Ustavna žalba zbog odluke o troškovima parničnog postupka je odbačena

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluke o troškovima postupka. Sud je utvrdio da odluka Apelacionog suda o smanjenju naknade troškova nije proizvoljna i zasnovana je na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava, te nema povrede ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zore Tomišić, Stanka Tomišića i Perse Tomišić, svih iz Temerina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. marta 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Zore Tomišić, Stanka Tomišića i Perse Tomišić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5525/10 od 4. maja 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Zora Tomišić, Stanko Tomišić i Persa Tomišić, svi iz Temerina, su 6. jula 2010. godine, preko punomoćnika Srđana Lakića i Miroja Jovanovića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5525/10 od 4. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na pravnu pomoć, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 58. i 67. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su osporenom drugostepenom presudom u delu odluke o troškovima parničnog postupka, podnosiocima ustavne žalbe povređena sledeća prava: pravo na pravnu pomoć, time što je drugostepeni sud osporio pravo punomoćnicima podnosilaca da svoje troškove tarifiraju i naplaćuju u skladu sa važećom Advokatskom tarifom; pravo na imovinu, jer su pretrpeli štetu time što su troškove isplatili punomoćnicima u skladu sa važećom Advokatskom tarifom; pravo na pravično suđenje, jer su stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge slučajeve u kojima je sud dosuđivao troškove zastupanja poštujući važeću Advokatsku tarifu. Dalje je navedeno: da je drugostepeni sud potpuno pogrešno primenio materijalno pravo, jer je zanemario činjenicu da ne postoji apsolutno diskreciono ovlašćenje sudova prilikom odmeravanja i dosuđivanja troškova advokatskog zastupanja; da drugostepeni sud nije obrazložio žalbeni navod koji se odnosio na troškove postupka; da je nejasan stav drugostepenog suda da nije bilo mesta uvećanju osnovice primenom tarifnog broja 11 Advokatske tarife.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5525/10 od 4. maja 2010. godine odbijena žalba tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, dok su žalbe prvotuženog i drugotuženog delimično usvojene i delimično odbijene, tako što je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4142/2007 od 21. oktobra 2008. godine potvrđena u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu, dok je preinačena u delu odluke o troškovima postupka time što je snižena naknada troškova prvostepenog parničnog postupka koju je drugotuženi dužan da isplati tužiocima od prvog do trećeg reda na iznos od 55.833,33 dinara, dok je naknada troškova koju je prvotuženi dužan da isplati tužiocima drugog i trećeg reda snižena na iznos od 47.466,67 dinara.

4. Ustavni sud je konstatovao da iz osporene drugostepene presude proizlazi da je preinačenjem prvostepene presude u delu odluke o troškovima parničnog postupka promenjen obim priznatih troškova prvostepenog postupka, koje su tuženi obavezani da nadoknade podnosiocima ustavne žalbe, tako što je drugačijom pravnom ocenom svih okolnosti konkretnog slučaja smanjen iznos naknade troškova postupka.

Odredbom člana 150. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti. Ustavni sud je utvrdio da stanovište drugostepenog suda izraženo u osporenoj presudi, da je osnovica za obračun troškova parničnog postupka u parnici za naknadu nematerijalne štete zbir vrednosti usvojenih delova tužbenih zahteva, zasnovano na navedenoj zakonskoj odredbi, koja je bila od značaja za odlučivanje o spornom pravnom pitanju. Specifičnost konkretnog slučaja se, po shvatanju drugostepenog suda, ogledala u činjenici da je predmet parničnog postupka bio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete i da su svi tužioci kao obični suparničari zastupani od strane istog punomoćnika, zbog čega nije bilo mesta primeni tarifnog broja 11. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata. S obzirom na to da visina naknade nematerijalne štete koja će biti dosuđena tužiocima nije mogla biti poznata sudu u momentu podnošenja tužbe, sud prilikom odlučivanja o troškovima postupka nije bio vezan visinom postavljenog tužbenog zahteva. To znači da tužiocima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, nisu mogli biti priznati troškovi advokatske tarife i sudskih taksi na tužbe i prvostepenu presudu prema vrednosti postavljenog zahteva u tužbi, već prema vrednosti predmeta spora sa kojim su uspeli u parničnom postupku.

Drugostepeni sud je prilikom odlučivanja o tome koji će se troškovi priznati tužiocima odvojeno utvrđivao troškove koje su tužioci imali u parničnom postupku po tužbi protiv prvotuženog, zatim po tužbi protiv drugotuženog i najzad troškove koje su imali u postupku nakon donošenja rešenja kojim je određeno spajanje postupaka u pravnoj stvari tužilaca protiv prvotuženog i drugotuženog. Pri tome je drugostepeni sud za svaki od navedena tri perioda kao osnovicu za obračun troškova parničnog postupka uzeo visinu dosuđenih iznosa naknade nematerijalne štete, vodeći računa o činjenici da je tužbeni zahtev tužilje prvog reda delimično usvojen samo u odnosu na drugotuženog, a da su tužbeni zahtevi tužilaca drugog i trećeg reda delimično usvojeni u odnosu na prvotuženog i drugotuženog.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je zaključio da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje odluke o troškovima postupka naveo dovoljne razloge utemeljene na odredbi člana 150. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je trebalo preinačiti prvostepenu presudu u delu odluke o troškovima postupka. Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporena odluka o troškovima postupka drugostepenog suda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njome povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između pojedinaca, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosilaca o tome da im je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocima povređeno pravo na imovinu.

Takođe, Ustavni sud nalazi da se navodi ustavne žalbe, kojima se ukazuje na to da je do povrede prava na pravnu pomoć iz člana 67. Ustava došlo time što punomoćnicima podnosilaca nisu priznati troškovi u skladu sa važećom Advokatskom tarifom, ne mogu dovesti u vezu sa povredom prava podnosilaca na pravnu pomoć.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević