Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog trajanja parničnog postupka preko 22 godine, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete. Deo žalbe koji osporava meritorne presude odbacuje se kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đukić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po usta vnoj žalbi R. R . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. jula 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13360 /14 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4911/95) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba R. R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5633/17 od 19. oktobra 2017. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13360/14 od 27. aprila 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. R . iz Beograda je , 9. januara 2018. godine, preko punomoćnika B . L, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13360/14, kao i protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P . 13360/14 od 27. aprila 2015. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5633/17 od 19. oktobra 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je još 5. septembra 1995. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih O. M. i D. M, radi duga i predaje u posed stana i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5633/17 od 19. oktobra 2017. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka od preko 22 godine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su mu osporenim presudama povređena označena ustavna prava jer sudovi nisu poklonili veru iskazima saslušanih svedoka koji su potvrdili da je sve radove na adaptaciji spornog stana izveo i finansirao podnosilac, a takođe nalaz i mišljenje veštaka građevinske struke je drugačiji od onoga što sud konstatuje, te su prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno primenili odredbu člana 27. Zakona o obligacionim odnosima, kao i odredbe člana 374. stav 2. tačka 7) i člana 376. Zakona o parničnom postupku, a morali su da primene odredbu člana 28. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj se volja za zaključenje ugovora može izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju, a znaci i ponašanja koji sa sigurnošću izražavaju volju za zaključenje ugovora određuju se prema okolnostima i običajima i nikakvo egzaktno nabrajanje takvih ponašanja nije moguće, te je s obzirom na navedeno u konkretnom slučaju došlo do proizvoljne primene prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu drugostepenu presudu i odredi da drugostepeni sud ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300.000,00 dinara zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i naknadu troškov a za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustanosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13360/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 5. septembra 1995. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene O. M. radi duga, sa predlogom za privremenom mer om. Predmet je dobio broj P. 4911/95.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4911/95 od 19. aprila 1996. godine usvojena je privremena mera tako što je tuženoj zabranjeno otuđenje i opterećenje spornog stana i određeno je da privremena mera ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6687/96 od 10. jula 1996. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđeno je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4911/95 od 19. aprila 1996. godine o određivanju privremene mere.

Pred prvostepenim sudom je održano 21 ročište, na kojima su u više navrata saslušane parnične stran ke, saslušan je veći broj svedoka, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršen je uvid u sve raspoložive pisane dokaze na okolnost izgradnje, odnosno adaptacije spornog stana, izvršeno je veštač enje od strane sudskog veštaka građevinske struke, saslušan je veštak, i izvršen je uvid u dokaze o kupoprodaji spornog stana. 18 ročišta nije održano, i to: sedam iz procenih razloga, tri zbog nedolaska tužen e ili njenih punomoćnika, tri jer pozvani svedok nije došao, tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog nepotpunog sastava veća, a jedno zbog štrajka advokata.

Podneskom od 11. marta 2003. godine tužba je proširena i na tuženog D. M.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4911/95 od 7. oktobra 2003. godine dozvoljeno je subjektivno preinačanje tužbe u odnosu na tuženog D. M..

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4911/95 od 21. januara 2006. odbačena je tužba kao neuredna, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5340/06 od 24. oktobra 2006. godine, ukinuto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4911/95 od 21. januara 2006. godine i predmet je vraćen na ponovni postupak.

Tužbeni zahtev je preciziran 2. aprila 1998, 3. oktobra 2005. godine i 15. novembra 2010. godine.

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da nijedno ročište nije bilo zakazano u periodima od 11. aprila 1996. do 7. novembra 1997. godine, od 3. marta 1999. do 21. februara 2001. godine, od 20. septembra 2004. do 18. aprila 2005. godine i od 29. januara 2010. do 7. oktobra 2010. godine.

Delimičnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57564/10 od 28. marta 2011. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obavežu tuženi da tužiocu predaju u posed stambeni prostor označen u izreci , i spražnjen od svih lica i stvari; u stavu drugom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obavežu tuženi da tužiocu predaju u posed garažu označenu u izreci; u stavu trećem izreke, određeno je da će se o preostalom delu tužbenog zahteva i o troškovima postupka odlučiti naknadno.

Podnosilac je 14. juna 2011. izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5306/11 od 20. marta 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je delimična presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57564/10 od 28. marta 2011. godine.

Zatim je, radi odlučivanja o preostalim delovima tužbenog zahteva, pred prvostepenim sudom održano tri ročišta na kojima su saslušane parnične strane, saslušani su svedoci, izvršen je uvid u sve dokaze iz spisa predmeta, dok jedno ročište nije održano zbog odsustva punomoćnika tužioca, što je dovelo do produženja parnice za četiri meseca, a jedno zbog procesnih nedostataka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57564/10 od 27. novembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tužene da tužiocu na ime duga za adaptaciju stambenog prostora označenog u izreci plate iznos od 60.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tužene da tužiocu na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja garaže plaćaju mesečno po 3.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke, obavezan je tužilac da tuženima plati troškove parničnog postupka.

Tužilac je 26. decembra 2013. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 610/14 od 22. maja 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57564/10 od 27. novembra 2013. godine u stavu drugom izreke; u stavu drugom izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je jedno ročište na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, dok tri ročišta nije održano zbog obustave rada advokata.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13360/14 od 27. aprila 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbi jen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tužene da na ime duga za adaptaciju stambenog prostor a, stana bliže označenog u izreci, plate tužiocu iznos od 60.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavez an je tužilac da tuženima na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 402.375,00 dinara.

Podnosilac je 29. maja 2015. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5633/17 od 19. oktobra 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13360/14 od 27. aprila 2015. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je prvostepeni sud pravilno zaključio da tužilac sa suprugom i ocem tuženih nije zaključio usmeni sporazum o adaptaciji predmetnog stana, niti je na bilo koji način svojim ulaganjem povećao vrednost tog stana, s obzirom da je utvrđeno da tužilac nije izveo niti finansirao radove u predmetom stanu; da ukoliko je tužilac nešto i preduzeo na tom stanu, to je bilo isključivo u funkciji radova koje je tužilac izvodio na stanovima koje je gradio iznad predmetnog stana, a isključivo u svoju korist, pa je stoga prvostepeni sud, pravilnom primenom člana 27. Zakona o obligacionim odnosima, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev; da je prvostepeni sud pravilno cenio i sve ostale izvedene dokaze, kao i iskaze parničnih stranaka i svedoka, koji se žalbenim navodima ne dovode u sumnju; da su se svedoci koje je tužilac predložio i koje je prvostepeni sud saslušao uglavnom izjašnjavali na okolnosti koje nisu u vezi predmeta spora; da je neosnovan žalbeni navod da prvostepeni sud u ponovnom prvostepenom postupku, nakon odluke Apelacionog suda u Beogradu Gž. 610/14 od 22. maja 2014. godine, nije obrazložio zašto je odbio da izvede dokaz saslušanjem predloženih svedoka, s obzirom na to da je prvostepeni sud naveo razloge zbog čega je odbio ovaj predlog tužioca, a razloge za takvu odluku u svemu kao dovoljne prihvata i Apelacioni sud; da su takođe neosnovani i navodi da prvostepeni sud nije potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, s obzirom na to da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i u obrazloženju svoje odluke dao razloge kojima je objasnio kako je tekao dokazni postupak, koji dokazi su izvedeni i kako su utvrđene činjenice bitne za odlučivanje.

Tužilac je 8. januara 2018. godine izjavio posebnu reviziju protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5633/17 od 19. oktobra 2017. godine i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2365/18 od 4. jula 2018. godine nije prihvaćeno odlučivanje o reviziji tuži oca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5633/17 od 19. oktobra 2017. godine kao izuzetno dozvoljenoj i odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv navedene drugostepene presude.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama proti njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonome pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Članom 58. stav 1. se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.) ; da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je postupak trajao 11 godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 5. septembra 199 5. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 19. oktobra 2017. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 22 godine nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnu roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon 15 i po godina od podnošenja tužbe, donošenjem delimične presude, a o tužbenom zahtevu u celosti prvostepeni sud je meritorno odlučio nakon 18 godina od podnete tužbe. Takođe, taj sud je imao četiri perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to: prvi period u trajanju od godinu i po dana (od 11. aprila 1996. do 7. novembra 1997. godine), drugi period u trajanju od dve godine (od 3. marta 1999. do 21. februara 2001. godine), treći period u trajanju od sedam meseci (od 20. septembra 2004. do 18. aprila 2005. godine) i četvrti period u trajanju od devet meseci (od 29. januara 2010. do 7. oktobra 2010. godine). Takođe, osam ročišta pred tim sudom nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Ustavni sud konstatuje da četiri ročišta nisu održana zbog obustave rada advokata što se ne može staviti na teret postupajućem sudu.

Međutim, drugostepeni sudovi su redovno postupali i odlučivali. Tako je prvi žalbeni postupak protiv prvostepene delimične presude trajao godinu dana i devet meseci od izjavljene žalbe, prvi žalbeni postupak protiv prvostepene odluke kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu u celosti trajao je pet meseci od izjavljene žalbe dok je žalbeni postupak kojim je pravnosnažno okončana parnica trajao dve godine i pet meseci od izjavljene žalbe.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe u manjoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer jedno ročište nije održano zbog odsustva njegovog punomoćnika, što je dovelo do produženja parnice za četiri meseca.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je odlučivano o više tužbenih zahteva i na strani parničnih stranaka je bilo više lica, međutim ni ta određena složenost postupka ne može biti opravdanje za trajanje parnice 22 godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13360/14 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4911/95), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari uvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, složenost postupka, doprinos podnosioca trajanju postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br . 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5633/17 od 19. oktobra 2017. godine i presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13360/14 od 27. aprila 2015. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, u suštini ponavlja navode iz žalbe protiv prvostepene presude o kojima se drugostepeni sud u osporenoj presudi već detaljno izjasnio, i formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i da oceni zakonitost osporenih akata .

Ispitujući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na to da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, primene materijalnog i procesnog prava ili ocene izvedenih dokaza ili prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrarne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova, ili ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku.

Ustavni sud nalazi da osporene presude sadrže jasna i detaljno argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, pre svega relevantnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o parničnom postupku, i da su prvostepeni i drugostepeni sud potpuno obrazložili svoja pravna stanovišta zauzeta u ovoj pravnoj stvari, za koje Ustavni sud nalazi da nisu arbitrarni, već prihvatljivi sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim sudskim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava.

U pogledu navoda podnosioca da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da ovaj navod nije potkrepljen dokazima o različitom postupanju suda poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, a što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava. Stoga je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi ovog ustavnog prava.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu prevashodno vezuje za ishod parničnog postupka. Imajući u vidu da je Apelacioni sud u Beogradu naveo ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, sledi da navod podnosioca o povredi prava na imovinu nije ustavnopravno prihvatljiv.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

9. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Oludku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti