Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnosti prvostepenog suda, dok je deo žalbe odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi S. L . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 7. juna 20 23. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu , a zatim pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 72244/10 pov ređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. L . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. L . iz Beograda je, 3 . marta 2020 . godine , preko punomoćnika I. S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9021/18 od 5. decembra 2019. godine, ispravljene rešenjem Gž. 9021/18 od 24. januara 2020. godine i presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 72244/10 od 22. decembra 2017. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Dopunom ustavne žalbe, podnetom preko istog punomoćnika 14. februara 2022. godine, ustavnom žalbom je obuhvaćeno i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4923/20 Gž ap. 20/20 od 2. septembra 2021. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužilje - protivtužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe i usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, radi utvrđenja, a osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda je odbačena kao nedozvoljena žalba tužilje-protivtužene izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R3 17/20 od 2. septembra 2020. godine i odbačena kao nedozvoljena revizija tužilje- protivtužene izjavljena protiv osporene presude Apelacionog suda u Beogradu .

U ustavnoj žalbi se ističe da su presude prvostepenog i drugostepenog suda zasnovane na shvatanju da je predmet kupoprodaje navodno bio jedan te isti stan, te da je tuženi M. K . savestan kupac spornog stana kome je stan navodno prvom predat u državinu; da ovakvo pravno shvatanje nema nikakvog uporišta u činjeničnom stanju i isto predstavlja potpuno pogrešan zaključak proistekao iz pogrešne ocene izvedenih dokaza, čija je posledica pogrešna primena materijalnog prava, što se u ustavnoj žalbi detaljno obrazlaže; da je predmetni parnični postupak trajao nerazumno dugo; da je odlučivanje o posebnoj reviziji podnositeljke bilo neophodno, jer je bilo potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa i pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednači sudska praksa i da novo tumačenje prava.

Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu prava podnositeljke na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku , poništi osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda i naloži tom sudu da ponovo odluči o reviziji podnositeljke ustavne žalbe, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu i naloži tom sudu da ponovo odluči o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv prvostepene presude, kao i da joj dosudi naknadu nematerijalne š tete zbog povrede ustavnih prava u iznosu od 500.000,00 dinara i troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 72244/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

S. Đ, sada L, je 14. maja 2010. godine podnela Prvom osnovnom sudu u Be ogradu tužbu protiv M. S . i M . K, obojice iz Beograda, radi utvrđenja ništavosti aneksa ugovora o kupoprodaji stana.

Po nalogu prvostepenog suda, podnositeljka je 6. jula 2010. godine dostavila sudu tačnu adresu drugotuženog. Tuženi su odgovorili na tužbu 12. jula 2010. godine i 30. septembra 2010. godine. Prvo ročište u ovom sporu je održano 9. februara 2011. godine. Od početka 2014. godine parnični postupak se odvijao pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu.

Do donošenja prvostepene presude u ovom sporu 22. decembra 2017. godine, prvostepeni sud je zakazao ukupno 31 ročište, od kojih nije održano 13, i to: deset ročišta iz razloga na strani suda (zbog sprečenosti postupajućeg sudije ili nedostatka procesnih pretpostavki) , jedno ročište zbog nedolaska pozvanih svedoka i dva ročišta zbog štrajka advokata.

Na ročištu 29. maja 2014. godine sud je dozvolio mešanje svedoka S. Đ . na strani tuženih, tako da je on u daljem toku postupka imao svojstvo umešača.

Drugotuženi M . K . je 3. novembra 2016. godine podneo protivtužbu radi utvrđivanja prava svojine na spornom stanu , a na ročištu 25. novembra 2016. godine je odlučeno da se spisi po protivtužbi P. 4357/16 združe radi istovremenog presuđenja.

U sprovedenom postupku prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužilje i tuženih u svojstvu parničnih stranaka, saslušanjem S. Đ . i njegovim suočenjem sa tužiljom, saslušanjem još šest svedoka, od kojih jednog zamolnim putem preko Osnovnog suda u Prijepolju – Sudska jedinica u Novom Varoši, uvidom u pismene dokaze i spise predmeta istog suda P. 12106/10, spise Višeg suda u Beogradu P. 20855/10 i spise predmeta Uprave Gradske opštine Čukarica – Odeljenje za komunalne i građevinske poslove III -02 br. 351-302/04.

Drugi osnovni sud u Beogradu je, presudom P. 72244/10 od 22. decembra 2017. godine, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je ništav aneks ugovora o kupoprodaji nepokretnosti – stana br. 13 koji se nalazi u stambenoj zgradi u ul. S . br. … u Beogradu – Žarkovo, sag rađenoj na katastarskoj parceli br. …/2, ZKUL …, KO Čukarica, zaključen u Beogradu 7. jula 2009. godine, između prvotuženog M . S . kao prodavca i drugotuženog M . K . kao kupce, te da isti ne proizvodi pravno dejstvo (stav prvi izreke) i usvojio protivtužbeni zahtev tužioca- protivtuženog M . K . i utvrdio da je tužilac-protivtuženi vlasnik navedenog stana, a što su tuženi M. S . i tužilja-protivtužena S . Đ . dužni da priznaju i trpe da se tužilac u zemljišnim ili drugim javnim knjigama upiše kao vlasnik stana, a na osnovu ove presude u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav dugi izreke). St avovima trećim i četvrtim izreke ove presude obavezana je tužilja da prvotuženom i drugotuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tužilja-protivtužena je izjavila žalbu 19. februara 2018. godine. Žalba sa spisima je dostavljena drugost epenom sudu 2. aprila 2018. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3169/18 od 10. maja 2018. godine vratio spis prvostepenom sudu radi dopune postupka, jer u spisima nema dokaza da je žalba dostavljena umešaču.

Podnositeljka je 11. septembra 2018. godine uputila urgenciju prvostepenom sudu za postupanje, a Drugi osnovni sud u Beogradu je 12. novembra 2018. godine vratio spise Apelacionom sudu u Beogradu na dalji postupak.

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž. 9021/18 od 5. decembra 2019. godine, odbio žalbu tužilje kao neosnovanu i potvrdio presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 72244/10 od 22. decembra 2017. godine u st. prvom, drugom i trećem izreke i preinačio rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke ožalbene presude. Apelacioni sud je našao da prilikom donošenja pobijane presude nisu učinjene bitne povrede odr edaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz tačke 12) istog stava na koju se ukazuje u žalbi tužilje; da je u sprovedenom postupku činjenično stanje utvrđeno potpuno i pouzdano, pravilnom ocenom izvedenih dokaza u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku i da navodima u žalbi tužilje u kojoj nisu isticane nove činjenice, niti predlagani novi dokazi u smislu člana 386. Zakona o parničnom postupku, činjenično utvrđenje prvostepenog suda nije dovedeno u sumnju.

Apelacioni sud u Beogradu je 24. januara 2020. godine doneo rešenje Gž. 9021/18 o ispravci presude. Presuda je dostavljena punomoćniku podnositeljke 11. februara 2020. godine.

Tužilja-protivtužena je 2. marta 2020. godine podnela reviziju protiv navedene presude Apelacionog suda u Beogradu . Drugi osnovni sud u Beogradu je 30. jula 2020. godine reviziju sa spisima dostavio Apelacionom sudu u Beogradu na dalji postupak.

Vrhovni kasacioni sud je, rešenjem Rev. 4923/20 Gž ap 20/20 od 2. septembra 2021. godine , odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužilje-protivtužene izjavljenu p rotiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R3. 17/20 od 2. septembra 2020. godine (stav prvi izreke) i odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje-protivtužene izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9021/18 od 5. decembra 2019. godine, ispravljene rešenjem Gž. 9021/18 od 24. januara 2020. godine (stav drugi izreke).

Rešenje je dostavljeno punomoćniku podnositeljke 17. januara 2022. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik R S“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom sporu, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.) . Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni s ud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe 14. maja 201 0. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu od 5. decembra 2019. godine. Budući da je revizija protiv drugostepene presude u ovom sporu odbačena, Ustavni sud pri utvrđivanju dužine trajanja postupka nije uzimao u obzir tra janje postupka po reviziji tužilje-protivtužene.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine je podneta ustavna žalba, trajao devet godina, osam meseci i 10 dana , što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno ceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnositeljke.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o složenom sporu, ali da činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori, kao ni sprovedeni dokazni postupak, ne mogu opravdati ovoliko trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je predmet spora za podnositeljku ima o nesumnjivog značaja, te je ona imala opravdani interes za efikasno odvijanje postupka , kao i da podnositeljka nije značajnije doprinela trajanju postupka .

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je glavni doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud svojim neefikasnim postupanjem. Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što se period odlaganja ročišta zbog štrajka advokata (ročišta od 21. oktobra i 29. decembra 2014. godine) ne može staviti na teret suda, nema opravdanja za to što je prvostepena presuda u ovom sporu doneta posle sedam godina i sedam meseci od podnošenja tužbe. Neefikasno postupanje prvostepenog suda se ogleda u tome što jedna trećina zakazanih ročišta nije održana iz razloga na strani suda, pa tako npr. usled odlaganja četiri uzastopna zakazana ročišta, od kojih tri iz razloga na strani suda, u postupku nije raspravljano punih godinu dana od maja 2013. godine do maja 2014. godine , što su u određenim slučajevima ročišta zakazivana u neprihvatljivo dugim intervalima (npr. za 15. april 2016. godine, a zatim 25. novembra 2016. godine, tj. posle više od sedam meseci), što je spise predmeta vraćene od strane Apelacionog suda u Beogradu zbog nedostatka dokaza da je žalba dostavljena umešaču, vratio Apelacionom sudu posle punih šest meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a zatim pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 72244/10, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik R S“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu trajanja postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava osporenim aktima, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se obrazlaže tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje osporenim presudama , Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi u osnovi ponavljaju navodi koje je podnositeljka iznosila u žalbi protiv prvostepene presude, kao i da je Apelacioni sud u Beogradu , kao i prethodno Drugi osnovni sud u Beogradu, dao iscrpne , jasne i argumentovane razloge za donetu odluku, izjasnivši se pri tome detalj no o osnovanosti žalbenih navo da podnositeljke kojima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja , te je ocenio da se razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlo zi za tvrdnju o povredi navedenog ustavn og prava , već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih presu da.

U vezi sa navodima ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda , Ustavni sud ukazuje da parnična stranka ima procesnu mogućnost da izjavi tzv. izuzetnu reviziju, koja se može izjaviti samo ako je u konkretnom slučaju potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili interesa ravnopravnosti građana, ujednači sudska praksa ili kada je potrebno novo tumačenje prva, a ocena njene dozvoljenosti je u isključivoj dispoziciji Vrhovnog kasacionog suda, kao parničnog suda najviše instance. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuje tvrdnja o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni z akonitost i pravilnost osporenog rešenja.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 , od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), čl ana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti