Odluka Ustavnog suda o restituciji i uslovu materijalnog reciprociteta
Kratak pregled
Ustavni sud odbija ustavnu žalbu hrvatske državljanke povodom zahteva za vraćanje imovine. Iako je tumačenje Upravnog suda o neophodnosti međudržavnog ugovora sporno, odluka je ispravna jer ne postoji materijalni reciprocitet, s obzirom da hrvatski zakon pravo priznaje samo naslednicima prvog reda.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-3218/2015
09.11.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko već e u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marlene Prišlin Muškić iz Zagreba, Republika Hrvatska, u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Marlene Prišlin Muškić izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 16605/13 od 13. marta 201 5. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Marlene Prišlin Muškić iz Zagreba, Republika Hrvatska, preko punomoćnika Elizabete Nenin, advokata iz Beograda, je 14. maja 20 15. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 16605/13 od 13. marta 201 5. godine, zbog povrede „Ustavom priznatih prava stranaca“ iz člana 17. Ustava i načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava, na pravno sredstvo i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede člana 14. Evropske konvencije za za štitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju. Podnositeljka je 21. aprila 2016. godine dostavila dokaz u prilog istaknutoj povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
Ustavnom žalbom je osporena presuda doneta u upravnom sporu po tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija, kojim je okončan upravni postupak odlučivanja o zahtevu podnositeljke za vraćanje oduzete imovine.
U ustavnoj žalbi se povreda prava na obrazloženu odluku, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje, obrazlaže time da se ocena Upravnog suda data u osporenoj presudi zasniva isključivo na odredbi člana 5. stav 1. tač ka 5) Zakona o vraćanju imovine i obe štećenju, pa je, po mišljenju podnositeljke, nejasno kako je iz navedene odredbe zakona Upravni sud zaključio da ona kao h rvatski državljanin nema pravo na povraćaj imovine. Podnositeljka ukazuje da se kod zemalja koje su uređivale postupak vraćanja oduzete imovine, među koje spada i Republika Hrvatska, pravo stranih državljana na vraćanje imovine utvrđuje na osnovu propisa tih država o postupku restitucije i mogućnosti srpskih državljana da ostvare pravo na vraćanje i obeštećenje u toj državi. U prilog tvrdnji o postojanju reciprociteta, podnositeljka je, pored ostalog, navela sadržinu odredaba člana 10. Zakona o naknadi za imovinu oduzetu za vreme jugoslavenske komunističke vladavine i dostavila presudu Vrhovnog suda Hrvatske broj: Uzz-20/08-2 od 26. maja 2010. godine.
Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na povredu „Ustavom priznatih prava stranaca“ iz člana 17. Ustava i načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava, jer su nadležni organ i, prema tvrdnji podnositeljke, odbili zahtev za povraćaj oduzete imovine isključivo iz razloga što je ona strani državljanin.
Podnositeljka je uz dopunu ustavne žalbe dostavila presudu Upravnog suda U. 5134/14 od 24. marta 2016. godine, kojom ukazuje na različito postupanje tog suda prilikom utvrđivanja postojanja reciprociteta sa Republikom Hrvatskom u pogledu prava po osnovu oduzete imovine.
Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih načela i prava, poništi osporeni akt i utvrdi pravo podnositeljke na naknadu štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postu pku, na osnovu uvida u osporene akte i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Rešenjem agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd broj 46-001713/2012 od 22. aprila 2013. godine odbijen je zahtev Marlene Prišlin Muškić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za vraćanje imovine označene u rešenju, oduzete od Marije Kratohvil rešenjem Komisije za nacionalizaciju od 16. decembra 1 959. godine. Agencija za restituciju je u obrazloženju rešenja konstatovala: da je podnositeljka zahteva hrvatska državljanka; da je u podnesku od 9. aprila 2012. godine, koji je dostavila podnositeljka, navedeno da je bivša vlasnica oduzete imovine imala rođenog brata i da je njegova ćerka pok. majka podnositeljke; da je u Republici Hrvatskoj pitanje naknade oduzete imovine regulisano Zakonom o naknadi za imovinu oduzetu za vrijeme jugoslavenske komunističke vladavine; da je odredbom člana 9. navedenog zakona propisano da se prava iz tog zakona priznaju fizičkoj osobi - prijašnjem vlasniku, odnosno njegovim zakonskim nasljednicima prvoga nasljednoga reda; da, prema članu 10. stav 2. navedenog zakona, prava propisana ovim Zakonom mogu steći i strane fizičke i pravne osobe ako se to utvrdi međudržavnim sporazumima; da je odredbom člana 5. stav 1. tačka 5) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima fizičko lice - strani državljanin, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim, njegovi zakonski naslednici, pod uslovom reciprociteta; da iz obaveštenja Ministarstva spoljnih poslova od 25. januara 2013. godine proizlazi da nije zaključen biletarni ugovor kojim je regulisano pitanje restitucije; da iz obaveštenja Ministarstv a finansija i privrede od 25. decembra 2012. godine proizlazi da u smislu odredbe člana 10. stav 2. Zakona o naknadi za imovinu oduzetu za vrijeme jugoslavenske komunističke vladavine, između Republike Hrvatske i Republike Srbije ne postoji međudržavni sporazum, kojim su uređ ena prava po osnovu restitucije, odnosno da ne postoji reciprocitet kada je u pitanju vraćanje oduzete imovine srpskih državljana. Agencija za restituciju je dalje navela da je, ocenjujući postojanje reciprociteta, imala u vidu i odredbu člana 9. navedenog zakona, iz koje proizlazi da pobočni srodnici, kao što je to slučaj sa podnositeljkom, nemaju pravo na naknadu, te je zaključila da ni po tom osnovu ne postoji reciprocitet u pogledu prava na vraćanje oduzete imovine.
Pre donošenja prvostepenog rešenja, Agencija za restituciju je od Ministarstva pravde i državne uprave pribavila obaveštenje o postojanju reciprociteta u pogledu prava stranih državljana na vraćanje imovine i obeštećenje broj 762-02-2988/2012-07 od 7. marta 2013. godine, u kome je, pored ostalog, navedeno: da se na osnovu odredaba člana 5. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju može zaključiti da za ostvarivanje prava stranih državljana na vraćanje imovine i obeštećenje, zakonodavac pravi razliku između zemalja koje su uređivale postupak vraćanja imovine i onih koje to nisu učinile; da se u zemljama koje su uređivale postupak vraćanja imovine, a među njima je i Republika Hrvatska, pravo stranih državljana na vraćanje imovine i obeštećenje utvrđuje na osnovu propisa te države o postupku restitucije i mogućnosti srpskih državljana da ostvare pravo na vraćanje imovine i obeštećenje u toj zemlji; da je Ministarstvo pravde i državne uprave nadležno za davanje objašnjenja o reciprocitetu u sticanju prava svojine na nepokretnostima samo za države koje nisu sprovodile postupak restitucije.
Rešenjem Ministarstva finansija – Sek tor za imovinsko -pravne poslove broj 46-00-00396/2013-13 od 11. septembra 2013. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog rešenja Agencije za restituciju, iz istih razloga koji su navedeni u prvostepenom rešenju.
Osporenom presudom Upravnog suda U. 16605/13 od 13. marta 201 5. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta protiv navedenog konačnog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je, polazeći od odredb e člana 5. stav 1. tačka 5 ) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a imajući u vidu da je u postupku pred prvostepenim organom nesumnjivo utvrđeno da je podnosi teljka državljan ka Republike Hrvatske, da između Republike Srbije i Republike Hrvatske ne postoji međudržavni sporazum, odnosno bilateralni ugovor kojim su uređena prava po osnovu restitucije, „što je nužan uslov propisan navedenom odredbom zakona“, te imajući u vidu činjenicu da podnositeljka nije u srodstvu sa bivšom vlasnicom u pravoj liniji, našao da je pravilno postupio tuženi organ kada je žalbu podnositeljke odbio kao neosnovanu.
Presudom Upravnog suda U. 5134/14 od 24. marta 2016. godine, kojom podnositeljka ukazuje na različito postupanje tog suda prilikom utvrđivanja postojanja reciprociteta sa Republikom Hrvatskom u pogledu prava po osnovu oduzete imovine, uvažena je tužba N.Š. i G.O. iz Osijeka, poništeno rešenje Ministarstva finansija kojim je konačno odlučeno o njihovom zahtevu za vraćanje oduzete imovine i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je u obrazloženju navedene odluke konstatovao: da su tužilje, koje su hrvatske državljanke, zakonske naslednice bivšeg vlasnika; da je dopisom Ministarstv a finansija i privrede , odnosno Ministarstva spo ljnih poslova, Agencija za restituciju obaveštena da između Republike Hrvatske i Republike Srbije ne postoji međudržavni sporazum, odnosno biletarni ugovor kojim su uređ ena prava po osnovu restitucije; da je, polazeći od navedenog, tuženi organ zaključio da između Republike Srbije i Republike Hrvatske ne postoji reciprocitet, kao ni zaključen međudržavni sporazum, odnosno bilateralni ugovor, koji je kao uslov predviđen odredbom člana 5. stav 1. tačka 5) Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, te nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzete imovine. Upravni sud je ocenio da se zaključak tuženog organa ne može prihvatiti kao pravilan, jer se navedneim zakonom daje pravo stranom fizičkom licu na vraćanje imovine pod uslovom reciprociteta, a ne pod uslovom potpisanog sporazuma ili bilateralnog ugovora sa državom čiji je državljanin. Stoga je, po oceni Upravnog suda, Agencija za restituciju bila dužna da po službenoj dužnosti utvrdi da li postoji faktički reciprocitet između dveju država, odnosno da li je nadležni hrvatski organ, postupajući po zahtevima državljana Republike Srbije, pozitivno odlučio, bez ikakvog uslovljavanja ili diskriminacije u odnosu na druge podnosioce zahteva.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosi teljka ustavne žalbe , utvrđeno je: da stranci, u skladu sa međunarodnim ugovorima, imaju u Republici Srbiji sva prava zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani Republike Srbije (član 17.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ogr aničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).
Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:
Odredbama člana 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) pr opisano je: da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (stav 1. tačka 1)); da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima fizičko lice - strani državljanin, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim, njegovi zakonski naslednici, pod uslovom reciprociteta (stav 1. tačka 5)); da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje nema fizičko lice - strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, za koje je obavezu obeštećenja preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora, ni fizičko lice - strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su i bez postojanja međunarodnog ugovora, obeštećeni ili im je pravo na vraćanje imovine priznato pravom strane države (stav 3. tač. 1) i 2)); da postojanje reciprociteta sa stranom državom i međunarodnog ugovora, u smislu ovog člana, utvrđuje Agencija po službenoj dužnosti (stav 5.).
Odredbom člana 13. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („Službeni list SFRJ“, br. 43/82 i 72/82, „Službeni list SRJ“, broj 46/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 46/06 ) propisano je da će sud ili drugi nadležni organ po službenoj dužnosti utvrditi sadržinu stranog merodavnog prava.
Odredbama Zakona o naknadi za imovinu oduzetu za vrijeme jugoslavenske komunističke vladavine („ Narodne novin e“, br. 92/96 ... 118/01 ) propisano je: da se prava iz ovoga Zakona priznaju fizičkoj osobi - prijašnjem vlasniku, odnosno njegovim zakonskim nasljednicima prvoga nasljednoga reda ( član 9. stav 1.); da se u pogledu prava nasljeđivanja primjenjuju odredbe Zakona o nasljeđivanju, ako ovim zakonom nije drukčije propisano (član 9. stav 2.); da prijašnji vlasnik nema pravo na naknadu za oduzetu imovinu u slučaju kada je pitanje naknade riješeno međudržavnim sporazumima (član 10. stav 1.); da iznimno od odredbe stava 1. ovoga člana, prava propisana ovim Zakonom mogu steći i strane fizičke i pravne osobe ako se to utvrdi međudržavnim sporazumima (član 10. stav 2.).
Zakonom o nasljeđivanju Republike Hrvatske, („Narodne novin e“, br. 48/03...33/15) propisano je: da ostavite lja nasljeđuju prije svih njegova djeca i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da osobe iz stava 1. ovoga člana nasljeđuju na jednake dijelove (član 9. stav 2.); da dio ostavine koji bi pripao prije umrlom djetetu da je nadživjelo ostavitelja nasljeđuju njegova djeca, ostaviteljevi unuci, na jednake dijelove, a ako je neki od unuka umro prije ostavitelja, onda dio koji bi njemu pripao da je bio živ u času ostaviteljeve smrti nasljeđuju njegova djeca, praunuci ostaviteljevi, na jednake dijelove, i tako redom sve dokle ima ostaviteljevih potomaka (član 10.).
5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, budući da je Upravni sud ocenu o nedozvoljenosti njenog zahteva za vraćanje oduzete imovine zasnovao isključivo na odredbi člana 5. stav 1. tač ka 5) Zakona o vraćanju imovine i obe štećenju. Podnositeljka, takođe, ukazuje da iz odredaba člana 10. Zakona o naknadi za imovinu oduzetu za vreme jugoslavenske komunističke vladavine i presude Vrhovnog suda Hrvatske broj: Uzz-20/08-2 od 26. maja 2010. godine proizlazi da je izjednačen pravni položaj ranijih vlasnika, bez obzira na njihovo državljanstvo.
Ocenjujući ove navode ustavn e žalb e sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložen a na ustavnopravno prihvatljiv način , jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda .
Ustavni sud, takođe, ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu su da da obrazloži svoju odluku (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe , ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim.
Ustavni sud je najpre konstatovao da je Upravni sud prihvatio stanovište upravnih organa, prema kome je nepostojanje međunarodnog sporazuma, odnosno bilateralnog ugovora između Republike Srbije i Republike Hrvatske o rešavanju pitanja restitucije, dokaz da ne postoji reciprocitet između navedenih država kada je u pitanju vraćanje oduzete imovine.
Ocenjujući ovo stanovište Upravnog suda, Ustavni sud je našao da odredbe člana 10. st. 1. i 2. Zakona o naknadi za imovinu oduzetu za vrijeme jugoslavenske komunističke vladavine upućuju na zaključak da raniji vlasnik koji je strani državljanin ima pravo na naknadu za oduzetu imovinu, ukoliko pitanja restitucije nisu rešena međudržavnim sporazumom, a ako jesu – samo izuzetno može steći to pravo, ako se to utvrdi međudržavnim sporazumom. Iz odredbe člana 5. stav 3. tačka 1) Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, po oceni ovog suda, proizlazi da bivši vlasnik koji je strani državljanin nema pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje , ako je za njega tu obavezu preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora ili je na drugi način obeštećen. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da nema ustavnopravnog utemeljenja stanovište izraženo u osporenoj presudi da bivši vlasnici koji su državljani onih država koje su uredile pitanje vraćanja imovine, nemaju pravo na vraćanje imovine, ukoliko Republika Srbija nije zaključila sa tim državama međudržavni sporazum ili bilateralni ugovor kojim je regulisano to pitanje.
Ispitujući da li je navedeno tumačenje merodavnog materijalnog prava od strane Upravnog suda imalo za posledicu povredu prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 5. stav 5. Zakona o vrać anju oduzete imovine i obeštećenju, prema kojoj Agencija po službenoj dužnosti utvrđuje ne samo postojanje međunarodnog ugovora, već i postojanje reciprociteta sa stranom državom, u smislu tog člana zakona. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da je Upravni sud, donoseći osporenu presudu, imao u vidu činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe unuka brata bivše vlasnice oduzete imovine.
Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbama člana 5. stav 1. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa Zakonom o nasleđivanj u i sa odredbama ovog zakona ( tačka 1)), te da navedena prava ima i fizičko lice - strani državljanin, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim, njegovi zakonski naslednici, pod uslovom reciprociteta (tačka 5)). Po oceni Ustavnog suda, iz navedenih odredaba zakona proizlazi da za ostvarenje prava stranog državljanina na vraćanje imovine ili obeštećenje nije dovoljan formalni reciprocitet, koji garantuje ravnopravnost u tretmanu, odnosno isključuje diskriminaciju po osnovu državljanstva, već je potreban materijalni reciprocitet, koji garantuje punu međunarodnu ravnotežu u pogledu uživanja pojedinih prava. Polazeći od toga da Zakon o naknadi za imovinu oduzetu za vrijeme jugoslavenske komunističke vladavine priznaje pravo na naknadu za oduzetu imovinu samo zakonskim nasednicima ranijeg vlasnika koji su u prvom naslednom redu, Ustavni sud je ocenio da zakonski naslednici ranijeg vlasnika koji su u drugom naslednom redu nemaju u Republici Srbiji i Republici Hrvatskoj jednaka prava po osnovu restitucije. Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije potomak bivše vlasnice oduzete imovine, nego njenih roditelja, a da zakonski naslednik drugog naslednog reda nema pravo na naknadu za oduzetu imovinu po odredbama Zakona o naknadi za imovinu oduzetu za vrijeme jugoslavenske komunističke vladavine , Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiva ocena Upravnog suda da, u konkretnom slučaju, ne postoji reciprocitet potreban za ostvarivanje prava na restituciju prema odredbama Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju. S obzirom na to da je navedena ocena zasnovana na činjenicama i dokazima utvrđenim u postupku pred Agencijom, te da prvostepeno rešenje sadrži odredbe merodavnog materijalnog prava čijom primenom je ocenjeno da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe neosnovan, a da je Upravni sud prihvatio u svemu razloge upravnih organa za odluku o zahtevu i žalbi podnositeljke, Ustavni sud nalazi da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao sastavni deo prava na pravično suđenje.
Podnositeljka ustavne žalbe je u prilog tvrdnji o postojanju reciprociteta dostavila presudu Vrhovnog suda Hrvatske Uzz. 20/08-2 od 26. maja 2010. godine, kojom je, po oceni Ustavnog suda, samo izjednačen pravni položaj ranijih vlasnika oduzetih nepokretnosti bez obzira na njihovo državljanstvo, odnosno priznato i strancima pravo na naknadu imovine pod istim uslovima kao i hrvatskim državljanima, osim u slučaju kada je pitanje naknade rešeno međunarodnim ugovorom. Navedenom presudom odbijen je zahtev za zaštitu zakonitosti Državnog odvjetništva Republike Hrvatske u kome je isticano da pravo na povraćaj imovine imaju samo strani državljani sa čijom državom je Republika Hrvatska zaključila međunarodni sporazum i lica koja su hrvatsko državljanstvo stekla posle 11. oktobra 1996. godine. Iz ove presude proizlazi da je posle donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o naknadi za imovinu oduzetu za vrijeme jugoslavenske komunističke vladavine iz 2002. godine, a nakon što je Ustavni sud Republike Hrvatske, svojom odlukom U-I-673/1996 od 21. aprila 1999. godine, ukinuo određene odredbe tog zakona, pravo na naknadu i vraćanje imovine priznato i ranijim vlasnicima koji nisu hrvatski državljani. Međutim, prava iz ovog zakona priznaju se ranijem vlasniku, odnosno njegovim zakonskim naslednicima prvog naslednog reda, što znači da strani državljani, pa ni državljani Republike Srbije, u Republici Hrvatskoj ne mogu ostvariti pravo na naknadu i vraćanje imovine ako su naslednici ranijeg vlasnika iz drugog naslednog reda, niti bi podnositeljka ustavne žalbe, iako je hrvatska državljanka, imala pravo na vraćanje imovine oduzete ranijem vlasniku čiji je pobočni srodnik da se takvim zahtevom obratila nadležnim organima Republike Hrvatske, kao što je to učinila podnošenjem zahteva Agenciji za restituciju Republike Srbije. Sledom navedenog, Ustavni sud je ocenio da presuda Vrhovnog suda Hrvatske koju je dostavila podnositeljka ustavne žalbe ne može predstavljati dokaz o postojanju reciprociteta u pogledu uživanja prava na vraćanje imovine i obeštećenje državljana Republike Srbije u Republici Hrvatskoj.
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , odlučujući kao u izreci.
6. Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da joj je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, budući da je isti sud presudom U. 5134/14 od 24. marta 2016. godine, “u istoj situaciji“ uvažio tužbu hrvatskih državljanki, nalazeći da je Agencija za restituciju bila dužna da po službenoj dužnosti utvrdi da li postoji faktički reciprocitet između dveju država, odnosno da li je nadležni hrvatski organ, postupajući po zahtevima državljana Republike Srbije, pozitivno odlučio, bez ikakvog uslovljavanja ili diskriminacije u odnosu na druge podnosioce zahteva.
Postojanje povrede označenog prava, garantovanog odredbom člana 36. stav 1.Ustava, Sud utvrđuje polazeći od ustavn e garan tije kojom se obezbeđuje zaštita od arbitr ernog odlučivanja sudova i drugih državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja . Ta zaštita se, pored ostalog, ogleda u obavezi nadležni h organa da u istovrsnim slučajevima jednako odluč uju, kako primena istog merodavnog prava na bitno istovrstan činjenični i pravni osnov ne bi imala bitno različit pravni ishod u odnosu na prava i obaveze subjekata u istom pravnom položaju.
Odstupanje od postojeće sudske prakse, odnosno promena pravnog shvatanja podrazumeva da postoji identitet činjeničnog i pravnog osnova u upravnim postupcima koji su okončani upravnim aktima čija je zakonitost ocenjivana u navedenim predmetima Upravnog suda. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je u upravnom postupku koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe unuka brata bivše vlasnice oduzete imovine, što je imao u vidu Upravni sud, odlučujući o postojanju reciprociteta. Stoga je za ocenu Upravnog suda o tome bila od značaja činjenica da podnositeljka nije među zakonskim naslednicima prvog naslednog reda bivše vlasnice , a ne samo činjenica da ne postoje međunarodni pravni akti kojima je rešeno pitanje restitucije. S druge strane, iz obrazloženja presude Upravnog suda U. 5134/14 od 24. marta 2016. godine, na koju se poziva podnositeljka ustavne žalbe, ne može se zaključiti kom naslednom redu pripadaju tužilje u tom upravnom sporu, niti se ocena Upravnog suda u predmetu U. 5134/14 o nepostojanju reciprociteta između Republike Srbije i Republike Hrvatske u pogledu prava na restituciju zasniva na različitom pravnom položaju zakonskih naslednika u pogledu ostvarivanja tog prava. Stoga se, prema stanovištu Ustavnog suda, ne može govoriti o postojanju identiteta činjeničnog i pravnog osnova u postup cima po navedenim zahtevima za vraćanje imovine koji su prethodili odlučivanju suda u upravnom sporu.
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u izreci.
Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na imovinu garantovanog članom 58. Ustava, jer se razlozi ustavne žalbe o povredi tog prava zasnivaju na istim razlozima koje je ovaj sud već ispitivao ocenjujući povredu prava na pravično suđenje.
Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da su osporenim aktom povređena načela iz čl. 17. i 21. Ustava, jer je njen zahtev za povraćaj oduzete imovine odbijen „isključivo iz razloga što je strani državljanin“. Imajući u vidu ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnositeljka povredu navedenih načela vezuje za povredu prava na pravično suđenje, o čemu se Sud već izjasnio.
7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić