Ustavna žalba protiv presude o naknadi nematerijalne štete zbog povređivanja u ratu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda kojom je odbijen zahtev za naknadu štete. Sud je utvrdio da je drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku, zasnovanu na nedostatku valjanih dokaza o statusu tužioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka V laisavljevića iz Varvarina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milenka Vlaisavljevića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11065/10 od 1 8. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milenko Vlaisavljević iz Varvarina je 15. jula 2011. godine, preko punomoćnika Miodraga Rajkovića, advokata iz Beograda, izjavi o je ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11065/10 od 18. marta 2011. godine , zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno : da je drugostepeni sud nezakonito i bez ikakvih pravnih osnova preinačio prvostepenu presudu suprotno načelima pravičnosti, zakonitosti, ekonomičnosti, jednakosti; da je iz isprave Zonskog štaba teritorijalne odbrane Mirkovci - uverenja o okolnostima i povređivanja i ranjavanja Srpske vojske Krajine Slavonsko-baranjskog korpusa u celosti dokazano gde i kada je povređen i ranjen tužilac i da je po čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima za to odgovorna tužena država; da drugostepeni sud nezakonito zaključuje da je za sastavljanje isprave nadležan generalštab Vojske Srbije koji tada čak nije postojao i koji i danas nema potpunu dokumentaciju poginulih i ranjenih; da podnosilac ustavne žalbe nije imao jednaku zaštitu pred sudovima, jer u Srbiji „postoje građani prvom i drugog reda“, kao i da su sudovi u stotinama predmeta usvajali tužbene zahteve proistekle iz istog činjeničnog i pravnog osnova.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7796/10 od 3. jula 20 09. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P. 7796/07 od 24. novembra 2009. godine je: u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija-Ministarstvo odbrane da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete - za pretrpljeni strah iznos od 150.000 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 180.000 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 70.000 dinara i zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 450.000 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dana presuđenja 3. jula 2009. godine, pa do isplate; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena na isplatu preko dosuđenog iznosa u stavu prvom izreke, i to - za pretrpljeni strah do traženog iznosa od 250.000 dinara, odnosno za iznos od 100.000 dinara, za fizičke bolove do traženog iznosa od 250.000 dinara, odnosno za iznos od 70.000 dinara, za pretrpljene duševne bolove, zbog naruženosti do traženog iznosa od 250.000 dinara, odnosno za iznos od 180.000 dinara i zbog umanjenja životne aktivnosti do traženog iznosa od 550.000 dinara, odnosno za iznos o d 100.000 dinara, kao neosnovan; stavom trećim izreke obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 201.350,00 dinara; stavom trećem izreke obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama stranaka, Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je osporenu presudu Gž. 11065/10 od 18. marta 2011. godine kojom je žalba tužioca odbijena kao neosnovana i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7796/07 od 3. jula 2009. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 7796/07 od 24. novembra 2009. godine, u stavu drugom izreke, dok je ista prvostepena presuda preinačena u stavu prvom izreke tako što je u tom delu u celosti odbijen tužbeni zahtev. Takođe, presuda je preinačena i u stavu trećem izreke tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti druge bitne povrede, koje bi bile od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude; da iz utvrđenog činjenično g stanj a proizilazi da je tužilac učestvovao u borbenim dejstvima na teritoriji bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, kao pripadnik Vojne pošte TO Mirkovci u periodu od 1. maja 1991. godine do 20. maja 1992. godine i kao pripadnik Vojne pošte Vukovar u periodu od 20. maja 1992. godine do 15. decembra 1992. godine i kao pripadnik Vojne pošte 9197 Jankovo u periodu od 23. januara 1993. godine do 16. juna 1993. godine; da je tužilac kao pripadnik TO Mirkovci, 20. juna 1991. godine u toku izvršavanja borbenih zadataka - izviđajnih aktivnosti, zarobljen od strane Zbora narodne garde Republike Hrvatske i teško povređen u predelu glave i čitavog tela; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke - specijaliste ortopedije, utvrđeno da je tužilac tom prilikom zadobio tešku telesnu povredu sa trajno zaostalim posledicama, usled čega je trpeo bolove visokog, srednjeg intenziteta i slabijeg intenziteta ; da je u sled zadobijenih povreda tužiocu umanjena životn a aktivnost za 15% trajno; da su primarno držanje vrata, kao i primetan ožiljak doveli umanjenja estetskog izgleda tužioca, lakšeg stepena; da je kod tužioca došlo i do pojave posttraumatskog stresnog poremećaja, kao posledice doživljene povrede i vremena provedenog u zarobljeništvu, usled čega ima košmarne snove, nevoljna sećanja, proganjajuće vizije stresnog događaja, što je dovelo do umanjenja životne aktivnosti tužioca za 20%; da su se sudski veštaci usaglasili da umanjenje životne aktivnosti kod tužioca ukupno iznosi 30% sa ortopedsko-traumatološkog i neuropsihijatrijskog aspekta; da je po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, na čiju pravilnu primenu drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti u smislu odredbe člana 372. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koja se sastoji u pogrešnoj primeni odredbe člana 218. Zakona o službi u oružanim snagama, pa i pogrešnom zaključku da je tužilac bio pripadnik teritorijalne odbrane koja je u vreme oružanih sukoba činila sastavni deo JNA, te da je zbog toga tužena objektivno odgovorna za naknadu štete tužiocu; da tužiocu ne pripada pravo na naknadu štete po članu 218. Zakona o službi u oružanim snagama, jer u postupku nije dokazao da je u vreme zarobljavanja i povređivanja bio pripadnik teritorijalne odbrane, odnosno JNA, od čega zavisi i pravo tužioca da od tužene potražuje naknadu štete; da je u odgovoru na tužbu tužena osporila da je tužilac bio pripadnik teritorijalne odbrane, jer uz tužbu nije dostavio original, niti overenu fotokopiju vojne knjižice, kao dokaz učešća u ratu i dokaz koje vojne pošte je bio pripadnik, niti uverenje o načinu i okolnostima povređivanja i ranjavanja izdato od strane nadležne ustanove tužene, kao pravnog sledbenika ranije države, a u podnesku od 13. februara 2006. godine tužilac se nije izjasnio o postojanju njegove vojne knjižice (da je eventualno izgubljena ili uništena); da je prvostepeni sud pripadnost tužioca JNA utvrdio na osnovu kopije vojne knjižice SFRJ broj 78307, u kojoj je u koloni učešće u ratu upisano da je tužilac učestvovao u ratu u Vojnoj pošti TO Mirkovci u periodu od 1. marta 1991. godine do 20. maja 1992. godine, uverenja Zonskog štaba TO Istočne Slavonije, Zapadni Srem i Baranje od 4. septembra 1992. godine kojim je potvrđeno da je tužilac bio pripadnik TO Mirkovci i da je dana 20. juna 1991. godine pretučen; uverenja o načinu i okolnostima povređivanja i ranjavanja koje je izdala Srpska Vojska Krajine, Slavonsko Baranjski Korpus, Komanda 11. korpusa (u fotokopiji) od 20. maja 1995. godine u kome je navedeno da je tužilac bio pripadnik TO Mirkovci i dana 20. juna 1991. godine teško povređen u predelu čitavog tela i glave u izvršavanju borbenog zadatka u sukobu sa paravojnim formacijama Republike Hrvatske; da A pelacioni sud smatra da je prvostepeni sud pogrešno ocenio navedene pismene isprave zaključivši da one predstavljaju valjan dokaz o pripadnosti tužioca teritorijalnoj odbrani koja je bila u sastavu JNA u vreme kada je tužilac zadobio telesne povrede; da prema odredbi člana 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku, stranka k oja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava ako zakonom nije drukčije određeno; da u konkretnom slučaju, tužilac, kao poverilac iz štetnog događaja, ima obavezu da dokaže svojstvo poverioca, jer ta činjenica nije učinjena nespornom; da imajući u vidu da se vojnim obveznicima izdavala vojna knjižica, koja predstavlja javnu ispravu, to za dokazivanje statusa tužioca kao pripadnika teritorijalne odbrane u periodu ranjavanja ne može poslužiti isprava koju je izdao organ koji ne vodi službenu evidenciju (Vojna jedinica Republike Srpske Krajine); da u verenje o pripadnosti, smrti i nanošenju teških telesnih povreda ili oštećenju zdravlja može punovažno izdati Generalštab Vojske Republike Srbije (sledbenik organa ranije savezne države), jer taj organ vodi evidenciju o organizacijskom sastavu, kretanju, ranjavanju i lečenju ranjenih pripadnika JNA i teritorijalne odbrane uključene u njihov sastav; da za izdavanje ovakvih javnih isprava nisu nadležni državni i vojni organi Republike Srpske Krajine, pa zato te isprave ne ispunjavaju uslove za priznanje svojstva javne isprave, propisane odredbama čl. 230. i 231. Zakona o parničnom postupku, u ovoj parnici; da ako je vojna knjižica izgubljena ili uništena, tužilac je mogao da predloži pribavljanje izveštaja od Generalštaba Vojske Jugoslavije, pa tek u slučaju da se isprava ne podnese, sud je mogao radi utvrđivanja ove činjenice izvoditi dokaze u smislu odredbe člana 233. stav 4. Zakona o parničnom postupku; da imajući u uvidu da je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave, te da tužilac nije dokazao svojstvo pripadnika oružanih snaga bivše JNA (teritorijalne odbrane koja je formacijski bila u sastavu JNA), to se nisu stekli uslovi za naknadu nematerijalne štete po osnovu objektivne odgovornosti tužene u smislu člana 218. 3akona o službi u oružanim snagama, pa je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, zbog čega ga je Apelacioni sud odbio.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme donošenja osporene presud e, pored ostalog, bilo je propisano da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da isprava koju je u propisanom obliku izdao nadležni državni organ u granicama svojih ovlašćenja, kao i isprava koju je u takvom obliku izdalo preduzeće ili druga organizacija u vršenju javnog ovlašćenja koje joj je povereno zakonom ( javna isprava), dokazuje istinitost onoga što se u njoj potvrđuje ili određuje, da istu dokaznu snagu imaju i druge isprave koje su posebnim propisima u pogledu dokazne snage izjednačene sa javnim ispravama, da je dozvoljeno dokazivati da su u javnoj ispravi neistinito utvrđene činjenice ili da je isprava nepravilno sastavljena, kao i da ako sud posumnja u autentičnost isprave, može zatražiti da se o tome izjasni organ od koga bi trebalo ona da potiče (član 230.) ; da je stranka dužna da sama podnese ispravu na koju se poziva za dokaz svojih navoda (član 232. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povred a Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporen om presudom Apelacionog suda Gž. 11065/10 od 18. marta 2011. godine nije povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Presudu koj a je ustavnom žalbom osporen a done o je zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Podnosi ocu ustavne žalbe bilo je omogućeno učestvovanje u postupku, praćenje njegovog toka i preduzimanje svih zakonom dopuštenih radnji, uključujući izjavljivanje redovnog pravnog leka. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da se osporen a presud a zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Naime, Apelacioni sud je utvrdi o da kopije priloženih isprava, u situaciji kada je osporena njihova autentičnost, ne ispunjavaju uslove da im se prizna svojstv o javn ih isprav a u smislu čl. 230. i 231. ZPP. Štaviše, tužilac kao stranka, na ko joj je u konkretnom slučaju ležao teret dokazivanja , nije predložio izvođenje dokaza kojima bi potvrdio verodostojnost navedenih isprava. U takvoj pravnoj situaciji Apelacioni sud je primenom pravila o teretu dokazivanja u smislu člana 223. st. 1. i 2. ZPP, done o presud u kojom je odbi o kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Ovakav stav Apelacionog suda je, sa stanovišta zaštite navedenih Ustavom zajemčenih prava, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u osporenoj presudi dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Budući da je Apelacioni sud dovoljno jasno obrazložio svoj u odluk u, primenjujući odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su relevantne odredbe zakona proizvoljno ili nepravično primenjen e na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Konačno, Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili sloboda, za koju je u konkretnom slučaju, Ustavni sud našao da ima osnova.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknute povrede člana 21. i člana 36. stav 1. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba protiv presude o naknadi nematerijalne štete zbog povređivanja u ratu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti