Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Viši sud je proizvoljno primenio pravo i nije dao dovoljne razloge o blagovremenosti predloga za izvršenje u sporu zbog smetanja državine, čime je osporeno rešenje učinio arbitrernim.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi K. L . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 202 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. L . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gži. 717/19 od 13. marta 201 9. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gži. 717/19 od 13. marta 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi izvršnog dužnika izjavljenoj protiv rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu Ii. 2392/18 od 20. decembra 2018. godine.

3. Ukida se Rešenje Ustavnog suda Už-3223/2020 od 9. novembra 202 3. godine o odlaganju izvršenja rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu Ii. 2392/18 od 20. decembra 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. L . iz Beograda podnela je Ustavnom sud u, 3. marta 202 0. godine, preko punomoćnika M. J, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, ispravljenu i dopunjenu podnescima od 9. marta i 14. maja 2020. godine, protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 717/19 od 13. marta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na nepovredivost stana, prava na imovinu i prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 40. stav 1. i 2, članom 58. stav 1. i članom 66. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka je istakla i povredu člana 6. stav 1. i člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su parnične stranke 18. oktobra 2018. godine primile rešenje o navodnom smetanju državine, kojim je podnositeljka ustavne žalbe obavezana da se iseli iz određenog stana, pa je tog dana počeo da teče paricioni rok od tri dana, utvrđen navedenim rešenjem, i prekluzivni rok od 30 dana, utvrđen odredbom člana 453. Zakona o parničnom postupku, te su ta dva roka, kumulativno obračunata, istekla pre podnošenja predloga za izvršenje, iz čega sledi da je taj predlog bio očigledno neblagovremen, zbog čega je sud morao da usvoji žalbu podnositeljke i takav predlog odbaci, ali je Viši sud u Beogradu, osporenim rešenjem, pogrešno uzeo da je paricioni od rok bio osam dana i pogrešno ocenio da je predlog za izvršenje blagovremeno podnet. Takođe je navedeno da je predlog za izvršenje, koji je uložio „punomoćnik“ pravnog lica (sa položenim pravosudnim ispitom) bio neuredan, te je sud takav predlog morao da odbaci, na osnovu odredbe člana 101. stav 3. Zakona o parničnom postupku, na šta je podnositeljka ukazala u žalbi protiv rešenja o izvršenju, ali je drugostepeni sud zanemario ovaj propust prvostepenog suda i ove navode žalbe okvalifikovao neosnovanim. Podnositeljka je navela i da u obrazloženju osporenog rešenja nisu izneti svi razlozi žalbe, već su samo paušalno ocenjeni kao nebitni, odnosno da ne mogu biti od uticaja na donošenje drugačije odluke.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 2269/16 i Ii. 2392/18 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 2269/16 od 6. oktobra 2016. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, i utvrđeno da je tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, dana 6. maja 2016. godine izvršila smetanje poseda određenog stana, na opisan način(stav 1. izreke), tuženoj je naloženo da u roku od tri dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja, uspostavi pređašnje stanje na taj način što će predmetni stan, slobodan od svih lica i stvari, predati tužiocu u posed i ubuduće se kloniti smetanja poseda tužioca na isti ili sličan način.

Protiv označenog prvostepenog rešenja tužena je izjavila žalbu, koja je, rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 9729/18 od 13. septembra 2018. godine, odbijena kao neosnovana, te je navedeno rešenje potvrđeno. Označeno drugostepeno rešenje dostavljeno je parničnim strankama 18. oktobra 2018. godine.

Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao izvršni poverilac, je protiv izvršnog dužnika, ovde podnositeljke ustavne žalbe, 22. novembra 2018. godine podneo predlog Trećem osnovnom sudu u Beogradu za izvršenje, ispražnjenjem i predajom nepokretnosti. Postupajući po nalogu suda od 30. novembra 2018. godine, izvršni poverilac je 18. decembra 2018. godine dostavio uređen predlog za izvršenje.

U međuvremenu, izvršni dužnik je 4. decembra 2018. godine dostavila podnesak sudu u kojem je istakla da je rok za izvršenje činidbe bio tri dana.

Rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu Ii. 2392/18 od 20. decembra 2018. godine usvojen je predlog za izvršenje.

Protiv označenog rešenja o izvršenju izvršni dužnik je iz javila žalbu u kojoj je , između ostalog, navela da je izvršni poverilac „izgubio pravo da u izvršnom postupku zahteva izvršenje rešenja“ jer predlog za izvršenje nije dostavio u zakonskom roku od 30 dana od roka od tri dana koji je sudskim rešenjem određen za izvršenje, budući da je poslednji dan prekluzivnog roka bio 21. novembra 2018. godine, a predlog je predat putem pošte 22. novembra 2018. godine, te je prekršen član 453. Zakona o parničnom postupku. U žalbi je navedeno i da je nesporno da su drugostepeno rešenje obe strane primile 18. oktobra 2018. godine, od kada se računaju rokovi iz člana 453. Zakona o parničnom postupku, kao i da je o tome blagovremeno obavešten sud, pre donošenja ožalbenog rešenja. U žalbi je navedeno i da je predlog za izvršenje od 22. novembra 2018. godine bio neuredan (nepotpun), te je sud trebalo da, u skladu sa odredbama člana 101. st. 3. i 5. Zakona o parničnom postupku, takav predlog odbaci, ali je sud uputio izvršnog poverioca da uredi dostavljeni predlog. Takođe, u žalbi su izneti razlozi zbog kojih izvršni dužnik smatra da je nezakonita odluka parničnog suda čije je izvršenje traženo u predmetnom izvršnom postupku.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gži. 717/19 od 13. marta 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba izvršnog dužnika i potvrđeno je rešenje Trećeg osnovnog suda u Beogradu Ii. 2392/18 od 20. decembra 2018. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da je, prema stanju u spisima, izvršni poverilac podneo predlog za izvršenje na osnovu rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 2269/16 od 6. oktobra 2016. godine, koje je postalo pravnosnažno 13. septembra 2018. godine, a izvršno 21. novembra 2018. godine, a prvostepeni sud je pobijanim rešenjem, u skladu s dostavljenom izvršnom ispravom odredio predloženo izvršenje, nalazeći da su ispunjeni svi zakonom propisani uslovi.

Dalje je navedeno da se neosnovano žalbenim navodima izvršnog dužnika osporava zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, navođenjem da je predlog za izvršenje podnet neblagovremeno. Ovo stoga, kako je navedeno u obrazloženju, jer je predlog za izvršenje podnet 22. novembra 2018. godine, a rešenje na osnovu koga se traži izvršenje je postalo izvršno 21. novembra 2018. godine. Takođe, navedeno je daje odredbom lana 453. Zakona o parničnom postupku propisano da tužilac gubi pravo da u izvršnom postupku zahteva izvršenje rešenja kojim se tuženom po tužbi zbog smetnja državine nalaže izv ršenje određene radnje ako nije zahtevao izvršenj e u roku od 30 dana od proteka roka koji je rešenjem određen za izvršenje te radnje . Navedeno je i da rok od 30 dana za traženje izvršenja rešenja o smetanju poseda teče po isteku roka koji je rešenjem određen za izvršenje te radnje, a ovaj rok teče i računa se od dana kada je tuženom – dužniku uručeno drugostepeno rešenje kojim je potvrđeno rešenje o smetanju poseda prvostepenog suda, računajući i vreme od osam dana za dobrovoljno izvršenje radnje, a ne od dana kada je poverilac primio drugostepeno rešenje. Prema stavu drugostepenog suda, imajući u vidu da je odluka postala izvršna 21. novembra 2018. godine i da nije protekao ni rok za dobrovoljno izvršenje navedene radnje, tzv. paricioni rok, predlog za izvršenje je podnet blagovremeno, jer nije prošao rok od 30 dana koji je propisan odredbama Zakona o parničnom postupku, već je podnet jedan dan od izvršnosti 21. novembra 2018. godine do podnošenja predloga od 22. novembra 2018. godine.

Drugostepeni sud je ocenio i da su neosnovani žalbeni navodi kojima se ukazuje da je predlog za izvršenje neuredan i da ga treba odbaciti, a ovo iz razloga, jer je predlog sačinjen u svemu u skladu sa odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju i ne postoji nijedan od razloga zbog kojih bi sud doneo rešenje o odbačaju navedenog predloga. Takođe, sud je za ostale navode izvršnog dužnika našao da ne mogu biti od uticaja na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari, jer se tim navodima osporava samo vođenje parničnog postupka zbog smetanja državine i pravo vlasništva izvršnog poverioca na spornom stanu i iznose argumenti na osnovu kojih izvršni dužnik ima pravo da bude u stanu koji je predmet izvršenja.

Osporeno rešenje dostavljeno je izvršnom poveriocu 6. maja 2019. godine, dok se neuručena pošiljka upućena punomoćniku izvršnog dužnika vratila u sud 3. maja 2019. godine. Prema dostavnim naredbama sudije, rešenje je ponovo poslato punomoćniku izvršnog dužnika 16. maja i 28. juna 2019. godine, ali se u spisima predmeta ne nalaze povratnice ni neuručene koverte.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (člana 32. stav 1.); da je stan nepovrediv, kao i da niko ne može bez pismene odluke suda ući u tuđi stan ili druge prostorije protiv volje njihovog držaoca, niti u njima vršiti pretres, da držalac stana i druge prostorije ima pravo da sam ili preko svoga zastupnika i uz još dva punoletna svedoka prisustvuje pretresanju i da ako držalac stana ili njegov zastupnik nisu prisutni, pretresanje je dopušteno u prisustvu dva punoletna svedoka (član 40. st. 1. i 2.); da se jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom (član 66. stav 1.).

U vezi sa istaknutom povredom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1. uz Konvenciju, a imajući u vidu da se navedene odredbe Konvencije i Protokola, Ustavni sud ukazuje da se navedenim odredbama Konvencije i Protokola garantuju ista prava kao i odredbama člana 32. stav 1 i člana 58. stav 1. Ustava, pa se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja tih prava vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Za postupke u parnicama zbog smetanja državine Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/2013 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18, koji se primenjivao u konkretnom slučaju, između ostalog, propisano je: da će sud u odluci kojom nalaže strankama ispunjenje dužnosti da odredi rok za njeno ispunjenje (član 452. stav 1.); da tužilac gubi pravo da u izvršnom postupku zahteva izvršenje rešenja kojim se tuženom po tužbi zbog smetanja državine nalaže izvršenje određene radnje, ako nije zahtevao izvršenje u roku od 30 dana od proteka roka koji je rešenjem određen za izvršenje te radnje (član 453.) .

Ostalim relevantnim odredbama Zakona o parničnom postupku propisano je: da je podnesak koji je vezan za rok blagovremen ako je podnet sudu pre isteka roka ( član 104. stav 1.); da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je tužba podneta neblagovremeno, ako je posebnim propisima predviđen rok za podnošenje tužbe (član 294. stav 1. tačka 2)); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je odlučeno o zahtevu po tužbi koja je podignuta posle roka propisanog zakonom (član 374. stav 2. tačka 3)); da ako su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene povrede odredaba iz člana 374. stav 2. tač. 2), 3), 5) i 10) ovog zakona, drugostepeni sud će ukinuti prvostepenu presudu i odbaciti tužbu (član 391. stav 2.).

Odredbama člana Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16-autentično tumačenje i 113/17-autentično tumačenje) propisano je: da se u izvršnom postupku i postupku obezbeđenja shodno primenjuje zakon kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno (član 39.); da sudska odluka koja glasi na davanje ili činjenje postaje izvršna ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze, kao i da rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze teče od kada je izvršni dužnik primio sudsku odluku, ako zakonom nije drukčije određeno (član 43. stav 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , pre svega, zasniva na tvrdnji da je Viši sud u Beogradu proizvoljno utvrdio činjenice, što je imalo za posledicu proizvoljnu primenu prava, a na njenu štetu.

S tim u vezi, Ustavni sud još jednom ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao i način na koji su primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno na štetu podnosioca, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta pravilnosti činjeničnih zaključaka i primene materijalnog i procesnog prava. Na navedeno ukazuje i stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62, kao i Odluku Ustavnog suda Už-4231/2016 od 20. septembra 2017. godine).

U konkretnom slučaju, Ustavni sud ukazuje da je ustavnom žalbom osporeno rešenje u kojem se drugostepeni sud izjašnjavao o tome da li je predlog za izvršenje blagovremeno podnet, odnosno da li je podnet u okviru roka propisanog odredbom člana 453. Zakona o parničnom postupku.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je prekluzivni rok zakonom određeni protek vremena koji za sobom povlači gubitak određenog prava, ako ga njegov titular nije vršio u tom roku. Tako na primer ukoliko je zakonom propisan rok za podnošenje tužbe ili predloga za izvršenje , protekom tog roka, odnosno ukoliko su ovi inicijalni akti podnet i nakon tog roka, nadležni sud će ih , saglasno odredbama čl. 294. i 374. Zakona o parničnom postupku, po službenoj dužnosti odbaciti. Imajući u vidu navedene posledice prekluzije, prema oceni Ustavnog suda, postupajući sudovi su dužni da sa naročitom pažnjom ispitaju činjenice od značaja za ocenu b lagovremenosti podneska.

S druge strane, Ustavni sud ukazuje da su sudovi dužni da razmotre sve navode stranaka koji su od uticaja ili mogu biti od uticaja na donošenje odluke, jer do povrede prava na pravično suđenje može doći i ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje odluke. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku, a ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je u izvršnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom podnositeljka, prvo, pre donošenja rešenja o izvršenju obavestila sud da je prigovorila na klauzulu o izvršnosti, a potom i u žalbi protiv tog rešenja navela da je drugostepeno parnično rešenje dostavljeno strankama 18. oktobra 2018. godine, da je izvršnom ispravom obavezana da u roku od tri dana dobrovoljno izvrši nalog suda iz pravnosnažnog rešenja od 6. oktobra 2016. godine kojim je utvrđeno smetanje državine, te da je taj rok istekao 21. oktobra 2018. godine, a da je predlog za izvršenje podnet 22. novembra 2018. godine, istovremeno ukazujući na odredbu Zakona o parničnom postupku da se predlog za izvršenje odluke donete po tužbi zbog smetanja državine kojom je naloženo izvršenje određene radnje može podneti u roku od 30 dana od izvršnosti te odluke.

U takvoj situaciji Treći osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje o izvršenju, ne sačekavši odluku po prigovoru stranke, a Viši sud u Beogradu je odbio žalbu podnositeljke kao neosnovanu, uz obrazloženje da je paricioni rok iz izvršnog parničnog rešenja osam dana, pa je izvršnost tog rešenja nastupila 21. novembra 2018. godine, dan pre nego što je predlog za izvršenje podnet, pri tome ne navodeći na osnovu čega je utvrdio izneto. Prema oceni Ustavnog suda, kada se od suda traži da utvrdi da li je neki podnesak blagovremeno podnet, a datum njegovog podnošenja utiče na prava i obaveze stranaka, kao u konkretnom slučaju, sud je dužan da takav navod, ali i druge relevantne, pažljivo ispita i da da dovoljno i jasno obrazloženje o okolnostima koje je utvrdio, a koje su od značaj za odluku. Ovo posebno u situaciji kada prvostepena odluka (rešenje o izvršenju) ne sadrži obrazloženje, a protiv drugostepene odluke nema propisanog pravnog leka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da rešenje Višeg suda u Beogradu Gži. 717/19 od 13. marta 2019. godine nije obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 717/19 od 13. marta 2019. godine i određenjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja o izvršenju Trećeg osnovnog suda u Beogradu Ii. 2392/19 od 20. decembra 2018. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da je usvojio ustavnu žalbu iz navedenih razloga, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeno rešenje, Ustavni sud nije razmatrao ostale navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, kao ni o povredi prava na nepovredivost stana, prava na imovinu i prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, zajemčenih članom 40. st. 1. i 2, članom 58. stav 1. i članom 66. stav 1. Ustava, te člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

6. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni postupak u toku, budući da nije doneto rešenje kojim se predmetni postupak okončava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, 40/15, 92/23), prema kojem zaštitu ovog prava u postupcima koji su u toku pružaju nadležni (redovni) sudovi, a ne Ustavni sud.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Budući da je Ustavni sud odlučio o izjavljenoj ustavnoj žalbi, stekli su se uslovi da se ukine Rešenje Ustavnog suda Už-3223/2020 od 9. novembra 202 3. godine o odlaganju izvršenja rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu Ii. 2392/18 od 20. decembra 2018. godine, saglasno odredbi člana 56. stav 2. u vezi sa članom 86. Zakona o Ustavnom sudu, te je rešeno kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti