Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku o troškovima

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio samo radi odlučivanja o troškovima. Postupak je trajao preko sedam godina, što je ocenjeno kao nerazumno, te je dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i G. A . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a G. A . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5332/10, a zatim pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu pod istim brojem (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7497/08), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba G. A . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 1196/16 od 5. februara 2016. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. G. A . iz Beograda je , 18. aprila 2016. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5332/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7497/08), kao i protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 1196/16 od 5. februara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je u predmetnom postupku imao svojstvo tužioca u parnici protiv tuženih - Udruženja osiguravača Srbije – Garantni Fond iz Beograda i A. osiguranja iz Beograda, radi naknade štete ; da je rešenjem Prvog opštinsk og sud a u Beogradu od 29. januara 2009. godine utvrđeno da se tužba smatra povučenom; da je prvotuženi neblagovremenim podneskom od 12. marta 2009. godine predložio da sud donese dopunsko rešenje o naknadi troškova postupka i da je Viši sud u Beogradu, postupajući po navedenom zahtevu prvotuženog, nakon sedam godina od donošenja rešenja kojim je utvrđeno da je tužba povučena, doneo o sporeno rešenje Gž. 1196/16 od 5. februara 2016. godine kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje i obavezan podnosilac da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka; da mu je zbog nerazumne dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno rešenje. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 5332/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 6. oktobra 2008. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu Beogradu protiv tuženih Udruženja osiguravača Srbije – Garantni Fond iz Beograda i A. osiguranja iz Beograda , radi naknade štete.

Na ročište od 29. januara 2009. godine nisu pristupile parnične strane, a uredno su pozvane i svoj nedolazak nisu opravdale i rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7497/08 od 29. januara 2009. godine konstatovano je da se tužba smatra povučenom. Navedeno rešenje je dostavljeno punomoćniku podnosioca 10. marta 2009. godine i protiv njega podnosilac nije izjavio žalbu.

Prvotuženi je 12. marta 2009. godine izjavio žalbu protiv rešenja kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom i predložio je da sud donese dopunsko rešenje i obaveže tužioca da naknadi troškove postupka na ime takse za odgovor na tužbu koju je prvotuženi platio.

Rešavajući o žalbi prvotuženog protiv rešenja kojim je konstatovano da je tužba povučena, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8380/10 od 20. juna 2012. godine spis e predmeta P. 7497/08 vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka , u tom smislu da prvostepeni sud odluči o zahtevu prvotuženog za donošenje dopunskog rešenja o troškovima postupka , sadržanog u žalbi, odnosno podnesku od 12. marta 2009. godine koji po svom sadržaju predstavlja zahtev za donošenje dopunskog rešenja o troškovima prvotuženog.

Dopunskim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5332/10 od 27. decembra 2012. godine obavezan je tužilac da tuženima na ime troškova parničnog postupka isplati iznose od 12.450,00 dinara.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 5795/13 od 22. maja 2014. godine ukinuto je dopunsko rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5332/10 od 27. decembra 2012. godine i spisi predmeta su vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

U obrazloženju rešenja je navedeno: da iz spisa predmeta proizlazi da je samo prvotuženi svojim podneskom od 12. marta 2009. godine tražio da sud donese dopunsko rešenje i obaveže tužioca da mu naknadi troškove postupka na ime takse na odgovor na tužbu u iznosu od 12.450,00 dinara koju je prvotuženi platio, te je stoga potrebno da u ponovnom postupku prvostepeni sud odluči isključivo o zahtevu za naknadu troškova parničnog postupka prvotuženog iz podneska od 12. marta 2009. godine .

U ponovnom prvostepenom postupku, dopunskim rešenjem nadležnog Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 5332/10 od 31. decembra 2014. godine, obavezan je tužilac da prvotuženom isplati iznos od 12.450,00 dinara na ime naknade troškova parničnog postupka.

Podnosilac je 5. februara 2015. godine izjavio žalbu protiv navedenog dopunskog rešenja i rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 3259/15 od 23. septembra 2015. godine Trećem osnovnom sudu u Beogradu su vraćeni spisi predmeta P. 5332/10 radi dopune postupka.

Rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 5332/10 od 19. oktobra 2015. godine ispravljeno je dopunsko rešenje Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 5332/10 od 31. decembra 2014. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 1196/16 od 5. februara 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je dopunsko rešenje Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 5332/10 od 31. decembra 2014. godine, ispravljeno rešenjem istog suda P. 5332/10 od 19. oktobra 2015. godine.

U obrazloženju rešenja je navedeno: da iz spisa predmeta proizlazi da je prvotuženi svojim podneskom od 12. marta 2009. godine tražio da sud donese dopunsko rešenje i obaveže tužioca da mu naknadi troškove postupka na ime takse na odgovor na tužbu u iznosu od 12.450,00 dinara, koju je prvotuženi platio; da je prvostepeni sud, odlučujući o podnetom zahtevu prvotuženog, primenom odredbi člana 150. stav 1, čl. 154, 157. i 163, člana 357. stav 4, u vezi odredbe člana 366. Zakona o parničnom postupku, priznao prvotuženom nužne troškove za vođenje postupka u iznosu od 12.450,00 dinara koji se odnose na sudsku taksu za odgovor na tužbu, pa je pravilno odlučio tako što je doneo ožalbeno rešenje; da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da zahtev prvotuženog za naknadu troškova nije blagovremen, jer je Prvi opštinski sud u Beogradu 29. januara 2009. godine doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom, a prvotuženi je tek podneskom od 12. marta 2009. godine predložio da sud donese dopunsko rešenje, iz razloga što je rešenje kojim se tužba smatra povučena prvotuženi primio dana 10. marta 2009. godine, a zahtev za naknadu troškova na ime plaćenog odgovora na tužbu – sudsku taksu u iznosu od 12.450,00 dinara postavio je 12. marta 2009. godine, dakle, blagovremeno.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak trajao sedam godina i četiri meseci, što predstavlja prekomerno trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud kome su od strane drugostepenog suda u dva navrata vraćeni spisi predmeta radi dopune postupka, i to nakon podnetog zahteva prvotuženog za donošenje dopunskog rešenja o troškovima postupka.

Takođe, odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosi i drugostepeni sud koji je, rešavajući o žalbi prvotuženog protiv rešenja kojim je konstatovano da je tužba povučena, tek nakon tri godine i tri meseca vratio spise prvostepenom sud u radi dopune postupka.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca bio od materijalnog značaja. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac doprineo dužem trajanju predmetne parnice imajući u vidu njegovo neprisustvovanje jednom ročištu što je dovelo do donošenja rešenja da se tužba smatra povučenom.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. s tav 1. Ustava, u postupku koji je vođen prvo pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5332/10, a zatim pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu pod istim brojem (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7497/08), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je upravo podnosilac zahtevao naknadu u navedenom iznosu.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporavanje rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 1196/16 od 5. februara 2016. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski parnični sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni zakonitost osporenog rešenja.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava, ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi podnosioca iz žalbe protiv prvostepenog rešenja o kome se drugostepeni sud već detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud nalazi da se osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je drugostepeni sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava.

Po oceni Ustavnog suda, Viši sud u Beogradu je dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku, koje u potpunosti prihvata i ovaj sud, da je prvostepeni sud, odlučujući o zahtevu prvotuženog da sud donese dopunsko rešenje i obave že tužioca da mu naknadi troškove postupka na ime takse na odgovor na tužbu, a koju je prvotuženi već platio, pravilnom primenom odredaba člana 150. stav 1, čl. 154, 157. i 163, člana 357. stav 4. i člana 366. Zakona o parničnom postupku, priznao prvotuženom nužne troškove za vođenje postupka u iznosu od 12.450,00 dinara koji se odnose na sudsku taksu za odgovor na tužbu. Takođe, po oceni Suda , us tavnopravno je prihvatljivo obrazloženje drugostepenog suda iz osporenog rešenja da su neosnovani žalbeni navodi tužioca kojima osporava pravilnost pobijane odluke, ukazujući da zahtev prvotuženog za naknadu troškova nije bio blagovremen, imajući u vidu da rešenje kojim se tužba smatra povučenom prvotuženi primio 10. marta 2009. godine, a zahtev za naknadu troškova na ime plaćenog odgovora na tužbu – sudsku taksu u iznosu od 12.450,00 dinara podneo je 12. marta 2009. godine, iz čega proizlazi da je zahtev prvotuženog bio blagovremen.

Stoga je Ustavni sud u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 1196/16/1 3 od 5. februara 2016. godine, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka.

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.