Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje u sporu o penzijama

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu K. K. i utvrdio povredu njenog prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio odredbe o zastarelosti na njen zahtev za naknadu štete zbog manje isplaćenih iznosa penzija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. februara 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. K . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3359/14 od 27. februara 2015. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3359/14 od 27. februara 2015. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbama tužilje i tuženog izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34584/13 od 20. maja 201 4. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. K . iz Beograda je podnela Ustavnom sudu, 14. maja 201 5. godine, preko punomoćnika S. P , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3359/14 od 27. februara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljka, kao vojni penzioner, vodila parnicu protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, radi naknade štete zbog manje isplaćenih iznosa pripadajuće penzije za period od 1. januara 2008. godine, pa zaključno sa februarom 2014. godine. Podnositeljka da lje navodi da je u osporenoj presudi drugostepeni parnični sud pogrešno primenio odredbu člana 373. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno doneo odluku o preinačenju prvostepene presude i odbio tužbeni zahtev u celosti, jer je našao da se radi o povremenim novčanim davanjima u kome slučaju, shodno navedenoj odredbi Zakona o obligacionim odnosima, tužbu za naknadu štete treba podneti u roku od pet godina od dospelosti najstarijeg neisplaćenog iznosa penzije kao povremenog potraživanja . Takođe, podnositeljka ističe da je pogrešnim tumačenjem i primenom Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud zauzeo stanovište da je zastarelo samo pravo tužilje iz koga proističu kako buduća, tako i dospela povremena davanja , i time povredio podnositeljkino pravo na pravično suđenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34584/13 od 20. maja 2014. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje da tužilji , ovde podnositeljki ustavne žalbe, na ime manje isplaćenih mesečnih iznosa pripadajućih penzija za pe riod od 1. avgusta 2010. godine, pa do 28. februara 2014. godine, isplati mesečne iznose bliže označene u stavu prvom izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog do isplate; u stavu drugom izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za isplatu preko dosuđenih iznosa na ime manje isplaćenih penzija za period od 1. januara 2008. do 31. jula 2010. godine u bliže označenim iznosima u stavu drugom izreke sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti za postupanje u ovoj parnici, a u stavu četvrtom izreke je obavezan tuženi da tuži lji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 73.080,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

Odlučujući o žalbama tuženog i tužilje , Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je, osporenom presudom Gž. 3359/14 od 27. februara 201 5. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34584/13 od 20. maja 2014. godine u drugom i trećem stavu njene izreke; u stavu drugom izreke žalbu tuženog je delimično usvojio, pa je preinačio prvostepenu presudu u prvom i četvrtom stavu njene izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim od tuženog potražuje naknadu štete zbog manje isplaćenih penzija za period od januara 2008 . godine, pa zaključno sa februarom 2014. godine u mesečnim iznosima bliže označenim u stavu drugom izreke, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i u delu o troškovima, tako što je odbio zahtev tužilje da joj tuženi naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 73.080,00 dinara . Prema oceni drugostepenog suda datoj u osporenoj presudi, osnovani su navodi žalbe tuženog u pogledu istaknutog prigovora zastarelosti samog prava iz kojeg potiče potraživanje tužioca. Naime, u obrazloženju drugostepene presude se navodi: da se u konkretnom slučaju radi o zahtevu za naknadu štete zasnovanom na odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a ne o zahtevu koji se odnosi na pravo na isplatu penzije ili na pravilnost njenog obračuna što bi se imalo raspravljati u upravnom postupku pred nadležnim organom, odnosno u upravnom sporu pred nadležnim sudom; da je momenat saznanja oštećenog lica za naknadu štete od značaja samo ako shodno članu 373. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima tužba za naknadu štete po osnovu povremenih novčanih davanja bude podneta u roku od pet godina od dospelosti najstarijeg neisplaćenog iznosa penzije kao povr emenog potraživanja, te da saglasno izloženom, kako je najstarije neisplaćeno potraživanje dospelo 20. februara 2008. godine, a tužba podneta posle proteka roka od pet godina, tj. 26. avgusta 2013. godine, to je shodno članu 373. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zastarelo samo pravo tužilje iz koga proističu kako buduća, tako i dospela povremena davanja.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, kao i da se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano, kao i da ako se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da se propusti ili trpi, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je dužnik postupio protivno obavezi (član 361.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 363.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja (član 372. stav 1.); da samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja, kao i da kad zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti (član 373. st. 1. i 2.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala, kao i da potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze (član 376.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.).

5. Analizirajući osporenu presudu sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, citiranih propisa i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Apelacioni sud proizvoljno primenio materijalno pravo zaključujući da je zastarelo samo pravo tužilje iz koga proističu kako buduća, tako i dospela povremena davanja .

Saglasno sopstvenoj praksi, Ustavni sud nije, generalno, nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje kvalitet zaključaka redovnih sudova u pogledu ocene dokaza, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom.

Ukoliko se ustavno pravo na pravično suđenje posmatra u kontekstu važećeg pozitivnog prava u Republici Srbiji, onda se mora primetiti da bitan segment prava na pravično suđenje čini savesna i brižljiva ocena dokaza i činjenica utvrđenih u postupku pred redovnim sudovima, pa shodno tome i nearbitrarna primena relevantnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je njegov zadatak u ovom slučaju da oceni da li je Apelacioni sud proizvoljno primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima.

Razmatrajući da li je, u konkretnom slučaju, postupanje i odlučivanje Apelacionog suda bilo proizvoljno ili arbitrerno, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je po tužbi ovde podnositeljke ustavne žalbe kojom je traži la isplatu razlike između isplaćenih i pripadajućih iznosa penzije za period od januara 2008. godine, zaključno sa februarom 2014. godine, pravnosnažno odbijen njen tužbeni zahtev , sa obrazloženjem da joj je potraživanje zastarelo . Prema stanovištu Apelacionog suda iznetom u osporenoj presudi , koje je suprotno stanovištu prvostepenog suda , u konkretnom slučaju, osnov potraživanja je naknada štete (nastale neisplaćivanjem pripadajućih izno sa penzija) pričinjene podnositeljki, pa budući da je šteta nastala 20. februara 2008. godine, kada je podnos iteljka primila manji iznos penzije od pripadajućeg, to je do podnošenja tužbe 26. avgusta 2013. godine, shodno odredbi člana 37 3. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelo njeno p ravo.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da su penzije povremena potraživanja, kao i da njihova neisplata u pripadajućim iznosima predstavlja nezakonit rad tuženog (kao što je to i utvrdio parnični sud) kojim je, u konkretnom slučaju, podnositeljki pričinjena šteta. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da, shodno odredbama Zakona o obligacionim odnosima, odgovorno lice (bez obzira na to da li je ono i pričinilo štetu ili nije) ima zakonsku obavezu da nastalu štetu naknadi, a ukoliko on to ne učini, oštećeni ima pravo da naknadu potraži sudskim putem, u subjektivnom roku od tri godine, odnosno u objektivnom roku od pet godina od dospelosti obaveze. Objektivni rok zastarelosti počinje da teče nastankom štete, a početak toka subjektivnog roka vezuje se za momenat saznanja oštećenog za štetu (a time i njenu visinu) i za lice koje je štetu učinilo. Momenat dospelosti obaveze odgovornog lica je i momenat od koga oštećeni stiče pravo na naknadu štete. Kod sukcesivnog nastajanja štete, kao što je na primer kod povremenih potraživanja, rok zastarelosti potraživanja njene naknade počinje da teče nastankom svakog pojedinog iznosa štete posebno, s obzirom na to da eventualna greška kod svakog od tih isplata predstavlja novu štetu za onog čije je potraživanje.

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je Apelacioni sud u početak zastarelosti potraživanja po osnovu naknade pričinjene štete koja se u periodu od šest godina sukcesivno javljala za oštećenu, računao od momenta kada se prvi put javila šteta za nju, odnosno od 20. februara 2008. godine i na temelju takvog stanovišta cenio osnovanost prigovora zastarelosti. Međutim, kako u takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji zastarelost počinje da teče od dana dospelosti svakog od potraživanih razlika između isplaćenih i pripadajućih mesečnih iznosa, Ustavni sud je ocenio da nije pravno utemeljeno, a time ni ustavnopravno prihvatljivo stanovište Apelacionog suda o nastupanju zastarelosti celokupnog potraživanja podnositeljke izraženo u osporenoj presudi. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je označenom presud om Apelacionog suda u Beogradu podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je isti stav zauzeo i u svojoj Odluci Už - 5231/2016 od 19. jula 2018. godine.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede ustavnog prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tuženog, odnosno žalbi podnositeljke ustavne žalbe kao tužilje , koje su izjavljene protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34584/13 od 20. maja 2014. godine, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje u sporu o penzijama

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti