Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Poništena je presuda Višeg suda zbog proizvoljne primene roka zastarelosti i odstupanja od ustaljene sudske prakse u sporovima za naknadu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3225/2013
25.02.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radovana Pavlovića iz Velike Grabovnice kod Brusa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radovana Pavlovića i utvrđuje da su presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 10999/10 od 30. januara 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 10999/10 od 30. januara 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 172/09 od 16. oktobra 2009. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Radovan Pavlović iz Velike Grabovnice kod Brusa je, 23. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Miodraga Rajkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 25. jula 2013. godine, protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 10999/10 od 30. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, kao i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da su sudovi, u konkretnom slučaju, arbitrerno primenili materijalno pravo na njegovu štetu i odbili kao neosnovan njegov tužbeni zahtev iako su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvajali istovrsne tužbene zahteve drugih tužilaca. Takođe, naveo je da su sudovi u identičnim slučajevima zaključili da se radi o dugu tužene nastalom na ime neisplaćene naknade za korišćenje vozila, te da stoga nije osnovan prigovor zastarelosti koji je tužena istakla. Uz ustavnu žalbu podnosilac je dostavio i više presuda kao dokaz o različitom postupanju sudova poslednje instance. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su osporenom presudom podnosiocu povređeni pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, i pravo na jednaku zaštitu prava, kao i da poništi osporenu presudu te da odredi da nadležni sud donese novu odluku o žalbi izjavljenoj protiv označene prvostepene presude. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom u opredeljenom novčanom iznosu. Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe zaključio da podnosilac, u suštini, osporava i pravilnost primene materijalnog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju , kao i spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 172/09, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je tužbu sudu protiv tužene Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, kojom je tražio da se obaveže tužena da mu, na ime naknade za korišćenje određenog automobila, isplati iznos od 89.630,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. jula 1999. godine. U tužbi je navedeno da se opredeljeni iznos traži na ime naknade za korišćenje motornog vozila, a u skladu sa Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze.

U odgovoru na tužbu tužena je istakla prigovor zastarelosti, pozivajući se na odredbu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. U vezi sa navedenim prigovorom tužilac je istakao da se u konkretnom slučaju radi o dugu, te da pitanje zastarelosti treba ceniti saglasno odredi člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je u toku postupka predložio da se izvede dokaz njegovim saslušanjem kao parnične stranke, te dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomske struke, ali su ovi predlozi odbijeni, nakon čega je punomoćnik tužioca izjavio da se tužbom potražuje isplata po Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, te da ovo potraživanje zastareva u roku od deset godina, saglasno odredbi člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to navedeno i u pravnom shvatanju Vrhovnog suda od 26. maja 2003. godine. Takođe, punomoćnik tužioca je naveo da tužena rešenje od 25. marta 2002. godine nije nikada dostavila tužiocu, te protiv njega on nije ni mogao da prigovori, a da li je primio novac ili nije to je jedino mogao da izjavi tužilac u svojstvu parnične stranke.

Tužena je u toku predmetnog parničnog postupka dostavila sudu rešenje od 25. marta 2002. godine kojim se priznaje pravo Radovanu Pavloviću na naknadu za korišćenje određenog motornog vozila u periodu od 18. aprila 1999. do 23. juna 1999. godine u ukupnom iznosu od 14.071,44 dinara. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je tužena angažovala vozilo tužioca u navedenom periodu (67 dana), te da se naknada za to određuje u skladu sa propisanom tarifom, kao i da dnevni iznos naknade iz člana 19. Uredbe iznosi 87% prosečne neto mesečne zarade zaposlenog, a što za mart mesec iznosi 0 dinara, dok za osam dana aprila iznosi 7.189,68, dinar, na koji iznos se dodaje iznos na ime amortizacije u visini od 6.881,76 dinara, što sve ukupno iznosi 14.071,44 dinara.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 172/09 od 16. oktobra 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Iz obrazloženja označene prvostepene presude proizlazi da je u toku postupka parnični sud utvrdio da je tužilac, po pozivu tužene za izvršenje materijalne obaveze, predao Vojsci Jugoslavije predmetno vozilo, kao i da mu je, rešenjem određene vojne pošte od 25. marta 2002. godine, priznato pravo na naknadu za korišćenje tog vozila u iznosu od 14.071,44 dinara, koja mu je isplaćena 7. maja 2002. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da tužilac smatra da mu naknada za korišćenje motornog vozila nije dobro obračunata, te da je tužbom tražio da se obaveže tužena da mu isplati naknadu za korišćenje motornog vozila, te da se u predmetnom slučaju radi o nepravilnom radu vojnih organa koji su tužiocu eventualno pričinili štetu pogrešnim obračunom naknade. Polazeći od iznetog, prvostepeni sud je ocenio, kako je navedeno u obrazloženju označene presude, da je osnovan prigovor zastarelosti koji je tužena istakla, budući da potraživanje po osnovu naknade štete zbog nepravilnog rada organa tužene, saglasno odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, zastareva u roku od tri godine od momenta kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu pričinilo, a u konkretnom slučaju tužilac je podneo tužbu 25. februara 2008. godine, a rešenje kojim mu se priznaje pravo na naknadu doneto je 25. marta 2002. godine.

Protiv označene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu, ističući da se u konkretnom slučaju ne radi o naknadi štete zbog nepravilnog ili nezakonitog rada državnog organa, već o izvršenju obaveze tužene u skladu sta Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, te je sud prilikom ocene prigovora zastarelosti, trebalo da primeni odredbu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, a ne člana 376. istog zakona. Uz žalbu tužilac je dostavio dve drugostepene presude, Okružnog suda u Beogradu (Gž. 17730/09 od 24. avgusta 2009. godine i Gž. 2808/09 od 25. marta 2009. godine) u kojima je izražen stav da se kod potraživanja naknade po osnovu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze rok zastarelosti računa u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima i u situaciji kada je tužena na ime dugovane naknade, pre obraćanja tužioca sudu, isplatila neki iznos.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 10999/10 od 30. januara 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je potvrđena prvostepena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 172/09 od 16. oktobra 2009. godine. U obrazloženju osporene presude navedeno je, između ostalog, da je, prema oceni Višeg suda u Beogradu, odluka prvostepenog suda jasna i neprotivrečna stanju u spisima predmeta, da sadrži razloge o odlučnim činjenicama, kao i da je pravilno primenjena odredba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužilac podneo tužbu nezadovoljan obračunatom naknadom, te da u konkretnoj pravnoj situaciji ne bi bila pravilna primena odredbe člana 371. istog zakona, kako je to tužilac naveo u žalbi.

Presudama Višeg suda u Beogradu Gž. 7493/12 od 17. oktobra 2012. godine i Gž. 19679/10 od 6. februara 2013. godine, koje je podnosilac dostavio kao dokaz o različitom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, odbijene su žalbe tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, te su potvrđene prvostepene presude kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca, a kojima su tražili da se obaveže tužena da im, na ime naknade za korišćenje određenih motornih vozila prema Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, isplati opredeljene novčane iznose. Prema činjeničnom stanju utvrđenom u označenim predmetima, tužioci su predali svoja vozila na korišćenje tuženoj, koja im je potom, u 2001. odnosno u 2002. godini, isplatila određene novčane iznose na ime naknade za korišćenje, ali da su tužioci podneli tužbe sudu smatrajući da tužena nije u potpunosti izvršila svoje obaveze. Kako je u ovim slučajevima tužbom tražena isplata preostalog duga na osnovu navedene uredbe, sudovi su prigovor zastarelosti koji je tužena istakla cenili saglasno odredbi 371. Zakona o obligacionim odnosima, te kako od dana kada je obaveza tužene nastala, pa do podnošenja tužbe sudu nije protekao rok zastarelosti propisan tom odredbom, to su našli da ovaj prigovor nije osnovan.

Isti stav izrazio je i Apelacioni sud u Beogradu u presudi Gž. 3007/11 od 24. novembra 2011. godine, koja je takođe dostavljena uz ustavnu žalbu kao dokaz o različitom postupanju sudova. Označenom presudom Apelacioni sud u Beogradu je preinačio prvostepenu presudu, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane da tužiocima, na ime korišćenja određenog motornog vozila, isplati opredeljene novčane iznose, koji predstavljaju razliku između celokupnog duga i ranije isplaćenih iznosa na ime tog duga. U obrazloženju ove presude navedeno je da pravo tužilaca na naknadu za korišćenje motornog vozila proizlazi iz odredbe člana 19. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, pa se ne radi o naknadi štete prouzrokovane nepravilnim ili nezakonitim radom državnog organa iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, niti o neizvršenju ili zakasnelom izvršenju ugovorne obaveze shodno odredbama čl. 262. do 269. istog zakona.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (člana 36. stav 1.).

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje , bitne su sledeće odredbe zakona i podzakonskih akata :

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe (član 219.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, kao i da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

Zakonom o odbrani („Službeni glasnik SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) bilo je propisano: da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik SRJ“, broj 36/98) , koja je bila na snazi u vreme predaje predmetnog vozila na korišćenje, bilo je propisano: da su za potrebe odbrane zemlje vlasnici stvari dužni da predaju, pored ostalog, motorna, prevozna i specijalna vozila (član 4. tačka 1)); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je data u prilogu ove uredbe i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.); da naknada za korišćenje stvari pripada vlasniku od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari, a da se naknada za korišćenje stvari isplaćuje u roku od 15 dana od dana vraćanja, a po zahtevu vlasnika stvari, ako se stvari koriste duže od 30 dana - mesečno unazad (član 20. st. 1. i 4.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog odnosno procesnog prava bila očigledna proizvoljna ili arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je njegov zadatak, u konkretnom slučaju, da oceni da li je Viši sud proizvoljno primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na zastarelost potraživanja. Radi odgovora na postavljeno pitanje mora se najpre utvrditi pravni osnov tužbenog zahteva, jer se i pravila o rokovima zastarevanja razlikuju u zavisnosti od osnova iz koga je nastala obligacija.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs, između ostalih, odluke u predmetima Už-608/1008 od 21. januara 2010. godine i Už-4073/2012 od 26. februara 2015. godine) izrazio stav da se u pogledu potraživanja po osnovu Zakona o Vojsci i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, a povodom naknade za korišćenje stvari potrebnih za odbranu zemlje, sudska zaštita pruža u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja , propisanog odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Isti stav Ustavni sud izrazio je i u Odluci u predmetu Už-9549/2012 od 28. maja 2015. godine, kada je usvojio ustavnu žalbu podnosioca M.Đ. kojem je, kao i ovde podnosiocu ustavne žalbe, pre obraćanja tužbom sudu bio isplaćen određeni novčani iznos na ime naknade za korišćenje motornog vozila za potrebe odbrane zemlje . Činjenica da je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je tužena donela rešenje kojim se priznaje pravo Radovanu Pavloviću na naknadu za korišćenje stvari, a što nije isticano u postupku po tužbi M.Đ, posebno u situaciji kada u toku parničnog postupka nije utvrđeno da je to rešenje i dostavljeno podnosiocu, prema oceni Ustavnog suda, nije od značaja za drugačiju odluku. Ovo stoga što je samim zakonom priznato pravo na naknadu za korišćenje vlasniku vozila, a istim propisom ustanovljena je i obaveza korisnika da isplati naknadu. Tako momentom angažovanja vozila za potrebe odbrane zemlje nastaje obligacionopravni odnos između tužene kao korisnika tog vozila i vlasnika vozila. Izvršenjem dela obaveze ne menja se uspostavljeni pravni odnos.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je i u ovom predmetu ocenio da nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište parničnog suda izraženo u osporenoj presudi u pogledu zastarelosti potraživanja podnosioca kao vlasnika vozila korišćenog za potrebe odbrane zemlje.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je p odnosilac, kao tužilac, u predmetnom parničnom postupku, podneo tužbu sudu kojom je tražio da se obaveže tužena da mu, u skladu sa Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, isplati naknadu za korišćenje motornog vozila. Odlučujući o ovako postavljenom tužbenom zahtevu, parnični sud je prvo konstatovao da podnosilac tužbom potražuje naknadu štete zbog nezakonitog, odnosno nepravilnog rada državnog organa koji mu je obračunao manji iznos naknade, te je u skladu sa tim i cenio prigovor zastarelosti koji je tužena istakla.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud napominje da, u skladu sa odredbom člana 187. Zakona o parničnom postupku koji se u konkretnom slučaju primenjivao, određivanje pravnog osnova nije nužan element tužbe, kao i da sud nije vezan pravni m osnov om koji stranka odredi. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je sud vezan činjeničnim supstratom tužbe. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je tužbom u predmetnom paničnom postupku izričito tražena isplata propisane naknade za korišćenje vozila , kao i da je u toku postupka više puta podnosilac izričito naglasio da ne potražuje naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa, već isplatu dugovanog iznosa po navedenom propisu. U skladu sa tim, podnosilac je odredio visinu tužbenog zahteva, vršeći obračun prema propisu na koji se pozvao i određujući kamatu od dana dospelosti potraživanog iznosa, odnosno od 1. jula 1999. godine. Međutim, parnični sud je u presudi naveo da tužilac podnosi tužbu jer smatra da mu naknada za korišćenje motornog vozila nije pravilno obračunata. Tako je, prema oceni Ustavnog suda, interpretirajući sadržinu tužbe, parnični sud izneo nove činjenične navode, odnosno navode drugačije od onih sadržanih u tužbi, i na osnovu tih novih navoda zasnovao svoju odluku. Prema oceni Ustavnog suda, navedeno postupanje parničnog suda nema utemeljenja u merodavnom procesnom zakonu, Zakonu o parničnom postupku, te stoga nije ustavnopravno prihvatljivo.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Višeg suda u Beogradu povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke .

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju , posledice učinjene povrede Ustavom zajemčenog prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Beogradu, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 172/09 od 16. oktobra 20 09. godine. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. st av 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz navedenih razloga, to Ustavni sud nije razmatrao ostale navode o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je praksa sudova poslednje instance da u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donose različite odluke suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine).

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, ocenio da postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u predmetnom slučaju i u uporednim slučajevima, kao i da su u takvoj situaciji sudovi poslednje instance donosili različite odluke, tako što su odbili kao neosnovanu žalbu ovde podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, te potvrdili prvostepenu presudu kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev, dok su u uporednim slučajevima odbili kao neosnovanu žalbu tužene, potvrđujući prvostepene presude kojima su usvojeni istovrsni tužbeni zahtevi drugih tužilaca.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je različitom ocenom sudova poslednje instance o prigovoru zastarelosti pri istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranic u Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Slični dokumenti

• Už 4579/2021: Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku i na pravično suđenje
• Už 3735/2014: Odluka Ustavnog suda o proizvoljnoj primeni materijalnog prava o zastarelosti potraživanja
• Už 8789/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene prava
• Už 1529/2011: Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti zahteva za naknadu za korišćenje vozila
• Už 9549/2012: Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene roka zastarelosti
• Už 4193/2019: Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava
• Už 4073/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o naknadi