Odluka Ustavnog suda o nejednakoj primeni roka zastarelosti u sporovima

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava, konstatujući da je Apelacioni sud u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama različito odlučivao o početku toka roka zastarelosti za naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša Slijepčević , dr Marija Draškić , Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž . M. iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž . M. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13768/10 od 18. maja 2011. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13768/10 od 18. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. M. iz N. S. je 15. jula 2011. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz B, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13768/10 od 18. maja 2011. godine, zbog povrede načela i prava garantovanih čl. 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je navedena drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava i da je izvršena diskriminacija podnosioca ustavne žalbe; da oštećeno lice može da zna koliko mu je umanjenje opšte životne aktivnosti tek kada mu veštaci dostave nalaz i mišljenje; da parnični sud mora da pruži jaču pravnu zaštitu ošte ćenom kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 3139/08 od 11. maja 2009. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da se tužena Republika Srbij a – Ministarstvo unutrašnjih poslova obaveže da mu isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti. U sprovedenom postupku prvostepeni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe početkom septembra 1995. godine lišen slobode od strane pripad nika MUP-a Republike Srbije i odveden u E. u Republici Hrvatskoj i da je i z E. upućen u mesto S. koje je bilo ratom zahvaćeno područje, gde je bio sve do kraja decembra 1995. godine, kada se vratio u Republiku Srbiju. Za vreme boravka na ratištu podnosilac je trpeo strah intenziteta i dužine trajanja bliže opisani u nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatrijske struke. Pretrpljeni st rah ostavio je kod podnosioca trajne posledice u psihičkom životu i kod njega je konstatovan posttraumatski stresni poremećaj koji je doveo do umanjenja životne aktivnosti tužioca od 17% trajno. Psihička bolest tužioca javila se kao posledica prisilne mobilizacije i boravka na ratištu. Nakon povratka sa ratišta podnosilac ustavne žalbe se zbog psihičkih tegoba lečio od 1995. godin e samoinicijativno sedativima, a zatim se obratio i lekaru Doma zdravlja N. S. Konačan oblik i dijagnoza oboljenja (anksiozno-depresivno stanje) kod podnosioca su ustanovljeni 4. oktobra 2006. godine. Bolest podnosioca je hroničnog toka i konačnog oblika , a lečenje još uvek traje i trajaće do kraja života. S ud je našao da u konkretnom slučaju postoji odgovornost tužene za nematerijalnu štetu, koju je tužilac pretrpeo zbog nezakonitog hapšenja i odvođenja sa teritorije Republike Srbije na teritoriju Republike Hrvatske u septembru 1995. godine , shodno odredb ama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i člana 25. Ustava Rep ublike Srbije. Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, sud je našao da ovaj tužbeni zahtev podnosioca nije zastareo, s obzirom na to da je bolest konačan oblik dobila 4. oktobra 2006. godin e prema nalazu neuropsihijatra, te da od tada počinje da teče rok predviđen za zastarelost, prema članu 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 13768/10 od 18. maja 2011. godine preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev u celini. U obrazloženju drugostepene presude je utvrđeno da se žalbom tužene prvostepena presuda osnovano pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava. He može se prihvatiti zaključak prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o potraživanju koje nije zastarelo. Prema članu 376. Zakona o obligacionim odnosima, potraživanje naknade pr ouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zas tareva za pet godina od kada je šteta nastala. Prilikom saslušanja u svojstvu parnične stranke podnosilac je izjavio da je odmah nakon povratka sa ratišta osećao zdravstvene tegobe, zbog čega se samoinicijativno obratio privatnom psihijatru po dolasku sa ratišta 1995. godine i da je već tada koristio sedative za smirenje. Stoga proizilazi da je podnosilac po povratku sa ratišta u decembru 1995. godine imao saznanje da su nastupili psihički problemi kao posledica boravka na ratištu, a što prvostepeni sud nije cenio. Okolnost da je tužiocu dijagnoza od koje boluje saopštena 2006. godine nema uticaja na rokove zastarelosti, s obzirom na objektivan rok predviđen članom 376 . 3 akona o obligacionim odnosima, u kojem je podnosilac mogao ostvariti pravo na naknadu štete . U konkretnoj situaciji podnosičevo oboljenje je poprimilo hroničan karakter pa će i ubuduće morati da se leči kod nadležnog neurospihijatra. Imajući u vidu napred navedeno, te činjenicu da je tužba podneta 31. marta 2003. godine, a da je šteta kod tužioca nastupila 1995. godine, kada je osetio psihičke tegobe i obratio se privatnom lekaru zbog toga, potraživanje tu žioca je zastarelo na osnovu člana 376. stav 2 . Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužba podneta po proteku roka od 5 godina od nastanka štete.

Kao dokaz različitog postupanja suda poslednje instance u navedenoj pravnoj stvari, podnosilac je uz ustavnu žalbu dostavio presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3237/10 od 3. februara 2010. godine, Gž. 1557/10 od 3. februara 2011. godine, Gž. 6878/10 od 11. novembra 2010. godine i Gž. 8971/10 od 10. decembra 2010. godine. Ustavni sud je izvršio uvid u dostavljene presude i povodom njih utvrdio da su navedenim drugostepenim presudama potvrđene prvostepene presude kojima je usvojen tužbeni zahtev tamo tužilaca, te je tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova obavezana da im naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. U navedenim predmetima radi se o tužiocima koji su bili lišeni slobode od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova 1995. godine i odvođeni do E. na teritoriji Republike Hrvatske, gde su bili predavani pripadnicima paravojnih formacija koji su prebacivali navedena lica na ratom zahvaćena područja, gde su boravili sve do kraja decembra 1995. godine. U navedenim predmetima u kojima su donete označene presude Apelacionog suda u Beogradu je utvrđeno da je rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti počeo da teče kada je oštećeni saznao da je oboljenje, usled kojeg je došlo do umanjenja životne aktivnosti, dobilo konačan oblik, te da potraživanje naknade nematerijalne štete tamo tužilaca u odnosu na momenat podnošenja tužbe nije zastarelo. Uz ustavnu žalbu je dostavljena i presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 15107/07 od 16. aprila 2008. godine koja je doneta na istovrsnom činjeničnom stanju koje je navedeno, s tim što su u ovom predmetu redovni sudovi kao prethodno pitanje utvrdili da je tužiocu šteta prouzrokovana radnjama tužene koje u sebe sadrže krivično delo protivpravno lišavanje slobode iz člana 63. stav 4. KZ RS, te je rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete cenjen u smislu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se u ustavnoj žalbi , između ostalog, ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom, da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave, da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da povreda navedenog ustavnog prava postoji u slu čaju različitog postupanja suda poslednje instance u identičnoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. U konkretnom slučaju, sud poslednje instance je Apelacioni sud u Beogradu. U tom smislu, Ustavni sud je ispitao da li postoji identitet , odnosno bitna sličnost činjeničnih i pravnih pitanja koja su postavljena u osporenoj drugostepenoj presud i i dostavljenim drugostepenim presudama .

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 13768/10 od 18. maja 2011. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev podn osioca ustavne žalbe kojim je traženo da se obaveže Republike Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova da mu naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. Radi se o oštećenom (podnosiocu ustavne žalbe) koji je bio lišen slobode od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova 1995. godine i odveden do E. na teritoriji Republike Hrvatske gde je bio predat pripadnicima paravojnih formacija koji su ga prebacili na ratom zahvaćeno područj e, gde je ostao sve do kraja decembra 1995. godine. U konkretnom slučaju je utvrđeno da je rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete počeo da teče kada se podnosilac vratio sa ratišta i samoinicijativno obratio psihijatru, jer je tada imao saznanja da je nastupilo oboljenje, te da je potraživanje naknade nematerijalne štete u odnosu na momenat podnošenja tužbe zastarelo. Presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3237/10 od 3. februara 2010. godine, Gž. 1557/10 od 3. februara 2011. godine, Gž. 6878/10 od 11. novembra 2010. godine i Gž. 8971/10 od 10. decembra 2010. godine, koje su dostavljene uz ustavnu žalbu , potvrđene su prvostepene presude koje su zasnivaju na istovrsnom činjeničnom stanju koje je navedeno, s tim što je u tim postupcima zauzeto pravno stanovište da je rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti počeo da teče kada su tamo tužioci saznali da je oboljenje, usled kojeg je došlo do umanjenja životne aktivnosti, dobilo konačan oblik, te da potraživanje u odnosu na momenat podnošenja tužbe nije zastarelo.

Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je kao sud poslednje instance donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, podnosioca ustavne žalbe čiji je tužbeni zahtev odbijen doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev, postavljen prema istom tuženom, usvojen . Iz iznetih razloga, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13768/10 od 18. maja 2011. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom 36. stav 1. Ustava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, pre svega, žale na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda , odnosno na utvrđenje da je njegovo potraživanj e naknade prouzrokovane štete prema tuženoj zastarelo.

Ustavni sud, najpre, i u ovoj odluci ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud najpre ukazuje da je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 27. decembra 1999 . godine, Vrhovni sud Srbije usvojio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade ratne štete“ koje glasi: “Šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje), u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN – 22. maja 1992. godine, prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo (član 377. stav 1. ZOO)“. (''Bilten'' Vrhovnog suda Srbije broj 2008/3). Navedeno pravno shvatanje najvišeg suda se ne odnosi na konkretni slučaj, jer šteta podnosiocu ustavne žalbe nije prouzrokovana kao pripadniku bivše JNA , niti u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama Republike Hrvatske do 22. maja 1992. godine.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da dostavljena presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 15107/07 od 16. aprila 2008. godine gde je redovni sud, u situaciji kada nije vođen krivični postupak, kao prethodno pitanje utvrdio da je tamo tužiocu šteta prouzrokovana radnjama tužene koje u sebi sadrže krivično delo protivpravno lišavanje slobode, zbog čega je rok zastarelosti potraživanja cenjen u smislu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, predstavlja pojedinačni slučaj koji se ne zasniva na pravnom shvatanju najvišeg suda, te ne ukazuje na drugačije postupanje parničnog suda povodom naknade nematerijalne štete u slučaju kada prethodno nije vođen krivični postupak.

Ustavni sud je 7. jula 2011. godine zauzeo pravni stav da u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da je, u ovom ustavnosudskom predmetu, drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada je istakao da se u konkretnom slučaju rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete ceni u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima , imajući u vidu da u toku postupka nije utvrđeno da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, što bi vodilo primeni člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. (videti: Odluku Už -2689/10 od 29. septembra 2011. godine). Takođe, Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi u pogledu činjenice od kada počinje da teče rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete dao jasne, logične i dovoljno obrazložene razloge (videti npr. Rešenje Ustavnog suda Už-171/2011 od 12. maja 2011. godine i Odluku Už–5487/10 od 8. maja 2013. godine ). Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 2 izreke.

7. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao povredu prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, prava na život iz člana 24. Ustava, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, zabrane ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada iz člana 26. Ustava, prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava, postupanje sa licima lišenim slobode iz člana 28. Ustava, dopunska prava u slučaju lišenja slobode iz člana 29. Ustava. Ustavni sud ukazuje da osporenom drugostepenom presudom nisu povrećena navedena ustavna prava, jer osporenom drugostepenom presudom nije osporeno pravno stanovište prvostepenog suda u pogledu građanskopravne odgovornosti tužene za štetu koja je prouzrokovana radnjama organa tužene podnosiocu ustavne žalbe, već je osporeno pravo na novčanu naknadu takve prouzrokovane štete, a iz razloga zastarelosti.

Ustavni sud dalje ukazuje da se pravo iz člana 30. Ustava, sloboda kretanja iz člana 39. Ustava i pravo na utočište iz člana 57. Ustava ne mogu dovesti u vezi sa sadržinom osporene drugostepene presude, dok u pogledu istaknute povrede prava na rehabilaticiju i naknadu štete iz člana 35. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe povredu naveden ih prava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, te stoga ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavn ih prava, potkrepljuje tvrdnja o nj ihovoj povredi.

U pogledu povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije dostavio dokaze da je na osnovu nekog ličnog svojstva diskriminisan u parnici, dok povredu načela 22. Ustava nije posebno razmatrao, jer je to načelo konsumirano članom 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o nejednakoj primeni roka zastarelosti u sporovima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti