Odbačaj ustavne žalbe kao zahteva za preispitivanje utvrđenog činjeničnog stanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je žalbu kojom se osporavaju odluke redovnih sudova o naknadi štete. Navodi o povredi prava na pravično suđenje suštinski predstavljaju neslaganje sa ocenom dokaza i utvrđenim činjenicama, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3213/2011
17.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Andre Veljkovića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Andre Veljkovića izjavljena protiv delimične presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 2036/2010 od 10. februara 2011. godine u prvom, drugom i trećem stavu izreke i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1203/11 od 20. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Andro Veljković iz Kragujevca podneo je 15. jula 2011. godine, preko punomoćnika Slobodanke Nedeljković, advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv delimične presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 2036/2010 od 10. februara 2011. godine u prvom, drugom i trećem stavu izreke i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1203/11 od 20. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i povrede ustavnih načela iz člana 18. stav 2, čl. 19, 20. i 22. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je prvostepeni sud odbio predlog podnosioca da se rasprava odloži i da se združe spisi krivičnog predmeta, a, po njegovom mišljenju, ''bilo je nužno združivanje krivičnog predmeta Opštinskog suda u Čajetini K. 22/06'', kao i da je to učinio i drugostepeni sud kada nije prihvatio žalbene razloge, te su sudovi time ''narušili suštinu prava'' i povredili prava podnosioca iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, utvrdio da se pred Osnovnim sudom u Kragujevcu vodio parnični postupak po tužbi tužioca R.Đ. protiv tuženih N.T, M.V. i trećetuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade štete.

Osporenom delimičnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 2036/2010 od 10. februara 2011. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa su obavezani prvotuženi i trećetuženi da na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha i naruženosti isplate tužiocu iznose bliže označene prvim stavom izreke, dok su drugim stavom izreke solidarno obavezani da mu isplate nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti u ukupnom iznosu od 540.000,00 dinara, dok je preko dosuđenog iznosa do traženih 585.000,00 dinara tužbeni zahtev odbijen. Trećim stavom izreke obavezan je prvotuženi da isplati tužiocu po osnovu naknade materijalne štete zbog manje isplaćenih zarada za mesece od avgusta 2005. godine do juna 2006. godine iznose označene izrekom presude, a solidarno sa trećetuženim naknadu za mesece od jula 2006. godine do juna 2007. godine u iznosima određenim u trećem stavu izreke. Četvrtim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže trećetuženog da isplati tužiocu naknadu zbog manje isplađenih zarada za mesece od avgusta 2005. godine do juna 2006. godine, dok je petim stavom izreke odbačena tužba prema drugotuženom M. V. kao neuredna. Šestim stavom izreke odbačena je tužba prema prvotuženom i trećetuženom u delu u kome se traži zakonska zatezna kamata za materijalnu štetu i to na ime manje isplaćenih zarada, dok je sedmim stavom izreke ponovo otvorena glavna rasprava zaključena dana 10. februara 2011. godine u delu zahteva kojim je tužilac tražio naknadu materijalne štete prema prvotuženom i trećetuženom za isplatu iznosa od 167.923,00 dinara na ime troškova lečenja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1203/11 od 20. maja 2011. godine odbijena je žalba trećetuženog i potvrđena prvostepena presuda u prvom, drugom i trećem stavu izreke.

U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je: da je prvostepeni sud na osnovu presude Opštinskog suda u Čajetini K. 22/06 od 14. decembra 2006. godine i presude Okružnog suda u Užicu Kž. 180/07 od 22. maja 2007. godine utvrdio da je 27. avgusta 2005. godine oko 22,30 časova na magistralnom putu Užice – Mokra Gora, kao učesnik u saobraćaju prvotuženi ugrozio javni saobraćaj, jer je suprotno članu 88. Zakona o bezbednosti javnog saobraćaja na putevima u noćnim uslovima upravljao traktorom sa kabinom i neregistrovanom prikolicom, vlasništvo R.V, pri čemu traktor i prikolica nisu bili propisno osvetljeni, što je bitno ugrozilo bezbednost ostalih učesnika u saobraćaju, zbog čega je vozač motornog vozila ''Lada Niva'', trećetuženi, usled nemogućnosti uočavanja ovakve prepreke sa bezbednog rastojanja, prednjim delom vozila udario u zadnji deo neosvetljene prikolice; da je usled udara vozilo ''Lada Niva'' u celosti prešlo na kolovoznu traku namenjenu za kretanje vozila iz suprotnog smera na kojoj je došlo do kontakta bočne leve strane ovog vozila sa prednjom stranom vozila marke ''Zastava 128'', vlasnika D. R, čime je prvotuženi učinio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi sa članom 289. stav 3. i stav 1. Krivičnog zakonika, zbog čega je osuđen na kaznu zatvora od dva meseca; da se tužilac kritičnom prilikom vraćao sa Tare kao putnik na zadnjem sedištu vozila kojim je upravljao trećetuženi; da je veštačenjem utvrđeno koje je povrede tužilac tom prilikom zadobio, te kakav je strah, i bolove, kog intenziteta i trajanja trpeo zbog povređivanja; da je trećetuženi solidarno odgovoran za nastalu štetu na osnovu odredbe člana 178. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, pa ga je sud pravilnom primenom materijalnog prava obavezao da plati tužiocu dosuđene iznose.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz odredbe člana 32. stav 1. Ustava, jer je prvostepeni sud odbio njegov predlog da se združe spisi krivičnog predmeta Opštinskog suda u Čajetini K. 22/06, a u ustavnoj žalbi ponavlja navode iznete u žalbi, koji su bili predmet ocene Apelacionog suda u Kragujevcu. Stoga je Ustavni sud zaključio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog dela parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu navedenog Ustavom zajemčenog prava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instanciono viši sud. Ovo iz razloga što iz njegovih navoda proizlazi da povredu prava na pravično suđenje obrazlaže nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da prvenstveno osporava pravilnost sprovedenog dokaznog postupka od strane redovnih sudova.

Međutim, postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo od stranaka predložene dokaze koje je cenio pojedinačno, i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova, koji u parničnom postupku stranci ne daju neograničeno pravo na izvođenje dokaza, niti joj garantuju pravo da će svi njeni dokazni predlozi biti prihvačeni.

U konkretnom slučaju, sudovi su izneli dovoljno obrazložene i u svemu ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih smatraju da je podnosilac ustavne žalbe solidarno odgovoran za nastalu tužiočevu štetu, u smislu odredbe člana 178. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, tako da združivanje spisa krivičnog predmeta nije bilo od značaja za odlučivanje parničnog suda. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na to da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, ovaj Sud nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka. Otuda formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se sa stanovišta sadržine zajemenog prava potvrđuju navodi ustavne žalbe, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije potkrepio dostavljanjem dokaza o različitom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama, što je osnovna pretpostavka da se navod o povredi tog prava učini ustavnopravno utemeljenim.

Konačno, kako je podnosilac ustavne žalbe iskoristio pravo na žalbu protiv prvostepene presude, to nema povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kojim se pre svega garantuje dvostepenost u odlučivanju o pravima i obavezama, pri čemu Ustavni sud naglašava da označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod postupka po pravnom leku, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe kojima se poziva na povredu načela neposredne primene zajemčenih prava, načela svrhe ustavnih jemstava, načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava i načela zaštite ljudskih i manjinskih prava zajemčenih čl. 18, 19, 20. i 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim odredbama ne jemči nijedno posebno ljudsko pravo, već je reč o osnovnim načelima na kojima, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovih načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom došlo do povrede navedenih načela, ona moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbačaj ustavne žalbe kao zahteva za preispitivanje utvrđenog činjeničnog stanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti