrpljenih fizičkih bolova i straha, a u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4428/14 od 4. marta 2015. godine delimično je usvojen i delimično odbijen deo žalbe tužene o kome do tada nije pravnosnažno odlučeno , pa je deo presude Višeg suda u Zrenjaninu P. 15/13 od 6. septembra 2013. godine, kojim je tužena obavezana na isplatu tužiocu preko već pravnosnažno dosuđenih 2.500.000,00 dinara do traženih 11.500.000,00 dinara , sa sporednim potraživanjima i troškovima postupka preko već pravnosnažno dosuđenih 157.100,00 dinara do iznosa od 256.550,00 dinara, preinačen tako što je obaveza tužene za isplatu tužiocu snižena sa iznosa od 11.500.000,00 dinara na iznos od još 2.500.000,00 dinara , pored već pravnosnažno dosuđenih 2.500.000,00, što je sve ukupno 5.000.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, i obaveza tužene da tužiocu naknadi troškove postupka je snižena sa iznosa od 256.550 dinara na iznos od još 37.000,00 dinara, pored već pravnosnažno dosuđenih 157.100,00 dinara, što sve ukupno iznosi 194.100,00 dinara, a za razliku iznosa glavne obaveze od ukupno dosuđenog do traženog iznosa, kao i za troškove postupka od ukupno dosuđenog do traženog iznosa tužbeni zahtev je odbijen i prvostepena presuda je potvrđena u preostal om pobijanom usvajajućem a nepreinačenom delu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da taj sud nalazi da u slučaju tužioca, kao i drugim sličnim slučajevima, nema zakonskih razloga da se nematerijalna šteta na koju tužilac ima pravo po osnovu rehabilitacionog obeštećenja razdvaja na pojedine vidove i onda posebno određuje za svaki vid nematerijalne štete, pošto po nalaženju toga suda, to ne proizlazi iz odredaba Zakona o rehabilitaciji na kojima se zasniva pravo na rehabilitaciono obeštećenje; da je, pri tome, taj sud, imao u vidu da je u referentnoj odluci Ustavnog suda iskazano stanovište o pravu rehabilitovanog lica na naknadu štete za fizičke bolove i strah, kao i naknadu zbog izloženosti torturi, ali da je prihvatljivo stanovište koje je u dugogodišnjoj primeni u sudskoj praksi, da je, kad se trpljenja zbog različitih povreda fizičkog i psihičkog integriteta uzajamno uslovljavaju i prepliću, tako da ih je nemoguće razlučiti, opravdano dosuditi jedinstvenu naknadu za ukupna nematerijalna trpljenja, što se prema saznanjima i iskustvu ovog suda o onome što se u životu redovno dešava događalo upravo u ovom i njemu sličnim slučajevima; da je odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano da rehabilitovano lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi; da je Zakon o rehabilitaciji imenovao vid nematerijalne štete koji je osnov za koji se naknada rehabilitovanom licu dosuđuje po tom zakonu, a da se visina određuje prema kriterijumima propisanim članom 200. st. 1. i 2. ZOO; da se duševni bolovi koje čovek trpi zbog povreda ljudskih prava i sloboda pojačavaju ako su praćeni istovremenim trpljenjem fizičkih bolova i straha; da se fizički bolovi i strah uzimaju u obzir prilikom ocene jačine istovremenih duševnih bolova koji su izazvani istim uzrokom, iako član 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji ne upućuje na fizički bol i strah kao vid nematerijalne štete koji priznaje rehabilitovanom licu zbog lišenja slobode, da se visina naknade za duševne bolove zbog lišenja slobode određuje prema kriterijumima propisanim članom 200. ZOO, a uzimanjem u obzir svih vidova trpljenja patnje zbog povreda vrednosti zaštićenih Ustavom i članom 200. stav 1. ZOO, i posle više od 50 godina od prouzrokovane štete se ostvaruje kao jedinstvena naknada, upravo za posebni zakonom imenovani osnov – duševne bolove zbog lišenja slobode; da se pri odmeravanju visine jedinstvene naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode uzimaju u obzir sve okolnosti koje su pratile lišenje slobode u konkretnom slučaju i koje utiču na jačinu i dužinu tih trpljenja, kao što su dakle okolnosti koje izazivaju strah i fizičke bolove, izloženost fizičkom i psihičkom mučenju, nečovečnom i ponižavajućem postupanju, okolnosti kojima se povređuju čast, ugled, sloboda, fizički i psihički integritet, pravo na ljudsko dostojanstvo i druge vrednosti pravno zaštićene Ustavom i zakonom; da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, nesumnjivo da je sve navedeno u slučaju tužioca postojalo u jakom intenzitetu sve vreme dok je bio lišen slobode, što je trajalo bezmalo pet godina, da je nakon puštanja na slobodu, kad je prestala izloženost mučenju i fizički bolovi, kao i ostale okolnosti koje su izazivale intenzivan strah za život i fizički i psihički integritet, i strah oslabio u izvesnoj meri, ali zbog nemogućnosti zaposlenja i uklapanja u socijalnu sredinu šest godina nakon povratka iz zatvorskih ustanova i dalje ostao prisutan, kao i duševni bolovi zbog povrede časti i ugleda, i očigledno je tek nakon zaposlenja tužilac mogao da bude spokojniji i da postepeno počne da živi kao ostali ljudi koje nije zadesila takva sudbina, ali je na održavanje duševnih bolova u izvesnoj meri uticala dugogodišnja nemogućnost dobijanja satisfakcije koja bi doprinela potpunijem uspostavljanju psihičke ravnoteže poljuljane navedenim trpljenjima; da je taj sud, prilikom odlučivanja o visini jedinstvenog iznosa pravične novčane naknade tužiocu adekvatne svim navedenim trpljenjima zajedno, pošao od navedenog stanovišta, i uzeo u obzir sve utvrđene okolnosti, ocenjene po navedenim kriterijumima, pri čemu je imao u vidu sudsku praksu toga suda i drugih sudova najviših instanci, u sličnim slučajevima lica koja su bila osuđena po IB i izdržavala kazne zatvora u istim uslovima, kao i u slučajevima naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode po odredbama Zakonika o krivičnom postupku, kao i ekonomsku situaciju u našoj zemlji; da je i sam tužilac, iako je u tužbi naveo visinu naknada za koje smatra da mu pripada za pojedine vidove nematerijalne štete, ipak tužbeni zahtev postavio u jedinstvenom iznosu, navodeći da taj iznos traži jer je on po njemu primeren minimalnoj naknadi koja se danas dosuđuje licima neosnovano lišenim slobode, na osnovu čega opredeljuje i visinu jedinstvenog zahteva, ali pogrešno držeći da je taj iznos 6.000,00 dinar a po jednom danu lišenja slobode; da je dužina trajanja lišenja slobode samo jedna od više napred navedenih relevantnih okolnosti i kriterijuma za ocenu visine naknade time prouzrokovane nematerijalne štete, koja se stoga ne može odmeravati tarifiranjem naknade po danima lišenja slobode, nego uzimanjem u obzir svih relevantnih okolnosti.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1743/15 od 22. juna 2016. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4428/14 od 4. marta 2015. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u odbijajućem delu, blagovremeno izjavio reviziju kao izuzetno dozvoljenu, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava i potrebe ujednačavanja sudske prakse; da je Vrhovni kasacioni sud ispitao pobijanu odluku primenom Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) i da je našao da je , na osnovu člana 404. stav 2. tačka 2) navedenog zakona i člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku(„Službeni glasnik RS“, broj 55/14) , revizija dozvoljena kao redovna, te da je primenom člana 408. navedenog zakona ocenio da je revizija neosnovana; da pravo tužioca na naknadu nematerijalne štete proizlazi iz člana 35. stav 1. Ustava i Zakona o rehabilitaciji kojim je izričito propisano da rehabilitovano lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi; da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac sa 27 godina lišen slobode iz političkih i ideoloških razloga, bez rešenja nadležnog organa i objašnjenja razloga hapšenja i prava na odbranu u krivičnom postupku, da je tužilac proveo skoro pet godina u različitim zatvorima i logorima u ekstremno nehumanim uslovima, bez adekvatne ishrane, higijena i zdravstvene zaštite, psihički i fizički zlostavljan, ponižavan i obespravljen, i po izlasku iz zatvora više godina socijalno marginalizovan i izolovan, zbog čega je trpeo dugotrajne i intenzivne duševne bolove zbog povrede časti i ugleda i slobode i prava ličnosti, kao i period višedecenijskog čekanja na rehabilitaciju i obeštećenje; da dosuđeni iznos od 5.000.000,00 dinara, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, predstavlja pravično i adekvatno obeštećenje za duševne patnje tužioca usled povrede časti i ugleda, slobode i prava ličnosti, pretrpljenih fizičkih bolova i straha, odmeren pravilnom primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, sintezom svih relevantnih okolnosti konkretnog slučaja i nastalih posledica neosnovanog lišenja slobode tužioca; da u delu preko dosuđenog potraživanje tužioca prevazilazi kriterijume pravične naknade i iznose dosuđivane u istovrsnim predmetima; da se revizijom neosnovano osporava visina dosuđene naknade, kao neadekvatno niske, isticanjem da tužiocu nisu dosuđene tražene naknade za pretrpljeni fizički bol i strah; da su podnetom tužbom istaknuta pojedinačna potraživanja za naknadu štete za pretrpljene duševne bolove, fizičke bolove i strah, a da je tužbeni zahtev formulisan jedinstvenim iznosom; da su, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, i pretrpljeni fizički bolovi i strah cenjeni i sadržani u jedinstveno dosuđenom iznosu naknade, iako su odmereni u jedinstvenom iznosu vezanom za lišenje slobode i nisu pojedinačno specificirani i opredeljeni konkretnim iznosima; da su preživljena tortura, ponižavanje i druge okolnosti koje izazivaju, pored ostalog, fizičke bolove i strah, sadržane u jedinstvenim psihičkim patnjama tužioca zbog lišenja slobode i bitno su uticale na visinu naknade u konkretnom slučaju; da se naknada nematerijalne štete uobičajeno dosuđuje za svaki vid nematerijalne štete posebno, ali u izuzetno teškim slučajevima, kada se trpljenja oštećenog uzajamno uslovljavaju i prepliću, kao u konkretnom slučaju, tako da ih je protekom 50 godina od prouzrokovanja štete nemoguće razlučiti, može se dosuditi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu, kako je u ovom slučaju i formulisano tužbenim zahtevom i pravilno presuđeno; da se revizijom neosnovano ukazuje na daleko veći iznos naknade za neosnovano lišenje slobode dosuđen u predmetu Gž. 7880/06; da je navedeno bez značaja, jer se radi o jednom predmetu sa različitim činjeničnim osnovom; da je odbijanjem tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa u ovom slučaju presuđeno saglasno pretežnoj sudskoj praksi u sporovima rehabilitacionog obeštećenja.

4. Odredbama Ustava utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom (član 35. stav 1.); da se jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (člana 36. stav 1.).

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06), Zakona o rehabilitaciji („Služ beni glasnik RS“, broj 33/06), Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) i Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), a koje su sve navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Razmatrajući navode ustavne sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da su Apelacioni sud u Novom Sadu i Vrhovni kasacioni sud arbitrerno primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o predmetnom zahtevu za naknadu nematerijalne štete zbog nepriznavanja prava na naknadu štete za pretrpljene fizičke bol ove i strah, odnosno po osnovu preživljene torture. Pored toga, podnosilac je istakao i da je Vrhovni kasacioni sud arbitrerno primenio odredbe procesnog pr ava kada je o predmetnoj reviziji odlučio kao redovnoj, iako je on izjavio izuzetnu reviziju.

Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog i procesnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud napominje da je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu doneta u ponovnom postupku po žalbi, koji je usledio nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine kojom je poništena prethodno doneta drugostepena presuda u preinačujućem delu (delu kojim je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev). U navedenoj Odluci, Ustavni sud je, polazeći od odredaba člana 35. Ustava i odredaba člana 14. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN, kao i razloga pravičnosti, ocenio da podnosilac kao rehabilitovano lice, ima pravo ne samo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, kako je to propisano članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, već i na naknadu svih vidova nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja za vreme trajanja pritvora i izdržavanja kazne zatvora. Stoga je Ustavni suda zaključio da podnosilac ustavne žalbe kao žrtva akta torture ima pravo na naknadu nematerijalne štete i zbog pretrpljenih fizičkih bolova i straha, a u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi izneo jasne i dovoljne razloge zbog kojih smatra da dosuđeni iznos naknade štete predstavlja pravično i adekvatno obeštećenje za sve vidove nematerijalne štete, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Iz osporene revizijske presude nesumnjivo proizlazi da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav da podnosiocu kao rehabilitovanom licu pripada i pravo na naknadu za pretrpljene fizičke bolove i strah zbog torture i drugih ponižavajućih postupanja kojima je bio izložen za vreme lišenja slobode . S tim u vezi, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se naknada nematerijalne štete uobičajeno dosuđuje za svaki vid štete posebno, ali da se u izuzetno teškim slučajevima, kada se trp ljenja oštećenog uzajamno uslovljavaju i prepliću, kao u konkretnom slučaju, tako da ih je protekom roka od 50 godina od prouzrokovanja štete nemoguće razlučiti , može dosuditi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu, kako je inače i traženo predmetnim tužbenim zahtevom i kako je u ovom slučaju i presuđeno .

Nadalje, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv stav Vrhovnog kasacionog sud a da su pretrpljeni fizički bolovi i strah cenjeni i sadržani u dosuđenom iznosu naknade štete, iako su odmereni u jedinstvenom iznosu vezanom za lišenje slobode. Ustavni sud konstatuje da je i pored toga što je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi izrazio stav da rehabilitovana lica nemaju pravo na posebnu naknadu i za pretrpljene fizičke bolove i strah kao posebne vidove nematerijalne štete , već samo pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, taj sud ipak zaključio da se i ovi vidovi nematerijalne štete uzimaju u obzir prilikom odlučivanja o visini jedinstvene naknade štete. U skladu sa tim, drugostepeni sud je prilikom odmeravanja visine naknade štete uzeo u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, pri čemu je posebno cenio jačinu fizičkih bolova i straha i njihovo trajanje, ističući da je podnosilac trpeo fizičke bolove i strah u jakom intenzitetu, i to sve vreme dok je bio lišen slobode, te da su fizički bolovi i strah u jakom intenzitetu prestali nakon puštanja na slobodu kada su prestali izloženost mučenju i ostale okolnosti koje su izazivale intenzivan strah za život, fizički i psihički integritet , dok je i u označenom kasnijem periodu strah bio prisutan ali u slabijem intenzitetu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnosioca kojima osporava stav Vrhovnog kasacionog suda da dosuđena naknada štete, u konkretnom slučaju, obuhvata i naknadu za pretrpljeni fizički bol i strah, odnosno za preživljenu torturu , ističući da u drugostepenoj presudi o toj vrsti naknade nema ni jedne reči. Naime, iz o sporene drugostepene presude jasno proizlazi da su prilikom odmeravanja visine naknade cenjeni i intenzitet i dužina trajanja fizičkih bolova i straha, te da je upravo zbog činjenice da je podnosilac za vreme lišenja slobode bio izložen fizičkom i psihičkom mučenju, nečovečnom i ponižavajućem postupanju utvrđeno da je u tom periodu trpeo fizičk e bol ove i strah jakog intenziteta. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno prihvatljiv stav Vrhovnog kasacionog suda da su preživljena tortura, ponižavanje i druge okolnosti koje, pored ostalog, izazivaju fizičke bolove i strah, ne samo cenjeni prilikom odmeravanja visine jedinstvene naknade , već da su i bitno uticali na visinu dosuđene naknade.

U pogledu navod a podnosioca da su postupajući sudovi ne prizna jući mu pravo na naknadu štete za pretrpljene fizičke bolove i strah, odnosno po osnovu preživljene torture, arbitrerno primenili materijalno pravo , postupajući suprotno ne samo odredbama domaćeg zakonodavstva, već i odredbama člana 14. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka , Ustavni sud konstatuje da se u Odluci Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine već izjasnio o tom pravnom pitanju i zauzeo stav da rehabilitovana lica imaju pravo na naknadu svih vidova nematerijalne štete koju su pretrpela zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja za vreme trajanja pritvora i izdržavanja kazne zatvora , te da iz osporenih presuda proizlazi da su postupajući sudovi, u skladu sa stavom izraženim u navedenoj Odluci, podnosiocu kao žrtvi akta torture, pored prava na naknadu zbog pretrpljenih duševnih bolova, priznali i pravo na naknadu za pretrpljene fizičke bolove i strah.

Ceneći navod e podnosioca ustavne žalbe kojima ukazuje na arbitrernu primenu procesnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud je ocenio da je osporena revizijska presuda zasnovana na ustvnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnih odredaba procesnog prava. Naime, revizijski sud je konstatovao da je podnosilac izjavio reviziju kao izuzetno dozvoljenu, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), ali je ocenio da je revizija dozvoljena kao redovna, s pozivom na odredbu člana 403. stav 2. tačka 2) navedenog zakona , te je stoga kao takvu i razmatrao. Po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani navodi podnosioca kojima ukazuje da Vrhovni kasacioni sud nije mogao podnetu reviziju smatrati redovnom , iz razloga što je drugostepenom odlukom preinačena prvostepena presuda u korist tužioca. Ovo iz razloga što je prvostepenom presudom u predmetnom postupku usvojen tužbeni zahtev u celosti u pogledu traženog iznosa naknade štete, dok je osporenom drugostepenom presudom delimično usvojena žalba tužene i preinačena prvostepena presuda, u delu u kome nije bilo pravnosnažno odlučeno, tako što je odbijen tužbeni zahtev za razliku od dosuđenog do traženog iznosa. Iz navedenog jasno sledi da je preinačenjem prvostepene presude umanjeno pravo podnosioca, te da ono nije učinjeno u njegovu korist kako to podnosilac tvrdi. Takođe, Ustavni sud nalazi da nisu osnovani ni navodi podnosioca da je Vrhovni kasacioni sud odlučujući o podnetoj reviziji kao redovnoj , umesto kao izuzetnoj, izbegao da oceni osnovanost njegovih navoda da je osporenom drugostepenom odlukom presuđeno suprotno važećoj sudskoj praksi u pogledu visine dosuđene naknade. Ovo ne samo iz razloga što je ustavnopravno prihvatljiva ocena Vrhovnog kasacionog suda da o podnetoj reviziji odlučuje kao redovnoj, već i zbog toga što je sud u osporenoj revizijskoj presudi razmatrao takve navode podnosioca. Revizijski sud je u osporenoj presudi ocenio da se revizijom neosnovano ukazuje da je daleko veći iznos naknade dosuđen u predmetu Gž. 7880/06 jer se radi o jednom predmetu sa različitim činjeničnim osnovom, te je istakao da je u konkretnom slučaju presuđeno saglasno pretežnoj sudskoj praksi u sporovima rehabilitacionog obeštećenja.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Dakle, radi se o reviziji koja se izjavljuje protiv drugostepene presude koja inače ne bi mogla da se pobija opštom revizijom. U situaciji kada sudska odluka može da se pobija opštom revizijom, jasno je da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji. Nadalje, iz navedene zakonske odredbe sledi da su uslovi dopuštenosti posebne revizije razlikuju od opšte, kao i da su razlozi za izjavljivanje posebne revizije restriktivniji budući da ona može da se izjavi samo zbog pogrešne primene materijalnog prava (ne i zbog bitnih povreda postupka). Međutim, nakon što odluči o dopuštenosti opšte revizije, ili posebne revizije ako nije dopuštena opšta, Vrhovni kasacioni sud odlučuje o osnovanosti revizije na isti način, s tim što naravno u postupku po posebnoj reviziji može ceniti samo pravilnu primenu materijalnog prava.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.

6. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, pre svega, zasniva na navodima o nejednakom postupanju sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete.

Ustavni sud najpre konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Takođe, Ustavni ukazuje da se kod dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, za fizičke bolove i strah, po pravil u, ne može govoriti o identičnom činjeničnom stanj u, s obzirom na to da visina naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje prilikom odlučivanja cene redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a sve u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Ustavnog suda, u sudskim postupcima koji su vođeni po tužbama radi naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode ili neosnovane osude, prema odredbama zakona kojima je uređen krivični postupak, a u kojima se, prema navodima podnosioca, dosuđuju znatno veći novčani iznosi na ime naknade nematerijalne štete, ne samo da se ne može govoriti o identičnom činjeničnom stanj u, već se ne radi ni o identičnoj pravno j situaciji. Naime, za odlučivanje u tim sporovima relevantne su odredbe krivično procesnog zakona kojima je uređen postupak za ostvarivanje prava na naknadu štete lica neosnovano osuđenih i neosnovano lišenih slobode, dok su u sporovima koji se vode radi naknade štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja merodavne odredbe Zakona o rehabilitaciji.

Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnosioca kojima ukazuje da su sudovi drugačije postupali prilikom odlučivanja o visini naknade štete licima koja su neosnovano lišena slobode u akciji „Sablja“ i dosuđivali znatno veće iznose po jednom danu provedenom u pritvoru. Ovo ne samo iz napred navedenih razloga da nije reč o identičnom činjeničnom i pravnom stanju, već i zbog toga što je dužina trajanja lišenja slobode samo jedna od više relevantnih okolnosti za ocenu visine naknade štete, a koja se, prema ustaljenoj praksi redovnih sudova, ne odmerava tarifiranjem naknade po danima lišenja slobode, nego uzimanjem u obzir svih relevantnih okolnosti.

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud u osporenoj presudi naveo da je prilikom odlučivanja o visini naknade štete imao u vidu i postojeću sudsku praksu u istovrsnim predmetima, a da je revizijski sud istakao da potraživanje tužioca preko dosuđenog iznosa prevazilazi kriterijume pravične naknade i iznose dosuđivane u istovrsnim predmetima, te da podnosilac nije doveo u pitanje takvu ocenu sudova, niti je pak ukazivao na nejednako postupanje sudova pr ilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete rehabilitovanim licima.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je podnosilac kao dokaz različitog postupanja dostavio samo jednu pravnosnažnu presudu donetu u postupku za naknadu štete licima neosnovano lišenim slobode, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca da mu je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu.

7. U odnosu na navode podnosioca o povredi prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovog prava u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnjama o povredi prava na pravično suđenje i povredi prava na jednaku zaštitu prava. Kako je prethodno ocenjeno da tvrdnje podnosioca o povredi označenih prava nisu prihvatljive, to je Ustavni sud ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe rehabilitovanog lica u sporu za naknadu nematerijalne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti