Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu M. M. i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam i po godina. Zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Nove Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava R epublike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 2937/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 275/04 ).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Nove Pazove podneo je, 23. aprila 2013 . godine, preko punomoćnika D. V, advokata iz Stare Pazove, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 2937/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 175/04).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak pokrenut 21. aprila 2004. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Staroj Pazovi, a da je okončan nakon devet godina, što ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete i pravo na troškove za sastavljanje ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.



3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta sada Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. 2937/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 275/04) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

M. K. iz Nove Pazove podneo je 21. aprila 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Staroj Pazovi protiv tuženog M. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate za izvršeni rad. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 275/04.

Zbog nepristupanja uredno pozvanog tuženog na ročište od 13. jula 2004. godine, sud je doneo presudu zbog izostanka. Na sledećem ročištu održanom 9. novembra 2004. godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje i stavljena van snage navedena presuda. U nastavku postupka predmetu je dodeljen nov broj P. 388/05, a do donošenja međupresude zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana, i to jedno zbog bolesti postupajućeg sudije, a drugo zbog nedolaska pozvanih svedoka. U sprovedenom dokaznom postupku saslušani su predloženi svedoci, tužilac i tuženi u svojstvu parničnih stranaka i sud je suočio parnične stranke, tuženog i pojedine svedoke, kao i tužioca i neke svedoke.

Opštinski sud u Staroj Pazovi je međupresudom P. 388/05 od 7. novembra 2005. godine utvrdio da je osnovan tužbeni zahtev tužioca prema tuženom za isplatu zarade i odredio da će o visini tužbenog zahteva i zahtevu za troškove postupka odlučiti konačnom presudom.

Presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 523/06 od 21. marta 2006. godine, žalba tuženog je odbijena kao neosnovana i potvrđena međupresuda Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 388/05 od 7. novembra 2005. godine.

Postupak je nastavljen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 388/05, radi odlučivanja o visini tužbenog zahteva i troškovima postupka. Na ročištu održanom 26. septembra 2009. godine prihvaćen je predlog tužioca da sud odredi ekonomsko - finansijsko veštačenje, a nakon šest meseci je rešenjem P. 388/05 od 2. aprila 2007. godine, određen veštak i zadatak veštačenja. Do donošenja presude zakazano je još 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest ročišta nije održano, i to: dva ročišta zbog bolesti postupajućeg sudije, a četiri zbog nedolaska pozvanih svedoka, među kojima i svedoka kojeg je predložio tuženi, a koji se nalazio u inostranstvu. U dokaznom postupku je sprovedeno finansijsko veštačenje, saslušani su svedoci, sud je suočio tužioca i pojedine svedoke i pribavio pismenu dokumentaciju.

Nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudskom jedinicom u Staroj Pazovi u predmetu pod brojem P. 2937/10. Presudom navedenog suda P. 2937/10 od 18. juna 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime zarade za izvršeni rad u trajanju od 1400 sati isplati iznos od 70.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i da mu naknadi parnične troškove, dok je u preostalim delovima tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Tuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 16/13 od 20. februara 2013. godine, žalba tuženog je delimično uvažena i presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 2937/10 od 18. juna 2012. godine potvrđena u usvajajućem delu odluke o glavnom zahtevu, a preinačena u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, tako što je dosuđeni iznos od 182.360,00 dinara snižen na iznos od 129.597,50 dinara.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 10. aprila 2013. godine dostavljen punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe.



4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 21. aprila 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Staroj Pazovi i da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 16/13 od 20. februara 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko osam i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanj a nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na prekomernu dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je nakon godinu i po dana odlučio o osnovu tužbenog zahteva međupresudom P. 388/05 od 7. novembra 2005. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 523/06 od 21. marta 2006. godine. Međutim, o visini tužbenog zahteva i troškovima postupka prvostepeni sud je odlučio nakon šest godina, presudom P. 2937/10 od 18. juna 2012. godine, što se ne može smatrati primerenim rokom za odlučivanje.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio činjenično složen b udući da je trebalo da se izvedu dokaz i saslušanjem većeg broja svedoka radi utvrđivanja činjeničnog stanja, odnosno utvrđivanja vremenskog perioda i broja sati koje je tužilac proveo radeći za tuženog, koji ga nije prijavio na socijalno osiguranje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalb e, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman interes da ce postupak okonča u razumnom roku , ali i da je svojim ponašanjem doprineo dužini trajanja postupka, pre svega time što je predložio da se sasluša svedok koji se nalazio u inostranstvu, a koji je trebalo da dođe u Srbiju, zbog čega je sud odložio nekoliko ročišta. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ocenjuje da je ovakvo ponašanje podnosioca dozvoljeno u kontekstu korišćenja raspoloživih procesnih sredstva u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Sokolov protiv Rusije, broj 3734/02, od 22. septembra 2005. godine, stav 38, i Surmeli protiv Nemačke, broj 75529/01, od 8. juna 2006. godine, stav 131.) , ali je ocenio da se duže trajanje postupka iz navedenih razloga ne može pripisati u krivicu parničnom sudu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Surmeli protiv Nemačke, br oj 75529/01, od 8. juna 2006. godine, stav 131.).

Ipak, ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja nadležnog prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u po stupku koji je vođen pred pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi u predmetu P. 2937/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 275/04 ).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio , odlučujući kao u tački 1. izreke.



5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade n ematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, i to: dužinu trajanja os porenog postupka, postupanje nadležnih sudova, činjeničnu složenost predmeta spora, kao i ponašanje podnosioca ustavne žalbe koje je dovelo do produženja trajanja postupka, a koje se ne može pripisati u krivicu sudu. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u sprovedenom postupku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi , Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).



6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.