Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Istovremeno, odbačen je deo žalbe protiv meritorne presude, jer primena materijalnog prava nije bila proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . M . iz D, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1337/2000 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba S. M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7441/11 od 12. januara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz D, Republika Hrvatska, podneo je 18. aprila 2012. godine, preko punomoćnika B . G, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1337/2000, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7441/11 od 12. januara 2012. godine zbog povrede načela sudske zaštite ljudskih prava iz člana 22. Ustava Republike Srbije , te prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 3. maja 2000. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu, radi utvrđenja prava svojine na 1/2 idealnih delova stana, po osnovu građenja; da je predmetni postupak trajao 12 godina i da je okončan "nezakonitom" presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7441/11 od 12. januara 2012. godine; da je tuženi na ročištu priznao pravni osnov tužbenog zahteva zbog čega "sud dalje nije imao osnov da to priznanje čini diskutabilnim, a što je u konkretnom slučaju učinio, te doneo nezakonitu odluku i time naneo tužiocu enormnu štetu “. Podnosilac je zahtevao „da Ustavni sud poništi osporenu presudu i meritorno odluči - preinači odluku i usvoji u celosti tužbeni zahtev uz obavezivanje tuženog da podnosiocu naknadi troškove postupka i da se odluka objavi u odgovarajućem glasilu “. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20507/11 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1337/2000), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. maja 2000. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Z. R, radi utvrđenja prava svojine, sa predlogom za izdavanje privremene mere. Predmet je dobio broj P. 1337/2000.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu održano je 17 ročišta, dok devet ročišta nije bilo održano, i to: četiri zbog odsustva tuženog, jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka, jedno zbog sprečenosti sudije, dva zbog "nepostojanja procesnih pretpostavki" i jedno zbog promene postupajućeg sudije. Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka u više navrata, saslušanjem svedoka, uvidom u određenu dokumentaciju Odeljenja za imovinsko-pravne poslove opštine Vračar, veštačenjem od strane veštaka građevinske struke a potom i Udruženja veštaka B, saslušanjem veštaka i saslušanjem umešača na strani tuženog.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1337/2000 od 21. septembra 2000. godine odbijen je predlog tužioca za izdavanje privremene mere, a rešenjem istog suda od 26. februara 2001. godine odbijen je kao neosnovan prigovor tužioca izjavljen protiv rešenja kojim je odbijen njegov predlog za izdavanje privremene mere.

Tužbeni zahtev je preciziran 13. oktobra 2006. godine i 20. marta 2007. godine.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1337/2000 od 20. marta 2008. godine dozvoljeno je stupanje u parnicu I. J, u svojstvu umešača na strani tuženog.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1337/2000 od 29. oktobra 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud utvrdi da tužilac po osnovu građenja ima pravo suvlasništva sa 51/100 idealnih delova stana broj 15, koji se nalazi u potkrovlju stambene zgrade broj 24 u ulici M. u B, postojeći na katastarskoj parceli broj 1961, KO V, opisan u listi nepokretnosti broj 4896 Službe za katastar nepokretnosti Beograd, KO V, što je tuženi dužan da prizna i trpi da tužilac može na osnovu presude, koja ima služiti kao zemljišno-knjižna isprava, upisati svoje pravo suvlasništva na 51/100 idealnih delova navedene nepokretnosti u javne i zemljišne knjige, kada se za to steknu zakonom propisani uslovi, dok je u stavu drugom izreke obavezan tužilac da umešaču na strani tuženog naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 16.000,00 dinara.

Navedena presuda ispravljena je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20507/11 od 27. septembra 2011. godine, zbog očigledne greške u pisanju brojeva.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7441/11 od 12. januara 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1337/2000 od 29. oktobra 2008. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20507/11 od 27. septembra 2011. godine.

U obrazloženju ove presude je navedeno: da je rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne poslove SO Vračar broj 46-40/93-I od 13. februara 1993. godine, tuženom utvrđeno pravo pretvaranja tavana u stambeni prostor površine 42m2, koji se nalazi u stambenoj zgradi br. 24 u ulici M. u B, da su tužilac i tuženi zaključili predugovor o zajedničkom investiranju dana 1. avgusta 1997. godine, a potom i ugovor o zajedničkom ulaganju dana 4. avgusta 1997. godine, koji ugovori nisu overeni u sudu, a u kojima je predviđeno da će po završenoj adaptaciji i prodaji stana ugovorne strane od dobijenih sredstava prvo namiriti troškove svojih ulaganja, dok će preostali iznos podeliti na dva jednaka dela kao dobit; da je ugovorom o kupovini stana u izgradnji koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov. broj 2382/04 od 26. marta 2004. godine, koji je zaključen između tuženog, kao prodavca, i D . R, kao kupca, čiji je predmet kupoprodaje stan u izgradnji u ul. M . broj 24 u B, kupac stekao pravo svojine na spornom stanu, te je potom D . R, kao prodavac, ugovorom o kupoprodaji koji je overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu Ov. broj 8584/05 od 12. decembra 2005. godine, prodao ovu nepokretnost umešaču I . J . koji je stekao pravo vlasništva na trosobnom dupleks stanu broj 15, površine 106,36m 2 koji se nalazi na tavanu uličnog dela stambene zgrade broj 24 u ul. M . u B, za kupoprodajnu cenu od 75.000 evra; da tuženi nije isplatio tužiocu novčana sredstva koja je uložio za izvođenje građevinskih radova, niti je preostali iznos dobijen prodajom stana podelio na dva jednaka dela sa tužiocem; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da ugovor o zajedničkom ulaganju koji je zaključen između tužioca i tuženog ne predstavlja pravni osnov za sticanje prava susvojine po osnovu adaptacije tavanskog prostora u stambeni prostor u ulici M . broj 24 u B, već samo osnov za isticanje obligaciono-pravnog zahteva, zbog čega je, u smislu Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pravilno odbio tužbeni zahtev tužioca; da su razlozi o bitnim činjenicama navedeni u prvostepenoj odluci potpuno saglasni sa izvedenim dokazima, a takođe su jasni i neprotivrečni; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da su tužilac i tuženi bili saglasni da zajedničkim ulaganjem izvrše adaptaciju tavanskog prostora u stambeni prostor, i da je jasno i precizno utvrđeno da će po završenoj adaptaciji i prodaji stana ugovorne strane od dobijenih sredstava najpre namiriti troškove svojih ulaganja, dok će preostali novčani iznos podeliti na dva jednaka dela kao dobit, iz čega nesumnjivo proizlazi da je ugovor upravo i bio zaključen u cilju izgradnje i prodaje stana i potom podele dobiti, a ne radi sticanja prava suvlasništva na istom, što ukazuje da je to bila prava volja stranaka; da je prvostepeni sud pravilno ocenio da tvrdnje da je tužilac stekao susvojinu na novostvorenom stanu po osnovu građenja u smislu odredbe člana 24. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, isti nije dokazao, primenom pravila o teretu dokazivanja, imajući u vidu da je na tužiocu bio teret dokazivanja, u smislu odredbe člana 223. Zakona o parničnom postupku; da se samom adaptacijom i investicijom u tuđ građevinski objekat ne stiče pravo susvojine ako zakonom ili ugovorom nije drugačije određeno, a kako je prava volja ugovornih strana bila da novoformirani stan prodaju i da od dobijene kupoprodajne cene podmire prvo troškove, a potom i podele dobit, to tužilac ima samo obligaciono-pravni zahtev, kako je to i prvostepeni sud pravilno zaključio.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Članom 22. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok se članom 36. stav 1. Ustava, između ostalog, jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20. st. 1. i 2); da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom (član 33.).

Članom 26. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 22/77, 29/78, 12/85, 39/85, 2/89, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 15/95, 12/98, 15/98, 22/99, 23/99, 35/99, 31/01 i 17/02) propisano je da je ugovor zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora.

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen oko šest i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe - 11. maja 2000. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u konkretnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbenom zahtevu podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, prvostepena presuda je doneta tek nakon osam godina i pet meseci od podnošenja tužbe, a do pravnosnažnosti te presude je dalje proteklo više od tri godine.

Iz navedenog proističe da je predmetni postupak ukupno trajao 11 godina i osam meseci, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, pri čemu su sudovi u oba stepena prekoračili period odlučivanja za koji bi se moglo smatrati da je u okvirima utvrđenih standarda razumnog roka.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini postupka jer je prisustvovao svim ročištima za glavnu rasravu, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna prava, a predmet spora je za njega nesumnjivo bio od značaja, imajući u vidu da se radilo o sporu radi utvrđivanje susvojine na stanu u jednoj od centralnih beogradskih opština.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak nepotrebno usložnjen u prvostepenoj instanci, jer nije bilo sporno da tuženi nije isplatio tužiocu bilo koji novčani iznos stečen prodajom stana prvom kupcu, a tokom postupka je naglasio da je spreman da plati tužiocu iznos "koji sud odredi", pa se spor svodio u suštini na pravno pitanje - da li tužilac može da traži sticanje susvojine na prodatom stanu po osnovu investicionog ulaganja (gradnje), kako je postavljen i nadalje nije menjan tužbeni zahtev, ili je reč o isključivo obligacionopravnom potraživanju prema suinvestitoru kako to proističe iz zaključenog ugovora stranaka. Kod takvog stanja stvari, prvostepeni sud je, polazeći od jasno izraženog stava da tužilac nema pravo na sticanje susvojine na predmetnom stanu, dakle na zahtev stvarnopravne prirode, mogao znatno ranije da donese odbijajuću presudu, bez nepotrebnih veštačenja i stvaranja daljih parničnih troškova.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1337/2000, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7441/11 od 12. januara 2012. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski sud i da još jednom, nakon nadležnih sudova, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka parničnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog ili procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije naveo razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da je drugostepeni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnosioca ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući sudovi dovoljno jasno i detaljno obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Ovo stoga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđeno da ugovor o zajedničkom ulaganju koji je zaključen između podnosioca kao tužioca i tuženog, ne predstavlja pravni osnov za sticanje prava susvojine po osnovu adaptacije tavanskog u stambeni prostor, već samo osnov za isticanje obligacionopravnog - novčanog zahteva. U osporenoj presudi je na razumljiv način obrazloženo da je predmetni ugovor upravo i bio zaključen u cilju izgradnje i prodaje stana, te podele komercijalne dobiti nakon pokrića pojedinačnih troškova, a ne radi sticanja prava suvlasništva na istom, kao i da je to bila prava volja stranaka definisana ugovornim odredbama, a da podnosilac tvrdnju da je stekao susvojinu na novostvorenom stanu po osnovu građenja nije dokazao tokom postupka.

Iz svega navedenog proističe da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemenjeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

U pogledu navodne povrede prava na jednaku sudsku zaštitu iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosilac nije dostavio bilo kakve dokaze da je Apelacioni sud u Beogradu i istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke u odnosu na ovde osporenu presudu, a što je osnovni uslov da bi se o povredi navedenog ustavnog prava moglo odlučivati.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi načela sudske zaštite ljudskih prava iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je povreda ustavnih načela uvek akcesorne prirode, te mora biti vezana za učinjenu povredu konkretnog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7441/11 od 12. januara 2012. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.