Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Stevana Mavrenovića i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Okružni sud u Beogradu je u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke o isplati zarade, čime je narušio princip pravne sigurnosti podnosioca žalbe.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stevana Mavrenovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2010. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Stevana Mavrenovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3792/06 od 8. novembra 2007. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
O b r a z l o ž e nj e
1. Stevan Mavrenović iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 14. marta 2008. godine, preko punomoćnika Jovice Kosića, advokata iz Beograda, blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na pravično suđenje zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se navodi da nakon okončanja štrajka 28. novembra 2004. godine, poslodavac podnosioca ustavne žalbe - JAT Airways nije postupao saglasno zaključenim pregovorima i donetoj odluci od 29. novembra 2004. godine, te se stoga podnosilac ustavne žalbe obratio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, podnošenjem tužbe radi isplate razlike zarade. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 10. maja 2006. godine doneo presudu P1. 1269/05 kojom je usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 8. novembra 2007. godine doneo osporenu presudu Gž1. 3792/06 kojom je preinačena navedena prvostepena presuda, tako što je njegov tužbeni zahtev odbijen. Podnosilac ustavne žalbe ističe da se Okružni sud u svojoj presudi pogrešno poziva na odredbe člana 146. Zakona o radu i odgovarajuće odredbe Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i zaključuje da je drugostepeni sud, pogrešnom primenom zakona i pogrešnim tumačenjem prava i ovlašćenja na relaciji radnik - poslodavac, svoju odluku zasnovao na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka i omogućio da tužilac bude uskraćen za ostvarivanje svog prava otvorenom diskriminacijom i privilegovanjem tuženika. Stoga, podnosilac ustavne žalbe smatra da je okružni sud učinio povredu odredbe člana 32. stav 1. Ustava, jer u sprovedenom sudskom postupku nije obezbedio Ustavom garantovano pravo na pravično suđenje koje, po njegovom mišljenju, sadrži u sebi i obavezu suda da pravilno primeni materijalno pravo na konkretni pravni problem. Naime, podnosilac ustavne žalbe smatra da pojam pravičnog suđenja u sebi "nedvosmisleno sadrži pojam pravilne primene materijalnog prava na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, na šta sud obavezuju čl. 7. i 8. ZPP-a, te da se svakim kršenjem citiranih normi povređuju Ustavom zagarantovana prava". Podnosilac dalje ističe da je diskriminisan u svom pravu da dođe do pravične odluke, jer su u drugim pravnosnažno okončanim postupcima vođenim pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu usvojeni tužbeni zahtevi njegovih kolega, a reč je o istom činjeničnom i pravnom osnovu. Iz navedenih razloga, podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Okružnog suda u Beogradu.
2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom.
Odredbama člana 21. st. 1. i 2. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 2005. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Javnog preduzeća JAT Airways, radi isplate razlike zarade za novembar i decembar 2004. godine.
Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1269/05 od 10. maja 2006. godine usvojen je u celini tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je obavezano tuženo Javno preduzeće "JAT AIRWAYS" da tužiocu na ime razlike zarade za novembar i decembar 2004. godine isplati odgovarajuće novčane iznose, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.
Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3792/06 od 8. novembra 2007. godine preinačena je navedena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovan. Okružni sud je u obrazloženju presude naveo da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, ali da na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nije pravilno primenio materijalno pravo,“ iz razloga što je Vlada Republike Srbije donela Uredbu o visini zarade u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", broj 127/03), kojom je propisano da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima koja su osnovala javna preduzeća obračunavaju i isplaćuju u skladu sa Uredbom počev od isplate za mesec januar 2004. godine, a odredbama čl. 2. do 6. navedene Uredbe propisan je način utvrđivanja ukupnog iznosa sredstava za obračun i isplatu zarada i ovlašćenje preduzeća da taj iznos može da uveća za ukupan iznos sredstava za isplatu uvećane zarade za rad na dan praznika koji je po zakonu neradni dan utvrđen u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu uz saglasnost Vlade Republike Srbije, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija i ekonomije, ministarstva nadležnog za rad i ministarstva nadležnog za odgovarajuću oblast. Takođe je propisana i visina sredstava kao izuzetak kada se može izvršiti njeno uvećanje, ali uvek uz saglasnost Vlade Republike Srbije, a na predlog nadležnih ministarstava određenih članom 4. stav 2. navedene Uredbe. Kako su, u konkretnoj situaciji sporazum između tuženog i Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva Srbije broj 2740 od 28. novembra 2004. godine i odluka generalnog direktora tuženog broj 2741 od 29. novembra 2004. godine doneti bez saglasnosti Vlade Republike Srbije, a imajući u vidu činjenicu da je Vlada Republike Srbije osnivač tuženog javnog preduzeća, direktor tuženog nije bio ovlašćen da bez saglasnosti osnivača sa Samostalnim sindikatom inženjera vazduhoplovstva Srbije uređuje, pa samim tim ni da donosi odluke u pogledu isplate zarade zaposlenima, odnosno posebnoj stimulaciji. Generalni direktor tuženog je morao imati ovlašćenje da zaključi sporazum sa jednim od sindikata i to Samostalnim sindikatom inženjera vazduhoplovstva Srbije kao i saglasnost osnivača što je bilo predviđeno članom 146. tada važećeg Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), a direktor tu saglasnost nije imao“.
Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1314/05 od 23. februara 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca A. S. iz Beograda i obavezan je tuženi JAT Airways da tužiocu isplati na ime razlike zarade koju je primio za novembar 2004. godine iznos od 38.140 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i za decembar 2004. godine iznos od 59.884,50 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.
Postupajući po žalbi tuženog JAT Airways, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 2691/06 od 5. jula 2006. godine kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1314/05 od 23. februara 2006. godine. Okružni sud je u obrazloženju presude istakao, između ostalog, da je preduzeće JAT Airways moralo da se pridržava sporazuma od 28. novembra 2004. godine, kao i odluke svog generalnog direktora od 29. novembra 2004. godine.
Okružni sud u Beogradu je potvrđivao presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca koji su se nalazili u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama ili je preinačavao presude istog suda kojima su takvi zahtevi odbijeni (parnični postupci Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u predmetima: P1. 1234/05; P1. 1258/05; P1. 1314/05; P1. 1316/05; P1. 1332/05).
U toku postupka pred Ustavnim sudom, Evropski sud za ljudska prava je 1. decembra 2009. godine objavio presudu u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije. Predmet je formiran povodom 31 pojedinačne predstavke aplikanata koji su bili članovi Samostalnog sindikata JAT Airways i koji su vodili parnične postupke pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu zbog neisplate naknade (razlike) zarade utvrđene sporazumom zaključenim između Sindikata i poslodavca i odlukom generalnog direktora preduzeća JAT Airways. Podnosioci predstavki su se, po članu 6. stav 1. Evropske konvencije žalili na „flagrantno nedoslednu sudsku praksu Okružnog suda u Beogradu u vezi sa isplatom istih naknada po osnovu rada“. Prema utvrđenom činjeničnom stanju u navedenoj presudi Evropskog suda, određeni podnosioci ustavne žalbe su „imali uspeha“ kod Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, ali su svi podnosioci predstavki bili neuspešni u žalbenom postupku pred Okružnim sudom u Beogradu, koji je u obrazloženjima presuda utvrdio da generalni direktor preduzeća JAT Airways nije bio ovlašćen da odobri isplatu predmetne naknade bez izričitog ovlašćenja Vlade. Evropski sud je utvrdio i da je Okružni sud u Beogradu u najmanje 17 drugih presuda „presudio u korist kolega podnosilaca predstavki“, bez obzira na činjenicu što su njihovi zahtevi zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na identična pravna pitanja. Okružni sud u Beogradu je u obrazloženjima ovih presuda navodio da je preduzeće JAT Airways moralo da se pridržava sporazuma od 28. novembra 2004. godine, kao i odluke generalnog direktora od 29. novembra 2004. godine. Evropski sud je navedenom presudom utvrdio da je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije. Evropski sud je našao „da iako se mogu prihvatiti određena odstupanja u tumačenju kao prirodno svojstvena svakom pravosudnom sistemu koji je, kao i sistem u Srbiji, zasnovan na mreži prvostepenih i drugostepenih sudova koji imaju nadležnost na određenoj teritoriji, u predmetnim slučajevima u kojima protivrečna tumačenja proističu iz iste sudske nadležnosti, tj. sudske prakse Okružnog suda u Beogradu koji je sud poslednje instance u ovom pitanju (videti, mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije, broj 21911/03, stav 29, 24. mart 2009. godine) i uključuje nedosledno presuđivanje o zahtevima mnogih lica u identičnim situacijama čak i posle usvajanja „mišljenja“ Okružnog suda od 27. septembra 2006. godine. Pošto ove protivrečnosti nisu institucionalno rešene, sve je to stvorilo stanje stalne nesigurnosti, što je zauzvrat moralo smanjiti poverenje javnosti u pravosuđe, pri čemu je to poverenje, jasno, jedno od osnovnih komponenti države zasnovane na vladavini prava. Sud, prema tome, nalazi, a da ne smatra da je prikladno da proglašava koji su stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki (videti, mutatis mutandis, Garcia Ruiz protiv Španije [VV], broj 30544/96, stav 28, ECHR 1999-I) da ih je predmetna sudska nesigurnost sama po sebi lišila pravičnog suđenja pred Okružnim sudom u Beogradu. Zbog toga je došlo do povrede člana 6. stav 1. po ovom osnovu (videti, mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije, citiran u gornjem tekstu, stav 32, 24. mart 2009. godine)“. Povodom zahteva podnosilaca predstavki kojim su tražili da se „tuženoj državi naloži da isplati, iz svojih sredstava, odgovarajuće sume koje su tražili u njihovim parnicama pokrenutim protiv preduzeća JAT Airways“, Evropski sud je ove zahteve odbacio, uz obrazloženje da imajući u vidu utvrđenu povredu i razloge zbog kojih je to učinio (pravna sigurnost), kao i s obzirom na odredbe člana 422. tačka 10) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine (kojim je kao razlog za ponavljanje postupka predviđen slučaj kada je Evropski sud u međuvremenu doneo presudu u odnosu na Srbiju u vezi sa istim ili sličnim pravnim pitanjem), nije u nadležnosti tog suda da proglašava koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.
4. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim članom 32. stav 1. Ustava, učesnicima u sudskom postupku jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. U tom smislu, pravilnu primenu materijalnog prava pre svega je nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i pogrešna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene merodavnog materijalnog prava.
Polazeći od navedenog, za ocenu osnovanosti navode ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:
Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca, da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona, kao i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (član 81.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, za prekovremeni rad, rad na dan praznika koji je neradni dan, noćni rad i rad u smenama, a da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu (član 82.).
Važeći Zakon o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) donet je 15. marta 2005. godine, odnosno posle nastanka spornog odnosa.
Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000 i 25/02), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da je javno preduzeće preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da su delatnosti od opšteg interesa, u smislu ovog zakona, delatnosti koje su kao takve određene zakonom u oblasti, između ostalog, vazdušnog saobraćaja (član 2. stav 1.); da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća (član 3. stav 1.); da javno preduzeće osniva Republika Srbija i da pravo osnivača iz stava 1. ovog člana ostvaruje Vlada Republike Srbije (član 4. st. 1. i 2.); da javno preduzeće za svaku kalendarsku godinu donosi godišnji program poslovanja i dostavlja ga osnivaču javnog preduzeća radi davanja saglasnosti najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu, da se Program smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač javnog preduzeća, da program, pored ostalog, naročito sadrži: planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća, elemente za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću, koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada za godinu za koju se Program donosi, kao i da Vlada, do donošenja Programa, može da uredi uslove i način obračuna ukupnog iznosa sredstava za zarade u javnim preduzećima i preduzećima čiji je osnivač javno preduzeće (član 22.).
Na osnovu ovlašćenja iz člana 22. stav 5. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Vlada je donela Uredbu o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", br. 127/03 i 126/04). Ovom uredbom, koja je takođe bila na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa, bilo je propisano da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima koja su osnovala javna preduzeća (u daljem tekstu: preduzeća) obračunavaju i isplaćuju u skladu sa ovom uredbom počev od isplata za mesec januar 2004. godine (član 1.). Članom 2. Uredbe bilo je propisano šta čini ukupan iznos sredstava za zarade isplaćen za mesec decembar 2003. godine, a članom 3. da preduzeća do donošenja Programa poslovanja za 2004. godinu obračunavaju i isplaćuju zarade za januar i naredne mesece 2004. godine najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog u članu 2. ove uredbe. Odredbom člana 4. stav 2. Uredbe bilo je predviđeno da preduzeće čiji je osnivač Republika ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada može da uveća uz saglasnost Vlade, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva nadležnog za odgovarajuću oblast. Članom 9. Uredbe bilo je propisano da će se, ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiti umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata. Odredbe člana 10. Uredbe predviđale su da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu u skladu sa ovom uredbom, a da će osnivač preduzeća preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom, ako preduzeće vrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe. Takođe, vršenje isplate zarada suprotno odredbama ove uredbe bilo je sankcionisano kao privredni prestup (član 12. Uredbe).
5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na primenu materijalnog prava i različito postupanje sudova i odlučivanje Okružnog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.
Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom sporu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.
Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Beogradu, posebno Okružnog suda u Beogradu, koji je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje sudske prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda.
Međutim, i pored navedenog, Ustavni sud je van svake sumnje utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance u predmetnim parnicama donosio različite presude, koje su za posledicu imale to da je tužbeni zahtev nekih tužilaca za naknadu zarade prema zajedničkom poslodavcu pravnosnažno usvojen, bilo potvrđivanjem prvostepene presude ili njenim preinačavanjem, dok je u ovom konkretnom slučaju istovrsni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, postavljen prema istom tuženom, pravnosnažno odbijen kao neosnovan, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa tog suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom Okružnog suda u Beogradu datom povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, koju je Evropski sud doneo, uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.
U vezi prethodne ocene, Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo i u predmetu Už-143/2007 kada je, pored ostalog, utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao sastavnog elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. U tom predmetu Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen.
Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za ocenu Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Nesporno je da, saglasno kako ranije, tako i sada važećim odredbama Zakona o radu, svaki zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, pri čemu se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Takođe, prema Zakonu o radu iz 2001. godine, čije su odredbe bile merodavne za odlučivanje o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da se pod pojmom "zarada" podrazumeva i uvećana zarada, pri čemu slučaj koji je bio predmet spora pred sudom nije spadao u Zakonom propisane slučajeve kada zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu, već je odredbom člana 82. stav 2. Zakona bila predviđena mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu.
Međutim, Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju svojstvo tuženog imao ne bilo koji poslodavac, već javno preduzeće čiji je osnivač Republika Srbija i čije poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada je bilo regulisano prinudnim propisima - Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i Uredbom donetom u izvršavanju ovog zakona. Navedene odredbe Zakona i Uredbe su ograničavale tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno, bez saglasnosti nadležnog organa donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti Vlade. U tom slučaju se, po oceni Ustavnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi ustavne žalbe da "činjenica da je tuženi javno preduzeće ništa ne menja u njegovom poslovanju, odnosno pravima i dužnostima prema zaposlenima, jer je reč o ugovornom odnosu, odnosu ovlašćenju poslovodstva - generalnog direktora da stimuliše radnika i odredi visinu zarade". Ovo iz razloga što je odredbama člana 22. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog Programa poslodavca, na koji saglasnost daje Vlada, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za čitavu narednu kalendarsku godinu i to po namenama, dakle i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada u istom preduzeću. Dodatno, planirana politika zarada se mora utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koju utvrđuje Vlada. Konačno, Vlada je na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja, navedenom Uredbom precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima. Iz iznetog sledi da je u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću odnos poslodavca i zaposlenog ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Po oceni Ustavnog suda, nije sporno da osnivač javnog preduzeća nema ovlašćenje da određuje visinu pojedinačne zarade ili stimulacije svakog zaposlenog, ali kako od zbira pojedinačnih zarada i stimulacija zavisi ukupna masa zarada, to saglasno članu 4. stav 2. Uredbe, svako uvećanje pojedinačnih zarada i stimulacija podleže saglasnosti Vlade kada utiče na uvećanje propisane mase zarada, a što je bilo nesporno u konkretnom slučaju, jer uvećanje zarada nije bilo praćeno smanjenjem zarada drugim zaposlenim licima kod tuženog ili smanjenjem ukupnog broja zaposlenih, čime bi se jedino mogla očuvati ista masa zarada. Uz sve navedeno, Ustavni sud konstatuje i da je tokom prvostepenog parničnog postupka utvrđeno da je tuženi u 2004. godini poslovao sa gubitkom, kao i da su zaposlenima, uključujući i podnosioca ustavne žalbe, u punom iznosu isplaćene osnovne zarade utvrđene ugovorom o radu.
Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud ocenjuje da je osporena presuda Okružnog suda u Beogradu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava i da se obrazloženje presude temelji na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari, te da materijalno pravo nije bili primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je imao u vidu i to da je tokom prvostepenog parničnog postupka nesporno utvrđeno da je sporazum koji je generalni direktor tuženog zaključio sa Samostalnim sindikatom, a koji je bio osnov za donošenje Odluke generalnog direktora o obračunu i isplati posebne stimulacije, izričito predviđao da se posebna stimulacija po osnovu ostvarenih rezultata u trećem kvartalu 2004. godine, isplaćuje samo zaposlenima koji su članovi tog sindikata i to prema spisku overenom od strane ovlašćenog lica Sindikata. Kako je navedeni osnov za obračun i isplatu posebne stimulacije, a time i za potraživanje naknade zarade po ovom osnovu, suprotan prinudnim propisima, u konkretnom slučaju odredbi člana 12. tada važećeg Zakona o radu, jer među zaposlenima kod tuženog stvara diskriminaciju po osnovu članstva u određenom sindikatu, stavljajući, suprotno izričitoj zakonskoj zabrani, podnosioca ustavne žalbe u povoljniji položaj od zaposlenih koji rade na istim poslovima, a nisu članovi sindikata koji je sa generalnim direktorom zaključio sporazum, to Ustavni sud nalazi da i ova okolnost dodatno ukazuje da primena materijalnog prava u osporenoj presudi nije dovela do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.
Međutim, Ustavni sud je ocenio da je već činjenica da je isti sud - Okružni sud u Beogradu, povodom iste činjenične i pravne situacije donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ta okolnost, sama po sebi, predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.
No, kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije bilo primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno da je osporena odluka Okružnog suda u Beogradu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud nalazi da objavljivanje ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.
Imajući u vidu dosadašnju praksu ovog suda, Ustavni sud ističe da različito postupanje redovnih sudova povodom iste činjenične i pravne situacije, naročito postupanje istog stvarno i mesno nadležnog suda poslednje instance, ukazuje na povredu principa pravne sigurnosti kao sastavnog dela Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom naglašava da nije nadležan za ujednačavanje sudske prakse redovnih sudova, ali s obzirom na svoj Ustavom utvrđeni položaj, kao državni organ koji štiti ljudska i manjinska prava i slobode, ukazuje da je u interesu ostvarivanja Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje neophodno da nadležni redovni sudovi, u situacijama kada nalaze da dotadašnja sudska praksa nije u skladu sa merodavnim materijalnim pravom, pre donošenja odluke, preduzmu sve mere i radnje predviđene odgovarajućim procesnim zakonima, kako bi Vrhovni kasacioni sud, kao najviši sud u Republici, zauzeo stav o spornom pravnom pitanju i time doprineo ujednačavanju sudske prakse.
6. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, iako je Okružni sud u Beogradu u identičnim situacijama različito postupao. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije. Zbog toga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.
7. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić