Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se usta vna žalba B. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 617/10 (inicijalno predmet Opšštinskog suda u Leskovcu P. 700/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M. iz Vranja podneo je Ustavnom sudu, 9. aprila 2014. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Rep ublike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovn im sudom u Leskovcu u predmetu P. 617/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 700/06), kao i zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da je podnosilac 17. marta 2006. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu i da je parnični postupak okončan nakon osam godina, donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 55/14 od 11. februara 2014. godine, ali da pravnosnažnu prvostepenu presudu ne može da oglasi izvršnom, jer tužena još uvek nije primila drugostepenu presudu, zbog čega je onemogućen da pokrene izvršni postupak u cilju realizacije potraživanja koje mu je dosuđeno pravnosnažnom presudom, zbog čega mu je povređeno i pravo na imovinu zajemčeno odredbama člana 58. Ustava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava, da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete, kao i na troškove na ime sastava ustavne žalbe, i da odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 617/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 700/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac B. M. iz Vranja, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 17. marta 2006. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, koju zastupa Direkcija za imovinsko - pravne poslove, Odeljenje u Nišu, radi naknade štete zbog bolesti koja je nastupila za vreme odsluženja vojnog roka. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 700/06. Do donošenja presude je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu. U periodu od godinu dana, od 27. oktobra 2006. do 3. oktobra 2007. godine, sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu, jer je u tom periodu bilo određeno medicinsko veštačenje od strane lekara neuropsihijatra. U sprovedenom dokaznom postupku saslušani su tužilac i zakonski zastupnik tužene, obavljeno je medicinsko i finansijsko veštačenje i izvršen uvid u pismenu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 700/06 od 11. marta 2008. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne i materijalne štete isplati određene novčane iznose sa pripadajućom kamatom i da tužiocu naknadi parnične troškove.

Presudom Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2681/08 od 3. marta 2009. godine, odbijena je kao neosnovana žalba zastupnika tužene i potvrđena presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 700/06 od 11. marta 2008. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1804/09 od 17. juna 2009. godine usvojena je revizija tužene, pa su ukinute presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2681/08 od 3. marta 2009. godine i Opštinskog suda u Leskovcu P. 700/06 od 11. marta 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, kao i da je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Spisi predmeta su 11. septembra 2009. godine vraćeni prvostepenom sudu.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Leskovcu, na koji je nakon 1. januara 2010. godine prešla nadležnost za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, a predmetu je dodeljen nov broj P. 617/10. Prvo ročište za glavnu raspravu, sud je zakazao nakon više od dve godine od kada su mu dostavljeni spisi predmeta, za 11. januar 2012. godine. Međutim, ročište nije održano zbog bolesti tužioca, a nakon toga, zakazano je još pet ročišta, od kojih dva nisu održana, i to jedno zbog sprečenosti veštaka, a jedno radi dodatnog izjašnjenja veštaka na primedbe tužene.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 617/10 od 11. septembra 2013. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime naknade nematerijalne i materijalne štete isplati određene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom i da tužiocu naknadi parnične troškove.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 55/14 od 11. februara 2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene, potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 617/10 od 11. septembra 2013. godine i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka pred drugostepenim sudom.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 3. marta 2014. godine dostavljen tuženoj, a 11. marta punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 17. marta 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 55/14 od 11. februara 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak do pravnosnažnog okončanja trajao skoro punih osam godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega , od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku , postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje, pa i da su obavljena dva veštačenja od strane veštaka medicinske i finansijske struke, za koje je bilo potrebno stručno znanje, kojim sud ne raspolaže.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da je dužini postupka prv enstveno doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, iako je prvu presudu P. 700/06 od 11. marta 2008. godine, doneo posle dve godine od podnošenja tužbe, sud nije zakazivao ročišta u periodu od godinu dana, zbog obavljanja veštačenja, odnosno nije preduzeo odgovarajuće procesne mere kako bi veštačenje bilo obavljeno u primerenom roku. Presuda je potvrđena od strane drugostepenog suda, ali je revizijski sud ocenio da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, kao i da je materijalno pravo pogrešno primenjeno. U ponovnom prvostepenom postupku, nakon ukidanja drugostepene i prvostepene presude rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1804/09 od 17. juna 2009. godine, sud je prvo ročište zakazao za 11. januar 2012, posle više od dve godine nakon što su mu spisi predmeta vraćeni na ponovno odlučivanje.

Ustavni sud konstatuje da je okončanje predmetne parnice u razumnom roku bilo od naročitog značaja za podnosioca usta vne žalbe, imajući u vidu da je u svojstvu tužioca vodio parnicu radi naknade nematerijalne i materijalne štete zbog bolesti koja je nastupila za vreme njegovog odsluženja vojnog roka, a koja je dovela do umanjenja radne sposobnosti tužioca u visokom stepenu i koja će zbog progresije u narednom periodu dovesti do potpunog gubitka radne sposobnosti tužioca, kao i da podnosilac ničim nije doprineo dužini trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 617/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 700/06).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, dužinu trajanja osporenog postupka i postupanje n adležnih sudova. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, zasniva zapravo na navodima da tužena nije primila drugostepenu presudu, te da je uvidom u spise predmeta utvrđeno da je drugostepena presuda 3. marta 2014. godine dostavljena tuženoj, to Sud nalazi da se takvi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke .

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća na to da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drugih, u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti