Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse Okružnog suda u Beogradu. Iako je osporena presuda materijalnopravno ispravna, sama činjenica da je sud u identičnim sporovima donosio različite odluke povredila je pravnu sigurnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-322/2008
28.05.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Antonele Bilek Marković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. maja 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Antonele Bilek Marković izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2049/06 od 28. decembra 2007. godine i utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje garantovana odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u «Službenom glasniku Republike Srbije».

O b r a z l o ž e nj e

1. Antonela Bilek Marković iz Beograda je 14. marta 2008. godine, preko punomoćnika Jovice Kosića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2049/06 od 28. decembra 2007. godine. Ustavna žalba je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da nakon okončanja štrajka 28. novembra 2004. godine, poslodavac podnositeljke ustavne žalbe JAT AIRWAYS nije postupao saglasno zaključenim pregovorima i donetoj odluci od 29. novembra 2004. godine, te se stoga podnositeljka ustavne žalbe obratila Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, podnošenjem tužbe radi isplate razlike zarade. Četvrti opštinski sud je 18. januara 2006. godine doneo presudu P1. 1201/05 kojom je usvojio precizirani tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe. Međutim, Okružni sud u Beogradu je, postupajući po žalbi tuženog, 28. decembra 2007. godine doneo osporenu presudu Gž1. 2049/06 kojom je usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev u celini odbio.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je Okružni sud u Beogradu pogrešnom primenom materijalnog prava, konkretno pozivanjem na odredbe Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, a zanemarivanjem odredaba Zakona o radu, osporenom presudom povredio njeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. Posebno ističe da je tuženi svojom voljom potpisao sporazum "u pregovaranju radi okončanja štrajka" i doneo odluku "u postupku izvršenja sporazuma", a da je naknadno negirao "stvoreno pravo tužioca stvaranjem kvazi pravne situacije kojom pokušava da "legalizuje" - opravda svoje nezakonito postupanje i time se neosnovano obogati na račun tužilje". Obrazlaže se da je ugovorom o radu podnositeljki ustavne žalbe utvrđena visina osnovne zarade i mogućnost da se tako utvrđena zarada uveća na ime stimulacije odlukom poslodavca, a da Zakon o radu ne precizira, niti ograničava poslodavca da u politici zarada primeni sva merila koja odgovaraju njegovom shvatanju raspodele zarada kao bitnog elementa poslovanja. Stoga podnositeljka ustavne žalbe smatra da je određivanje visine pojedinačnih zarada ili stimulacija deo poslovne politike preduzeća u koju nije ovlašćen da se meša osnivač preduzeća, ni kada se radi o javnom preduzeću, te da je iz tih razloga sud u osporenoj presudi svoju odluku zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ukazujući na nedoslednu sudsku praksu Okružnog suda u Beogradu, podnositeljka navodi 19 pravosnažno okončanih parničnih postupaka, među kojima su i postupci u predmetima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1316/05 i P1. 1258/05, u kojim je Okružni sud u Beogradu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji drugačije odlučio. Naime, različito od odluke donete u postupku u kome je tužilac bila podnositeljka ustavne žalbe, Okružni sud u Beogradu je u navedenim drugostepenim parničnim postupcima potvrđivao presude prvostepenog suda kojima je usvojen tužbeni zahtev lica koja se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i sama podnositeljka ili je preinačavao presude prvostepenog suda kojima je prethodno odbijen tužbeni zahtev i usvajao tužbene zahteve.

Iz navedenih razloga podnositeljka predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Okružnog suda u Beogradu.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1201/05 od 18. januara 2006. godine i osporenu presudu Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2049/06 od 28. decembra 2007. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv svog poslodavca Javnog preduzeća JAT AIRWAYS, radi isplate razlike zarade za novembar i decembar 2004. godine, navodeći da je generalni direktor preduzeća 28. novembra 2004. godine, nakon okončanja pregovora sa štrajkačkim odborom, sa predstavnicima sindikata potpisao sporazum, a da je 29. novembra 2004. godine, u izvršavanju tog sporazuma doneo odluku broj 2741 kojom je predviđeno da se do donošenja pojedinačnog kolektivnog ugovora konačni obračun zarade vrši po osnovu vrednosti repernog radnog mesta, ali da tužilji u označenom periodu zarada nije isplaćena u skladu sa ovom odlukom, te da je na ime razlike zarade poslodavac dužan da joj isplati iznos opredeljen tužbenim zahtevom.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 18. januara 2006. godine doneo presudu P1. 1201/05 kojom je u celini usvojio precizirani tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužilji na ime troškova postupka nadoknadi označeni iznos. U obrazloženju presude se konstatuje sledeće: da je tužilja, kao zaposlena kod tuženog, ostvarila zaradu za novembar i decembar 2004. godine; da je tuženi 13. jula 2004. godine sa Samostalnim sindikatom inženjera vazduhoplovstva, koji je bio stupio u štrajk, zaključio sporazum u cilju rešavanja štrajkačkih zahteva, kojim je bilo predviđeno da će se zarade zaposlenih inženjera, a koje se formiraju na osnovu vrednosti repernog radnog mesta - samostalni inženjer II grupe u iznosu od 68.000 dinara mesečno neto za pun fond časova rada, primenjivati od 1. juna 2004. godine, po usvajanju "plana kompanije" od strane Vlade, u skladu sa ostvarenim finansijskim rezultatima poslovanja; da je 28. novembra 2004. godine generalni direktor tuženog zaključio novi sporazum broj 2740 sa predstavnicima Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva, kojim se obavezao da će doneti odluku o isplati posebne stimulacije po osnovu ostvarenih rezultata rada u trećem kvartalu 2004. godine zaposlenima koji su članovi tog sindikata i da će se isplata u skladu sa donetom odlukom izvršiti do 30. novembra 2004. godine, prema spisku overenom od strane ovlašćenog lica Sindikata; da je generalni direktor tuženog 29. novembra 2004. godine doneo odluku broj 2741 o obračunu i isplati posebne stimulacije, saglasno prethodno zaključenim sporazumima iz jula i novembra 2004. godine; da tužilja ima zaključen ugovor o radu sa tuženim kojim joj se utvrđuje osnovna zarada i način njenog obračuna i predviđa mogućnost da se ugovoreni deo zarade koji zavisi od uspešnosti poslovanja preduzeća i kvaliteta rada reguliše aneksom ugovora o radu, s tim da se ugovoreni deo zarade odlukom poslodavca može uvećati ili umanjiti na osnovu utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja po periodičnom obračunu i završnom računu; da je tuženi u 2004. godini poslovao sa gubitkom. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je generalni direktor tuženog zaključivanjem navedenih sporazuma sa Samostalnim sindikatom prihvatio obaveze koje je bio dužan da izvrši, a o čemu je doneo i odgovarajuću odluku, te je, po oceni ovog suda, bez značaja to što je tuženi poslovao sa gubitkom i što je Vlada, kao osnivač tuženog, ograničila novčanu masu za zarade, te su za novembar i decembar 2004. godine zarade isplaćene do nivoa novčane mase koju je Vlada ograničila. Na osnovu svega, Četvrti opštinski sud u Beogradu je primenom odredaba Zakona o radu, a posebno odredbe člana 104. stav 1. Zakona našao da je tužbeni zahtev osnovan.

Protiv ove presude tuženi JAT AIRWAYS je izjavio žalbu.

Okružni sud u Beogradu je, rešavajući o žalbi tuženog, doneo osporenu presudu Gž1. 2049/06 od 28. decembra 2007. godine kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kao i njen zahtev za naknadu parničnih troškova. U obrazloženju presude se navodi činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud, uz konstataciju da je za obavljeni rad tužilji za navedeni period isplaćena zarada u skladu sa ugovorom o radu, a da Vlada nije dala saglasnost na sporazum zaključen između štrajkačkog odbora Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva Srbije i direktora tuženog, niti na odluku direktora tuženog od 28. novembra 2004. godine. Okružni sud u Beogradu je ocenio da je prvostepeni sud, kada je usvojio tužbeni zahtev, na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Razloge za ovakav stav Okružni sud u Beogradu nalazi u tome da su za raspravljanje spornog odnosa merodavni Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i Uredba o visini zarada u javnim preduzećima, doneta u izvršavanju ovog zakona. Pozivajući se na odgovarajuće odredbe Zakona i Uredbe, drugostepeni sud je utvrdio da nedavanje saglasnosti Vlade na isplatu uvećane stimulativne zarade zaposlenima u JAT po sporazumu zaključenom između Samostalnog sindikata i generalnog direktora i na odluku direktora tuženog o isplati takve zarade, ove akte čini pravno nepostojećim, te na osnovu nevažećih akata tužilac neosnovano potražuje isplatu stimulativnog dela zarade za novembar i decembar 2004. godine.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljene presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu u predmetima P1. 1316/05 i P1. 1258/05 i povodom njih utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Postupajući u predmetu P1. 1258/05, Četvrti opštinski sud u Beogradu je 14. marta 2006. godine doneo presudu kojom je usvojio precizirani tužbeni zahtev tužioca Milana Lužajića, zaposlenog na poslovima samostalnog inženjera I grupe na letačkoj delatnosti i obavezao Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj JAT AIRWAYS iz Beograda da tužiocu na ime razlike zarade za novembar 2004. godine isplati iznos od 39.941,50 dinara, sa zakonom pripadajućom kamatom od 1. decembra 2004. godine do konačne isplate, kao i da mu na ime razlike zarade za decembar 2004. godine isplati iznos od 52.941,50 dinara, sa zakonom pripadajućom kamatom od 1. januara 2005. godine do konačne isplate, a sve u roku od 8 dana od dana pravosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Okružni sud u Beogradu je, rešavajući o žalbi tuženog, doneo presudu Gž1. 3156/06 od 23. avgusta 2006. godine kojom je potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1258/05 od 14. marta 2006. godine. U obrazloženju navedene presude Okružnog suda u Beogradu je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, jer tuženi nije postupio po sporazumu broj 2740 od 28. novembra 2004. godine i odluci generalnog direktora tuženog kojim se tuženi obavezao da donese odluku o isplati posebne stimulacije na osnovu ostvarenih rezultata rada u trećem kvartalu 2004. godine zaposlenima kod tuženog, članovima Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva Srbije, da tužilac tužbom traži izplatu zarada sa stimulacijom ne zbog toga što je član navedenog sindikata, već traži izvršenje sporazuma i odluke generalnog direktora tuženog, da visina tužbenog zahteva, kao ni dospelost istog nisu sporni, da navedeni sporazum i odluka generalnog direktora tuženog nisu stavljeni van snage, te da je zbog svega izloženog prvostepeni sud pravilno odlučio.

Postupajući u predmetu P1. 1316/05, Četvrti opštinski sud u Beogradu je 10. februara 2006. godine doneo presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca Andreja Stojiljkovića, zaposlenog na poslovima samostalnog inženjera II grupe na letačkoj delatnosti, da se obaveže tuženi Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj JAT AIRWAYS iz Beograda da tužiocu na ime razlike zarade za novembar 2004. godine isplati iznos od 23.658,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana 1. decembra 2004. godine pa do isplate, kao i da na ime razlike zarade za decembar 2004. godine isplati iznos od 40.362,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana 1. januara 2005. godine pa do isplate. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da sud smatra da je „Uredbom Vlade Republike Srbije o visini zarade u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 137/04) određena novčana masa koju javna preduzeća mogu raspodeliti na zarade, da je tuženi shodno navedenoj Uredbi svim zaposlenima, pa i tužiocu isplatio zarade za sporni period, a što je bio i zvanični stav Vlade Republike Srbije, jer Ministarstvo za finansije RS nije dalo saglasnost za isplatu zarada, uz obrazloženje da su zarade isplaćene, da je tuženi kao javno preduzeće dužan da primenjuje propise zakonodavne i izvršne vlasti, da primenjuje i napred navedenu Uredbu, pa tuženi i nije mogao da isplati deo zarade koju je tražio tužilac“. Dalje je navedeno i da su „sporazum i odluka na koju se poziva tužilac u suprotnosti sa Zakonom o radu važećem u vreme nastanka spora i u vreme podnošenja tužbe („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), i to čl. 81. kojim ... se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca“, jer se „navedenim sporazumom i odlukom izdvaja jedna grupa inženjera koji čine Samostalni sindikat inženjera vaduhoplovstva Srbije, kojoj pripada i tužilac, te kojoj se daje veća zarada nego ostalim inženjerima i to stimulacija“. Ukazuje se i na to da je ugovorom o radu predviđena mogućnost da se odlukom poslodavca zarada može uvećati na ime stimulacije, ali samo zbog uspešno obavljenog posla i datog doprinosa preduzeću, a da „tužilac nije dokazao u čemu se ogleda njegov poseban uspeh u poslu i doprinos preduzeću obzirom da se iz teksta sporazuma jasno vidi da se doprinos tužioca sastojao u učešću u štrajku koji je verovatno u preduzeću proizveo i gubitak“. Po oceni prvostepenog suda, „sporazum i odluka su takođe u suprotnosti sa odredbama o zabrani diskriminacije iz čl. 12. Zakona o radu, jer se tužilac kao član samostalnog sindikata avio inženjera u odnosu na druge inženjere i druge zaposlene stavlja u povoljniji položaj i to samo zbog članstva u sindikatu, odnosno zbog učešća u štrajku“. Okružni sud u Beogradu je 28. juna 2006. godine doneo presudu Gž1. 2473/06 kojom je preinačena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1316/05 od 10. februara 2006. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca Andreja Stojiljkovića i obavezan tuženi Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj JAT AIRWAYS iz Novog Beograda da tužiocu na ime razlike zarade za novembar i decembar 2004. godine isplati iznose opredeljene tužbenim zahtevom. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je na činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud pogrešno primenjeno materijalno pravo. Razloge za ovakav stav Okružni sud u Beogradu nalazi u tome da su za raspravljanje spornog odnosa merodavne odredbe čl. 81. i 96. Zakona o radu i odredbe člana 154. stav 1. i člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da tuženi nije postupio po sporazumu broj 2740 od 28. novembra 2004. godine i odluci generalnog direktora tuženog broj 2741 od 29. novembra 2004. godine, kojima se tuženi obavezao da donese odluku o isplati posebne stimulacije na osnovu ostvarenih rezultata rada u trećem kvartalu 2004. godine zaposlenima kod tuženog, članovima Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva Srbije, da tužilac tužbom traži izplatu zarada sa stimulacijom ne zbog toga što je član navedenog sindikata, već traži izvršenje sporazuma i odluke generalnog direktora tuženog, da visina tužbenog zahteva, kao ni dospelost istog nisu sporni, da navedeni sporazum i odluka generalnog direktora tuženog nisu stavljeni van snage, da Uredba Vlade ne može poništiti sporazum, niti odluku generalnog direktora, te da se zbog svega izloženog navedeni zaključak prvostepenog suda u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca za isplatu stimulacije za navedene mesece ne može prihvatiti.

U toku postupka pred Ustavnim sudom, Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) je 1. decembra 2009. godine objavio presudu u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije. Predmet je formiran povodom 31 pojedinačne predstavke aplikanata koji su bili članovi Samostalnog sindikata JAT AIRWAYS i koji su vodili parnične postupke pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu zbog neisplate naknade zarade utvrđene sporazumom zaključenim između Sindikata i poslodavca i odlukom generalnog direktora preduzeća JAT AIRWAYS. Podnosioci predstavki su se, po članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), žalili na „flangrantnu nedoslednu sudsku praksu Okružnog suda u vezi sa isplatom istih naknada po osnovu rada“. Prema utvrđenom činjeničnom stanju u navedenoj presudi Evropskog suda, određeni podnosioci predstavki su „imali uspeha“ kod Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, ali svi podnosioci predstavki su bili „neuspešni“ u žalbenom postupku pred Okružnim sudom u Beogradu, koji je u obrazloženjima presuda utvrdio da generalni direktor preduzeća JAT AIRWAYS nije bio ovlašćen da odobri isplatu predmetne naknade bez izričitog ovlašćenja Vlade. Evropski sud je utvrdio i da je Okružni sud u Beogradu u najmanje 17 drugih presuda, donetih između 31. maja 2006. godine i 5. decembra 2007. godine, „presudio u korist kolega podnosilaca predstavki“, bez obzira na činjenicu što su njihovi zahtevi zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na identična pravna pitanja. Okružni sud u Beogradu je u obrazloženjima ovih presuda navodio da je preduzeće JAT AIRWAYS moralo da se pridržava sporazuma od 28. novembra 2004. godine, kao i odluke generalnog direktora od 29. novembra 2004. godine. Evropski sud je navedenom presudom utvrdio da je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije. Naime, Evropski sud je našao da „iako se mogu prihvatiti određena odstupanja u tumačenju kao prirodno svojstvena svakom pravosudnom sistemu koji je, kao i sistem u Srbiji, zasnovan na mreži prvostepenih i drugostepenih sudova koji imaju nadležnost na određenoj teritoriji, u predmetnim slučajevima u kojima protivrečna tumačenja proističu iz iste sudske nadležnosti, tj. sudske prakse Okružnog suda u Beogradu koji je sud poslednje instance u ovom pitanju (videti, mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije, odluka broj 21911/03, stav 29, od 24. marta 2009. godine) i uključuje nedosledno presuđivanje o zahtevima mnogih lica u identičnim situacijama čak i posle usvajanja „mišljenja“ Okružnog suda od 27. septembra 2006. godine. Pošto ove protivrečnosti nisu institucionalno rešene, sve je to stvorilo stanje stalne nesigurnosti, što je zauzvrat moralo smanjiti poverenje javnosti u pravosuđe, pri čemu je to poverenje, jasno, jedno od osnovnih komponenti države zasnovane na vladavini prava. Sud, prema tome, nalazi, a da ne smatra da je prikladno da proglašava koji stvarni ishod je trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki (videti, mutatis mutandis, Garcia Ruiz protiv Španije [VV], odluka broj 30544/96, stav 28, ESLjP 1999-I) da ih je predmetna sudska nesigurnost sama po sebi lišila pravičnog suđenja pred Okružnim sudom u Beogradu. Zbog toga je došlo do povrede člana 6. stav 1. po ovom osnovu (videti, mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije, citiran u gornjem tekstu, stav 32, 24. mart 2009. godine)“. Povodom zahteva podnosilaca predstavki kojim su tražili da se „tuženoj državi naloži da isplati, iz svojih sredstva, odgovarajuće sume koje su tražili u njihovim parnicama pokrenutim protiv preduzeća JAT AIRWAYS“, Evropski sud je ove zahteve odbacio, uz obrazloženje da imajući u vidu utvrđenu povredu i razloge zbog kojih je to učinio (pravna sigurnost), kao i s obzirom na odredbe člana 422. tačka 10) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine (kojim je kao razlog za ponavljanje postupka predviđen slučaj kada je Evropski sud u međuvremenu doneo presudu u odnosu na Srbiju u vezi sa istim ili sličnim pravnim pitanjem), nije u nadležnosti toga suda da proglašava koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

4. Polazeći od navedenog, za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava (član 2. stav 1.); da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno i da odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12.); da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja, a sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja je dužan da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom (član 176.); da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može po predlogu stranke ponoviti, ako je naknadno pred nadležnim organom pravnosnažno rešeno prethodno pitanje (član 12.) na kome je odluka zasnovana, kao i ako je, po pravnosnažno okončanom postupku pred domaćim sudom, Evropski sud za ljudska prava doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Republike Srbije (član 422. tač. 8) i 10)). Izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2009. godine ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) navedena zakonska rešenja nisu menjana.

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca, da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i drugo primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona, kao i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (član 81.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, za prekovremeni rad, rad na dan praznika koji je neradni dan, noćni rad i rad u smenama, a da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu (član 82.). Navedeni zakon, kao i svi kasnije doneti zakoni o radu, sadržao je odredbu kojom je bilo propisano da se zaposleni ne može stavljati u nepovoljniji položaj u odnosu na druge (zaposlene), između ostalog, i bez obzira na članstvo u sindikatima (član 12.).

Važeći Zakon o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) donet je 15. marta 2005. godine, odnosno posle nastanka spornog pravnog odnosa.

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000 i 25/02), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da je javno preduzeće preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da su delatnosti od opšteg interesa, u smislu ovog zakona, delatnosti koje su kao takve određene zakonom u oblasti, između ostalog, vazdušnog saobraćaja (član 2. stav 1.); da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća (član 3. stav 1.); da javno preduzeće osniva Republika Srbija i da pravo osnivača iz stava 1. ovog člana ostvaruje Vlada Republike Srbije (član 4. st. 1. i 2.); da javno preduzeće za svaku kalendarsku godinu donosi godišnji program poslovanja i dostavlja ga osnivaču javnog preduzeća radi davanja saglasnosti najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu, da se Program smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač javnog preduzeća, da program, pored ostalog, naročito sadrži planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća, elemente za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću, koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada za godinu za koju se Program donosi, kao i da Vlada, do donošenja Programa, može da uredi uslove i način obračuna ukupnog iznosa sredstava za zarade u javnim preduzećima i preduzećima čiji je osnivač javno preduzeće (član 22.).

Na osnovu ovlašćenja iz člana 22. stav 5. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Vlada je donela Uredbu o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", br. 127/03 i 126/04). Ovom uredbom, koja je takođe bila na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa, bilo je propisano da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima koja su osnovala javna preduzeća (u daljem tekstu: preduzeća) obračunavaju i isplaćuju u skladu sa ovom uredbom počev od isplata za mesec januar 2004. godine (član 1.). Članom 2. Uredbe propisano je šta čini ukupan iznos sredstava za zarade isplaćen za mesec decembar 2003. godine, a članom 3. da preduzeća do donošenja Programa poslovanja za 2004. godinu obračunavaju i isplaćuju zarade za januar i naredne mesece 2004. godine najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog u članu 2. ove uredbe. Odredbom člana 4. stav 2. Uredbe bilo je predviđeno da preduzeće čiji je osnivač Republika ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada može da uveća uz saglasnost Vlade, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva nadležnog za odgovarajuću oblast. Članom 9. Uredbe bilo je propisano da će se, ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiti umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata. Odredbe člana 10. Uredbe predviđale su da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu u skladu sa ovom uredbom, a da će osnivač preduzeća preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom, ako preduzeće vrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe. Takođe, vršenje isplate zarada suprotno odredbama ove uredbe bilo je sankcionisano kao privredni prestup (član 12. Uredbe).

5. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini žali na primenu materijalnog prava i različito postupanje i odlučivanje Okružnog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom sporu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Drugim rečima, pravilnu primenu materijalnog prava je pre svega nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda iz ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije, a kasnije je ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, naročito primena matrijalnog prava bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a sve na štetu podnositeljke ustavne želbe.

Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Beogradu, posebno Okružnog suda u Beogradu, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje sudske prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda.

Ipak, polazeći od toga da je i u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe i u bar dva postupka koja su se takođe vodila pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu u predmetima P1. 1316/05 i P1. 1258/05 utvrđeno da su tužioci bili u radnom odnosu kod Javnog preduzeća JAT AIRWAYS na poslovima radnog mesta - samostalni inženjer II grupe, da su u vreme zaključenja sporazuma broj 2740 od 28. februara 2004. godine i odluke generalnog direktora tuženog broj 2741 od 29. novembra 2004. godine tužioci u sva tri predmeta bili članovi Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva, te da su tužioci podneli prvostepenom sudu tužbe radi isplate naknade zarade za mesece novembar i decembar 2004. godine, a na osnovu sporazuma i odluke generalnog direktora, Ustavni sud je ocenio da u navedena tri predmeta nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja. Takođe, Sud je nesporno utvrdio da su kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, Četvrti opštinski sud u Beogradu u predmetu podnositeljke ustavne žalbe, kao i u predmetu tog suda koji se vodio pod brojem P1. 1258/05, usvojio tužbene zahteve, dok je u predmetu P1. 1316/06 istovrsni tužbeni zahtev odbio. S druge strane, Okružni sud u Beogradu je odlučujući po žalbama, u predmetu podnositeljke ustavne žalbe preinačio prvostepenu presudu odbijajući tužbeni zahtev, dok je u druga dva predmeta potvrdio prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev, odnosno preinačio presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev. Dakle, isti sud je povodom iste činjenične i pravne situacije donosio različite presude, pri čemu je podnositeljka ustavne žalbe u tom postupku bila „neuspešna“, dok su u navedena dva predmeta „kolege“ podnositeljke ustavne žalbe bili „uspešni“ u postavljenim tužbenim zahtevima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnositeljku ustavne žalbe, odbijajući njen tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u periodu od godinu dana i šest meseci doneo tri potpuno različite presude, koje su za posledicu imale to da je tužbeni zahtev tužioca za naknadu zarade u dva slučaja pravosnažno usvojen, i to u jednom slučaju potvrđivanjem prvostepene presude, a u drugom njenim preinačenjem, dok je u trećem slučaju istovrsni tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, postavljen prema istom tuženom, pravosnažno odbijen kao neosnovan, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa ovog suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim pravnim stavom Okružnog suda u Beogradu iznetim povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, koju je Evropski sud doneo uz konstataciju da nije u njegooj nadležnosti da procenjuje koji su stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

U vezi prethodne ocene, Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav Sud zauzeo, pored ostalih, i u predmetu broj Už-143/2007 kada je, između ostalog, utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao sastavnog elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. U ovom predmetu Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Međutim, pre ocene osnovanosti ustavne žalbe u delu koji se odnosio na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je prethodno utvrdio povredu prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, ocenjujući da u konkretnom slučaju nadležni sudovi nisu na pravilan način utvrdili da li je podnositeljki ustavne žalbe naknada zarade zaista i isplaćena, budući da su ocenili da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza, čime je, po oceni Ustavnog suda, povređeno njeno pravo na pravičnu naknadu za rad garantovano članom 60. stav 4. Ustava. Drugim rečima, ocena Suda o povredi prava na pravnu sigurnost je bila u direktnoj vezi sa prethodnom ocenom Suda o povredi prava na pravičnu naknadu za rad, odnosno Sud je ocenio da su nadležni sudovi primenili materijalno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Dakle, u dosadašnjoj praksi, Ustavni sud je u slučaju kada su nadležni sudovi u predmetima u kojima postoji identičnost činjenične i pravne situacije donosili različite odluke, utvrđivao postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ukazujući da različito postupanje sudova u toj situaciji povređuje princip pravne sigurnosti, jer su tužioci kao učesnici u tim postupcima bili stavljeni u različit položaj. Međutim, Ustavni sud je u tim situacijama prethodno ocenjivao da li je primena materijalnog prava povodom spornog pravnog pitanja bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a sve na štetu podnosioca ustavne žalbe.

S tim u vezi, Ustavni sud je u ovom ustavnosudskom sporu dalje ispitivao da li je u konkretnom slučaju postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, naročito primena materijalnog prava bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za ocenu Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Nesporno je da, saglasno kako ranije, tako i sada važećim odredbama Zakona o radu, svaki zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, pri čemu se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Takođe, Zakonom o radu iz 2001. godine, čije su odredbe bile merodavne za odlučivanje o tužbenom zahtevu podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano da se pod pojmom "zarada" podrazumeva i uvećana zarada, pri čemu slučaj koji je bio predmet spora pred sudom nije spadao u Zakonom propisane slučajeve kada zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu, već je odredbom člana 82. stav 2. Zakona bila predviđena mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu.

Međutim, Ustavni sud je konstatovao da je u konkretnom slučaju svojstvo tuženog imao ne bilo koji poslodavac, već javno preduzeće čiji je osnivač Republika i čije je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada, bilo regulisano prinudnim propisima - Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i Uredbom donetom u izvršavanju ovog zakona. Navedene odredbe Zakona i Uredbe su ograničavale tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno, bez saglasnosti nadležnog organa donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti Vlade. U tom slučaju se, po oceni Ustavnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi ustavne žalbe da "činjenica da je tuženi javno preduzeće ništa ne menja u njegovom poslovanju, odnosno pravima i dužnostima prema zaposlenima, jer je reč o ugovornom odnosu, odnosu ovlašćenju poslovodstva - generalnog direktora da stimuliše radnika i odredi visinu zarade". Ovo iz razloga što je odredbama člana 22. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog Programa poslodavca, na koji saglasnost daje Vlada, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za čitavu narednu kalendarsku godinu i to po namenama, dakle i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada u istom preduzeću. Dodatno, planirana politika zarada se mora utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koju utvrđuje Vlada. Konačno, Vlada je na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja navedenom Uredbom precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima. Iz iznetog sledi da je u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću odnos poslodavca i zaposlenog ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Po oceni Ustavnog suda, nije sporno da osnivač javnog preduzeća nema ovlašćenje da određuje visinu pojedinačne zarade ili stimulacije za svakog zaposlenog, ali kako od zbira pojedinačnih zarada i stimulacija zavisi ukupna masa zarada, to saglasno članu 4. stav 2. Uredbe, svako uvećanje pojedinačnih zarada i stimulacija podleže saglasnosti Vlade kada utiče na uvećanje propisane mase zarada, kao što je nesporno bilo u konkretnom slučaju, jer uvećanje zarada nije bilo praćeno smanjenjem zarada drugim zaposlenim licima kod tuženog ili smanjenjem ukupnog broja zaposlenih, čime bi se jedino mogla očuvati ista masa zarada. Uz sve navedeno, Ustavni sud je konstatovao i da je tokom prvostepenog parničnog postupka utvrđeno da je tuženi u 2004. godini poslovao sa gubitkom, kao i da su zaposlenima, uključujući i podnositeljku ustavne žalbe u punom iznosu isplaćene osnovne zarade utvrđene ugovorom o radu.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda Okružnog suda u Beogradu Gž 1. 2049/06 od 28. decembra 2007. godine bila zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava i da se obrazloženje presude temelji na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari, te da materijalno pravo u konkretnom slučaju nije bilo primenjeno na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud je imao u vidu i to da je tokom prvostepenog parničnog postupka nesporno utvrđeno da je sporazum koji je generalni direktor tuženog zaključio sa Samostalnim sindikatom, a koji je bio osnov za donošenje Odluke generalnog direktora o obračunu i isplati posebne stimulacije, izričito predviđao da se posebna stimulacija po osnovu ostvarenih rezultata rada u trećem kvartalu 2004. godine, isplaćuje samo zaposlenima koji su članovi tog sindikata i to prema spisku overenom od strane ovlašćenog lica Sindikata. Kako je navedeni osnov za obračun i isplatu posebne stimulacije, a time i za potraživanje naknade zarade po ovom osnovu, suprotan prinudnim propisima, u konkretnom slučaju odredbi člana 12. tada važećeg Zakona o radu, jer među zaposlenima kod tuženog stvara diskriminaciju po osnovu članstva u sindikatu i to određenom, stavljajući, suprotno izričitoj zakonskoj zabrani, podnositeljku ustavne žalne u povoljniji položaj od zaposlenih koji rade na istim poslovima, a nisu članovi sindikata koji je sa generalnim direktorom zaključio sporazum, to Ustavni sud nalazi da i ova okolnost dodatno ukazuje da primena materijalnog prava u osporenoj presudi nije dovela do povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je sama činjenica da je isti sud, Okružni sud u Beogradu, povodom iste činjenične i pravne situacije donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe, te da ova okolnost sama po sebi predstavlja, u konkretnom slučaju, dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio.

No, kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije bilo primenjeno na štetu podnositeljke ustavne žalbe, odnosno da je osporena odluka Okružnog suda u Beogradu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud nalazi da objavljivanje ove odluke u «Službenom glasniku Republike Srbije» predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Imajući u vidu dosadašnju praksu Ustavnog suda, Sud ističe da različito postupanje redovnih sudova povodom iste činjenične i pravne situacije, naročito postupanje istog stvarno i mesno nadležnog suda poslednje instance, samo po sebi ukazuje na povredu principa pravne sigurnosti kao sastavnog dela Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom naglašava da nije nadležan za ujednačavanje sudske prakse redovnih sudova, ali s obzirom na svoj Ustavom utvrđeni položaj, kao državni organ koji štiti ljudska i manjinska prava i slobode, ukazuje da je u interesu ostvarivanja Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje neophodno da nadležni redovni sudovi, u situacijama kada nalaze da dotadašnja sudska praksa nije u skladu sa merodavnim materijalnim pravom, pre donošenja odluke, preduzmu sve mere i radnje predviđene odgovarajućim procesnim zakonima, kako bi Vrhovni kasacioni sud, kao najviši sud u Republici, zauzeo stav o spornom pravnom pitanju i time doprineo ujednačavanju sudske prakse.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti