Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko dvadeset tri godine. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3230/2010
16.01.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarna Manojlović Andrić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Afrodite Đorđević iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Afrodite Đorđević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6161 /06, a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1456/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 eura, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Afrodita Đorđević iz Beograda izjavila je 7. jula 2010. godine , preko punomoćnika Dragana Maričića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama č lana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, i zbog povrede načela zabrane diskriminacije zajemčenih odredbama člana 21. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6161/06, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1456/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 474/10 od 18. marta 2010. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je od trenutka podnošenja tužbe za naknadu štete prošlo 23 godine i da joj je na taj način povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Navodi da je osporena presuda neustavna i nezakonita i od Ustavnog suda traži naknadu nematerijalne štete kao i naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 192.080,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog opštinsk og sud a u Beogradu P. 4440/87, a kasnije Prv og Onovnog sud a u Beogradu P. 1456/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe pokojna Jelisaveta Jovanović je 29. juna 1987. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Države SFRJ - Savezna uprava carina – Carinarnica Beograd – Carinska ispostava Luka Beograd i RO Luka „Beograd“ – OOUR Lučko skladište i usluge Beograd, radi naknade štete.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održano je osamnaest ročišta za glavnu raspravu, dok šest ročišta nije održano z bog nedostataka procesnih pretpostavki. Na ročištima su izvođeni dokazi saslušanjem većeg broja svedoka, kao i veštačenjem od strane veštaka tehničke, ekonomske i finansijske struke.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4440/87 od 9. novembra 1994. godine, stavom 1. izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezan je tuženi Država SRJ - Savezna uprava carina – Carinarnica Beograd – Carinska ispostava i Luka Beograd da tužilji, pokojnoj Jelisaveti Jovanović , na ime naknade štete, solidarno isplate određeni novčan iznos; stavom 2. izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka solidarno isplate naznačeni iznos.

Protiv navedene presude tuženi su podneli žalbu.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 3756/96 od 22. maja 1996. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4440/87 od 9. novembra 1994. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano je četiri ročišta za glavnu raspravu, dok dva nisu održana jer nema dokaza da je tužilja uredno pozvana na ročišta.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4008/96 od 7. oktobra 1997. godine određeno je mirovanje postupka.

Tužilja je 2. februara 1998. godine Prvom opštinskom sudu podnela predlog za nastavak postupka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4008/96 od 11. septembra 1998. godine, stavom 1. izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezan je tuženi Država SRJ - Savezna uprava carina – Carinarnica Beograd – Carinska ispostava i Luka Beograd da tužilji, pokojnoj Jelisavet Jovanović, na ime naknade štete , solidarno isplate određeni novčan iznos; stavom 2. izreke obavezani su tuženi da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka solidarno isplate naznačeni iznos.

Protiv navedene presude tuženi su podneli žalbu.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1698/99 od 4. marta 1999. ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4008/96 od 11. septembra 1998. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano je sedam ročišta za glabnu raspravu, dok šest nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2474/02 od 23. oktobra 2002. godine smatra se da je tužba u ovom sporu povučena.

Tužilja je protiv navedenog rešenja podnela žalbu 26. novembra 2002. godine.

U nastavku postupka održano je deset ročišta, dok su dva odložena, jedno zbog pribavljanja adrese svedoka, a drugo zbog izostanka svedoka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2816/03 od 15. marta 2005. godine, stavom 1. izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezan je tuženi Republika Srbija – Ministarstvo finansija i ekonomije – Uprava carina – Carinarnica i DP „Luka Beograd“ ad iz Beograda da tužilji, pokojnoj Jelisavet Jovanović, na ime naknade štete , solidarno isplate određeni novčan iznos; stavom 2. izreke obavezani su tuženi da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka solidarno isplate naznačeni iznos.

Protiv navedene presude tuženi su podneli žalbu.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 14478/05 od 20. aprila 2006. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2816/03 od 15. marta 2005. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 951/06 od 5. jula 2006. godine za jedinog naslednika na osnovu pismenog zaveštanja pok. Jelisavete Jovanović, koja je preminula 27. novembra 2005. godine, oglašena je Afrodita Đorđević, ovde podnositeljka ustavne žalbe, koja je decembra 2006. godine stupila u parnicu.

U nastavku postupka održano je osam ročišta.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6161/06 od 17. oktobra 2008. godine obavezani su tuženi Republika Srbija – Ministarstvo finansija i ekonomije – Uprava carina – Carinarnica i DP „Luka Beograd“ ad iz Beograda da tužilji, na ime naknade štete, solidarno isplate iznos od 3.645,01 evra, sa kamatom na taj iznos po stopi koju plaćaju poslovne banke u mestu ispunjenja na štedne uloge po viđenju počev od 1. januara 2002. godine , pa do dana konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, u ro ku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja . Stavom drugim izreke ove presude obavezani su tuženi da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 192.080,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 474/10 od 18. marta 2010. godine preinačena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6161/06 od 17. oktobra 2008. godine i obavezan je tuženi DP „Luka Beograd“ ad iz Beograda da tužilji isplati iznos od 931,96 evra, sa kamatom na taj iznos po stopi koju plaćaju poslovne banke u mestu ispunjenja na štedne uloge po viđenju počev od 1. januara 2002. godine pa do dana konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je tužbeni zahtev tužilje prema tuženom DP „Luka Beograd“ ad iz Beograda, preko naznačenog iznosa , a do traženog iznosa od 3.645,01 evra, sa kamatom na taj iznos počev od 1. januara 2002. godine, pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tužena Republika Srbija – Ministarstvo finansija – Uprava carina obaveže da joj solidarno sa tuženim DP „Luka Beograd“ ad iz Beograda isplati iznos od 3.645,01 e vra, sa kamatom na taj iznos po stopi koju plaćaju poslovne banke u mestu ispunjenja na štedne uloge po viđenju počev od 1. januara 2002. godine, pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate , a stavom trećim izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama člana 21. Ustava, pored ostalog, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.)

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu (stav 2.)

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez oduglovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese č injenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. U pogledu perioda u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, s obzirom na to da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da ocena suđenja u razumnom roku mora da obuhvati celokupni period trajanja postupka od momenta podnošenja tužbe sudu 29. juna 1987. godine.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građansko-pravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je trajao više od dvadeset tri godine, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razu mnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno i neefikasno postupanje nadležnih sudova, koji ni su preduzimali sve neophodne mere da se parnični postupak , čiji je predmet naknada štete, okonča u najkraćem roku . Naime od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude prošlo je sedam godina i pet meseci, drugostepeni sud je odlučio posle godinu dana i sedam meseci, kada je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak, zatim je nova prvostepena presuda doneta posle dve godine i četiri meseca, a drugostepeni sud je odlučio posle šest meseci, nova prvostepena odluka je doneta posle šest godina, drugostepeni sud je odlučio posle manje od godinu dana, nova prvostepena odluka je doneta posle dve godine i pet meseci i na kraju je drugostepeni sud odlučio posle godinu dana i pet meseci . Dakle, parnični postupak je trajao dvadeset dve godine i šest meseci.

Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela trajanju postupka, imajući u vidu da se uredno odazivala pozivima za ročišta za glavnu raspravu, postupala je po nalozima suda i pri tom nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja. Takođe, predmet spora je bio značajan za podnositeljku, imajući u vidu da se radilo o naknadi za nju značajnog novčanog iznosa. Iako je predmet imao određenu složenost i zahtevao izvođenje većeg broja dokaza saslušanjem svedoka i veštačenjem od strane veštaka ekonomske, finansijske i tehničke struke, to ne može biti opravdanje za nerazumno dvadesettrogodišnje trajanje postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke (prvi deo) usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6161/06, a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1456/10.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 300 eura, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnos iteljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, kao i vreme kada je podnositeljka ustavne žalbe stupila u parnicu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe prevashodno pretrpe la zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog Ustavnog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnositeljki ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i postavljenog zahteva, ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge

koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnositeljka, nezadovoljna ishodom postupka koji je prethodio ustavnosudskom, formalno pozivajući na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava, od Ustavnog suda traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akata.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije pružila dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupali, što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu nekog od Ustavom zajemčenih prava ne čini ustavnu žalbu automatski dopuštenom.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravno stredstvo, Ustavni sud je konstatovao da odredba člana 36. stav 2. Ustava izričito sadrži garanciju prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Navedenim pravom se, po oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku daje mogućnost svakoj od strana u tom postupku da izjavi žalbu protiv prvostepene odluke suda, radi eventualnog preispitivanja kako utvrđenih činjenica, tako i primenjenog prava, u situaciji kada je takva žalba dopuštena.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje i da se ustavno pravo na žalbu ne iscrpljuje u strogo formalnom smislu u (ne)mogućnosti njenog izjavljivanja, već podrazumeva mogućnost ostvarivanja delotvorne pravne zaštite putem izjavljivanja žalbe. Pravo na žalbu se, po oceni Ustavnog suda, pored ostalog, može delotvorno ostvariti ako nadležni drugostepeni sud oceni sve relevantne žalbene navode, što s druge strane ne znači da korišćenje žalbe mora rezultirati pozitivnim ishodom za žalioca.

Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom Apelacionog suda povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da nema osnova za tvrdnje podnositeljkea ustavne žalbe da je osporenim pojedinačnim aktom na bilo koji način diskriminisana. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki ustavne žalbe zbog nekog njenog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije.

Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u ovim delovima odbacio, primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS," br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti